Ростислав Ишћенко: У Црној Гори нетипична „обојена револуција“ – руши се проамеричка власт

Ростислав Ишћенко

Ростислав Ишћенко

Један од лидера коалиције Демократски фронт и председник странке Нова српска демократија, Андрија Мандић, фактички је, користећи „обојене” технологије, упутио позив за промену власти у Црној Гори.

Мандић захтева добровољну оставку премијера Мила Ђукановића, – ветерана борбе против Слободана Милошевића и одвајања Црне Горе од Србије, а захтева такође и формирање прелазне владе.

Сем тога, Мандић је изјавио да Скупштина (парламент Црне Горе) „није легитимна”. Да би принудио власт да испуни захтеве опозиције – Мандић је најавио да ће на улице извести  „сву Црну Гору” и држати митинг све док Ђукановић не оде.

То је у потпуности „обојена” технологија којом опозиција захтева предају власти мимо легитимних процедура, мотивишући своје захтеве нелегитимношћу актуелне власти.

Ипак, то је нетипична обојена технологија.

Нетипична је због тога што је први пут примењена против проамеричког режима, а протести нису само и нису толико испровоцирани чињеницом да се две и по деценије на челу државе налази незаменљиви Ђукановић, колико намером актуелног режима да убрзано интегрише Црну Гору у NATO.

Занимљиво је да је након првих протеста које је полиција растерала, МИП Русије „изразио жаљење”, односно, поступио  онако како су поступали Американци у сличним случајевима. Бумеранг се вратио у Вашингтон.

Али, зашто је одједном црногорска опозиција постала храбра? Јер, није прва година како Ђукановић спроводи проамеричку политику апсолутно се не осврћући на вољу народа.

Чак је и одвајање Црне Горе од Србије било организовано уз ослонац на више него сумњиве резултате референдума, који очигледно нису дозволили да се говори о јасно израженој вољи већине становништва. Такође ни циљ да  се убрза интеграција те земље у NATO није тек данас саопштен.

У садашњим околностима појавила се могућност да ће САД, страхујући од убрзаног повратка Русије на Балкан, активирати пријем Подгорице у Северноатлантску алијансу са циљем да обележе територију. Међутим, решење тог питања није тако једноставно како изгледа.

Сличне намере Буша-млађег у односу на Украјину и Грузију, за које је било планирано достављање плана активности за чланство у NATO, својевремено су блокирале Француска и Немачка на самиту у Будимпешти. Париз и Берлин нису желели да кваре односе са Русијом.

Данас Немачка и Француска иду путем спорог, али неминовног зближавања позиција са Москвом о главним међународним проблемима, истовремено се удаљавајући од САД. Дакле, било је основа да се верује да и црногорска авантура САД може да буде блокирана у оквиру  механизама NATO-а без нарочите буке. А онда – изненада револуција у Подгорици.

Наравно, обичан црногорски народ не мора да се удубљује у проблеме унутар NATO-а, већ оправдано да страхује да ће америчка база, која ће се неминовно појавити на црногорској обали у случају да Црна Гора уђе у NATO, убити туризам, иначе првенствено оријентисан на Русију. Сем тога Русија ће оценити улазак у NATO као недобронамеран корак.

Није тешко предвидети да ће то довести не само до одвраћања руских инвестиција од црногорских некретнина, него и до масовног повлачења већ постојећих улагања.

Руски бизнис сваке године постаје све патриотскији и понекад почиње да делује чак и пре него што власт успе да изнесе одговарајуће инструкције.

Црна Гора је мала земља, у њој за сада нафта није нађена, грађевинске скеле не расту, нема руда, авионе или ракетне моторе не производи, а туризам и са њим чврсто повезана сфера сервисирања и стране инвестиције у некретнине (такође у туризам) – основа су црногорске економије, која обезбеђује скромно благостање малог народа.

Понеко може да се придружи да опслужује базу, али тек кад се појави. Сем тога, Американци ту ништа велико неће организовати.

Њима је потребно само да заузму место на које потенцијално може да дође Русија, а за то је довољно да се сагради неколико кућа, да се у њих усели тридесетак војника и подигне застава. То очигледно није оно што може да замени руске туристе и инвеститоре који обезбеђују више од 50% прилива у црногорски туристички и пратећи бизнис.

Па ипак, таква страховања нису довољна за то да опозиција отворено позове народ на свргавање актуелне власти суочавајући се са потенцијалном оптужбом за покушај државног преврата.

Још једном наглашавам да Ђукановић влада Црном Гором од 1991, као премијер или председник (тј. 24 године, а неформално – још неку годину више). Све то време он спроводи проамеричку, дакле, антируску политику.

Уласци у NATO и ЕУ саопштени су као његови циљеве свих протеклих 2,5 деценије, а јавни протести почели су тек сад иако засад Црној Гори не прете никакви озбиљни потреси.

Мислим да се одговор налази на другој обали Средоземног мора, где је Русија не само започела војну акцију ради ликвидирања проамеричких исламиста у Сирији и спасавања владе Башара Асада, него и показала способност и спремност да блокира америчка војна дејства.

Затварање неба Сирије руском авијацијом и удари руских крстарећих ракета из Каспијског мора убедљиво су демонстрирали да је ера неограничених војних могућности САД завршена. Вашингтон више не може да се меша где год пожели не ризикујући да ће добити по прстима. А САД не воле да ризикују.

Управо сада САД почињу да убирају плодове своје неразумне политике током последњих двадесет пет година.

Власт САД над светом одржавана је на страху пред њиховом војном силом, коју је Вашингтон био спреман да примени против сваког из било ког разлога, апсолутно се не осврћући на међународно право.

Они који су се бојали, сада су се уверили да Русија може да заштити, да ако Москва каже „не”, онда морски носачи „демократије” неће допловити, а ваздушни неће долетети и никога више Америка неће моћи некажњено да „убомбардује” и враћа у камени век, и зато почињу отворено да бране своје националне интересе.

Мило Ђукановић је владао не вољом народа Црне Горе, него вољом САД. Завршена је могућност САД да намећу своју вољу народу Црне Горе, а Ђукановићу је време да одлази.

Послован став МИП РФ који од „жаљења” може да пређе у „осуду” треба да помогне Ђукановићу да размисли и да своје мисли усмери у правом смеру.

Донеће он правилну одлуку – и увек ће имати добру кућу на лепој црногорској обали, на којој је много пријатније дочекати старост него у ћелији Хашког трибунала за бившу Југославију.

Превела: Ксенија Трајковић

Аутор је председник Центра за системске анализе и предвиђања      

(Факти, 21. 10. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-69A



Categories: Преносимо

Tags: , , , ,

Оставите коментар