Olga Zirojević: Alahovi hrišćani

Dvoverje na Balkanu

….Proces islamizacije domaćeg stanovništva na balkanskim i drugim prostorima Osmanskog carstva nije išao ni brzo ni jednostavno. Prolazio je kroz više etapa u kojima su novi muslimani nastojali da sačuvaju veze sa starom verom; najdrastičniji oblik čuvanja stare vere bilo je kriptohrišćanstvo, a još rasprostranjenija bila je „nezavršena islamizacija“. St. Skendi čak smatra da je možda bolje govoriti o stepenima kriptohrišćanstva nego o nesavršenoj konverziji ili o pomešanoj religiji. Koristi se i naziv oblici verskog sinkretizma. I dok su se u prvom slučaju tajno sledili hrišćanski propisi, u drugom su se javno čuvali stari praznici i običaji, uz korišćenje svog dotadašnjeg „neverničkog“ jezika. Među njima je, međutim, teško povući jasnu granicu.

p-alahovi

Otuda, kao da su u pravu francuski istoričari B. i L. Bennasar, kada preobraćenike na islam – renegate – nazivaju Alahovim hrišćanima (Les Chretiens d Allah).

Prva vest o kriptohrišćanstvu među Srbima datira iz 1551. godine; jedan srpski vojnik (iz reda delija) priznao je francuskom poslaniku na sultanovom dvoru u Jedrenu da je Srbin i hrišćanin, a „samo se pretvara kad živi s Turcima po njihovom zakonu“.

…Godine 1743. vizitator Jovan Nikolović izveštava papu da u Srbiji postoje dve vrste katolika; oni koji javno ispovedaju svoju veru i podnose sve tegobe i namete, i oni koji, da bi izbegli plaćanje danka, to čine tajno u kući pokazujući se javno kao muslimani. Ovih drugih ima na hiljade u Srbiji i Arbaniji. Njihove žene, pak, javno ispovedaju katoličku veru.

…U istočnim delovima Kosova (Gornja Morava i Izmornik) stanovništvo je ranije, kaže At. Urošević, bilo u „prividnom islamu“ odnosno u „okultnom hrišćanstvu“, dok je Skopska Crna Gora (Karadag) dugo vremena bila u kriptokatoličanstvu. Tek nakon izgradnje džamija, u drugoj polovini XIX veka, to „dvojeverstvo“ je „popustilo“, ali i pored toga i danas (1935) ima onih, ističe dalje Urošević, koji se izdaju za muslimane, a tajno posećuju katoličke crkve. Kao što ima i rodova koji su se izdavali za muslimane, a okolina ih smatrala za ljarmane. Isti autor takođe tvrdi da Srbi katolici nisu nikad bili prividno u islamu.

U prizrenskom Podgoru „ljaramanima“ su se nazivale i kuće u kojima je otac katolik, a sin musliman.

I u nekadašnjem Novopazarskom sandžaku – kako svedoči jedan dopis iz 1848. godine – bilo je kuća u kojima su dva brata, „pak jedan veruje u Hrista, a drugi u Muhameda, jedan klanja, a drugi se krsti. U nekim kućama ima po tri brata i sva tri drže se da su Turci, a otac im je Srbin; i tako sinovi klanjaju, a otac se krsti, a kad bajram… dođe, svi zajedno proslave, otac ide u crkvu, a sinovi u džamiju…“ U ovom kraju su se i nakon Prvog svetskog rata neke hrišćanke udovice preudale za muslimane (radi udobnijeg života) ostavši potajne hrišćanke, dok su u društvu bile „prave muslimanke“.

…U udaljenijim planinskim krajevima čitava sela i oblasti bili su naseljeni dvovercima; pravoslavna crkva bila je trpeljiva prema svojim „šarenima“, jer je uvidela da samo na taj način može duže da ih zadrži pod svojim uticajem. Posle 1821. godine u već oslobođenim grčkim oblastima linovamvaki su odbacili svoj muslimanski ogrtač i proglasili se čistim hriščanima. Da odbace muslimansku mimikriju pokušala su – nakon hatišerifa od Gilhane (1839), koji je objavio ravnopravnost svih verskih zajednica – i neka dvoverska sela u Skopskoj Crnoj Gori izjavivši da ubuduće treba da budu smatrani za hrišćane, što je rezultiralo njihovim proterivanjem i zatočenjem u Anadoliji. Tek polovina njih ili čak manje uspela je, nakon diplomatske intervencije u Carigradu, da se vrati svojim domovima.

Međutim, pojava dvoverstva (kriptokatolici i kriptoortodoksni) pominje se i šezdesetih godina upravo minulog veka. Susreće se naročito među Albancima, ali je ranije bilo i kriptoortodoksnih Srba (u Solunu i na maloazijskoj obali) i kriptojevreja – denme (dönme) – u Solunu.

Kriptohrišćanstvo je cvetalo, tvrdi Skendi, na onim područjima gde je bilo bektašija (turski derviški red), a to su južna Albanija i oblasti oko Berata i Elbasana, Kosovo i Metohija (Đakovica, Prizren, Peć), Tetovo, Krit i Kipar. Bektašizam je za hrišćane ćak predstavljao prihvatljiviji oblik konverzije i povoljniji izbor od – kriptohrišćanstva.

Na fenomen dvoverstva reagovale su obe strane. Papa Benedikt XIV, na prvom albanskom koncilu (1744), javno ga je osudio ističući da „katolicima nije nikako dopušteno prikrivati priznanje svoje hrišćanske vere, a da simuliraju muhamedanstvo“.

Oslanjajući se na mnogobrojne fetve, osmanske vlasti smatrale su nove muslimane koji su se i dalje držali hrišćasnkih običaja i praznika, za nevernike i pribegavale surovim kaznama; uz ponovni čin konverzije i sklapanje braka (ukoliko su prestupnici bili oženjeni).

…Poznato je da nijedna religija nije konsekventnije monoteistička od islama („nema drugog boga osim Allaha“). Otuda nema ni posrednika između čoveka i boga. Međutim, nastanak islama, uprkos ekskluzivitetu te religiije, upravo je školski primer za nastanak sinkretizma. Pri tom je naročito zanimljiva uspešna sintetizacija jevrejskog i hrišćanskog nasleđa, kao i elemenata staroarapskog paganstva (Kaba – Ćaba, na primer). Mogu se dobro razlučiti modaliteti više ili manje uspele integracije; savršeno apsorbovani elementi pored takvih koji su od strane ortodoksije „trpljeni“ kao marginalni iako su u narodnoj religiji zauzimali centralno mesto (kao hodočašćenje grobova svetitelja), da bi, opet, zbog toga izazvali purističke reakcije (kod vahabita ili vehabija, na primer).

Poštovanje svetaca (vali, veli) bilo je uobičajeno u narodnoj veri i sufizmu (islamska mistika), dok ga je stroga ortodoksija samo trpela, a vahabiti ga strogo zabranjuju. Koreni ove, u arapskom svetu ali i u drugim islamskim zemljama veoma rasprostranjene pojave, idu do kulta lokalnih božanstava iz duboke paganske prošlosti, pri čemu su svakako i hrišćanski uticaji, ali bez primisli o mučeništvu, kao i idejni svet indijskih religija, mogli u tome imati udela. I neki antički heroji i hrišćanski sveci pretumčeni su, na taj način, u islamske svece. Svojata ih čak i više religija, islam i hrišćanstvo, a susreće se i pojava zajedničkog poštovanja. Egipćani su čak i Ozirisov grob poštovali kao večnu kuću jednog muslimanskog svetitelja.

Muslimanski svetac nije, međutim, kanonizovan od više vlasti muslimanske zajednice; njegova svetost je rezultat glasa naroda (vox populi). Legenda o svecu ne trpi kontrolu nikakvog regularnog ispitivanja. Istovremeno, kult muslimanskih svetaca nema nikakve veze sa javnim i zvaničnim upražnjavanjem religije.

Poštovanje svetaca najčešće je povezano sa hodočašćem (ziyara). Ovakva hodočašća treba hodočasnicima da omoguće da budu pod učincima blagoslova (baraka), koji dolaze od svetaca odnosno iz njihovih grobova, relikvija i drugog, a koji se prostiru na sve oblasti života do kojih je čoveku stalo. Molitve i darivanja (sveće, jelo, čaranja) treba da pridonesu dejstvu blagoslova. Veoma je raširen običaj da se o ogradu groba ili o grane okolnog drveća vešaju komadići odeće, koje nosi hodočasnik, da bi se sve njegove brige i nevolje prenele na sveca, a nakon nekog vremena, hodočasnik bi ponovo uzimao komadiće tkanine i nosio ih kao amajliju.

Isceljenje bolesnika, oživljavanje mrtvih, telepatija, izazivanje kiše, razgovor sa životinjama i biljkama, to su čuda (karamat) koja muslimani, i ne samo oni, očekuju od svojih svetaca, a koja ovi mogu da čine zahvaljujući posebnoj božjoj milosti. Po narodnom verovanju, poseta grobovima svetaca čak ima takav značaj da može zameniti i obavezno hodočašće u Meku.

Otuda i lokalna božanstva i dalje žive u svetiteljima čija imena su delimično nepoznata. To važi, pre svega, za kult grobova. Tako se neka hrišćanska mesta smatraju svetim i u islamu (Sveti Đorđe – Hizir Iljas).

…Jaz između hrišćana i muslimana na selu smanjivao se i bilo ga je lakše prebroditi islamom derviša (posebno bektašija),[28] islamom koji je već bio razvodnjen tolerancijom paganskih turskih verovanja i običaja, a razvodnjavan je još više prihvatanjem svetih mesta – grobova, izvora, drveća – hrišćana i pagana za popularna kultna mesta. I Turci i hrišćani, naime, jednako su skloni kultu planina i izvora, što je prirodno za sve primitivne religije i njihovu vezanost za zemljoradnju. U osvojenim zemljama sveta drveta su preuzimana od strane muslimana tako što su dovedena u vezu sa nekim islamskim svetiteljem. Dodajmo da su nomadski, a i mnogi sedelački narodi, obožavali brezu, bor, smreku, mirtu, kedar, platane, veoma staro i ogromno drveće, ali i sasvim neugledno žbunje. Kraj drveća okupljaju se kada kreću na hodočašće, oko njega šetaju, kraj njega podižu tumuluse, a često, kačeći o njegove grane ili zakivajući na stabla komadiće tkanine, polažu i zakletve, proglašavaju ih svetinjama i ne seku ih.

U ranom osmanskom periodu, na Balkanu su se tako susreli i uzajamno delovali jedno na drugo narodno hrišćanstvo obogaćeno nasledstvom paganstva i narodni islam u kojem je još punokrvno živeo turski šamanizam.

A hrišćanstvo, pak, zajedno sa svojim paganskim elementima, nije moglo biti sasvim istisnuto već i zbog svoje dugovekovne ukorenjenosti, pa otuda među novim muslimanima-konvertitima čitav niz hrišćanskih survivala, koji će dočekati i naše vreme.

Oni su se najpre očitovali u poštovanju hrišćanskih bogomolja – crkava i manastira – kojima se nose zaveti i prilozi, a ponekad se i prisustvuje liturgiji. Tako su razvaline crkava i manastira kod Brodareva (Mili, Zastup, Kumanica, Davidovica) posećivali, uz pravoslavne, i muslimani i prilagali vosak. Na letnjeg Svetog Arhanđela skupljalo se stanovništvo iz čitavog Srednjeg Polimlja i ostajalo tu po dva dana. U selu Drajčiću (Gora), tvrdi I. Jastrebov, poturčenjaci su čak prisustvovali liturgiji, a na Svetog Jovana donosili su u crkvu i sveće; od hrišćana su se razlikovali utoliko što se ne bi prekrstili. Zna se da je Sinan-paša Sijerčić (poginuo 1806. kod Šapca) prizidao, uz Hercegovu crkvu u Goraždu, pripratu, na grobu svoga pradede Radoslava.

I bugarski Pomaci običavali su da nose u crkvu priloge (obroci), ponajpre ulje i vosak. Često poštuju (1966) i ruševine crkava i manastira, gde uz razne ceremonije prinose i žrtve – kurban.

Maslo, ulje, novac i sveće nosili su u crkvu i valahadi. Oni su čak po potrebi i popravljali crkve, a često ih je i jedna od njihovih žena i čuvala. I kriptohrišćani na Kipru posećivali su, uz džamije, i crkve, a oni bogati (na Kritu) imali su u svojim domovima čak male tajne kapele. A kada je reč o hrišćanskim bogomoljama, treba svakako istaći da i poznate manastirske vojvode, čuvari nekih pravoslavnih manastira na Kosovu i Metohiji, do u najnovije vreme imaju svoje ishodište u predturskom vremenu.

…Osim crkava, tvrdi Tih. Đorđević, naši muslimani poštuju i krst. Drveni krst srpskog kneza Sv. Jovana Vladimira (ubijen 1016. godine) kao svetinju čuvaju muslimani u Crnogorskoj Krajini: „svake godine o Duhovima, muslimani zajedno sa hrišćanima rano u praskozorje nose ovaj krst na planinu Rumiju. Tu se svi mole bogu, zatim se vesele i pucaju iz pušaka“. U Bosni su neki muslimani držali u svojim žitnicama zaplenjene manastirske krstove, radi roda i berićeta, i nikako nisu hteli da ih prodaju. I na sindžiru – delu muslimanske nošnje u Drežnici – javlja se krst. A i u ostalim oblastima carstva, kako pouzdano svedoči Hasluck, muslimani su uvažavali moć krsta. U Eldžiku (Galata) kamen ukrašen krstom lečio je bolesti.

U vreme stočnih bolesti muslimanke u Bugarskoj pravile su male krstove od ebanovine i vešale ih, spolja, o štalska vrata, ili su katranom iscrtavale krstove po kapijama. Takvi krstovi se i danas (1966) mogu videti na vratima štala u bugarsko-muslimanskim selima. U Rodopima, ali i u drugim oblastima u Bugarskoj sačuvali su se muslimanski nadgrobni spomenici (XVII-XVIII vek) s izdubljenim krstom i hrišćanskim imenom pokojnika. Sačuvana su i dva nišana sa krstom u Bosni; jedan je hrišćanski, a drugi muslimanski, uz nišane sa figuralnim i nefiguralnim predstavama, kao i sa natpisima na našem jeziku. Krst se, najzad, javlja i na tepisima (berberskim i onim iz Antalje).

I život novorođenih kriptohrišćana, ali i muslimana, počinjao je ponekad sa znakom krsta odnosno krštenjem. O tajnom krštenju dece preobraćenih Evropljana u Carigradu i drugde ima vesti i na stranicama putnih dnevnika Evropljana, najčešće članova diplomatskih poslanstava. Uz obične ljude iz naroda činile su to, kako obaveštava Nemac Št. Gerlah, i žene paša. A venecijanski bailo (poslanik) iz Carigrada čak tvrdi (1579) kako turske majke uopšte smatraju da je krštenje zaštita protiv lepre, pa i sam sultan Murat III treba da je kršten, ovog puta radi zaštite od padavice. Kriptohrišćani na Kipru krštavali su i krizimali svoju decu pre muslimanskog sunećenja i, uz muslimansko ime, davali i staro, hrišćansko. I stavrioti su krštavali decu i davali im dva imena, ali su izbegavali turska imena kao Mehmed i Ali.

Mnogi naši muslimani – da se ponovo vratimo Tih. Đorđeviću – pamte svoja stara krsna imena i ne propuštaju da toga dana odnesu u crkvu tamjana, zejtina i sveću. A kako svedoči jedan izveštaj iz prve polovine XIX veka, svaka familija bosanskih muslimana zadržala je takođe svoga nekadašnjeg sveca, te slavi praznike: Sv. Petra, Sv. Iliju, Sv. Đorđa. I Mrkovići kod Bara produžili su, i nakon prelaska na islam, slavljenje krsnoga imena i zadugo im niko u tome nije pravio smetnje: „dočekivali su prijatelje, palili voštanice, davali prijateljima vina i rakije, pa su i sami pili, a mnogi su nosili u crkvu vino i prosforu da je pop osveti…“ I. Jastrebov navodi (1879) da su Brođani (Gora) držali i svoje kućne slave: „lomili kolač i pri urvinama crkve pričešćivali se ovim kolačem, zalivajući ga vinom“, kada više nije bilo sveštenika u selu. U Prizrenskom Podgoru (Novo selo) muslimani su slavili Sv. Nikolu, palili sveće i kadili kuće tamjanom. Ima vesti da su i Torbeši, kao muslimani, slavili slavu.

U XIX veku, i kasnije (sve do Drugog svetskog rata) bugarski muslimani nosili su na Đurđevdan i Sv. Iliju kolače u crkvu.

…U nekadašnjoj Visočkoj nahiji „u mešovitim selima pravoslavni idu kao polaznici muslimanima i obratno. Deci se i inače na Božić dele orasi i lešnici“. Nalagao se i badnjak (Mrkovići, Raška) i na Badnji dan u kuću unosila slama (Tikveš, Raška).

Uskrs, praznik za koji se, za razliku od Božića, vezivalo najmanje nasleđa iz predhrišćanskih vremena, našao je određeno mesto kod bosanskih, ali i drugih balkanskih muslimana. Glavna poenta u muslimanskom respektovanju Uskrsa bila je u prihvatanju darivanja šarenim jajima uvažavajući tako nehrišćansku stranu uskršnjeg kulta (kao izvor života jaje je igralo veliku ulogu u kultu mrtvih).

Pomaci u Rodopima obeležavali su na razne načine Uskrs (Velikden, Paskale, Červenite jeca) i Veliki petak primajući rado bojena jaja od hrišćana.

Proslavljanje, među muslimanima, čitavog niza hrišćanskih svetitelja, prilično je neujednačeno. Izuzetak čini svetkovanje Đurđevdana (Jurjeva) i Ilindana (Aliđuna), koje, nesumnjivo ima, kako to s pravom ističe M. Hadžijahić, određeni opšte muslimanski, ali i opšte bosanski karakter (oba svetitelja su, naime, važili kao zaštitnici Bosne).

Đurđevdan je, u stvari, praznik oživljene prirode, kada se mnogim radnjama nastoji preneti snaga oživljene prirode, pre svega nove vegetacije, na ljude i stoku, na useve i vinograde. Osobito su brojni običaji u vezi sa stokom. Jer Sv. Đorđe je takođe poznati zaštitnik sitne stoke, što pokazuje da je njegova funkcija doista stara i autentična.

Po svedočenju Jastrebova, muslimani u Prizrenu nisu radili na Đurđevdan, kao ni na Bajram; dućani u čaršiji bili su zatvoreni, priređivale su se borbe pelivana i pucalo se, uz cigansku muziku i turske pesme.

Među muslimanima u Bosni, ali i u Grčkoj, Maloj Aziji i Bliskom istoku Sv. Đorđe se proslavljao kao Hidr, Hizr, Hizir Iljas (H)edrelez. Ovaj praznik padao je 23. aprila i u Osmanskom carstvu davan mu je službeni karakter.

…Poput Sv. Đorđa, i Sv. Nikola se često identifikovao sa Sari Saltukom, za koga Hasluck kaže da je „lay-figure“ bektašijske propagande među hrišćanima u Rumeliji (čini se da je on preuzeo određen broj crkava posvećenih ovom svetitelju u istočnioj Turskoj i Evropi). Ime Sari Saltuka, ističe i I. Melikoff, vezano je za širenje islama među Slovenima i treba da se smatra kao simbol islamsko-hrišćanskog sinkretizma na Balkanu (u vreme kada je ovaj derviš-gazija živeo, a to je druga polovina XIII veka).

„Petrovdan je najveseliji dan muhamedanaca u Gornjoj Hercegovini“, zapisaće krajem XIX veka G. Grđić-Bjelokosić. U Sarajevskom polju muslimani „uoči Petrovdana pale lile“.

I na Pešteri i Bihoru, gde je Petrovdan zajednički praznik pravoslavnog i muslimanskog stanovništva, uoči ovog praznika pale se lile, koje kao baklje nose čobani od tora do tora ili od kuće do kuće, uglavnom tamo gde se nalaze mlekare. Daruju se, pri tom, kajmakom.

I ostali hrišćanski svetitelji i praznici – Ivanjdan, Krstovdan, Mitrovdan, Sv. Varvara (vare varicu) – slave se najčešće tako što se toga dana ne radi, uz obavljanje određenih magijskih radnji.

Kako su duhovni predstavnici islama reagovali na ove hrišćanske survivale među svojim vernicima?

Za razliku od visoke uleme, koja se borila za prezentiranje islama u njegovom izvornom obliku, deo hodža – manje obrazovanih i u zabačenijim krajevima – činili su u većoj ili manjoj meri ustupke narodnim religioznim shvatanjima. Derviši su, opet, unosili izvestan nonkonformizam i produhovljavanje u ustaljene religiozne forme i sadržaje. A posebno značajno mesto pripada heterodoksnom derviškom redu – bektašijama, koji su od hrišćana prihvatili ispovest sa oprostom, znamenje krsta, euharistiju i celibat.

Tu je i čuvanje starih običaja, onih životnog ciklusa (rođenje, venčanje i smrt) u koje spadaju i duhovna srodstva (kumstvo i pobratimstvo) i agrarnih (koji su obavljani oko zemlje i stoke). U Bosni je, na primer, šišano ili striženo kumstvo bio opšti običaj bez obzira na veroispovest. „Kum odstriže bič kose kumčetu, u koji se stavi novac. Zatim se kum časti jelom i pićem i daruje“. Za razliku od verskog kuma, koji je mogao biti samo jedan, prijateljskih je moglo biti nekoliko. Srbi su okumljavali muhamedanske vernike da bi od njih imali zaštitu (što je našlo odraza u izreci „Oj Turčine, za nevolju kume“). I u području Brodareva bilo je slučajeva, sve do najnovijih dana, da pripadnik jedne verske grupe šiša dete pripadniku druge verske grupe. Šišano kumstvo našlo je odjeka i u narodnoj epici. Najviše pesama je u vezi sa hajdukom Mijatom Tomićem (verovatno u drugoj polovini XVII veka), koji je imao, više puta, šišano kumstvo kod muslimana.

…Sam Njegoš, uprkos kanonima pravoslavne crkve, bratimi se sa hercegovačkim Ali-pašom Stočevićem. I katolički sveštenici u Albaniji bratimili su se, krvlju, sa muslimanskim bajraktarima. Pored kumstva, pobratimstvo je, sve do novijeg doba imalo veliki značaj za umir krvne osvete. I pobratimstvo je, uz kumstvo, našlo odjeka u epskoj poeziji, pa je tako janjičarski aga pobratim Kraljevića Marka.

Kod muslimanskog stanovništva u Bosni i Hercegovini, ali i drugde, sačuvali su se, takođe, zemljoradnički i stočarski običaji koji se vrše bilo uz poslove oko zemlje i stoke ili, još češće, o praznicima, a u nameri da se utiče na proizvodnju. Većina ovih muslimanskih narodnih običaja vezana je za pojedine hrišćanske praznike (i to po starom kalendaru). Otuda mnoge običaje vrši u iste dane i muslimansko i hrišćansko stanovništvo. Među njima ima i takvih koji potiču još iz slovenske starine (kao onaj kada izlaze na guvno „na kolanje“).

M. Hadžijahić s pravom ističe da se u Bosni elementi sinkretizma u islamu najevidentnije očituju u kontinuitetu kultnih mesta; u jednom, dakle, fenomenu koji se prilikom suočavanja starih i novih kultova javlja svuda u svetu, u svim civilizacijama. Ta kultna mesta bila su sledeća: visovi, stara groblja i grobljanske kapele, izvori, pećine, jezera, crkve. Kontinuitet kultnih mesta vidljiv je i po brojnim džamijama smeštenim na crkvištima odnosno crkvama pretvorenim u džamije. A kultna mesta, pak, koja bi izgubila svoju raniju funkciju, bila su najpogodnija da budu nadomeštena novim kultom. Tako su u Egiptu bogovi postali sveci, a hramovi grobovi svetaca. Praznik je ostao isti; dobio je novu sadržinu, novi smisao, ali je u kalendaru sačuvao isto mesto.

Izmenjen i dopunjen tekst iz Republike 282-283. 1-30. april 2002.

(Peščanik.net, 08.10.2015)

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5YB



Categories: Преносимо

Tags: , ,

1 reply

  1. Izvanredan tekst (bogat faktima i primerima, aferim Olga !) u kome nas autor vodi kroz istoriju i teska vremena kada su ljudi na ovim prostorima, da bi preziveli, menjali staniste, ime, veru, odecu, misljenje, stav . . .

    Kao posledica toga, danas u drzavi Srbiji zivi oko 6 miliona gradjana razlicitih vera i misljenja, razlicitih jezika i pisma – uglavnom u miru. OCUVATI TAJ MIR, biti tolerantan prema onome ko misli, govori i pise drugacije od nas – je vrlo vazno.

    Postujmo ljude koji rade, koji stvaraju, koji doprinose opstem blagostanju.
    Odbacimo ljude koji laprdaju unoseci razdor i mrznju prema drugome.

Оставите коментар