Одлука Приштине да одложи примену споразума о Заједници српских општина подстакла је премијера Србије Александра Вучића да почне поново да се изражава у метафорама. Видно огорчен, премијер је на овај начин прокоментарисао реакцију Европске уније поводом одбијања Приштине да спроведе поменути споразум: ,,Па, Србија испуњава све. То вам је као када неки наставник једно дете симпатише, а једно не, па кад то друго ижврља таблу или нешто слично, она казни све. Тако и Маја Коцијанчић – сви треба знају да треба да спороводе постигнуте договоре. Сада им треба месец дана, требаће им после два, три. И тако ће довека бити, као што ће довека бити и са судом за ратне злочине… Бацаће сузавце… Само Срби немају права, да гледамо како да умиримо Србе, да ћуте, буду глупи…”, закључио је Вучић.
На основу Вучићеве изјаве могу се реконструисати појмовне метафоре које нам откривају како премијер разуме и замишља функционисање Европске уније у идеалном случају: ЕВРОПСКА УНИЈА ЈЕ ВАСПИТНО-ОБРАЗОВНА УСТАНОВА; ВИСОКА ПРЕДСТАВНИЦА ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ ЈЕ НАСТАВНИЦА; БАЛКАНСКЕ ДРЖАВЕ СУ УЧЕНИЦИ; ПОТПИСИВАЊЕ СПОРАЗУМА ЈЕ ЗАДАВАЊЕ ШКОЛСКОГ ЗАДАТКА; ОНИ КОЈИ СПРОВОДЕ СПОРАЗУМ СУ ДОБРИ УЧЕНИЦИ КОЈИ СУ УРАДИЛИ ЗАДАТАК И ТРЕБА ИХ НАГРАДИТИ; ОНИ КОЈИ НЕ СПРОВОДЕ СПОРАЗУМ СУ ЛОШИ УЧЕНИЦИ КОЈИ НИСУ УРАДИЛИ ЗАДАТАК И ТРЕБА ИХ КАЗНИТИ.
Када имамо у виду овај метафорички сценарио, нису потребна нарочита објашњења због чега је премијер Вучић незадовољан. Држава коју он представља понашала се попут узорног ученика. Извршавала је све што јој је наређено, и на крају није добила ништа. С друге стране, Приштина није урадила ништа, а никакве санкције није претрпела због тога. Стога, премијеров коментар како наставник кажњава све ученике због симпатија према једном који се лоше понаша не одговара истини. Приштина још увек није на било који начин кажњена. Штавише, награђена је потписивањем Споразума о стабилизацији и придруживању са Европском унијом.
Одабир метафора којим Александар Вучић исказује своје незадовољство није нимало случајан. Он уистину настоји да се понаша као послушни ђачић, који даје све од себе да испуни оно што велике силе траже од њега. Оно што му промиче јесте да велике силе не желе да се понашају попут учитељица или васпитачица. Оне искључиво воде рачуна о сопственом интересу.
Неодрживост метафоричког пресликавања васпитно-образовне институције на политичку организацију огледа се и у искривљеној перцепцији просветних радника у Вучићевој свести. Наиме, просветни радници, уколико свој посао обављају професионално и поштују педагошке постулате, не би смели да симпатишу поједине ученике, нити да их привилегују на било који начин у односу на друге. Из овога видимо како је Вучић спреман да деградира просветне раднике и обесмишљава васпитно-образовни процес како би оправдао фијаско сопствене спољне политике.
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-6f3
Categories: Судбина као политика
Оставите коментар