Срећко Ђукић: Србија и Балкан – далеко су гасоводи

На европском континенту нема региона оставши тако изван мреже магистралних гасовода, као што је то случај са Балканским полуострвом. Главне токове природног гаса, његовог сигурног снабдевања, као енергентом и сировином овог нашег века, чине магистрални гасоводи, налазећи се тиме, и гас и ови гасоводи, у средишту глобалне политике. То незавидно место, у којем се Србија, и припадајући јој географски и политички регион, налазе, противуречи историјској улози Балкана, коју Балкан, кроз историју, има у време Римљана и Византијаца, или у новијој историји везаној за XIX и XX век, која је оверавала улогу Балканског полуострва, као главне саобраћајне трансверзале на потезу Исток – Запад – Исток, друмске и железничке везе Европе све до Багдада.

Уместо два опипљива гасовода, Вашингтон Балкану нуди маглу

Уместо два опипљива гасовода, Вашингтон Балкану нуди маглу

Као такав, Балкан служи многим освајачима, старим и новим крсташима, као најкраћи и најпогоднији пут, из централне и западне Европе, којим они, у име ширења њихове просвећености, прелазе преко овог „прага континената“, крећући се даље на југоисток, или североисток, у правцу Русије, Кине, Индије, Африке. Балканско полуострво је она незаменљива „геополитичка копча“ у служби интензивног повезивање три стара континента – Европе, Азије и Африке, коју Балканци, кроз историју, плаћају по највишој цени. Због свог згодног положаја, и ретких комуникационих услова, Балкан спада у ред најважнијих транспортних праваца и место симбол сударања и стратешког означења. Ако су на југу и истоку границе Балкан обележене јасно морима, на западу и северу, Наполеон је рекао, Исток почиње у Бечу. Отуда и дипломатска изрека да се из Беча, из Европе, Балкан, односно Источно питање, најбоље види(ело).

Већ, последњих деценија, Балкан, поново, није мирнодопска интерконтинентална сувоземна раскрсница, подударајући се, тај процес, са разбијањем Југославије, после Византије, правог балканског бастиона, па се раније истакнуто место, које је припадало Балкану, на европској карти транспортних и других трансверзала, губи. Настанак читавог низа нових држава и граница на тлу Југославије, ратови и посејано неповерење, политичка нестабилност, одсуство сваке опипљиве перспективе, бескрајно слаба путна, и још слабија железничка, инфраструктура, привредни суноврат и сиромаштво земаља Балкана, одбио је, окрећући транспортне токове региона другим правцима, олакшано данашњим огромним нивоом развоја производних снага, па се то, у пуној мери, односи и на гасоводе и нафтоводе, на транспортне коридоре угљоводоника који одликују овај и знатним делом прошли век. Због свега тога не чуди да су од Србије, и Балкана као целине, жртвовани, и тако сурово велесилски одгурнути магистрални евро-руски гасоводи, а регион учињен слепим цревом евроатлантског пространства и у гасном сегменту.

АНАП – нема никаквих гаранција за реализацију америчких планова, као што их није било ни за пропали европски гасовод Набукo из Азербејџана

АНАП – нема никаквих гаранција за реализацију америчких планова, као што их није било ни за пропали европски гасовод Набукo из Азербејџана

Покушаји Русије и земаља Балкана, у најновије време, да се и оне, коначно, нађу на европској карти глобалног гас, пропали су. Изградња магистралног гасовода за руски гас преко Балкана, за земље нашег региона и даље за Централну Европу, према плановима Русије, нове и обновљене, око две деценије после пада СССР-а, са западним гасним компанијама, означила је очекивани повратак Русије на Балкан, место где се она налазила пуна три века, од доба Петра Великог. Истовремено, био је то, с југа и Балкана, нови гасни коридор којег није било за Европу и њен најважнији централни део. У глобалном надметању, у одмеравању снага и интереса, на кључном европском тлу, пројект гасовода Јужног тока потопљен је, а ни његовој замени, гасоводу Турском току, се не оцртава безбрижна будућност. САД су, у тој игри превласти и утицаја, укључиле све своје европске потенцијале да регион Балкана, и његове земље, ишчупају из мреже руских, а тиме и европских, магистралних гасовода, не питајући за цену коју ћемо на Балкану платити. Тако се цео наш регион, после оних 1990-их, опет разједињен, поново нашао на нишану америчких велесилских интереса, поводцу крупних прекоокеанских обећања, без сигурног гасног решења, без сопствених планова и потенцијала да нешто самостално, уједињено учини.

На место два опипљива гасовода, Вашингтон Балкану нуди маглу – њему својствене приче и партнерства, визије и нову енергетску безбедност, нама недостижни амерички течни гас, са терминалима у Грчкој, Хрватској, и где још све не, и изричито тражи да балканске владе одбаце и руски гасовод кроз Турску и Грчку, као што су одбациле и онај кроз Бугарску и Србију. Упоредо с тим, Американци форсирају гасовод из Азербејџана, делом из Туркменистна, из проблемски (гранични) нерешеног Каспијског региона између ове две земље и Ирана, спаковане у Јужни гасни коридор, да би спречили природну реализацију нормалних токова гаса преко Балкана, оних који нису изграђени у претходним деценијама, као што је то случај са Централном Европом и гасом из СССР-а и Русије. У том циљу, притисак на балканске земље за безусловно прихватање америчког усрећивања и у гаса, изузетан је.

Јужни ток је потопљен, где су се Бугарска и Србија, нашле као обични пешаци на малој америчкој шаховској балканској табли

Јужни ток је потопљен, где су се Бугарска и Србија, нашле као обични пешаци на малој америчкој шаховској балканској табли

Нема никаквих гаранција за реализацију америчким планова, као што их није било ни за пропали европски гасовод Набуко, у право из Азербејџана, у погледу пуњења гасовода (резерви гаса), економичности и рентабилности магистралног гасовода, финансијског обезбеђења његове изградње. Магистрални гасоводи, дуги пар хиљада километара, капацитета преко 30 милијарди кубних метара гаса годишње, стратешког значаја, одрживи су, и економски исплативи, гарантујући снабдевање гасом у другом периоду, подразумевајући бар полувековно трајање. Слабашна и огољена српска привреда, а ни друге у региону нису боље кондиције, не може да поднесе ни знатно јефтинији гас из цеви, а камо ли течни дупло скупљи гас, технички сложенији за манипулацију, нити је у стању да финансира инвестиције у гасна постројења, или гасоводе који се, после торпедовања Јужног тока, нуде, не само са стране Америке, него и Европљана, као „печурке после кише“. Сједињене Државе су битку против руског гаса из центра Европе, пренеле на европску периферију, на Балкан, на онај европски део неспособан да се одупре притисцима, да артикулише сопствене, аутентичне интересе, који никако нису ни против Европе, ни против САД, као што нису ни против Русије. На тај начин су Србија и Балкан увучени у борбу за правце и изворе снабдевања глобалних гасовода, куда ће се они простирати и чији ће ту бити ресурси. Будући да је гас део глобалне политике, бије се битка за потискивање Русије, и њеног „убојитог“ гаса, из Европе и европских региона.

Када се све то има у виду, онда постаје јасније америчко преклапање торпедовања Јужног тока, и борба за Украјину („Евромајдан“, стратешки антируски курс), започети у зиму 2013-2014. г. који се буквално подударају са руским стратешким пробојом у гасној сфери у Јужној Европи, преко Балкана. Још од Хирошиме и Нагасакија, од краја Друго светског рата и почетка хладног рата, САД одлично знају у чему лежи моћ, и предност, и како се она задржава. Изричито стоји чињеница – Сједињене Државе никада нису благонаклоно гледале, или подржавале, руски совјетски гас и гасоводе којима се он дотура у Европу. Напротив. Оне су одувек одлучно против и совјетског и руског гаса (не само у Европи), чинећи у ометању све за његово дотурање, тачно као што то данас чине са Јужним или Турским током. Вашингтон, у оквиру њему својствене политике енергетске безбедности, потчињене америчким глобалним интересима, предузима све у заустављању даљег појачаног дотока руског гаса у Европу, смањења удела руског гаса на европском тржишту, и потрошњи, смањења европске зависности од руског гаса, бринући бригу о европској енергетској безбедности, као свог кључног савезника. Америка све чини да омете крупне европске и руске послове, оне послове који се справом називају послови века, и по обиму и по европском политичком значењу од Атлантика до Урала, у све то укључујући санкције Русији („због Украјине“), њихову међусобну евро-руску трговину која десетоструко надмашује америчко-руску, осећајући да је гас она мина која угрожава америчке позиције у Старом свету, истискујући САД и чинећи их неважним у општеевропским и евроазијским пословима, у којима Русија иступа као мост између Европе и Кине, Пацифика. Америка ту гасну мину, пак, поставља под руско-европске односе и послове.

Уместо одбаченог Јужног тока, треба да се изгради Турски ток, варијанта и траса која би могла да се протеже дуж целе Србије

Уместо одбаченог Јужног тока, треба да се изгради Турски ток, варијанта и траса која би могла да се протеже дуж целе Србије

Покушавајући да омету и пресеку доток руског гаса у Европу, Американци Европљанима обећавајући „златна брда и долове“ – од пласмана америчког течног гаса у замену за руски из цевовода – чиме САД уствари покушавају да пресеку за њих опасну стратешку интеграцију Евопе и Азије, да је одложе за неко друго време, свесне да је то незаустављив процес, да је неизбежно геополитичко повезивање тог гигантског евроазијског континента, чија је подела вештачка, условљења и политички и нивоом развитка производних снага, које данас за његову интеграцију нису више препрека, а на којем, у тим новим евроазијским повезивањима, Американци ту себе не виде.

Да би се све то одложило, а ако се не може, а не може, спречити, потопљен је, спреман за градњу, магистрални гасовод Јужни ток, где се Бугарска, а и Србија са њом, нашла као обичан пешак на малој америчкој шаховској балканској табли, жртвовани, зарад америчких геополитичких надметања са Русијом и Кином, лидерима евроазијске интеграције. Сједињене Државе нити су могле, нити су желеле, да тако нешто учине са идентичним пројектом гасовода Северни ток, и да на тај начин своје старе и велике савезнике, за њих важне, Немачку, Француску, и друге, оставе без сигурног, дугорочног снабдевања гасом, одакле – него из Русије. Ликвидацијом Југославије, балканизовани Балкан, по ко зна који пут у својој историји, трпи, опет, ону познату колатералну штету, и проклетство сталног крстарења по њему западних крсташа.

Успон и препород Русије, њено „подизање са колена“, на која је бачена после ликвидације СССР-а, као геополитичког реалитета, догодио се баш захваљујући гасу. Гас је, и у њеним најтежим временима, пунио државну касу, за рачун гаса, тог стратешког ресурса, преживљавала је, у најтежим временима, и руска држава и Русијани. Гас је уствари више од ресурса, више од блага, гас је за Русију означен као „национално достојанство“. Гас је тај ресурс који је поново отворио нове хоризонте Русији на међународном плану, у светским политичким пословима и утицајима.

Све до појаве магистралног пројекта Јужни ток, тог највећег гасовода данашњице, Србије није ни било на енергетским картама Европе. Србија је била право слепо енергетско црево у њој. Тако је и са осталим бившим југословенским републикама, тако је било, а није морало бити, и са целом СФРЈ. Ту је и једна од највећих грешака Југославије, и њених пропуста и превида, образлагана страхом од СССР-а (а код идеолошког страха су велике очи), евентуалним понављањем историје из 1948, страха, којег, у ери хладног рата, код великих европских визионара није било. Запада Европа, то јест Западна Немачка, Италија, Аустрија, Француска, су, у то време, уз не мање од данашњег америчког противљења, са Совјетским Савезом градиле гасоводе. Јер, треба подсетити на то време идеолошке, биполарне поделе света, Берлинског зида и гвоздене завесе.

Бежање од совјетског гаса постало је велика стратешка грешка наше претходне државе

Бежање од совјетског гаса постало је велика стратешка грешка наше претходне државе

Што се нас тиче, бежање од совјетског гаса постало је велика стратешка грешка наше претходне државе остало нам у наследство, одсуство сваке визије, која, као да се руководила правилом – што не морам у садашње време да урадим, да изградим гасоводе и нафтоводе, у време када могу и када ми се „на тањиру“ нуде, и из СССР-а и из Западне Европе – нећу, одлажем то за неко друго, „боље“, време (које никад неће доћи), уместо да се, као (Западна) Европа, руководила принципом – „што можеш данас не остављај за сутра“. А то време се неумитно и веома брзо приближавало – СФРЈ је при крају свога битисања достигла ниво средње развијене индустријске земља којој је било потребно све више и више енергената и сировина, а нарочито гаса. Међутим, њена ликвидација, као геополитичке стварности са списка држава, из корена је променило слику, и прилике, не само на територији бивше Југославије, него у целом региону Балкана, остављајући га у дубоко у запећку, када нам ни гас, као раније, није потребан у неразвијености у коју смо дубоко пали.

Русија је, код пројекта гасовода Јужног тока, изашла у сусрет Србији, окрећући цеви магистралног гасовода из Бугарске, већ усмерене ка Румунију, у правцу Србије, а из ње за Босну и Херцеговину, Републику Српску, Хрватску, Мађарску, Словенију, Аустрију. Постављајући је на главни европски енергетски коридор XXI века, којим је требао да тече руски гас, бар за читавих сто наредни година, Србија би се тиме нашла и на луку којим се спаја Европа преко јужног гасовода са Северним током, са око 2,3 млрд долара директних руских инвестиција у нашу земљу (у Бугарску више од три млрд долара).

Пут до тог „нашег“ Јужног тока дуг је пола века, од хладног рата и детанта, преко пропаст СССР-а и СФРЈ, уздизања Русије, Србије која се и даље налази у вртлогу грабљивог капитализма, данас, она сама без предрасуда према руском гасу. Јужни ток доноси нови положај Србији, што је требао да учврсти још један, вероватни, гасовод Јужни ток 2, као што се очекује изградња гасовода Северни ток 2.

На место одбаченог од Европске уније, али на тражење САД, преко Бугарске, Јужног тока, треба да се изгради Турски ток, варијанта и траса која би могла да се протеже дуж целе Србије, долазећи из Грчке и Македоније, од Русије, испод Црног мора, а одлазећи у Мађарску и Аустрију, да донесе још веће користи. Америчке претње, условљавања, захтеви изричити Грчкој да одустане од Турског тока, али и другим, су отворени, уцењивачки, без имало скривања. Што Србија низашта нема пара, па ни за овај гасовод, друга је ствар – она наставља да живи по оној народној „дај ми мало хлеба да поједем мало сира, па одна дај ми мало сира да поједем мало хлеба“.

Балканске и јужно-европске земље спадају у групу скромних потрошача природног гаса, не само зато што су оне још мањи произвођачи, него што су првенствено спали у привредно неразвијени регион Европе

Балканске и јужно-европске земље спадају у групу скромних потрошача природног гаса, не само зато што су оне још мањи произвођачи, него што су првенствено спали у привредно неразвијени регион Европе

Бар је нешто данас извесно око новог гасовода, с тим да није јасно и до када. Цеви набављене за Јужни ток искористиће се за Турски ток, полагање цеви означено је од прве декаде јуна 2015. г. Руски Гаспром је 8. маја 2015. г. донео одлуку о изградњи овог гасовода, на којем ради подизвођач италијанска фирма Saipem. Руски председник Владимир Путин је 1. децембра 2014. г. у Анкари, после сусрета са турским председником Таипом Ердоганом, изјавио да, Русија у условима наментнутих ЕУ, када Бугарска не издаје дозволу за изградњу гасовода, не може продужити реализацију Јужног тока. Москва и Анкара су хитно договорили изградњу морског гасовода (после раније изграђеног руско-турског гасовода Плави ток испод Црног мора) у Турској и, на граници са Грчком, гасног хаба за потребе (Јужне) Европе. Капацитет новог гасовода износи 63 милијарде кубних метара, од којих се око 50 млрд гаса планира за Европу, а преостале количине из прве цеви (од четири колико ће бити положено на дно Црног мора) намењене су европском делу Турске и Истанбулу. Први гас, по првој цеви, потећи ће у децембру 2016. г.

Унутар регионални разлози налажу потребу убрзаног приближавања Балканског полуострва данас удаљеним магистралним гасоводима. Ту није само реч о могућем престанку транзита и снабдевања гасом преко Украјине 2019. г. када истичу данашњи транзити уговори са Русијом. Без глобалног, магистралног решења за гас перспектива развитка и напретка региона у овом веку запечаћена је. Показатељи о производњи, потрошњи, увозу и резервама гаса на Балкану то најбоље потврђују. Балканске и јужно-европске земље спадају у групу скромних потрошача природног гаса, не само зато што су оне још мањи произвођачи, него што су првенствено спали у привредно неразвијени регион Европе, тмурне перспективе, и, као такви, у целини су ниског нивоа гасификације. Највећи произвођач природног гаса у нашем региону Балкана и Југоисточне Европе је Румунија са годишњом производњом од 10,630 милијарди кубних метара гаса (2012), а следе је Мађарска и Хрватска са знатно мањом годишњом производњом од 1,950 односно 1,863 млрд кубних метара гаса (у 2013), па Србија са 485 милиона кубних метара гаса (2013), затим Бугарска са 80 (у 2012), Албанија са 10 (у 2011), Грчка са пет (2013) и Словенија са три милиона (2013) кубних метара природног гаса годишње производње. У Босни и Херцеговини, Црној Гори и Македонији се не експлоатише природни гас. Укупна производња гаса на Балкану, укључујући Мађарску, Словенију и Румунију, земље које деле заједничку судбину магистралних гасовода са Балканом, годишње износи свега 14,926 млрд кубних метара.

Владимир Путин и Си Ђингпинг – САД покушавају да пресеку за њих опасну стратешку интеграцију Евопе и Азије

Владимир Путин и Си Ђингпинг – САД покушавају да пресеку за њих опасну стратешку интеграцију Евопе и Азије

Код свих поменутих земаља потрошња природног гаса надмашује производњу а она се задовољава на рачун увоза (само) из Русије. И као потрошачи, ове земље су на скромном нивоу. На првом месту по обиму потрошњи гаса је Румунија са 13,480 милијарди кубних метара потрошње гаса годишње (2012), следи је Мађарска са 9,603 млрд, а затим четири земље са приближном годишњом потрошњом гаса: Грчка 3,600 млрд (2013), Хрватска 3,253 млрд (2012), Бугарска 3,070 млрд (2012) и Србија са 2,827 млрд (2013). Годишња потрошња гаса у Словенији је 850 милиона кубних метара (2013), у БиХ 257 милиона (2013), у Македонији 159 милиона и Албанији 10 милиона кубних метара гаса. Црна Гора не троши природни гас. Укупна потрошња земаља Балкана, укључујући Румунију и Мађарску, премашује производњу за два ипо пута, и износи 37,099 милијарди кубних метара гаса годишње, достојно једног магистралног гасовода, а без Румуније и Мађарске, потрошња је драстично мања, износи свега 14,016 милијарди кубних метара гаса током једне године.
Резерве природног гаса у региону у земаља о којима је реч, на дан 1. јануара 2014. г. највеће су у Румунији и износе 105,500 милијарди кубних метара гаса, затим у Србији 48,140 млрд, Хрватској 24,920 млрд, Мађарској 7,843 млрд, Бугарској 5,663 милијарде кубних метара гаса, следе Алабанија и Грчка, у резервама гаса испод једне милијарде кубних метара, 991 односно 849 милиона кубних метара гаса. Процењене резерве гаса у описаној групи земаља износе 193,906 млрд кубних метара, а без Румуније и Мађарске 80,563 милијарде кубних метара гаса.

Положај Србије у свету гаса жалостан је у сваком погледу, маргиналан, без идеје. Потрошња гаса у Србији данас је имагинарна, то је земља у којој ни домаћинства ни привреда нису гасификовани, чак иде обрнут процес деградације, то јест дегасификације. У Србији су и гас и гасификација за свакога скупи, недостижни, што говори о степену сиромаштва и заосталости. Колико ћемо потрошити гаса до краја века који је пред нама, зависиће од тога да ли ће се наша земља успешно привредно развијати, да ли ће, и када ће, бити привредног раста, када се земља, са огромним закашњењем, може окренути гасификацији, другим речима – да ли ће, и када ће, Србија поново достићи ниво средње развијене европске индустријске државе.

Др Срећко Ђукић за Евроазија.инфо

(Евроазија.инфо, 9. 6. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4LJ



Categories: Преносимо

1 reply

  1. Сутра, у уторак 12 јуна, одржаће се конференција о енергетским перспективама Србије :

    Panel o energetskim perspektivama Srbije

    Fondacija Fridrih Ebert organizuje ekspertsku panel diskusiju „Energetske perspektive i Srbija – ekonomski i politički izazovi u naftno-gasnom sektoru i alternative“ u utorak, 12. juna, u 13.00 u konferencijskom centru Envoy Conference Centar (Gospodar Jevremova 47).

    Na skupu će se govoriti o energetskim projektima koji treba da se sprovode na teritoriji Srbije ili u njenoj okolini, uticaju Rusije u Srbiji, obavezama Srbije prema Energetskoj zajednici i EU, dešavanjima na polju energetike u EU, te delovanju domaćih i stranih naftno-gasnih kompanija, kao i o energetskim alternativama.

    Učesnici panela su:
    Aleksandar Kovačević, Oksfordski institut za energetske studije
    Bogdan Urošević, Beogradski fond za političku izuzetnost
    Martin Vladimirov, Centar za demokratske studije, Sofija
    Aleksandar Macura, RES Fondacija

    Energetika je jedno od pitanja koje imaju ključan uticaj u političkom diskursu u Srbiji, iako šira javnost u suštini ima malo saznanja o ključnim procesima i izazovima u ovoj oblasti, koja je inače, politički značaj dobila 2008. potpisivanjem takozvanog Naftno-gasnog sporazuma Srbije sa Ruskom Rsijom, saopštila je Fondacija Fridrih Ebert.

Оставите коментар