Сусрет

„Ја сам Доминик, извините што Вас узнемиравам.” Обратио ми се тог јутра у споредној уличици у којој смо се редовно сретали. „Нисам Вас дуго срео, надам се да сте добро?” искрено је наставио онижи старац, сав бео од бујне косе и браде из којих су вириле сетне и усамљене очи. Када сам му срдачно објаснила да сам и више него добро, једино што сам због разних обавеза морала да одсуствујем, видим лакнуло му. На моје питање како је и да ли редовно одлази у јутарње шетње, сазнала сам да је у касним осамдесетим годинама, да је предавао дириговање, да му је музика све у животу, да воли да одлази у бенедиктински самостан, и да је усамљен. То последње, наравно, није изговорио.

„Ето нека Вас Бог поживи колико Ви то још желите”, дирнута његовом животном причом и указаним поверењем имала сам потребу да на неки скроман начин узвратим.

„Знате, сада бих да пређем у вечност, али немам довољно вере. Молим Бога да ми да вере да могу спокојан да пређем у вечну вечност,” није ни покушао да сакрије сузе. Тихо, господски се удаљио поново се извинивши што ме је задржао. Подсетио ме је старац Доминик колико је вера дар, али и непрекидна борба за живот вечни.

Верујем дакле постојим

Човек који не верује никада нема мира, а онима који верују она у великим невољама, јадима и болестима пружа утеху. Вера нас утврђује у знању да без Божије воље ни влас са наше главе неће нестати; и да се невоље које подносимо допуштају, јер су нам на корист, коју умом не можемо да појмимо, али се непрестано вером снажимо.

Када, на пример, пати тело, страда и душа. Ако је, пак, душа укрепљена вером онда и тело може да добије укрепљење уз спокојство духа, јер помућен дух и те како утиче на организам и погоршава болест.

Вера се увек залаже за свако добро, а неверовање чини супротно. Разум се противи вери, па ако га искључиво следимо напуштамо веру. Тако се уместо за мир одлучујемо за рат, јер нас разум неосвећен вером води путем сумњи и смутњи, док вером у свој живот привлачимо мир и радост.

Свети Јован Златоусти каже да иако вера јесте дар Божији, нама се тим даром никако не нарушава слободна воља. Бог нам дарује не само веру, већ нам даје у дужност и вршење добрих дела. Пошто као основу имамо веру, која је дар Божији, не можемо се хвалити ни њом ни вршењем добрих дела, будући да смо кроз нашу савест, која нас призива на добро, приклањањем слободне воље, примили благослов и благодат Божију.

Када нас, пак, Бог преко савести призива на добро, а наша слободна воља се томе опире, онда Бог, не присиљавајући нас, допушта да се наша воља изврши, услед чега се наш ум помрачује, самовоља се исцрпљује и ми чинимо неваљалства. А плодови Духа Светога дарују се тек онима који се труде да испуне заповести Христове.

Пут вере

Ако хоћемо да упознамо Бога библијског предања, Бога Цркве, потребно је да потражимо прави пут – пут вере. Логички „докази” о Његовом постојању, апологетски аргументи, историјска веродостојност извора хришћанског Предања, могу да буду корисна помагала, али она до вере не доводе нити могу да је замене.

Када кажемо да верујемо, то значи да нешто прихватамо иако то не разумемо. Међутим, ако верујеш у Бога, не чиниш то зато што ти то диктирају некаква теоријска начела, или зато што ти некаква институција гарантује Његово постојање. У једном свом раду Х. Јанарас истиче да човек верује у Бога, јер му Његова Личност, Његово личносно постојање, улива поверење. Његова дела и захвати унутар историје чине да човек жели лични однос са Њим.

Дакле, како је давно оставио записано свети Јустин Ћелијски: „У подвигу вере умире сав човек ради Христа, да би у Њему оживео бесмртним и вечним животом. Човек умире да би оживео. Таква је антиномија вере.”

(Духовна терапија, 24. 5. 2015)

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4Au

Categories: Преносимо