Ако се зна да је Ватикан у распаду СФРЈ имао крајње негативну улогу (папа Војтила је, скупа са Немачком, први кренуо у признавање авнојевских граница сецесионистичких република, отворено подржавајући хрватске сепаратисте и НАТО интервенционизам у грађанском рату у БиХ);
ако се зна да Ватикан и на данашњем Космету има неједнозначну улогу (од преласка Ибрахима Ругове под „духовну јурисдикцију“ понтифекса, преко улоге бискупа Марка Сопија у борби за „десрбизацију“ косовских светиња, до настојања да римокатолицизам постане нови „европски идентитет“ Албанаца); ако Ватикан спрема канонизацију Степинца као универзалног свеца – онда веровање у подршку најмање (али једне од најутицајнијих) држава на свету праву Срба на сопствене светиње на Космету спада у својеврсну утопију религиозног глобализма (екуменизма), али није насушна потреба србског народа и његове државе.
Наравно, као што светињу других треба уважавати и одржавати односе рационалног сатрудништва, тако нам ничија подршка у ове тешке дане није на одмет. Но, искрено ће помоћи само они који су помогли око неусвајања резолуције о Сребреници, и који јасно кажу: „Косово је Србија“ – Руси.
Када бисте питали народног песника да вам одговори да ли да верујемо Ватикану, рекао би: „Латини су старе варалице“.
Србин Његош би, као приликом посете Риму, поручио: „Црногорци не љубе ланце“, и не би се поклонио папи.
Патријарх Гаврило Дожић би учтиво одбио, као што је одбио понуду Пија XII да му помогне, јер папа бејаше духовни покровитељ НДХ.
Свети владика Николај би нас подсетио да су усташе „за ревност у злу, добро знану свима, похвале добили из пакла и Рима“.
Преподобни Јустин Ћелијски би сведочио да је ватикански дух извор западног тоталитаризма, јер је смртног и погрешивог човека прогласио незаблудивим по питањима вере.
Како рече песник, „гласови мртвих – то нису мртви гласови“. Зато их вреди питати и слушати.
Шира верзија текста објављеног у „Вечерњим новостима“ 13. августа 2015.
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5oD
Categories: Преносимо
Za razliku od navedenih lica, bilo je Srba koji su gajili dobre odnose sa Vatikanom i to im se dobrim vratilo. Prvi srpski kralj Stefan Nemanjic (Prvovencani) krunisan je od Pape Honorija 1217 godine.
Za ocuvanje kosmetskih svetinja, vaznije je imati podrsku Vatikana nego pomoc Moskve ili Njujorka.
Мислим да овакав став не доприноси циљу. А циљ је да „Косова“ не буде примљена у Унеско и да се српска сакрална баштина/светиње не третира као сакрална баштина „Косове“. Када тамошњи /косовски/ католици, представници разних исламских организација, протестанти и јудаисти дају подршку „Косови“ зашто ми не бисмо лобирали у Ватикану? Тим пре што Ватикан није признао „Косову“, што нам говори да је „косовска католичка црква“, нека врста приватног и бизарног лудила.
Кога брига да ли ће Албанци остати у исламу, или ће прећи на католичанство – то није наш проблем, нека га решавају муслимани и католици. Али: задржати нашу баштину јесте наш циљ.
Конкретан циљ се не остварује слабљењем нашег положаја и непотребним позивањем на Његоша, патријарха Гаврила и др. Ми треба да останемо то што јесмо и да сарађујемо са Ватиканом, који ће остати то што јесте.
И да мање сарађујемо са протестантима, поготово англиканцима (западним савезницима) и да престанемо да личимо на њих.
Наравно, ослонац на православне цркве се подразумева и он је темељ даљих акција у напорима за очување наше баштине/светиња на КиМ.