Збуњене чланице Европске уније, не знајући шта да предузму, месецима се већ погађају око тога колико ће свака од њих примити избеглица. Неке од њих не пристају ни на какве бројке, друге бирају избеглице према верском критеријуму, треће праве жичане ограде (као Мађарска); Словенија их дочекује сузавцем, Хрватска се служи најобичнијом уценом према нашој земљи, затвара границу за камионски саобраћај и за аутомобиле са српском регистрацијом…Укратко, готово све чланице Европске уније обузела је ксенофобија праћена саможивошћу, а решење за избегличку кризу оне би најрадије препустиле неком другом.
Пошто све чланице ЕУ причају о томе како ће враћати избеглице у земље из које су дошли – Немачка Аустрији, Аустрија Словенији, Словенија Хрватској, а Хрватска Србији – то је више него очигледно шта би могло да нас снађе. Поготово што река избеглица из Македоније непрестано стиже до нас.
Нажалост, наш премијер, одушевљен што га европски лицемери тапшу по раменима и хвале као највећег хуманисту нашег континента, обећава да ће Србија – иако није чланица Европске уније – радо пружити уточиште извесном броју избеглица, колико Брисел одреди. (И у чему ће му, нема сумње, ЕУ веома радо изаћи у сусрет.)
„Знак: Право у ЕУ“ (Илустрација Новица Коцић/Политика)
Судећи према анкетама које су годинама објављиване код нас, око половине грађана сматрало је да је приступање ЕУ добро решење за Србију. Треба, међутим, нагласити да су сва та испитивања обављана пре садашње кулминације кризе са избеглицама, те се може претпоставити да је данас порастао број оних који су разочарани у Европску унију и сматрају да Србији није место у том друштву.
Када су претходне власти почеле пропаганду о приступању наше власти Европској унији, њихове омиљене пароле биле су: „Европа нема алтернативу” и „Србија је Европа”. Грађани су их слушали у свакој прилици, често и без икаквог посебног повода, а обавезно јој је у првим годинама додавана и трећа, данас потпуно бесмислена и заборављена: „И ЕУ и Косово”.
Власти се никада нису потрудиле да грађанима пруже подробну и објективну слику о Европској унији, већ су им уместо тога непрестано наметале идеју како она нема алтернативу и да о њој уопште не треба расправљати.
Данас (иако јој то није први пут), када је у кризи са избеглицама из Азије и Африке показала своје право лице, грађани Србије морали би да се запитају шта ће им таква Европа, постоји ли негде њена алтернатива и зашто имају власт која не жели чак ни да је потражи.
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5NX
Categories: Четири стотине речи
Оставите коментар