Протојереј Андреј Ткачов: Социјално порекло светости

У густој духовној тами која је карактеристична за ХХ век многобројни свеци Руске Цркве сијају као звезде. На пример, Матрона. О томе колико је поштовање према њој и о сили њене помоћи говоре редови људи испред њених моштију у Покровском манастиру. Рођена је у сељачкој породици у Тулској губернији. Поред ње у породици је било још троје деце. Преживеле. А мајка је рађала укупно осам пута. Четворо деце је умрло у најранијем детињству.

Страдная пора. Косцы. Фрагмент картины Г.Г. Мясоедова

Страдная пора. Косцы. Фрагмент картины Г.Г. Мясоедова

Силуан Атонски. Кроз срце и уста овог човека Свети Дух је изрекао кротке и драгоцене речи на корист и укрепљење свих слугу Божијих до свршетка света: „Држи свој ум у паклу и не очајавај.“ Рођен је у сељачкој породици у Тамбовској губернији. Истаћи ћемо: такође сељачкој. Заправо у том правцу и идем – ка социјалном пореклу најпознатијих светаца наше Цркве у недавној прошлости.

У породици црквењака из села Сура у Архангелској области рођен је Јован Кронштатски. Породица овог најпознатијег свештеника била је сиромашна и морала је да обавља сеоске послове како би се прехранила. У исто тако скромној, само градској породици црквењака рођен је московски старац-свештеник Алексије Мечов који је био налик на Јована Кронштатског. Као шесто од осморо деце дошао је на свет у породици сеоског црквењака у једном од села Тамбовске губерније потоњи старац Амвросије Оптински, који је познат у целом свету.

Из већ реченог није тешко схватити да је велика светост у свом детињству расла у атмосфери далекој од „срећног детињства“ у савременом схватању. Данашње дете је свуда „кућни бог“. Нема ту ни рада, ни тешкоћа, ни одговорности. Задовољства, слаткиши, каприци. Меки креветац, никаквих обавеза, на стотине „хоћу“ дневно. Ништа слично нису имали Матрона, Силуан, Јован, Алексије и Амвросије. Храна је била скромна, а требало ју је и делити с другима (сви су имали много браће и сестара). Прва кашика је следовала оца. Рад од детињства, послушање родитељима, чија рана смрт их је често приморавала да прерано одрасту. Свакодневни живот је по данашњим мерама био заиста аскетски. Кад бисмо ми доспели у ту свакодневицу запиштали бисмо из свег гласа. Али наставимо.

at-svetost-2

Имењак саровског чудотворца Серафим Вирицки рођен је у сељачкој породици у Рибинском срезу. Оставши сироче преселио се у Петербург и почео је да служи као трговачки помоћник. Временом је започео сопствени посао и постао је трговац другог цеха. Трговао је крзном. Затим је примио монашки постриг заједно са супругом. Био је духовник Александро-Невске лавре. Познат је као старац и велики молитвеник. Корени су исти – сељачка породица, рад од детињства, стрпљење, упорност и молитва.

У породици черњиговских сељака рођен је у Украјини познати преподобни Лаврентије Черњиговски. Такође је рано остао сироче и изучио је кројачки занат како би уместо родитеља био хранитељ браће и сестара. Био је врло музикалан. Сам је научио да свира виолину. Управљао је црквеним хором. Био је на Атону, преживео је окупацију и совјетске прогоне. Много је пророковао о будућности Цркве и тешкоћама које је очекују.

Овакво обиље светаца који су потекли од сељака није само наша црта. Нашироко познати старац Пајсије Атонски је такође потекао из сељачке породице, само грчке. Много доброг је говорио о скромном и побожном свакодневном животу из доба свог детињства. На пример, говорио је да су многи неписмени сељаци напамет знали мноштво молитава. Говорио је да су људи кад спреме храну за породицу носили део суседима и да су уопште умели да деле све што су имали. И још је говорио да су умели да пожале стоку, зато што су зависили од ње, што је такође васпитавало у људима милостиво срце. Све то је с болом говорио гледајући презасићени, егоистични свет, који свој смрадни дух шири по васељени као метастазе рака.

Допуњујући слику можемо се сетити заиста изванредног подвижника Теодосија Кавкаског који је такође рођен у породици пермских сељака у којој је било много деце.

Очигледно је да оно што смо рекли не представља исцрпно истраживање, већ само навођење мисли у одређеном правцу. Светост, она којом се поносимо и у чију помоћ се уздамо, није расла у стакленој башти, већ само на свежем ваздуху, била је изложена утицају ветрова, врелине и хладноће.

Портрет семьи священника на фоне дома. Муром, Зяблицкий погост, 1900-е гг. Позитив П.И. Целебровского

at-svetost-3

Мноштво свештеномученика и исповедника из совјетског времена је поред сељачког имало и свештеничко порекло. Рађали су се у породицама обичних парохијских свештеника (у којима је, по правилу, било много деце) и ишли су утабаним путем: духовна школа, богословска школа, академија, монашки постриг, архијерејство, служење Господу, прогони. Такође треба схватити шта је представљао обичан свештенички живот тих година кад су потомци свештеничких породица с много деце постајали црквени научници, богослови, проповедници и исповедници. И то је био традиционални, побожни свакодневни живот без журбе, испуњен радом, ненавикнут на изобиље и задовољства.

Русија с почетка ХХ века је сељачка земља. Одакле ће се појавити свеци у сељачкој земљи ако не од сељака? Али сељаштво није назив који наводи на врсту посла или место боравка. Тада би преци сами за себе рекли да су „земљорадници“ или „сељани“. „Крестјани“ („сељаци“) су „хришћани“ у нешто измењеном облику. Реч којом је себе називао руски народ потекла је од вере, а не од врсте посла. У том смислу су трговци, занатлије и племићи такође били „крестјани“. У свим слојевима се зачињала и појављивала светост. Серафим Саровски је био из трговачког рода. Симеон Верхотурски је био племић. Али нема сумње у то да племство по броју прослављених светаца заостаје за сељачким и трговачким слојем. И ради се управо о свакодневном животу, о карактеру васпитања, о прекаљености која се стиче од детињства или о томе што је нема.

Притом вреди обратити пажњу на следеће: у освит хришћанске историје светост се у Русији асоцирала с кнежевским служењем. Не само зато што су кнезови често заслуживали назив благоверни. Народ је још увек био неук. А близу кнежева су били епископи, дакле – писменост, књиге, богослужење. Кнежевска и бољарска деца су често одлазила у манастир (Ефросинија Полоцка, Сергије Радоњешки, Варлаам Печерски итд.), сами кнезови су били покровитељи духовне изградње и образовања и носили су у души монашки идеал. А народне масе су тек усвајале нову веру и логично је да су за то били потребни векови. Зато у нама ближим историјским епохама нису више кнежевска деца примала постриг, већ сељачка. И нису кнежевска деца стремила мишљу ка Небеском Јерусалиму, већ обични дечаци и девојчице из рјазанског, тверског, тамбовског и пермског краја. Променило се првенство на путу ка Небеском Царству.

И разлика између кнежева из XII века и кнежева из XIX века била је као разлика између неба и земље. Они нису у раној младости учили да јашу коње, нису се опасивали мачем, нису учени да читају по Часослову. Спавали су на перини, јели су колаче и гутутали на француском с учитељем. А прост народ је, обрнуто, не променивши скоро нимало свакодневни живот у дугим столећима, орао ралом и јео репу. Али је већ био прожет вером, заволео је Христа, управио је срце ка будућем Царству. Наравно, не сви одреда. Наравно, не стопостотно. Али велико мноштво руских светаца говори о томе да је Света Русија билао очигледна појава, а не фантазија писаца.

Сад, после свега реченог, остаје нејасна једна, али врло важна ствар. Тачније: шта сад ми да радимо кад нема ни кнезова, ни сељака? После свих револуција, емиграција и колективизација нема код нас више ни плаве крви, ни традиционалне сеоске побожности. Они који нису били протерани, истребљени су. А они који нису били истребљен, сами су закржљали. Нема ни благородних кнежева светлог погледа, ни традиционалних орача с много деце и крстићем на врату. Зато постоји готска субкултура, има емоа, хипика, рокера, фудбалских навијача, наркомана, хип-хописта и још много тога што је тешко спојиво с идејом светости. И каква ће онда бити наша будућност? Искрено речено, треба да се забринемо за будућност. Али без панике. Без панике зато што су врата Царства отворена и затвориће их тек Христос приликом Другог доласка. А засад нам је остављено покајање, које је свемоћно против сваког греха. И Црква има Тајне које лече немоћне и надомештају оно што немају људи који оскудевају. Још треба да имамо љубав према отаџбини која види, јер већ ако човек зна њену историју то може да га надахне и укрепи. може да дâ смисао његовом бљутавом и таштом животу. И свеци које помињемо нису сенке, већ наша жива браћа и сестре који нам пружају руку помоћи из Царства светлости према краљевству кривих огледала, односно данашњем дану.

Са руског Марина Тодић

(Православие.ру, 11. 11. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-6mb

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s