Радован Пантовић: Шизофрена ситуација

Руски амбасадор Конузин је пре неколико година усред Београда узнемирено завапио: „Има ли овде Срба?” Одговор је стигао ових дана. Мало су „одсутни”. Амерички амбасадор Кирби објаснио је „Срби су помало шизофрен народ, срце их вуче на исток, а глава води на запад”.

kirbi-shizofreni

Иако је премијер одмах кориговао превод и појаснио да је, уствари, шизофрена ситуација, а да је са нама све у реду, сумња је пала.

А шизофренија је заправо душевно стање, у коме долази до „метафоричког цепања ума”, растројства личности и конфузије идентитета. Болест настаје у интеракцији најдубљег наслеђа и социјалних околности. Манифестује се бизарним понашањем и неадекватним односом према реалној стварности. Поступци при том најчешће не одговарају унутрашњим мислима и идејама.

Идентитет је и иначе сложена реалност онога што јесмо и онога што бисмо желели да будемо. Креће се између идеалне слике о нама и онога што нисмо. Утемељен је на психосоцијалном наслеђу и традицији. Показује се у окружењу, а колективни идентитет одређује се односом према другим заједницама, народима, државама.

Српски национални идентитет утемељен је у средњем веку на пореклу, језику, вери, обичајима. Делом је условљен, делом изабран. Политички идентитет Срба модерног доба формирао се у деветнаестом веку борбом за слободу, еманципацију, уједињење. Тада се размахала и његова плурална природа.

Русија се Србима и пре Карађорђевог устанка, како је описао Црњански у Сеобама, „чињаше као једна велика, непрегледна, зелена пољана…” Вук Исакович сања како јаше по њој као у рају, слободан, безбрижан, срећан. У устанку Русија је постала још лепша. Била је једини савезник, нада и заштитник. Иако није било руских пукова Карађорђу је стигао орден Свете Ане, сабља опточена дијамантима, сандук дуката и обећање да нас Руси никад неће оставити. Тада довољно да се на братству и вери заснује трајана политика „моли се Богу и држи се Русије”.

Истовремено у Србију Доситеј доноси западњачке принципе да народ има „непогрешивог вођу” само у разуму. Уз услов да се ослободи предрасуда. Па и верских. То европејско лице српској политици, предност хладне главе над врућим срцем, коначно приказује књаз Милош.

И касније, на измаку тог дугог деветнаестог века русофили су веровали „и кад би се амбис отворио да нас прогута наш једини спас била би Русија…” Еврофили су писали „све је то лаж, данас све то пада у воду пред интересима који служе као главно начело у свако доба”. Србија је од свих узимала по нешто, напредовала, посртала, лутала али опстајавала.

Словенски, православни и европски аспект нашег идентитета ни данас нису неспојиви. Напротив. Нису ни дијагноза. Они само говоре о сложеној и тешкој историји. Она је крива. Ту су и Милош и Карађорђе. Наравно, само под условом да се премијер не огласи „њих ми не дирајте, они нису криви, ја преузимам одговорност!”


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-45p



Categories: Судбина као политика

1 reply

Оставите коментар