Ознаке

,

(Сајт прот. А. Ткачова, 22. 4. 2011)

Протојереј Андреј Ткачов

Протојереј Андреј Ткачов

Две недеље живота у себе смештају небо и земљу, као и пакао. Те две недеље су Страсна и Светла – и обе су испуњене литијама.

Шта је то литија? То је полагано кретање – ходање уз духовне песме и молитве. Она може бити радосна, као на Васкрс. Али, може бити и тужна, као на Страсној недељи, при чину погребења Спаситеља.

А, шта је живот? То је непрекидно кретање у напред. То кретање се не прекида чак ни онда када човек спава или се одмара, или непокретно седи. Јер – ми се [у животу] још не држимо сабата, то јест не наслађујемо се у истинском (с)покоју, чак ни у сред одмарања. Стално се трудимо и крећемо се у правцу истинског покоја.

Ако човек истински схвати и осмисли свој живот, а то је као постојано кретање, молитву, и ако молитву није више могуће одвојити од живота, онда се и цео живот претвара у литију, понекад тужну – понекад радосну, али: непрестану. Можда баш и та унутрашња сличност целог живота са литијом, и чини да је она тако омиљена међу хришћанима.

А шта је [било] оно кретање Јевреја кроз пустињу, ако није потпуна литија? Још ни на голготском Крсту није била принесена Велика Жртва – али праоблик литије је [тако] већ био створен. На њу је указивала бакарна змија коју је Мојсије подигао ради исцељења од змијских уједа по налогу Божијем (Бројеви 21, 8–9). А то и није било ништа друго до очигледно пророчанство о распећу Христовом ради исцељења човека од ђавољег отрова (вид. Јн. 3, 14).

Према томе нас, који се сада под крстом крећемо око храмова, могуће је сравнити са Јеврејима који су под пророчанством о Крсту ишли пустињом.

Јевреји нису једноставно ишли – они су се кретали ка циљу. И Сам Бог је ишао пред њима у стубу облака дању, и у стубу огња – ноћу. Крећемо се и ми у Обећану земљу, у Царство Божије, у ону истинску земљу живих, где нема болести, туге и уздисања. Крећемо се Богу, предвођени Богом и са именом Божијим на устима нам која певају.

Страсна и Светла. Тих дана се цела природа са човеком моли, или – у најмању руку чује молитве људске.

Дрвеће није у стању да се креће. Да им Господ подари такву могућност, пошло би за нама око храма на Страсну недељу. Али, остајући непокретна, стабла тужно спуштају своје гране, пратећи литију.

Поглед им је ужаснут

Разумљиво узнемирење

Вртови избијају из ограда

Земља се колеба:

Они сахрањују Бога.

И виде светлост код Царских Врата

И црни покров, и ред свећа,

Уплакана лица –

Одједном – литија долази

Излази са плаштаницом

И две брезе покрај врата

На страну морају

(Б. Пастернак. „На Страсној“)

[И взгляд их ужасом объят.

Понятна их тревога.

Сады выходят из оград

Колеблется земли уклад:

Они хоронят Бога.

И видят свет у Царских врат

И чёрный плат, и свечек ряд,

Заплаканные лица —

И вдруг навстречу крестный ход

Выходит с плащаницей

И две берёзы у ворот

Должны посторониться.

(Б. Пастернак. „На Страстной“)]

Ко од хришћана, који је у храму дочекао зору и излазећи на сиви, свежи ваздух раног празничног јутра није осетио ту молитвеност природе? Ко није осетио ћутљиву тугу неба и земље на Велики петак? А, тек суботњи мир, спреман да експлодира радошћу Првога дана?

И појање до зоре траје

И, наридавши се до краја

Изнутра долазе

На пустош под фењере

Псалтир или Апостол

[И пенье длится до зари

И, нарыдавшись вдосталь,

Доходят тише изнутри

На пустыри под фонари

Псалтирь или Апостол.]

Без ове тишине, помешане са умором од тога што си се „наридао до краја“, немогуће је осетити васкршње одушевљење. А то је неопходно осетити, иначе – живот неће добити ни дубину, ни смисао.

Литија

Литија

Вероватно да је најлепша од свих литија – она којом се најављује васкршње јутрење. Храм је већ украшен и спреман за богослужење, али сви треба да из њега изађу. И двери треба затворити. Сада је тај храм у нашој свести – Животворни Гроб Спаситеља. А ми му прилазимо, баш као и некада жене-мироносице. Идемо према њему, и говоримо једни другима: Ко ће нам одвалити онај камен од гробних двери? (Мк. 16, 3).

У поноћ, после дванаестог удара звона, када свештеник гласним узвиком који једва да допушта души да заједно с гласом не излети из груди, каже: „Слава Светој и Јединосуштаственој и Животворној и Недељивој Тројици“ – ући ћемо у храм и испунићемо његову тишину нашим ликовањем. Кроз двери отвореног и опустелог Христовог гроба – улазимо у царство светлости и у његову радост. Сам Цар, који до тада остаје невидљив људском оку, говори онима који улазе: „Добро је, робе питоми и верни. Уђи у радост Господа Твога“.

Када се храм освештава, већ тада треба схватити да је он земаљско небо. Архијереј, са свештеним моштима у рукама, прилази на дан освештавања затвореним вратима цркве, говорећи: „Подигните се, двери вечне, и ући ће Цар славе!“. Кроз затворена врата, служитељи питају: „Ко је тај Цар славе?“ – и на то чују светитељев одговор: „Господ свих сила, Он је Цар славе“ (Пс. 23, 7–10)[1]. Затим се двери отварају, и светитељ улази, како би молитвом и помазањем миром и после тога богослужењем претворио [ту] земаљску творевину у боравиште Онога, у кога не стају небо и небеса [свих] небеса. Ипак – то се догађа само један пут. Али, Васкрс радује људску душу сваке године, пружајући му прилику да улажењем у храм после литије, предосети будуће улажење у само Небо.

Литију на Велики Петак прате сузе. Оне су драгоцене, и људи их крију, спуштајући лица ка земљи и клонећи се туђих погледа. Литија васкршње ноћи даје прилику сузама да обилно теку, а људима – да се не стиде тога. То је радосни живот душе, то је она слана влага која чисти душу од сваке прљавштине. То је радост-творећа купка, а онај ко на Васкрс сузе није проливао, и у дане Страсти није се уздржавао од ридања – тај не зна шта је радост.

А Светла недеља је сва у покрету, у певању, у радовању које се не може узржавати, а и не сме да се уздржава.

А Евхаристија, као вечито подне, траје –

Сви се причешћују, играју, певају,

И наочиглед свих, божанска посуда[2]

Пуни се неисцрпног весеља

(О. Мандељштам: „Ето дароносице, као сунце златне“)

[И Евхаристия, как вечный полдень, длится —

Все причащаются, играют и поют,

И на виду у всех божественный сосуд

Неисчерпаемым веселием струится.

(О. Мандельштам. „Вот дароносица, как солнце золотое“)]

И сваког дана, треба после службе излазити на улицу, са високо издигнутим крстовима и знамењима, да би се с победоносним певањем васкршњег канона Јована Дамаскина, уз црквена звона узбуркао пролетњи ваздух и окропила светом водицом ликујућа лица верника.

Црква је Христу вољена, као невеста. Он јој говори: Предивна си, љубљена Моја… љубљена, као Јерусалим – а претећа као пукови са знамењем (Вид. Пес. 6, 4)[3].

Црква је лепа и нежна, а очи су јој под коврџама голубије (Пес. 4, 1), али – она ипак и ратује. Зато се у њеном лику њена лепота и мач у рукама сједињују онако, како се сједињују лепота и мач у рукама у приказивању Јудите са главом Олоферна[4].

Лукас Кранах: Јудита са Олоферновом главом (1530. г.)

Лукас Кранах: Јудита са Олоферновом главом (1530. г.)

Што се Цркве тиче, то није овоземљски мач. Оружја нашег ратовања нису материјална, али су Богом оснажена ради рушења утврда: њима уништавамо замисли и свакакве прелести које се дижу против познања Божијег (2 Кор. 10, 4–5).

Црква живи. Она живи и креће се. Креће се уз молитву, застрашујући своје непријатеље. Ево речи које је појао Мојсије током победносног покрета; речи које и ми појемо, у њих уграђујући нови јеванђељски смисао: Ти милошћу Твојом водиш народ овај, који си Ти избавио – пратиш га моћи Твојом у боравиште Светиње Твоје. Чули су то народи и дрхте: ужас је обузео све житеље Филистинске. Нека их спопадне страх и ужас; од величанства мишице Твоје нека занеме као камен, док пролази народ Твој, Господе, док пролази народ овај који си Ти стекао (Изл. 15, 14–16).

Са руског посрбио: Василије Клефтакис

_____________________________________

[1] Прим. Ур.: Заправо Псалам 24.

[2] Прим. ВК.: Алегорија  – вероватно се односи на човека, као творевину Бога.

[3] Прим. Ур.: Заправо Песма над песмама 6,3.

[4] Прим. ВК.: Легенда из 589. г. пре Христа, по којој је храбра Јудит спасла свој опседнути град од војске коју је асирски цар Набукодоносор послао да га освоји,  под командом свог најспособнијег војсковође, Олоферна. Јудит је дошла у његов логор и казала му да ће му показати лак начин за заузимање града. Он јој је поверовао, и на пиру – позној вечеринки коју је за њу приредио, она га је опила и његовим сопственим мачем му одрезала главу, вратила се у град и ту су главу обесили следећег јутра на градске зидине. Оставши без генерала, Асирци су се уплашили и расули се куд који. Та легенда о Јудитиној храбрости је постала позната у средњовековној Европи и послужила као инспирација многим сликарима – између осталих и Каравађу, Рубенсу, Ботичелију, Микеланђелу, Веронезеу, Гоји и многим другима.


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-472

Advertisements