Александер Меркурис: О московским преговорима Путина са Меркеловом и Оландом

(Фејсбук страница А. Меркуриса, 7. 2. 2015)

aleksandar-merkurisСве више се приклањам погледу Алистера Њумана (из коментара на један од мојих текстова) да су Меркел и Оланд у Москву отишли без плана, али са намером да са Путином приватно поразговарају – одрже „искрену и отворену дискусију“ како би рекле дипломате – о проблемима Европе на једином месту (у Кремљу) где могу да буду сигурни да их Американци не шпијунирају. Биће да су зато разговарали без присуства сарадника.

Такође је јасно да је посета Меркелове и Оланда Кијеву пре пута у Москву била само представа.

Порошенкови званичници инсистирају да на његовом састанку са Меркеловом и Оландом није било речи о федерализацији. Али Оланд је сада јавно подржао „аутономију“ за источне области – што ће рећи, федерализацију. А то значи да је о томе сигурно било речи на састанку у Москви. Дакле, Меркел и Оланд нису хтели да са Порошенком разговарају о федерализацији јер знају да се хунта томе оштро противи, па нису хтели да он стави вето на идеју пре састанка у Москви.

Проблем је што се сви претварају да је федерализација унутрашње питање Украјине око којег треба да се сложе две сукобљене стране, што значи да ће њени детаљи бити утаначени тек у току уставних преговора две зараћене украјинске стране. Али пошто хунта никада својевољно неће прихватити федерализацију, у стварности ће облик федерализације да дефинише Москва – у консултацијама са Новорусијом, Берлином и Паризом – а онда га у преговорима наметне хунти. Што значи да ће цео процес бити изузетно тежак.

Не само да немали број људи у самом Донбасу (па и у Москви, мислим) сада одбацује федерализацију, већ цела прича некако мора да заобиђе вашингтонске тврдолинијаше, који ће без сумње да подрже хунту у опструкцији процеса у којем бар теоретски има вето. Питам се да ли је то уопште оствариво.

Да би овај процес имао икаквих шанси да успе, Меркел и Оланд морају да смогну храбрости да ураде оно што нису могли пролетос – да се јавно супротставе усијаним главама у Вашингтону и Кијеву и наметну им своју вољу. Да ли су то у стању? Имајући у виду колико су се ставови окаменили у протеклих неколико месеци, и лажни положај у који су се Меркел и Оланд довели отвореном подршком Кијеву, изгледи за то су много мањи него што су били пролетос.

merkel-oland-Putin-480x350

Додао бих још неколико ствари.

1. Постоји једна велика разлика између ситуације сада и пролетос, која нуди неку наду да ће бити помака. Свако ко прати западне медије не може а да не види нарастајуће осећање пораза. Санкције нису уродиле плодом, украјинска привреда се распада а армија хунте трпи поразе. Ово није био случај прошлог пролећа, када су многи на Западу поверовали да ће хунта да тријумфује у оружаном сукобу са Новорусијом. Стратегија сукоба за коју се у јулу определила Меркел, на основу тог убеђења, претрпела је потпун и очигледан пораз. Отуд не изненађује што она сад тражи излаз оживљавањем идеја које су Руси предложили пролетос. Њен политички императив сада је да потражи решење како би избегла привид пораза, што би веома ослабило њен положај како у Немачкој, тако и у Европи. Тај политички императив није постојао прошлог пролећа. Сада постоји, и на неки начин врши притисак на Меркелову.

2. Наглашавам да је Меркелова стварни Путинов саговорник. Оланд је присутан и наступа у јавности само да би обезбедио Меркеловој покриће. Она апсолутно не може политички да приушти привид о зближавању Берлина и Москве који би зли језици у Вашингтону, Кијеву, Лондону, Варшави и Балтичким државама прогласили новим пактом „Молотов-Рибентроп” о подели Европе на немачку и руску интересну сферу. Свиђало нам се то или не, Хитлеров дух још увек виси над Немачком и чини Берлин рањивим на моралне уцене кад год покуша да независно гради односе са Москвом. Зато је Меркеловој потребан Оланд на састанцима са Путином попут овога у Москви.

3. Још један могући трачак наде су наговештаји да у европском, посебно немачком, јавном мнењу долази до промене атмосфере. Шта год да је сврха тренутне расправе у Вашингтону о слању оружја хунти – било да је реч о озбиљном предлогу, покушају убирања дипломатских поена, или некој комбинацији једног и другог – у Европи су тиме ужаснути и многи сада почињу да схватају пуне размере нихилизма америчке политике.

Сви медији јуче и данас брује о расколу Европе и САД. То је претеривање. Али по први пут постоји разлика у ставовима између Европе и Вашингтона по питању Украјине. Да ли ће то прерасти у раскид са Вашингтоном и озбиљан, трајан покушај Европе да се против жеља Вашингтона постигне дипломатско решење украјинске кризе, то је већ друго питање. Тренутно лично сумњам у то.

4. Према целом овом процесу сам веома песимистичан. Најбоља прилика да се сукоб реши дипломатски била је прошлог пролећа. Мислим да је, како рече Питер Лавел у емисији где сам гостовао јуче, тај воз неповратно прошао.

Мирно решење украјинске кризе зависи од одлучности Европе да се супротстави усијаним главама у Вашингтону и Кијеву. А то је сада кудикамо теже него што је било прошле године. Осим тога, упркос лошим вестима из привреде и са фронта у Дебаљцеву, фанатике у Кијеву може само да охрабри прича у Вашингтону о оружаној помоћи. То ће додатно отежати већ тежак задатак њиховог довођења за преговарачки сто.

am-922015

Темељни проблем целе ове кризе је да Европљани никада нису показали ни спремност ни вољу да се сукобе са усијаним главама, иако су за то више него способни. У случају Меркелове, питање је колико је њој лично до тога стало. Мој став остаје да ће решење ове ситуације ипак бити војно, и да ће преговори у Москви остати само фуснота.

5. Ако грешим, и ако Донбас стварно добије неку врсту аутономије, онда могу поуздано да предвидим да ће се у том случају Украјина распасти још брже него да је федерализација договорена прошлог пролећа или лета.

После овако стравичног рата, не видим како би народ Донбаса прихватио федерализацију осим као међукорак до пуног отцепљења и савеза са Русијом. А ако Донбас добије аутономију, не видим како би народ у местима попут Одесе или Харкова пристао на ишта мању аутономију. Ако су Европљани спремни да виде аутономни Донбас, којом логиком могу ту аутономију да ускрате Одеси или Харкову?

Кад смо већ код тога, на новембарским изборима појавило се нешто што личи на потенцијално аутономистички или чак сепаратистички покрет у Галицији. А после страшног и изгубљеног рата против „сепаратиста” у Донбасу, и свеобухватног разочарења у кијевску хунту, тешко је замислити да се народ Галиције неће осећати превареним ако Донбас добије федералну аутономију иако су њихови синови толико гинули да баш то спрече. Ако Галиција реагује захтевом за исту аутономију какву би добио Донбас – а то је сасвим могуће – онда је са Украјином готово. У том случају неће потрајати дуже од неколико месеци.

Да је федерализација прихваћена прошлог пролећа, или чак лета пре почетка рата, било би не само могуће већ и вероватно да би Украјина могла бар неко време да се одржи, макар „на леду”.

Сада? Сумњам.

Са енглеског посрбио: Небојша Малић


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3mw



Categories: Посрбљено

5 replies

  1. Ah ti pusti snovi…
    U drugom tekstu na istu temu dezinformacija o ultimatumu, za koju Putinov glasnogovornik kaze da je prosto nemoguca, jer se tim tonom ne govori u Kremlju.
    Znaci, to sto Putin prima goste ne znaci ama bas nista, osim promene da im je isao na noge ranije. Znaju se sukobljene strane u gradjanskom ratu, znaju se stavovi, a poznat je i Zlocin i kazna.

  2. Одличан! Хвала Небојши.

  3. Врло добро познајем позадину проблема и историју Новоросије и дајем за право Меркурису у овој његовој врло доброј анализи. Без обзира какав ће (привремени?) резултат бити -.стоји ово: Новоросија, као ни Крим никада не могу постати истински украјински. Крим је, хвала Богу већ изашао из тог брлога. Велика је историјска трагедија да је уопште настала фантом-држава „Украјина“. Заиста бих волео да се Новоросија врати Русији, па – макар и оваквој каква је, постсовјетска. Када би само била воља Господња да се она излечи и очисти од остатака бољшевичке гадости! Шта ће даље бити – само Он зна….

  4. Уредништву
    Постављам питање, да ли би свако од нас, СВАКИ коментар требало, да завршава са неком бљутавом поштапалицом, као што то ради човек, који не зна ко је? Да ли, ја рецимо, сваки пут треба да убацим реченицу из речника бољшевика о „белој банди“? И да ли ће то пролазити без примедби Уредништва? Уместо да ПРОЧИТА текстове Кирила и Ковића, он тера ко Шваба тралала. Живи поред немачке границе, па се примио, шта ли?

  5. Г. Млинаревићу,
    Бљутавост је, као и питање доброг укуса, ствар о којој није лако постићи консензус. Ми на Стању ствари немамо „мустру“ како треба коментатори да дискутују, тражимо само поштовање добрих обичаја, законских норми и уважавање Другог и Другачијег.

Оставите коментар