Премда је завршио свој овоземаљски живот још давне 1980. године, Јосип Броз, познат под надимком Тито, не напушта нашу средину. Својим присуством показује да је вишегодишњем влашћу успео да обележи овдашњи живот и да си ти белези одредили координате у којима и данас постојимо. Значајан за разумевање наше прошлости као битног чиниоца наше актуелне стварности, однос према њему карактерише евидентна супротност. Наиме, док је у усконаучним и стручним круговима критички сагледана његова личност и власт у нашој широј друштвеној, политичкој и културној реалности, створена је потпуно другачија слика о њему.

Бојан Јовановић (Извор: Печат)

Критички однос према Титу и његовој вишедеценијској владавини указује на феномен карактеристичне комунистичке диктатуре која се, због што јој је он дао свој печат означава титоизмом. Комунистичка власт се након другог светског рата успоставља силом и терором, утемељује на себи и постаје политичко, друштвено и културно зло. Успостављен као систем тоталне политичке владавине засноване на идеолошкој манипулацији и терору, титоизам је укинуо вредности грађанског друштва, демократије и политичког плурализма. Званичној идеологији која је прожимала све битне аспекте људског постојања, активно су се приклањали сви они који су као чланови Комунистичке партије учествовали у спровођењу партијских директива, а пасивно је прихватала већина. Заснована на хијерархијски организованој партији под вођством Тита, коме су биле подређене и полиција и државна безбедност, комунистички режим је имао потпуну контролу над привредним животом, војском и средствима јавног саобраћаја и информисања.

Титоизам је ојачао комунистички мит о великосрпској опасности којим је потискивана историјска истина о геноциду над Србима у оквиру нацистичке НДХ, а уместо првобитне идеје о дезинтеграцији Југославије, авнојевским стварањем аутономних покрајина распарчана је Србија. Настојање да се она ослаби и држи у немоћи, како би ојачала Југославија, изражено је познатим политичким ставом „Слаба Србија, јака Југославија“. Потврђивање српског националног идентитета схватано је као највећа опасност за комунистичко југословенство, па је партијском и државном репресијом сузбијана свест о вредностима и значају српске културне традиције.

Периклово доба

Постоје, дакле, адекватна сазнања о томе ко је био Тито и каква је била његова власт, али она нису и одредница јавног понашања, мишљења и говора о титоизму. Рационалном и принципијелном одређењу супротстављено је ирационално и прагматично виђење, што говору о евидентном нескладу између релевантних и компетентних научних сазнања и јавног мнења о једном времену и политичком феномену. Колективно памћење титоизма као периода сигурног и доброг живота стално се потхрањује некритичким односом према Титу и масовном хиперпродукцијом кичерских прича о разним аспектима његовог живота. Врхунац култног односа према њему исказују његови данашњи обожаваоци који користе форму крсне славе, везано првенствено за српску традицију, да обележе 25. мај који је некад, као Дан младости, слављен као дан његовог рођења. Иако је крсна слава управо у време Тита била забрањена члановима Комунистичке партије, оваквим његовим слављењем он добија статус профаног кућног свеца. Оно што је важно народу битно је и политичарима и интелектуалцима који својим својим ставовима и нескривеним симпатијама за Тита подржавају такву слику о њему.

Корени таквог данашњег односа према комунистичком диктатору имају своју историјску дубину, али су у суштини психолошки плитки и везани су за банално преовладавање емоционалног над интелектуалним и пренебрегавање неких битних чињеница без којих се не може донети адекватна оцена о титоизму. У том смислу може изгледати крајње необично да појединци, попут Живојина Павловића, аутора чији су филмови бункерисани и забрањивани, а књиге спаљиване, Титово време упоређује и одређује као „Периклово доба наше културе“. О томе је овај наш књижевник и синеаст говорио не само осамдесетих година, већ и деценију потом. На питање како објашњава одјек који је у свет имала његова смрт, Павловић у интервјуу НИН-у од 19. јула 1996. године вели: „Објашњавам величином личности Јосипа Броза. Можемо да мислимо шта год хоћемо, за његова доба што се тиче културе овог поднебља, односно бивше Југославије, то ће бити процењено поново, понављам, пре десет година сам то рекао, па су хтели да ме линчују, Периклово доба.“

Имајући у виду да је култура сама реалност човековог постојања у којој он ствара своја уметничка, књижевна и научна дела, такво позитивно одређење би се, наравно, односило на амбијент у којем се људи потврђују својим материјалним, социјалним и духовним творевинама. Иако се Павловићево одређење културе односи на уметничка и књижевна дела, могућност да она досегну врхунске изразе неоспорно да говори позитивно о амбијенту у коме су она створена. Титов период као „Периклово доба“ наше културе и уметности једна је од најспорнијих одређења овог времена наше историје, јер не узима у обзир степен слободе као најбитнији услов за уметничко стваралаштво. Није у питању манифестни репресивни систем, већ унутрашња цензура, која је одређивала нулти степен толеранције на критичност партије и његовог врховника. Она се може разумети само као последица великог страха за сопствене позиције, уредничка места, а драстичним примерима којима су власт и партија стављали до знања да није дозвољено слободно, критичко мишљење, стваран је полтронски менталитет.

На основу дела не може се некритички говорити и о околностима у којима су настале. Наиме, одређена људска дела нису непосредно одраз околности у којима су стварана, јер често настају упркос тим околностима. Тако, на пример, у време свог највечег страдања Јевреја током Холокауста, седморица рабина организовала су у Аушвицу служење богу. Иако је тај процес, на коме је бог осуђен, био израз слободног односа према богу, ниједном Јеврејину не би пало напамет да тај чин тумачи као врхунски израз слободе јеврејског народа.

Ма колико била чудна Павловићева оцена „Титоизма“, још веће чуђење изазивају ставови појединих интелектуалаца, критичара комунизма и „Титоизма“, који никако не могу ни данас, две деценије потом, да поверују и схвата да је овако нешто рекао један од највећих српских редитеља и књижевника. Прихватајући делимично његов исказ, инсистирају на томе, позивајући се на фиктивне доказе да се Павловићева оцена „Титоизма“ односи на период до 1972. године и са почетком прогона аутора тзв. црног таласа којима је обележен и Живојин Павловић. Нажалост, из цитираног интервјуа јасно се види да је редитељ „Заседе“ мислио на целокупан период Титове владавине.

„Кич лажне харизматичности“

Сумња и неверовање долазе из притајене склоности да се та владавина разграничи и диференцира на периоде са различитим значењима. Добро, „Периклово доба“ бисе односило на период до 1972. године а лош до краја своје власти 1980. године. Тиме се и Тито, у покушају разрешења амбиваленције према њему, подваја, попут колективног оца, на доброг и лошег. Уколико би даље пратили овај процес, онда се његова позитивна, права, и његова аутентична страна супротставља негативној, која је резултат околности, лоших прилика, деловања негативних, злих људи из ближег и даљег окружења. Овакв однос исказује и огроман потенцијал за продукцију фолклорних садржаја и настанак актуелне митологије о Титу, која се непрестано увећава, а феномен дугогодишње Титове диктатуре се настоји протумачити и неадекватним коришћењем познатог Веберовог појма „харизма“.

У оцењивању Титове личности и његове владавине запоставља се оно најбитније када се о њему доноси коначан позитиван суд. Наиме, не може се говорити о слободарском периоду на основу створених уметничких дела, јер стварне стваралачке слободе која подразумева и критички однос према стварности није било. Такође се не може говорити о некаквој харизми личности насиљем и одржала се на власти репресијом а фалсификатима и обманама о његовим вишеструким стваралачким способностима створила лажну представу о његовој величини и харизматичности. Та лаж која је настојала да се представи као истина је политички кич чија непрестана продукција увећава депонију Титове лажне харизматичности у том контексту фолкоризован и митологизован „Титоизам“ се испољава као српски политички идиотизам. Употребљен у изворном значењу, идиот је неупућен у јавне послове, незналица и особењак, онај који се не бави политиком. Зато су политички идиоти они који се баве политиком, а нису упућени у суштину битног политичког феномена, као што је „Титоизам“.

Иако веома различитих степена образовања, социјалне припадности и политичког опредељења, појединци имају истоветан позитиван однос према Титу. Такав однос према политичком диктатору је заједнички чинилац идентитета који има истоветно значење и у колективној представи о њему. Будући да је оно супротно историјској истини која указује на негативне и погубне последице „Титоизма“ за Србију и српски народ оваквим однос се исказује веома низак ниво компетентности да се процене сопствени аутентични интереси. У тој немогућности да се не само рационално просуђује о Титу, већ и да се шире прихвате адекватне оцене о њему, одражава се, уствари, карактеристично стање друштва без укорењене либералне традиције и демократских слобода. У тим околностима незавидног нивоа опште а посебно политичке културе грађана може се и адекватно сагледати процес који доводи до митологизације Титове личности и његове владавине. Важан за утврђивање критичког односа према њему и ослобођења од заблуда које замагљују и фалсификују истину о нашој прошлости, такав критички однос неће битно утицати на промене колективне слике о Титу све док се суштински не промене и услови који је омогућују. Будући да се митови стварају упркос рационалној истини, је преносе другу поруку, и митологизација Титове личности је израз потребе да се након дуготрајућег процеса транзиције праћеног свеукупном кризном неизвесношћу успостави стабилно друштвено стање и започне период сигурног и срећног живота за обичне људе. У ишчекивању таквог живота ствара се мит о Титу којим се призива његово време као идеализована представа прошлости којом се успешно потискује и прикрива реалност његовог политичког зла.

Српски књижевни лист, бр. 10/115, јануар – март 2015.

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4nF

Categories: Аз и буки