Бојан Јовановић: Митологизација Јосипа Броза и потискивање титоистичког зла

Премда је завршио свој овоземаљски живот још давне 1980. године, Јосип Броз, познат под надимком Тито, не напушта нашу средину. Својим присуством показује да је вишегодишњем влашћу успео да обележи овдашњи живот и да си ти белези одредили координате у којима и данас постојимо. Значајан за разумевање наше прошлости као битног чиниоца наше актуелне стварности, однос према њему карактерише евидентна супротност. Наиме, док је у усконаучним и стручним круговима критички сагледана његова личност и власт у нашој широј друштвеној, политичкој и културној реалности, створена је потпуно другачија слика о њему.

Бојан Јовановић (Извор: Печат)

Бојан Јовановић (Извор: Печат)

Критички однос према Титу и његовој вишедеценијској владавини указује на феномен карактеристичне комунистичке диктатуре која се, због што јој је он дао свој печат означава титоизмом. Комунистичка власт се након другог светског рата успоставља силом и терором, утемељује на себи и постаје политичко, друштвено и културно зло. Успостављен као систем тоталне политичке владавине засноване на идеолошкој манипулацији и терору, титоизам је укинуо вредности грађанског друштва, демократије и политичког плурализма. Званичној идеологији која је прожимала све битне аспекте људског постојања, активно су се приклањали сви они који су као чланови Комунистичке партије учествовали у спровођењу партијских директива, а пасивно је прихватала већина. Заснована на хијерархијски организованој партији под вођством Тита, коме су биле подређене и полиција и државна безбедност, комунистички режим је имао потпуну контролу над привредним животом, војском и средствима јавног саобраћаја и информисања.

Титоизам је ојачао комунистички мит о великосрпској опасности којим је потискивана историјска истина о геноциду над Србима у оквиру нацистичке НДХ, а уместо првобитне идеје о дезинтеграцији Југославије, авнојевским стварањем аутономних покрајина распарчана је Србија. Настојање да се она ослаби и држи у немоћи, како би ојачала Југославија, изражено је познатим политичким ставом „Слаба Србија, јака Југославија“. Потврђивање српског националног идентитета схватано је као највећа опасност за комунистичко југословенство, па је партијском и државном репресијом сузбијана свест о вредностима и значају српске културне традиције.

Периклово доба

Постоје, дакле, адекватна сазнања о томе ко је био Тито и каква је била његова власт, али она нису и одредница јавног понашања, мишљења и говора о титоизму. Рационалном и принципијелном одређењу супротстављено је ирационално и прагматично виђење, што говору о евидентном нескладу између релевантних и компетентних научних сазнања и јавног мнења о једном времену и политичком феномену. Колективно памћење титоизма као периода сигурног и доброг живота стално се потхрањује некритичким односом према Титу и масовном хиперпродукцијом кичерских прича о разним аспектима његовог живота. Врхунац култног односа према њему исказују његови данашњи обожаваоци који користе форму крсне славе, везано првенствено за српску традицију, да обележе 25. мај који је некад, као Дан младости, слављен као дан његовог рођења. Иако је крсна слава управо у време Тита била забрањена члановима Комунистичке партије, оваквим његовим слављењем он добија статус профаног кућног свеца. Оно што је важно народу битно је и политичарима и интелектуалцима који својим својим ставовима и нескривеним симпатијама за Тита подржавају такву слику о њему.

Корени таквог данашњег односа према комунистичком диктатору имају своју историјску дубину, али су у суштини психолошки плитки и везани су за банално преовладавање емоционалног над интелектуалним и пренебрегавање неких битних чињеница без којих се не може донети адекватна оцена о титоизму. У том смислу може изгледати крајње необично да појединци, попут Живојина Павловића, аутора чији су филмови бункерисани и забрањивани, а књиге спаљиване, Титово време упоређује и одређује као „Периклово доба наше културе“. О томе је овај наш књижевник и синеаст говорио не само осамдесетих година, већ и деценију потом. На питање како објашњава одјек који је у свет имала његова смрт, Павловић у интервјуу НИН-у од 19. јула 1996. године вели: „Објашњавам величином личности Јосипа Броза. Можемо да мислимо шта год хоћемо, за његова доба што се тиче културе овог поднебља, односно бивше Југославије, то ће бити процењено поново, понављам, пре десет година сам то рекао, па су хтели да ме линчују, Периклово доба.“

Имајући у виду да је култура сама реалност човековог постојања у којој он ствара своја уметничка, књижевна и научна дела, такво позитивно одређење би се, наравно, односило на амбијент у којем се људи потврђују својим материјалним, социјалним и духовним творевинама. Иако се Павловићево одређење културе односи на уметничка и књижевна дела, могућност да она досегну врхунске изразе неоспорно да говори позитивно о амбијенту у коме су она створена. Титов период као „Периклово доба“ наше културе и уметности једна је од најспорнијих одређења овог времена наше историје, јер не узима у обзир степен слободе као најбитнији услов за уметничко стваралаштво. Није у питању манифестни репресивни систем, већ унутрашња цензура, која је одређивала нулти степен толеранције на критичност партије и његовог врховника. Она се може разумети само као последица великог страха за сопствене позиције, уредничка места, а драстичним примерима којима су власт и партија стављали до знања да није дозвољено слободно, критичко мишљење, стваран је полтронски менталитет.

На основу дела не може се некритички говорити и о околностима у којима су настале. Наиме, одређена људска дела нису непосредно одраз околности у којима су стварана, јер често настају упркос тим околностима. Тако, на пример, у време свог највечег страдања Јевреја током Холокауста, седморица рабина организовала су у Аушвицу служење богу. Иако је тај процес, на коме је бог осуђен, био израз слободног односа према богу, ниједном Јеврејину не би пало напамет да тај чин тумачи као врхунски израз слободе јеврејског народа.

Ма колико била чудна Павловићева оцена „Титоизма“, још веће чуђење изазивају ставови појединих интелектуалаца, критичара комунизма и „Титоизма“, који никако не могу ни данас, две деценије потом, да поверују и схвата да је овако нешто рекао један од највећих српских редитеља и књижевника. Прихватајући делимично његов исказ, инсистирају на томе, позивајући се на фиктивне доказе да се Павловићева оцена „Титоизма“ односи на период до 1972. године и са почетком прогона аутора тзв. црног таласа којима је обележен и Живојин Павловић. Нажалост, из цитираног интервјуа јасно се види да је редитељ „Заседе“ мислио на целокупан период Титове владавине.

„Кич лажне харизматичности“

Сумња и неверовање долазе из притајене склоности да се та владавина разграничи и диференцира на периоде са различитим значењима. Добро, „Периклово доба“ бисе односило на период до 1972. године а лош до краја своје власти 1980. године. Тиме се и Тито, у покушају разрешења амбиваленције према њему, подваја, попут колективног оца, на доброг и лошег. Уколико би даље пратили овај процес, онда се његова позитивна, права, и његова аутентична страна супротставља негативној, која је резултат околности, лоших прилика, деловања негативних, злих људи из ближег и даљег окружења. Овакв однос исказује и огроман потенцијал за продукцију фолклорних садржаја и настанак актуелне митологије о Титу, која се непрестано увећава, а феномен дугогодишње Титове диктатуре се настоји протумачити и неадекватним коришћењем познатог Веберовог појма „харизма“.

У оцењивању Титове личности и његове владавине запоставља се оно најбитније када се о њему доноси коначан позитиван суд. Наиме, не може се говорити о слободарском периоду на основу створених уметничких дела, јер стварне стваралачке слободе која подразумева и критички однос према стварности није било. Такође се не може говорити о некаквој харизми личности насиљем и одржала се на власти репресијом а фалсификатима и обманама о његовим вишеструким стваралачким способностима створила лажну представу о његовој величини и харизматичности. Та лаж која је настојала да се представи као истина је политички кич чија непрестана продукција увећава депонију Титове лажне харизматичности у том контексту фолкоризован и митологизован „Титоизам“ се испољава као српски политички идиотизам. Употребљен у изворном значењу, идиот је неупућен у јавне послове, незналица и особењак, онај који се не бави политиком. Зато су политички идиоти они који се баве политиком, а нису упућени у суштину битног политичког феномена, као што је „Титоизам“.

Иако веома различитих степена образовања, социјалне припадности и политичког опредељења, појединци имају истоветан позитиван однос према Титу. Такав однос према политичком диктатору је заједнички чинилац идентитета који има истоветно значење и у колективној представи о њему. Будући да је оно супротно историјској истини која указује на негативне и погубне последице „Титоизма“ за Србију и српски народ оваквим однос се исказује веома низак ниво компетентности да се процене сопствени аутентични интереси. У тој немогућности да се не само рационално просуђује о Титу, већ и да се шире прихвате адекватне оцене о њему, одражава се, уствари, карактеристично стање друштва без укорењене либералне традиције и демократских слобода. У тим околностима незавидног нивоа опште а посебно политичке културе грађана може се и адекватно сагледати процес који доводи до митологизације Титове личности и његове владавине. Важан за утврђивање критичког односа према њему и ослобођења од заблуда које замагљују и фалсификују истину о нашој прошлости, такав критички однос неће битно утицати на промене колективне слике о Титу све док се суштински не промене и услови који је омогућују. Будући да се митови стварају упркос рационалној истини, је преносе другу поруку, и митологизација Титове личности је израз потребе да се након дуготрајућег процеса транзиције праћеног свеукупном кризном неизвесношћу успостави стабилно друштвено стање и започне период сигурног и срећног живота за обичне људе. У ишчекивању таквог живота ствара се мит о Титу којим се призива његово време као идеализована представа прошлости којом се успешно потискује и прикрива реалност његовог политичког зла.

Српски књижевни лист, бр. 10/115, јануар – март 2015.


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4nF



Categories: Аз и буки

27 replies

  1. Солидан чланак, хвала!
    Запањен сам незнањем данашњих генерација о Титу и титоизму, и фалсификатима које данашња жута штампа нуди својим читаоцима. Срби и Србија се једини нису одредили према њима, и даље гаје идолопоклонички однос према њему и његовом времену.

    Убеђен сам да је Титова Југославија била најгоре раздобље за Србе и Србију у више векова и да се сразмерно велики део грађана још није ментално опоравио од последица тог времена. Држава Србија и њена елита (?) никако да се јасно поставе према истини и признају је. А, она је ружна и тешка.

  2. Песник, синеаста и антрополог, Бојан Јовановић, рођен је 18. фебруара 1950., рекло би се, да се не бави политиком, али се усудио, да он процењује Павловићево мишљење. Размишљење човека, који је ДОЖИВЕО И ОТРПЕО све оно о чему аутор покушава да нам саопшти. Коме сада, да верујемо, Јовановићу, за мене потпуном анонимусу, или Живојину Павловићу, аутору озбиљних филмова из периода тог „титоизма“. Очигледно, да се аутор емотивно прикључио одређеном мишљењу, позивајући се, безброј пута, на неку науку. Текст би имао неку вредност, да је аутор објаснио мотиве Павловића, да у неким „новим“ временима остане при својој оцени „Периклово доба“. Ја не нађох, ни један озбиљан аргуменат, или објашњење, којим аутор читаоцу објашњава, зашто је Павловић рекао, то што је рекао. У овим „новим“ временима, почели око мене да се крсте и славе славу, уз причу, како то није могло и није смело да се ради. Није вредело, никакво објашњење, да сам ишао на славе онима, који су то увек обележавали и да никада нисам чуо упозорење да то не треба радити. Некима сам морао, да показујем крштеницу из 1946, посебно онима који су тврдили, да је то било забрањено и недопустиво. Тако и аутор. Прича о времену у коме је Павловић доживљавао прогоне и оспоравања. А сам Павловић рече неку лепу реч за „Периклово доба“ и испаде, да не зна шта прича. Питам се, како аутор преживе то време? Песник, синеаста и антрополог, Бојан Јовановић, рођен је 18. фебруара 1950.

  3. @cp6cku
    Није довољно бити „убеђен“. Потребно је знати. Веровање у нешто, може бити производ незнања, неке фикс идеје. Овде се очигледно ради о фикс идеји, да је Тито мрзео Србе. Можда би могли, да се осврнете на размишљање Павловића. Наравно, ако знате ко је и шта био и шта је доживљавао. И сада Јовановић, боље од њега ЗНА?!? Пошто сте „убеђени“, да је то „најгоре“ раздобље за Србе, текст Вам је одлично „легао“, јер потврђује Ваше „убеђење“?

  4. Mlinareviću,
    Ponovo briljirate!
    Za slave ste potpuno u pravu!
    Moj otac, železničar, slavio je Sv. Jovana u tim „opasnim“ godinama!
    Cela topčiderska žel. stanica je viđala popa, koji nam je iz Topčiderske crkve dolazio u kuću da nam sveti vodicu!
    Ne da otac nije trpeo nikakve posledice, nego je imao obavezu da dežura na stanici kao nadzornik skretnica uvek kada ja“diktator“ odlazio ili dolazio svojim plavim vozovima!
    A mene, evo, gosn Lazić crnzuriše na Bećirevićevoj odi „diktatorovoj“ smrti!?
    Neki petooktobarci su i dačicu iz obdaništa dovodili na Trg Republike da povodom smrti jednog drugog „diktatora“ puštanjem šarenih balona učestvuju u radosti nekih perverznih čika!

  5. Има Срба који су преживели и у НДХ.
    И, сад, неко треба да каже на основу таквих примера да није било тако лоше као што се прича, јер, ето, нису сви страдали.
    Било је и у немачким конц-логорима оних који су преживели, чак се се и сналазили и организовали, на пример, позоришне представе. И, сад, неко на основу тога треба да каже да је у тим логорима било, у ствари, подношљиво, чак и лепо, бавили су се културом …

    Тако, оне десетине хиљада убијених, опљачканих, унижених и упропашћених непосредно после Другог св. рата у Србији нису доказ ни за шта? Ни уништавање демократије, ни величање „краља“ Тита, идолопоклонство, невиђена бирократија, цео један мехур од лажи који се одржава захваљујући помоћи са стране из геополитичких разлога (због разлаза са Стаљином) и који је пукао одмах по Титовој смрти, а пре тога је био труо … Они који више знају кажу да је и сам Тито сумњао да ће Југославија опстати после њега. А сумњали су сви релевантни политички фактори, јер је то било очигледно.

    Док ту основну истину из своје историје не сагледамо, саплитаћемо се и даље и пропадаћемо даље (сада смо у много чему на последњем месту у Европи), јер исти тај титовски антицивилизацијски, коруптивни и недемократски систем траје до данашњег дана …

  6. @cp6cku
    Ако је Титово доба најгоре за Србе, какво је ово сада? Још горе? Боље? Исто?
    Највећи Титов (а и његових формално Србских (а суштински Несрбских) сарадника, је обрачун са преживјелом елитом 1945 и даље и оргнизација Србије са двије АП. Замислимо да је Хрватска имала покрајине Далмцију и Истру или Славонију … Међутим сви народи, па и Срби су живјели боље и сигурније него сада и стога је онај систем био далеко бољи него овај -за већину. Дио невоља Срба је проистицало из чињенице да смо се приклањали јачем и нисмо се смјели супростављати акцијама које су биле уперене против истанутих кадрова Срба (Ранковић, К. Поповић итд.). док су Словенци одбранили Кардеља…Уосталом и сада највећи Србин-В.Шешељ је написао жалбу на искључење из СКЈ на 70 страница.
    У већини од нас постоји одбрамбени механизам који нас упућује да нам је за све наше личне и колективне невоље одговоран неко други… А искрено, нема криваца изван нас самих за све наше невоље…

  7. @слободан млинаревић: „…Некима сам морао, да показујем крштеницу из 1946, посебно онима који су тврдили, да је то било забрањено и недопустиво..“. Ја сам школске 1945/46 кренуо у први разред основне школе на Врачару, која се тада звала “Алекса Шантић“ ( а данас носи име оног комунистичког гада Рибникара, док су Шантића протерали некуд на периферију града). Тада је веронаука била стандардни део школског програма. Предавали су нам је свештеници из цркве “Светог Марка“ – дакле Ваш пример из 1946 г. не говори ништа. Славили смо те године – обавезно и св. Саву. Већ почетком следеће, 1946/47 школске године, за веронауку је био потребан писмени захтев родитеља (а многи се више нису усуђивали да га поднесу), док је пред св. Саву управник школе демонстративно изнео његову икону из сале и пред децом је, разлупавши је, бацио на ђубре, док су попови били истерани из школе. Чича Мича – и готова прича. Него – неукој маси је потребан снажан лидер, а тај пробисвет Тито се таквим представљао, и био прихваћен јер је свима ушао страх у кости од његових зверстава, па га многи и данас обожавају – и нека им. Мени је живот од 1945 на даље, све до одсељења из СФРЈ био ноћна мора. Није било говора о могућности слободе изношења мишљења, слободе добијања информација… још увек се сећам скојевских спаљивања листова “Демократија“ и “Република“ 1945/46 док су се још усуђивале да покушавају да излазе. Сећам се, не заборављам, и не опраштам. Истина, касније је постајало по мало лакше – али знало се: дотле и ни милиметар даље… Дан када сам по исељењу из СФРЈ, изашавши из авиона, 1971 г. ступио на писту једног западноевропског аеродрома и даље славим као свој први рођендан. А Ви и @Miroslav Andjelković – само славите своје ропство и те идиличне успомене. То таквима и приличи. Сваком своје. То што вам се данас догађа није пало са неба, него корене вуче баш из 1944/45 године.

  8. @srbski
    Bilo je za vreme okupacije Srba koji su išli na balove koje su priređivali Nemci, Srba koji su priređivalip pozorišne predstave i glumili u njma, Srba koji su se lepo provodili i mirno živeli u okupaciji!
    Neki Srbi su za to vreme bili „šumari“!
    Onda su se uloge promenile!
    Šumari su postali gospoda drugovi, pa krenuli u pozorišta da se žene glumicama i balerinama!
    Šta ćete, život je veoma komplikovana pojava!

  9. Шта мислим о данашњем систему написао сам горе:
    „…јер исти тај титовски антицивилизацијски, коруптивни и недемократски систем траје до данашњег дана …“

    и слажем се с Дубињином: „То што вам се данас догађа није пало са неба, него корене вуче баш из 1944/45 године.“

    То су основне истине. Србија је сатрвена у два светска рата И непосредно после Другог, и није се опоравила до данас. У готово свему. То што су Тита издржавали зато што се удаљио од Стаљина не умањује последице злочиначког, недемократског и по Србију катастрофалног система који ју је потпуно растурио.

    Обожавање Тита и тог система је последица некритичке, заслепљене свести које највише има управо у таквим системима. То што смо већина критикује данашњицу (у којој је ипак боље него у време Тита) указује управо на то – да смо за мрвицу зрелији и реалнији. Али, недовољно, споро, нејако.

    Обожавање Тита и његове Југославије је мера наше колективне болести и незрелости. Када како нација схватимо праве размере трагедије под Титом, биће то тачка од које ћемо кренути даље. Јер ћемо тако сагледати и шта не ваља у садашњици. А, не ваља – практично све.

  10. Иначе, разумем зашто људи доживљавају Титово време као добро. Многи гладни су се најели тада, и то је у реду.
    Али, многи гладни су тада захватили и добили и много преко тога, потпуно незаслужено, силом, потказивањем, убиствима. Захваљујући потчињавању једној лошој идеологији и лошем систему, они су ушли у стандард који никада у праведном систему заснованом на раду, знању, поштењу и исконским људским вредностима не би имали. Тако је корупција добила националне размере, људи су се утркивали у потчињавању, нискости, непотизму, нељудскости, забораву свега што је национално/српско, достојанствено, поштено … Највише Срби, Хрвати и Словенци су држали свесну дистанцу и све време мислили о својој држави и једва чекали време да их је успоставе.
    Био је то свињски систем у којем је свињама било најбоље, а цела нација се претворила у брлог. Срби, далеко највише сатрвени – онај остатак од њих, гладан, убијен, слуђен – пристали на све, на издају себе, државе, поштења, истине, своје историје, језика, вере, својих покланих породица, само да преживе, да се наједу и опстану.
    Не кривим их.
    Кривим оне после, којима није било довољно што су се најели, већ су наставили да уништавају све што је добро, људе и државу. То немамо до данас због њих и њихових што још идеологијом слуђених, што покварених наследника.

  11. @Иоанн Дубињин
    Могли сте, да сте желели, да приметите, да неисказујем ни мало мржње према историјским личностима, за разлику од Вас.Од струке сте, па седите, прст на чело, погледајте се у огледало и решите проблем Ваше мржње. Или, да ја лаик, да почнем, да Вас анализирам од детињства па до сада. Молио бих Вас, да престанете са одвратним вређањима историјских личности. Докле иде Ваша патолошка мржња, да Вам и Рибникар смета! Да нисте то повукли породично од белих и њиховог размишљања о Јеврејима? Моји и Ваши лични примери, показују, да није било директне команде „са врха“. Притисак је наравно био. Мањи или већи. У том смислу, лични примери су корисни, али без уношења много емоција, а поготово МРЖЊЕ.
    @cp6cku
    Набацујете много теза, које су сасвим разумљиве, али недоказљиве. Ту је и пуно разних парола и демагогије, коју изгледа не схватате, као нормално у политичком животу.
    @Miroslav Andjelković
    Немојте много, да ме хвалите. Човек је јако кварљив материјал. Покварићу се!

  12. @Penzioner
    Написали сте:“У већини од нас постоји одбрамбени механизам који нас упућује да нам је за све наше личне и колективне невоље одговоран неко други… А искрено, нема криваца изван нас самих за све наше невоље“. То је став са којим се апсолутно слажем. Вазда мио пада на памет оптуживање комуниста за распадање Краљевине Југославије, а у исто време, Југославију је створила нека српска елита, која је дозволила и формирање Бановине Хрватске, а ти исти „непријатељи“ српског народа су ту „бановину“ ипак нешто смањили. И сада је Тито крив? Као што рекосте, мора бити неко други крив!

  13. @ Иоанн Дубињин:

    „То што вам се данас догађа није пало са неба, него корене вуче баш из 1944/45 године.“

    Корени сежу мало од раније, од 1918., када је створена Краљевона СХС!
    А у прилог реченом, врло копетентно, сведочи и Војвода Живојоин Мишић:

    “Izveštaj kralju Aleksandru po povratku iz Splita
    (Iz beleške sekretara Živojina Mišića, g. Milorada Pavlovića)

    „Jugoslovenstvo nije narodnost, već ideologija. Jugoslovenstvo ne može da posluži kao temelj za izgradnju jedne realne državne celine, nego je to fiktivna ideja za koju valja pripremiti teren i naraštaje koji su daleko od shvatanja jedne celine“

    „Iz svega sto sam čuo i video ja sam duboko zažalio sto smo se mi na silu Boga obmanjivali nekakvom idejom bratstva i zajednice… Svi oni jednako misle, to je svet za sebe, ma sa kakvim predlogom da se pojaviš, stvar je propala. Ništa se neće moći učiniti. To nisu ljudi na čiju se reč možeš osloniti. To je najodvratnija fukara na svetu, koja se ne može zajaziti ničim što bi joj se ponudilo.

    Ja sam sa tim načisto. Dvoje nam kao neminovno predstoji: potpuno se otcepiti od njih, dati im državu, nezavisnu samoupravnu, pa neka lome glavu kako znaju, a drugo je, upravo prvo, da u zemlji zavedemo vojnu upravu za dvadeset godina i da se zemlja sva baci na privredno i ekonomsko podizanje, daleko od svih politickih uticaja. Ako to ne može, onda se otcepiti, dati im njihovu državu.

    Granice će biti gde ih mi povucemo, a mi ćemo ih povuci ne onde gde naše ambicije izbijaju na povrsinu, nego onde gde istorija i etnografija kažu; gde kaže jezik i običaji, tradicija i najzad gde se sam narod po slobodnoj volji opredeli, pa će biti i pravo i Bogu drago.

    A Italijani? Neka im je sa srećom. Neka se oni Hrvatima usreće. Ja sam duboko uveren da se mi njima nećemo usrećiti… Ti su ljudi svi odreda, prozirni kao čaša, nezajažljivi i u toliko meri lažni i dvolični da sumnjam da na kugli zemaljskoj ima većih podlaca, prevaranata i samoživih ljudi.
    Ako me ne poslušate, Vaše Visočanstvo, ljuto ćete se kajati.“

    Због чега Краљ Александар није уважио примедбе Војводе Живојина Мишића?
    Један од многих разлога је и Његов бунтовни карактер, приде и гласине које су злонамерни пласирали о Њему, да је – “СЕЉАЧИНА“, “НЕДОВОЉНО ОБРАЗО-
    ВАН“, “БЕЗ ШЛИФА“…
    Но, чак и да у томе има неке и иколике истине, Он је, за разлику од многих – “образованих“, “ишлифофаних“… – био и остао РОДОЉУБ, који је волео свој
    народ, отаџину, веру, језик, културу, традицију…
    Али, у миру такви нису пожељни и врло брзо се уклањају или бивају склоњени!

    У време друга Тита кружиле су гласине како је Краљ Александар, под шифром,
    оставио неко силно “благо“ у некој од швајцарских банака.
    Напокон, тај “сеф“ је отворен, и уњему није било никаквог “блага“, већ само једна цедуљица, на кој је писало: “АЦО, ХВАЛА ТИ! Твој Јоже.“

    Остаје нејасно, шта је то што је тако и толико имало утицаја да многе Србе,
    све крштене душе, определи за “комунизам“?!
    Један од разлога, осим страшне пропаганде, страха, свакако је и чињеница
    да “комунизам“ никада не би могао да се запати у нашем народу, да су ОВИ,
    који су владали пре “комуниста“, били МАЊЕ ПОХЛЕПНИ, НЕЗАЈАЖЉИВИ…
    А ВИШЕ ПРАВОСЛАВНИ.
    Садашња ситуација у друштву, па у и ИНСТИТУЦИЈИ ЦРКВЕ /ЦРКВЕНЕ ХИЈЕРАРХИЈЕ/, као да је пресликна из времена пре доласка “комуниста“ на власт!
    Нигде краја ГРАБЕЖИ, ОТИМАЧИНИ, СРЕБРОЉУБЉУ, ПОХЛЕПИ… – у друштгву,
    а све – ЋУТАЊЕМ – АМИНОВАНО И ОД ЦРКВЕ.?!

    У прилог реченом говори и најновина иницијатива РУСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ :
    “Руска православна црква тражи спајање „елемената монархије и социјализма”

    22:11 02.04.2015.

    ЧАПЉИН: НАШЕ ДРУШТВО ТРЕБА ДА ПОЧИВА НА – ДРЖАВНОСТИ, ПРАВЕДНОСТИ И СОЛИДАРНОСТИ

    РУКОВОДИЛАЦ Одељења Руске православне цркве за односе са друштвом – протојереј Всеволод Чапљин – изјавио је да је данашњој Русији потребан политички систем који би у себи објединио елементе монархије и социјализма.
    „Нашој земљи су потребни истовремено елементи чврсте централизације власти и социјална држава. Државност, праведност и солидарност – то су три вредности на којима треба да почива државно уређење. То би – нагласио је Чапљин – спојило монархију и социјализам”.
    Чапљин се на садашњој високој функцији унутар РПЦ налази већ дуже од шест година.
    Наглашено се бави рашчишћавањем пута традиционалном „руском начину живота” у савременој Русији.
    Познати је борац против утицаја Запада у Русији и против’
    „хомосексуалне културе”.

    Категорије:
    Святая Русь
    “ФАКТИ“
    Општи закључак је, да Свето Јавенђеље кроз “ причу о богаташу и Лазару“,
    “причу о богатом младићу“, “причу о храњењу гладних…“, поруци Св, Јована
    Крститеља о давању вишка одеће голима и вишка хране гладнима, те савет
    цариницаима да не траже више, него што им је речено, и војницима, да не чине никоме силу и буду задовољни својом платом… – говри да смо ми – као
    јединке / ДУШОМ И ТЕЛОМ – БИОЛОГИЈОМ/ – ЦРКВА ХРИСТОВА, ТЕЛО ХРИСТОВО, А ХРИСТОС ЈЕ ГЛАВА ТЕ И ТАКВЕ ЦРКВЕ!
    Дакле, не може нико раздвајати Марту од Марије!
    А то се бруталним капиталозмом радило,између два светска рата, а као последица тога /највећим делом, поред других разлога/, дошао је ‘КОМУНИЗАМ“
    А то се дешава и данас, па уместо АТЕИЗМА /одлика – комунизма/, имамо све
    више појаве АНТИТЕИЗМА /одлика – новог светског поретка/, сагласно најновијој
    стратгегији тог “поретка“ – да је ПРАВОСЛАВЉЕ САДА НЕПРИЈАТЕЉ БРОЈ 1
    И ДА МУ СЕ МОРА СУПРОДСТАВИТИ СВИМ СИЛАМА.!

    Драган Славнић

  14. Драган: „Корени сежу мало од раније, од 1918., када је створена Краљевина СХС!“

    Слажем се, и хвала Вам што сте објавили мудре, визионарске речи Војводе Мишића. Тачно је да је југословенство тада почело да се намеће на штету српства, да се ударају темељи српскохрватском језику. Тада су још губитницима дате повластице на рачун добитника. Огромне, судбоносне грешке.
    Али, Титова Југославија је све то преузела и учинила горим спровођењем комунистичке идеологије о Србима као реметилачком фактору. Срби су пре комунизма још имали језик, цркву, веру, демократију, развој, капитализам …
    Крајем рата су навели савезнике да их бомбардују, слали их на погибељне фронтове, острвили се на њихове животе и имовину, побили и послали на робију цвет грађанства, укинули демократију, приватну имовину, отимали куће, фабрике, радње, усеве … и забранили све што је национално.

  15. Поштовани и часни Дубињину, када бих могао да икако станем у Вашу одбрану од слепачких увреда, то бих одмах урадио.

    Али, под један, убеђен сам да сте и сами више него способни за то, ако то желите.

    Под два, свестан сам да одбране од отрова умишљених незналица и будала практично нема. Треба их само игнорисати.
    Док не дођу на положај да могу да утичу. А то знамо како изгледа, управо на основу онога о чему говоримо.

  16. Каква дивна полемика, какве блиставе реплике и необориви аргументи! За наше западне пријатеље и партнере ово је најбољи тренутак да Срби расправе своје историјске дилеме, суоче се са догађајима из даље прошлости и, кад су се наши дедови и даљи преци већ борили на супротним странама, коначно наставимо ратове и поделе из прошлог века. У предвечерје новог великог рата морамо да будемо достојни наших предака који су се увек свађали и делили у ноћи пред велике догађаје. Остатак света се, милом или силом, дели на оне који су за и оне који су против Русије, а ми ћемо коначно да расправимо да ли се за време Тита живело или није. И да ли је Дража био добар политичар и ратни командант. И да ли је Милош убио Карађорђа. И да ли је Вук издао Лазара на Косову равну. А можда је и прави тренутак за расправу око улоге Часлава Клонимировића у етногенези српског националног бића?

  17. @ Бане
    Чини ми се, да сте сажето и одговорно изнели у чему је наш српски проблем. Камо среће, да већина мисли као Ви.

  18. @cp6cku
    И појави се нова фикс идеја.:“То су основне истине“, каже анонимус очигледно мислећи, да је он тај који одређује шта је истина. Успут је прилепио масу увреда, покушавајући, да помогне некоме коме помоћ не треба. Посебно од неког СРБСКОГ.

  19. Да мало појасним тезу о нашој сопственој кривици. Сјећа ли се ико из 1975.г. књиге сарајевског социолога Есада Ћимића „Човјек на раскршћу“ у којој је, између осталог, констатовао да су Срби највише склони самоуправљању, за разлику од Муслимана и Хрвата, који су по њему били иза Срба, на 2-гом и 3-ћем мјесту. Аутор је до овог закључка дошао испитујући састав радничких савјета у БиХ, у којима је било понајвише Срба, а такво је било стање и у СКЈ. Релативно, у односу на број становника и апсолутно највише…Тјерали нас? Како друге нису? И остали су живјели у истом систему. Сјећам се прије рата у Сарајеву (у коме и сада живим Федерација) ријетко се десило да муслиман,чак и члан партије има атеистичку сахрану. Тражила жена, тражили стара мајка и отац, па да их испоштују… А код нас и дан данас највише Срба има атеистичку сахрану, а остали прилично ријетко. У Источном Сарајеву је другачије-тамо и атеисте сахрањују са поповима, шта би свијет рекао на атеистичку сахрану…
    Морао сам, под старост сам организовати своје крштење. Покојни отац је био добар човјек, партизан, искрени атеиста и члан партије, а прије Другог свјетског рата је пјевао у црквеном хору…Био је и остао Србин, али се,чини се, олако одрекао православља. Зашто су Србима лакше испрали мозгове него осталима је нека посебна тема. Једанпут сам чуо актуелног Херцеговачко – захумског владику Глигорија који је ово објаснио искреношћу православаца који су и социјализам и атеизам прихватили безрезервно и искрено за разлику од осталих…
    Закључак: Народ који се, без обзира на разлоге и мотиве за одрицање, највише одрекао своје нације и вјере је понајгоре прошао у свим овим догађањима од 1918.г. до данас; и обратно, ко се најмање одрекао, или се никако није одрекао – прошао је боље…

  20. Нажалост, нико ни не покуша, да објасни размишљања Павловића. Поштована господо, зашто се тима мало не позабавите? Ипак је он значајнија личност од аутора, који очигледно није ни покушао Павловића, да разуме и објасни. За поштовање је, што нас је аутор о томе обавестио, иако се са Павловићем не слаже. То међу нама није уобичајено. Обично се држимо само и искључиво сопствених теза и фикс идеја. У том смислу сам му захвалан, јер су ми наведена Павловићева размишљања била непозната.

  21. Историчари ће се мање, или више успешно, бавити животописом Јосипа Броза и ко буде волео/желео, то ће моћи да прати. А очито је да многи желе: јер, није могуће да онај ком су се клањали и дивили и онај против ког су сада тако жестоко, најобичнији полуписмени и задригли Папундек, тај мора да буде нека троглава аждаја. Зато и данас живимо у титоизму, јер је детитоизација лични подвиг, много више него политички програм, оних које смо изабрали – па би да их лајкујемо – или су издајници.
    Титоизам је стање једнакости, истости, засноване на „науци“. Сви су једнаки, а свако мора да се порпави како би био као и сви други „чланови друштва“.
    Избор у ком се између сакралности и тетрапака, бира терапак.
    Супротност Брозу није Дража Михајловић, јер између њих нема суштинске разлике, већ Димитрије Љотић, (Кодреану, Морас).

  22. @једнорог
    Питање је, како је филмски режисер, коме су филмови били „прокужени“ изјавио оно на шта нас је потсетио господин Јовановић и свака му част. Зашто обилазите ко киша око Крагујевца? У науци не постоји појам „титоизма“, па немојете себи дозволити, да Вам то буде поштапалица.

  23. @Слободан Млинаревић
    Не мислим ништа о тој изјави Живојина Павловића. Можемо наводити разне изјаве мноштва познатих људи, али сем скупа различитих изјава ништа друго нећемо добити. Титоизам је морао да „лансира“ науку, да би својој празнини дао на значају, а то је „научни социјализам“. Друго сам хтео да кажем: Карађорђевићи су укинули, угасили Србију, после 1 250 000 страдалих Срба у Првом светском рату, да би у својој троглавој држави направили бановину Хрватску, а Броз је од Срба направио радни сталеж. Титоизам постоји и данас, јер свако рачуна да ће негде нешто моћи да украде, да умува, запосли неког преко везе, искористи чланство у партији, везу за овим, или оним…а све то без знања, етике, без реда. Титоизам није пропадање, већ труљење, а то није доћи до дна, па кренути да се диже, труљење је процес који не престаје и из ког настају најбесмисленији и најдеформисанији облици живота.
    Зато је детитоизација лични подвиг, истинска христијанизација, или – коме је то блиско – повратак у Традицију.
    Тита треба сахранити на гробљу, али – то је немогуће. Јер: онда би трулио само он, а то није циљ. Циљ је да трулимо ми.

  24. ТИТОВ ТЕСТАМЕНТ*

    Ја, Јосип Броз, звани Тито, за кога кажу да је србогладни србождер; двоструки зликовац: ратни и мирнодопски; највећи син народа и народности чији су најбољи синови живели (живеће и даље!) најгорим пасјим животима; троструки народни херој који се, кажу, прославио убијањем голоруког народа; доживотни председник, а и касније (и после мене опет ЈА!); отац три нације од једне постојеће на њену штету; свемогући који је све богове претворио у најгоре скотове; двоножно божанство које су узалуд потајно клели и јавно, антологијском сервилношћу, најјавније волели; – пре него одем, наравно привремено, остављам трајни тестамент да са њим као тапијом, уместо барјаком, машу сви моји следбеници: и с лева. и с десна, и по средини, као и сви моји противници!
    Главни циљ мога тестамента јесте нада свих оних који ће без наде говорити: „Док је Тито био жив било нам је боље!“, што значи да ћу ја, по овом тестаменту, поново доћи међу народ који ће ме после смрти чувати далеко ревносније него што сам га ја таманио до истребљења на њихов Ивањдан 1941. године када је Србин пуцао у Србина и отрцану паролу „Србе на врбе“ заменио далеко ефикаснијом „Србе на Србе“!
    После мене опет – ја, Јосип Броз, звани Тито.
    Србе опет чека оно шта је било.
    Као што је Краљевина Југославија распарчана 1941. године од стране мојих савезника, нека Срби опет буду подељени и обезглављени.
    Србе су тада, делимично, спасили Милан Недић, кога они називају „српском мајком“ и Дража Михаиловић који је за Србе „Чича“.
    У промењем условима Срби неће имати ни „мајку“ ни „чичу“! Имаће моје пионире с лева, с десна и по средини који ће врло лако, кад то буде потребно, мењати моју петокраку за кокарду која ће бити у служби петокраке по мом тестаменту!
    Моји наслединици, комунистички националисти и марксистички четници, довршиће оно што нисам ја докрајчио!
    Нека по мом тестаменту, све буде урађено преко Срба и српских поданичких грба. Српство мора бити сабијено и изоловано.
    Овај тестамент имају да изврше сви моји титоисти као мондијалисти уз помоћ Запада који зна како се најбоље влада! Нека дочекају српски мудри преци да им суде неки луди унуци! Нека се од Србије стигне до Бестрагије!

    *ТЕСТАМЕНТ ТИРАНИНА ЈОСИПА БРОЗА – Петар Милатовић Острошки

  25. @једнорог
    Не мислите ништа о изјави ЖИВОЈИНА ПАВЛОВИЋА!!??? Сигурно, да не мислите НИШТА ни о коментару Рајка Максимовића? Очигледно је да МИСЛИТЕ, само о изјавама оних, чије се тезе слажу са Вашом фикс идејом. У сваком случају, поменута двојица су ауторитети за разлику од Вас и многих. Сетих се текста објављеног ОВДЕ о „паметници, вредници и злобници“. Као да га нисте пажљиво прочитали? Бојан Јовановић је показао, да је спреман и способан, да нас обавести и о мишљењима оних, са којима се очигледно не слаже. Још додадосте „генијалну мисао“, које се нико није сетио: „Супротност Брозу није Дража Михајловић, јер између њих нема суштинске разлике, већ Димитрије Љотић, (Кодреану, Морас).“ Баш „похвалисте“ Дражу!! И два дана нико о томе НИ РЕЧИ?

  26. Увек можете наспрам изјаве Живојина Павловића, поставити животе и дела: Милоша Црњанског, Милана Кашанина, Владимира Вујића, и многих других. , онда са друге стране поставите изјаве ових-оних, па у бескрај…Небитно је, Треба питати г. Јовановића (имам нека његова дела, као и Павловићева) зашто се одлучио да баш Павловићем илуструје текст.
    Што се тиче Драже и Тита, обојица су следбеници тековина Француске револуције и оних које су им следовале. Дража је носилац идеје грађанске демократије, Броз народне, или социјалистичке. Да је победио Дража: пре би постали део система НАТО-пакта, пре би ушли у ЕУ, постојала би Југославија у којој би српски политичари дали Хрватима много више него што су им дали Бановином Хрватском (сетимо се усташких терористичких акција по Европи), геј-параде и бракови били би нормална појава, СССР/Руси би отпали у сваком случају, Југославија би се распала на српску штету, итд, итд. То што ми мислимо да би Србија била патријрхална и верујућа као што је била 1941, то је проблем наше пројекције. Која је то држава у којој је победила грађанска демократија 1944, данас таква? Шта то нисмо постигли са Брозом, што би постигли са Дражом (Карађорђевићима)?
    У том смислу, учење Димитрија Љотића, као и наведених – следбеника идеје хришћанског национализма је квалитетно другачије, Броз и Дража су два лица истог.
    Наравно: Дражу треба рехабилитовати, али у свему овом има и једна нит која ми се ни мало не допада: под видом националног помирења ради се на помирењу два ЈУГОСЛОВЕНСКА покрета отпора. Као да је Србија осуђена на Југославију – па је ово највише што јој се дозвољава. Српско помирење обухвата и Недића и Љотића. А тога нема.

  27. @једнорог
    Тешко да сте код „Милоша Црњанског, Милана Кашанина, Владимира Вујића, и многих других“ нашли Вашу теорију о ттитоизму. Тешко је наћи, код њих, толико ружних речи и увреда на рачун титоизма. С обзиром, да су за Вас Дража и Тито исто или слично, препуштам Вас осталим коментаторима, који на моје запрепшћење ЋУТЕ! Могли би мало, да помогну, да разрешите Ваше дилеме.

Оставите коментар