Стефан Каргановић: Референдум, фантомска овлашћења и реална битка за одбрану РС

Стефан Каргановић

Стефан Каргановић

Озбиљна политичка криза, која задњих неколико недеља захвата Републику Српску, у вези са одлуком Народне Скупштине РС да спроведе референдум којим би се грађанима омогућило изјашњавање према наметнутим централним правосудним установама БиХ, у центар пажње опет поставља донедавно запостављено питање „Бонских овлашћења“ Високог представника.

У Босни и Херцеговини скоро свако зна на шта се односе „Бонска овлашћења.“ У Србији то вероватно није случај и зато би кратко објашњење било умесно.

По општеприхваћеном тумачењу, „Бонска овлашћења“ су регулативни механизам који стоји на располагању Високом представнику у случају да се остала средства убеђивања, застрашивања и присиле – покажу недовољним. Пре нешто више од десет година, Високи представник је посегао за овом прерогативом када је наредио смењивање и удаљавање из јавног живота неколико десетина редовно изабраних али „неподобних“ функционера Републике Српске. На исти начин 1999. године био је смењен тадашњи председник РС, Никола Поплашен. „Бонска овлашћења“ су, према томе, крајње средство за наметање воље „међународне заједнице“ у Босни и Херцеговини преко канцеларије Високог представника, или OHR-а. Као што смо навели, за то постоји неколико значајних преседана, и са једним изузетком увек су били на штету Републике Српске и појединаца из реда српског народа у БиХ.

Да ли ће Високи представник применити такозвана „Бонска овлашћења“ да поништи референдумску одлуку Народне Скупштине Републике Српске и предузме друге репресивне мере којима се прети, и да ли он уопште има право да то учини? Рећи да „неће,“ или да не би могао да покуша, било би вероватно нетачно и у најмању руку крајње неодговорно. Високи представник Валентин Инцко је недавно јавно саопштио да, што се њега тиче, дугогодишње некоришћење овај наводни институт ни у ком случају не ставља ван снаге. У јулу ове године Инцко је изјавио да је за примену овог средства „још увек рано,“ али то не искључује могућност да би до тога могло доћи када се, са становишта противника референдума,од којих је он један од најистакнутијих, стекну околности.[1]

Према томе, претња да би се „Бонска овлашћења“ могла активирати да се спречи одржавање референдума у Републици Српској, или да се резултати пониште, није пука теоретска могућност. Штавише, овакав сценарио сасвим је реалан и руководство и јавност Републике Српске морају бити спремни да на његово евентуално активирање одреагују на одговарајући начин. У најмању руку, позивање на овај механизам,да се референдум спречи,здружено са другим блокирајућим потезима који су на располагању, било би довољно да унутар Републике Српске индукује озбиљну политичку кризу.Потпуно је друга ствар какве реалне могућности Високи представник и међународни фактори који иза њега стоје стварно имају да у данашњој конфигурацији геополитичких снага помоћу овог механизма своје намере и ефективно спроведу.

Када је реч о спровођењу референдума, Народна Скупштина Републике Српске артикулисала је суштину начелног питања још у „Закључку“ усвојеном 14. маја 2009. године[2], и речено тада важи и данас. Тамо се беспрекорном правном логиком констатује да су „Чланом III Устава Босне и Херцеговине утврђене (…) надлежности које припадају институцијама Босне и Херцеговине. Такође је утврђено да ‘све владине функције и овлашћења, која нису Уставом изричито дата институцијама Босне и Херцеговине, припадају ентитетима’.“

Ову одредбу дејтонског устава БиХ правници ће препознати као буквални превод Десетог амандмана Устава Сједињених Америчких Држава, којим се прави оштра дистинкција између ограничених и јасно дефинисаних овлашћења делегираних централним органима власти (expresspowers) и преосталих овлашћења (reservedpowers), која остају у надлежности „суверених држава,“ одн. ентитета у БХ контексту.

Да би се правилно ценила утемељеност тадашњег „Закључка“ Народне Скупштине, који је mutatis mutandis до најситнијих појединости применљив и на референдумску контроверзу данас, није згорег навести и кључне чланове 4. и 5. тог „Закључка“ где је спорно питање у вези са противзаконитим преносом надлежности са ентитетског на ниво централне власти у Босни и Херцеговини сажето и убедљиво изложено:

rs-sk

Колико је познато, овај „Закључак“ Народне Скупштине из 2009. године никада није био опозван, а разлози на којима почива аналитички су исправни у сваком случају. То нарочито важи за главни аргуменат, да је присилна измена уставног уређења (т.ј. Анекса IV Дејтонског мировног споразума) једнако рушењу уставног поретка у Босни и Херцеговини. Оно што неспорно важи за начелни став Народне Скупштине Републике Српске о отуђивању уставних надлежности 2009. године, важи подједнако и за референдумско питање 2015. године.

Што се тиче начелног питања како се оно поставља данас, текст „Закључка“Народне Скупштине Републике Српске из 2009. године је неопходно уводно штиво. Политичка јавност би требало да га пажљиво и критички проучи и покуша да у њему пронађе било какав став или алузију којима би се, макар теоретски, са становишта правне теорије или демократске праксе могла ставити замерка. Мислимо да у томе неће успети. Разлог је једноставан. Народна Скупштина Републике Српске указује на начине како су током протеклих година, од окончања рата, одредбе Дејтонског споразума—а то је једини меродаван документ за уређење послератног политичког система у БиХ—биле нарушаване и изиграване грубо и систематски од стране дежурних међународних комесара. Нагласак је, наравно, на пракси насилног преношења оних овлашћења, која по Дејтонском мировном споразуму искључиво припадају ентитетима. У овом случају, то значи са Републике Српске на по Дејтону минималистички конципирану централну власт у Сарајеву, а све у функцији против дејтонске централизације у БиХ. Успостављањем ex nihilo,декретом Високог представника, уставно непознатих централних правосудних органа, са ослонцем на нигде споменута „Бонска овлашћења,“ руши се Дејтон, са свим врло озбиљним последицама које из тога проистичу.

У тој политичкој дебати Народна Скупштина РС је бранилац и поборник важећег међународно-правног документа на темељу којег је у БиХ 1995. године био постигнут мир. Истовремено, Скупштина сасвим оправдано захтева да буду уважене све политичке установе и начела који су на темељу тог опште прихваћеног документа израсли, а да бесправно наметнути институти, након демократски изражене воље народа, буду укинути. То је била основна идеја неодржаног референдума пре пет година и то је основна замисао референдума који ускоро треба да се одржи.

Из тога јасно следи да су ревизионисти и реметилачки фактор у сложеном БХ политичком систему управо они који Дејтонски систем оспоравају и доводе у питање, и то потпуно мимо сваке демократске процедуре, диктатом и наметањем решења која слободном вољом бар једног од конститутивних народа не би била прихваћена.

Одговор подривача уставног поретка данас исти је као 2009. године: подизање политичке напетости, притисци, претње и вађење из нафталина њиховог последњег и најсумњивијег адута, „Бонских овлашћења.“[3] Јавност има право да буде обавештена о садржају и пореклу ткз. „Бонских овлашћења,“ која су до сада пребивала у комплетној текстуалној анонимности.

Тај принудни механизам Високом представнику у БиХ наводно пружа додатне могућности за доношење, тумачење и спровођење и других врста одлука, поред оних које су изричито наведене у Дејтонском мировном споразуму. Већ годинама, приликом сваке насилне интервенције у политички живот БиХ, Високи представник се позива на та овлашћења, или њима прети, и користи их да своје поступке оправда. Са српске стране, која од њихове примене највише страда, чули су се само апели за њихово укидање али никако озбиљни захтеви да се јавности покажу докази реалног постојања, правни извори и конкретан садржај.

Претрага на интернет презентацији OHR-а у настојању да се та питања разјасне остаје безуспешна. Када се укуца „бонска овлашћења“, добија се само списак мера и одлука Високог представника које се на њих позивају. Међутим, текста тог енигматичног, али истовремено по последицама врло утицајног, документа—нигде нема.[4]

Мистерија „Бонских овлашћења“ најзад је на сасвим задовољавајући начин разјашњена, и за ту капиталну услугу дугујемо захвалност британском политикологу и стручњаку за Источну Европу, др Џону Локланду. Резултат његове стручне анализе неке ће фрапирати, неке разбеснети, али сигурно је да никога неће оставити равнодушним.

У суштини, по питању Бонских овлашћења Локландова теза своди се на следеће. Та овлашћења немају никакав формалноправни статус зато што своје порекло воде из једног „подстицаја“ PIC-a, Савета за имплементацију мира, упућеног Високом представнику 1997. године да „максимално користи“ своје већ постојеће прерогативе за тумачење и примењивање одредаба Дејтонског споразума. Међутим, пошто је формалноправни статус самога PIC-a поприлично климав, с обзиром на то да се такво надзорно тело нигде не спомиње у Дејтонском споразуму и да му према томе нису додељене нити одређене никакве надлежности, сам PIC не располаже пуноважним ингеренцијама било какве врсте које би могао пренети на неког другог, а најмање путем неформалног „подстицаја“.

Правно стање у погледу „Бонских овлашћења“ могло би се резимирати овако. Једна установа коју Дејтонски мировни уговор не познаје и која у том међународно правном акту нема никакво упориште, Савет за имплементацију мира, преноси овлашћења којима не располаже на другу установу, у овом случају Високог представника. Он их затим користи у сврху ванинституционалног – било би правилније рећи, самовољног – мењања оквира и садржаја уставног поретка у Босни и Херцеговини.

Из тога произилази закључак да у формалноправном смислу „Бонска овлашћења“ заправо уопште не постоје. У доскорашњем униполарном поретку, та чињеница можда није значила много нити је представљала посебну препреку самовољи у међународним односима. Међутим, у свету који је у све већој мери мултиполаран, уз обновљену и снажну потврду начела међународног права,средства за ефикасно супротстављање бесправној принуди сада су све бројнија. На Републици Српској је да та средства изабере и ефикасно користи. „Бонска овлашћења“ су један дрски, безобразни блеф. Жртве безобзирне примене тог блефа до сада су га по инерцији прихватале, неодговорно пропустивши да његову позадину истраже и на одговарајући начин проблематизују.Несвесно и обезглављено, тиме су доприносиле сопственом слабљењу и политичком самоуништењу.

Својим приљежним истраживачким трудом др Локланд је био први да самозваној међународној заједници узвикне: „Цар је го!“ и да ту исту поруку пошаље њеном намеснику у Сарајеву. Сви српски политички фактори и најшира јавност сада би требало да му се у томе придруже, и да својим неумољивим скандирањем разголићеног и осионог императора скину са престола и да силеџију поставе на место које му стварно припада, а то је стуб срама.

Реферат на скупу о Суду и Тужилаштву БиХ у Београду 28. новембра 2015.

__________________________________________________________________

[1] Танјуг, 21. јул 2015: „Инцко: још је рано за примену Бонских овлашћења.“

[2] „Службени гласник Републике Српске“, 15. јун 2009, стр. 3-4.

[3] Види „Душан Јањић: Додик у координацији са Русијом цепа БиХ, ОХР има право да суспендује и њега и референдум,“ НСПМ/Танјуг, 17. јул 2015.

[4] http://www.ohr.int/search/?qry-txt=bonn+powers&date-txt=&date1-txt=&date2-txt=&pgsz=20


ПОГЛЕДАЈТЕ ЈОШ


Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-6B3

Advertisements


Категорије:Српске земље

Ознаке:, , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s