Стефан Каргановић: Употреба „Сребренице“

stefan-karganovicУлазимо у последњу фазу пред климакс (или антиклимакс, видећемо) овогодишњег јубиларног сребреничког перформанса 11. јула у Поточарима. Неке фундаменталне лекције већ сада би се могле извући. „Сребреница“ је динамичан догађај, што значи да ни у једном битном погледу неће бити заокружен овог 11. јула, нити ће 12. јула бити подвлачења црте. Природа динамичних догађаја је да трају. То не значи да ће за педесет или сто година ико још увек расправљати о Сребреници, али у догледном периоду то ће свакако бити контроверзна тема, са врховима и долинама на графикону јавне пажње.

За сада, сваки покушај темељне ретроспективе прилично је преурањен. Али то уједно значи да је сваки тренутак прикладан – ако не за општу и дефинитивну оцену феномена који је проф. Едвард Херман проницљиво назвао „највећим тријумфом пропаганде на заласку двадесетог века“ – онда свакако за критички осврт, у ходу, настојања да се политичка корист стечена од тог аморалног тријумфа експлоатише што дуже.

Основна чињеница практичне природе, када се ради о супротстављању стандардној пропагандној представи о Сребреници, је изразита неравноправност у ресурсима између оних који наратив потврђују и намећу и оних који га критички оспоравају. Тешко је артикулисати тачно ред величина тренутне материјалне предности коју уживају промотери службене верзије, сажете у мантрама „геноцид“ и „8.000 стрељаних мушкараца и дечака“ у односу на оспораватеље. Међутим, с пуним правом за несразмеру у ресурсима могло би се рећи не само да је огромна већ и да се Давид у извесном смислу налазио можда у повољнијем положају у односу на Голијата.

Главни мотиви и снаге сврстани иза сребреничког наратива морају се именовати и проценити трезвено.

Службени наратив је тачка где се преклапају интереси две врло различите интересне групе. Прва је политичка елита у Сарајеву, друга је хегемонистичка Атлантистичка алијанса, са амбицијом светске доминације.

„СРЕБРЕНИЦА“ И САРАЈЕВСКА ЕЛИТА

Локална сарајевска елита није „муслиманска“ у некаквом религијском смислу те речи. То је самообнављајућа политичка олигархија састављена од разнородних елемената, укључујући у разним фазама и бизарне верске занесењаке (Алија Изетбеговић је један пример), који са становишта традиционалног ислама представљају, најблаже речено, аномалију. Критична маса у тој мешавини не састоји се од правих верника, него људи формираних у духу педесетогодишње комунистичке диктатуре, инстинктивних камелеона, равнодушних према сваком облику трансцендентности и заинтересованих искључиво за опипљиве овоземаљске благодети, укључујући власт. Као у редовима колега истог надахнућа с друге стране Дрине, религијски и национални симболизам није одраз искреног убеђења, него цинично средство за постизање уско дефинисаних групних политичких циљева.

velikoimalo01

 

 

 

 

 

 

 

Подједнако равнодушна и неболећива и према верској и националној димензији, сарајевска елита у „Сребреници“ не види никакав морални скандал (тим пре што је својевремено и сама вољно учествовала у његовој производњи), него потенцијалну политичку корист. „Сребреница“ пре свега служи као бич за масовно утеривање муслимански и бошњачки опредељеног дела становништва у политички тор и за учвршћивање унутрашње кохезије заједнице која се налази под њиховом диригентском палицом. Руководећи кадар може да има унутрашње размирице, али јединствен је у вољи да неометано у свом вилајету влада. Друга важна функција „Сребренице“ је да буде непробојан зид између муслимана и православних. Обезбеђивање и продубљивање тог јаза је стратешка услуга коју сарајевска елита чини не само себи него уједно и својим страним Атлантистичким покровитељима.

Интерес Атлантистичке алијансе за „Сребреницу“ и генерално за подручје Балкана примарно је геополитички, без најмање примесе човечанских обзира према жртвама. У атлантистичком концепту употреба „Сребренице“ је двојна. Прво, као клин који ће дуготрајно сукобити и раздвојити две сродне и кључне заједнице у БиХ, муслимане и православне, што страну арбитражу и стратегијско присуство у средишту Балкана (па самим тим и истискивање геополитичких конкурената) чини неопходном за још дуго времена. Затим, „Сребреница“, заправо наводна брига да се више никада „не понови,“ крилатица је којом се прикрива права агенда интервенционистичке политике и која служи као покриће за агресивне наводно хуманитарне нападе на непокорне суверене државе. Муслимани Босне и Херцеговине којима је искрено стало до њихове вере и код којих је жив осећај солидарности са припадницима умме широм света добро би учинили да израчунају људски биланс „Сребренице“ у глобалним оквирима. Биће шокирани сазнањем да је као последица примене доктрине R2P, или права на заштиту наводно угроженог становништва, непосредно проистекле на темељу пропагандне верзије сребреничких догађаја, од Косова до Сирије страдало између неколико стотина хиљада и два милиона муслимана.

ДАВИД И ГОЛИЈАТ

Та утицајна коалиција интереса се протеже са локалног на глобални ниво и она је одлучно сврстана против сваког довођења у питање службене верзије о „Сребреници“, одакле годинама црпи огромне и врло лукративне политичке дивиденде.

velikoimalo03

Следеће питање гласи, на чему почива моћ те у суштини хетерогене, али за сада заједничким интересом спојене коалиције? Не више на апсолутној контроли, али ипак доминантном утицају на информативне токове у свету и још увек недовољно пољуљану моћ да дефинише „мејнстрим чињенице“, које се углавном некритички прихватају, без обзира на емпиријску неутемељеност. Једна од тих a priori „мејнстрим чињеница“ без утемељења је службени наратив о „Сребреници“. Немерљиви ресурси уложени су у одржавање тог заштићеног наратива и осујећивање сваког покушаја његовог испитивања.

То је стратегијски оквир у којем се одвија делатност сваког ко се труди да актере који црпу корист из „Сребренице“ лише незаслужених предности и да истовремено допринесу утврђивању чињеница о том важном догађају.

Постоје два облика понашања у овој ситуацији. Један је емотивно реаговање, прожето епским вапајима о „неправди“ и „забрањеним истинама“, што се углавном своди на емотивно пражњење и вучење потеза без стратегијског концепта па, самим тим, и без значајнијег политичког ефекта. Други је трезвена процена реалног односа снага и расположивих могућности, чему следи повлачење асиметричних, али зато стратегијски промишљених потеза.

Овај други облик понашања претпоставља, пре свега, дугорочну, тактички прилагодљиву акцију која ће најефектније и фокусирано применити сопствена оскудна средства на тачкама где је могуће нанети највећу штету противничкој страни. Затим, трезвено процењујући коначну неодрживост позиције противника, упркос тренутним предностима које су огромне, припрема за коначан ударац, у опортуном тренутку.

СРЕБРЕНИЧКИ OVERKILL

Ахилова пета службеног наратива су нереални основи, на којима је саграђен. То има за непосредну последицу да његови поборници морају да делају махнито и без предаха, често непромишљено са бумеранг ефектом (као што би се могло рећи за нетактички срочену британску резолуцију, која је, уместо да деморалише и подстакне на резигнирано прихватање геноцидног статуса, изазвала снажан отпор и индигнирано одбацивање у свим секторима српског друштва). Одржавање сребреничког мита изискује стално и одбојно наметање једне у суштини врло уске интересне агенде методама лишеним сваке суптилности које најбоље описује амерички енглески израз overkill. То подразумева непрестано довијање да се комбинацијом исфабрикованих подупирућих података, репресивним гушењем реалних опасности које прете да се од сваког озбиљног покушаја критичке расправе и безочним блефирањем колапс наратива спречи или бар одложи на што дужи рок.

Тактички одговор на све то је асиметрична акција задавања противнику сталних удараца по ободу, са повременим прецизно нанесеним хируршким ударима по средишним неуралгичним тачкама. Непрестаним и све масовнијим скандирањем „цар је го!“ у редове арогантног противника, који је себе довео у незавидан положај брањења колосалне и немаштовито исконструисане лажи, уноси се стална несигурност и нервоза. Стратегијски одговор је паралелна припрема подробне и кохерентне емпиријске евиденције о Сребреници, спремне, после коначног урушавања излизаног службеног наратива, да га замени.

Да ли је акција дерогирања овогодишњег јубиларног обележавања „Сребренице“ била успешна и, ако јесте, у којој мери?

На нивоу државних институција у Србији и Републици Српској акција није била изразито неуспешна, мада је било деликатних тренутака. Државни врх Републике Српске је на неколико месеци од годишњице почео да шаље нејасне сигнале, који су одмах изазвали недоумицу да ли се став по овом важном питању мења, и у којем погледу. У једном тренутку чак се појавила и основана сумња да је у току операција смекшавања јавног мњења под јаким притиском страног фактора, као припрема за присуство на највишем нивоу на церемонији у Поточарима 11. јула. Ако су таква размишљања икада стварно постојала, изгледа да их је даљи след догађаја (британска резолуција у Савету безбедности УН и пуштање Насера Орића у Швајцарској) у драстичној мери учинио политички непробитачним са становишта оних који је требало да то операционализују. Уколико је била у плану, имплементација „конструктивније“ политике у РС за сада је стављена на лед. Али и привид одступања од чврсте и јасне позиције по сребреничком питању у политици Владе Републике Српске у билансу може се оценити само као негативан развој.

У Србији, на званичном нивоу ставови су много јаснији, али у недвосмислено негативнијем погледу. Са крајње суженим маневарским простором по једном питању коме доминантан страни фактор придаје огроман значај – однос према Сребреници – без обзира на субјективне ставове, о којима је само могуће нагађати и који су у сваком случају ирелевантни, било је јасно шта се од челника Србије очекивало: да на обележавању двадесетогодишњице у пуном саставу, у име своје државе и народа, личним присуством прихвате геноцидну квалификацију, са свим моралним и политичким консеквенцама које из тога проистичу.

УЛОГА СТУДЕНТСКЕ ИНИЦИЈАТИВЕ

Сплет реалних догађаја је и на овој страни Дрине осујетио вероватну спремност за безрезервно излажење у сусрет агенди и интересима страног фактора. Ако разматрамо само симболичку пројаву те унапред припремљене капитулације, изгледа да ће се изузетно важан чин у Поточарима 11. јула ипак одвијати у присуству само половичног уместо пуног састава кључних званица из Србије. Нема сумње да је одважна и одлучна акција српских студената, масовна петиција државном врху да не иде у Поточаре, неочекивано повећала политичку цену таквог поступка.

velikoimalo02

Одвраћање је врло важна компонента, али проактивно деловање је још важнија. На том плану, док се ове јубиларне године приближавамо 11. јулу, истиче се коришћење три асиметричне тактике у циљу ремећења атмосфере тоталитарног једноумља, што је још увек једина прихватљива варијанта јавног дискурса када је „Сребреница“ у питању.

Прво, уприличили смо два научна скупа, један у Бањалуци 17. јуна, други у Београду 4. јула, где су на професионалан и одговоран начин били анализирани главни аспекти сребреничког питања. Оба скупа била су медијски изванредно пропраћена, снимљена и биће на Јутјубу, где ће садржај моћи да прати хиљадама пута више грађана него што је физички присуствовало. Констатација да је „цар го“ зазвучала је у кратком временском размаку у обе престонице. Подразумева се да је на нивоу „буке“ ово утакмица у којој супротна страна још увек води, али на нивоу посвећености и квалитета, што одлучујуће утиче на умове и срца људи, она је утакмицу одавно изгубила.

Друго, студентска иницијатива везано за петицију је од изузетног значаја. Она сигурно садржи елементе одвраћања, утолико што је постигнутом видљивошћу драстично подигла цену „погрешног“ понашања код сервилних политичара. Међутим, још важније од тога, иницијатива представља значајан пробој на терену самоорганизовања по питањима од великог друштвеног значаја и координисаног деловања да би се остварили постављени циљеви. Значајно је – и сасвим природно – да је по специфичном питању Сребренице ова иницијатива потекла од младих људи, неоптерећених страховима и љигавостима усађеним, код старијих, формативним искуством под вишедеценијском диктатуром. Петиција и њени покретачи су знатно више од пуке и морално утемељене реакције на самодеструктивну одлуку у вези са Сребреницом, коју су неодговорни државни функционери били спремни да донесу. То је сада модел, или да се изразимо сликовитом терминологијом, у другом контексту, опсенара Срђе Поповића – „мустра“ – за најразноврсније облике друштвено одговорног деловања грађана, младих и старих.

Треће, ове године приметно је условно омасовљење не само заинтересованости за Сребреницу (што повлачи и већу информисаност по том питању) него и шире, критичко учешће нових аутора који се доскора тиме нису бавили. Низ коментатора који се раније нису оглашавали о Сребреници то су учинили ове године, свако наравно из свог угла, али тако да терет реаговања више није искључиво на леђима оних који се у јавном простору традиционално Сребреницом баве. То је изузетно важан помак који треба подстицати и додавати му моментум.

Какве су перспективе за будућност? Сјајне, под условом да се у овом случају у вези са решавањем сребреничких контроверзи будућност оперативно посматра са америчког, а не иначе препоручљивијег српског становишта. Кључ успеха је у неодустајању.

(Нови стандард, 7. 7. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-54r



Categories: Преносимо

Оставите коментар