Стефан Каргановић: Пропали преврат – лекције „обојене револуције“ у РС

Аналогно одважној војној доктрини истовременог успешног вођења „два и по рата“, инаугурисаној у опојној атмосфери свемоћи деведесетих година, самоуверена империја је током текуће године широм света повела три истовремене операције политичког преврата  (Украјина, Венецуела и Република Српска) или чак четири, ако овом списку додамо Хонг Конг, односно Кину.

protivotpor

Овај амбициозан програм политичког чишћења терена на удаљеним тачкама света до сада није уродио очекиваним плодовима. У Украјини, после тромесечне агитације и уложених пет милијарди долара, ограничена победа остварена у престоници суочава се са снажним и растућим отпором на периферији земље. У Венецуели и Хонг Конгу пројекат промене режима тренутно је заблокиран. У Републици Српској „обојена револуција“ почела је да се захуктава пре  више од годину дана и било је програмирано да достигне циљ ове јесени, уочи или у периоду одржавања избора 12. октобра. Ипак – претрпела је крах.

Запрепашћујућа је брзина којом су dramatis personae што су донедавно у РС практично доминирале медијским простором (Никола Дроњак, Душко Вукотић, Жељко Раљић, Драган Чавић) волшебно нестали са радарског екрана. Подразумева се да у ове трећелигаше  није било уложено ни близу суме од пет милијарди долара. Ипак, имајући у виду сву логистичку подршку која им је била пружена, резултати њиховог рада у Републици Српској су мизерни.

Шта се догодило у Републици Српској и зашто је преврат, који је на почетку године изгледао толико обећавајуће, изневерио очекивања режисера? Ова питања су интересантна у првом реду грађанима  Републике Српске, али и много шире. Оркестрирани преврати изведени широм света применом технологије „обојене револуције“, поред стицања геополитичке предности на локалном плану, имају и још једну општу сврху: то је генерална проба за главну представу, која је тек на реду да буде изведена у Русији.

Операција у Републици Српској није успела из следећих кључних разлога:

(1) Покушај преврата се суочио са проактивним отпором. Значај овог фактора није могуће преувеличати. Тако нешто се до сада није догодило нигде. Стандардни редослед потеза је да се инфраструктура преврата дуго времена (годину дана или више) неометано припрема, док таргетирана власт дрема или арогантно верује да располаже са довољно ресурса да се опасности супротстави када и ако постане акутна. Услед тога, субверзивне снаге бирају време и место када ће почети да офанзивно делују. Претходно, оне неометано воде дуготрајни психолошки рат за освајање менталног простора у друштву. У тренутку који изаберу да изазову провокацију којом се отпочињу активна дејства организатори „обојене револуције“ су већ остварили бројне асиметричне предности помоћу којих се неутралише преимућство власти на плану физичке силе.

У Републици Српској, по први пут у искуству оркестратора „обојених револуција“, уобичајени редослед потеза је био поремећен. Сирена за узбуну се огласила знатно пре него што су превратници, навикнути на глатке успехе применом једноличне матрице, били спремни или су то очекивали. Рефлектор је био упаљен и уперен на запрепашћене „буба швабе“ – на самом почетку операције. Током процеса који је уследио локални извођачи радова нису успели да се снађу у оперативном амбијенту који матрицом није био предвиђен.

(2) Противници преврата су се руководили саветом класичног кинеског стратега Сун Цуа: ако познајеш себе и познајеш непријатеља, не мораш да страхујеш од исхода ни стотину битака, а ако не знаш ни непријатеља ни себе, сваку ћеш битку изгубити.

Следствено томе, грађани који су на време прозрели намере превратника и одлучили да се супротставе пучу издвојили су довољно времена да ураде свој домаћи задатак. Пажљиво су проучили приручнике теоретичара „обојене револуције“ Џина Шарпа и Роберта Хелвија и анализирали  modus operandi у претходним епизодама. Пошто се операција изводи по устаљеном обрасцу, потези супротне стране су углавном предвидљиви, што омогућава да јавности буду откривени унапред, чиме се поништава елеменат изненађења. Превратници су се често налазили у дилеми. Они нису имали креативности да смишљају нова решења изван приручника, а ако би ипак поступили као што је најављено – само би потврдили процене својих противника и, уз то, деловали би јадно и смешно.

У Републици Српској збуњени превратници су више пута морали да одустану од зацртаног сценарија зато што су били „проваљени“ унапред, а резервних опција нису имали.

(3) Отпор (без икакве ироније) планираном преврату организовали су искључиво приватни грађани по својој савести и апсолутно без икакве институционалне подршке. У нациљаним институцијама је несумњиво постојала неодређена свест о угрожености, али њихова гломазна, бирократска природа је  спречавала организовање ефективних противмера са те стране. У свим успешно изведеним операцијама „обојене револуције“ бирократска тромост власти је, без изнимка, деловала као најјачи објективни стратешки савезник превратника.

У Републици Српској, метежници су били лишени тог, за њих, комотног фактора коме у свим претходним операцијама суштински дугују свој успех. За разлику од ранијих епизода у другим државама, они овог пута више нису били суочени са колебљивим бирократама него са упорним грађанима који нису имали никакве фотеље да сачувају или добију, али су знали – у случају да плаћенички пуч успе – да ће своју земљу изгубити. То је мотивациони фактор који надалеко превазилази домете и ситних бирократских прорачуна и ефекте врећа пуних кеша.

Дејством закона ненамераваних последица, у Републици Српској је доктрина „самоослобођења“ професора Шарпа најзад доживела своју прву аутентичну, нелицемерно успешну примену. Шарпова теза да самоорганизовани грађани могу да савладају институционалне препреке и остваре друштвено корисне циљеве – коначно је доказана.

(4) Отпор превратницима у Републици Српској је био организован на нестраначкој и аполитичкој, строго принципијелној основи. Ова тачка је кључна. По приручнику доктора Шарпа, тактика извођења „обојене револуције“ ослања се великим делом на демонизацију таргетираних личности и политичких субјеката, као и изазивање што дубље поларизације у друштву која би се затим могла експлоатисати у циљу изазивања нереда и сукоба. Сваки покушај одбране „режима“ одређеног за „смену“ иде на руку пучистима зато што им омогућава да пропагандно одврате пажњу од онога што је битно и, у очима јавности, делигитимише унапред раскринкавање  њиховог пројекта.

Грађани који су деловали у одбрану Републике Српске пажљиво су избегли да упадну у ту замку. Њихови иступи пучистима су остављали мало простора за пропагандну манипулацију. Наглашавали су обмањивачки, антидемократски карактер „обојене револуције“ и значај поштовања демократског процеса, без обзира ко изашао као победник на изборима, под само јединим условом: да грађани имају прилику да гласају информисано и у мирној, ненасилној атмосфери. Тај начелно беспрекоран став пучисти нису смели јавно да оспоре зато што би тиме разоткрили своју непоштену игру.

У коначници, пучисти су били ти који су ушетали у замку. Изузев у односу на корумпиране појединце и лажне „невладине организације“ финансиране из иностранства и који су деловали за рачун стране агенде, грађани који су иступали у одбрану Републике нису износили никакве страначки обојене критике на рачун политичког крила преврата, субјеката који су се са сличних позиција такмичили за освајање власти у предизборној трци. Међутим, оштрим реакцијама и нападима на забринуте грађане који су упозоравали на припреме рушења Републике Српске изнутра, ови субјекти су сами открили своје  карте. Ако се упозорења на њих заиста нису односила, одакле потреба да тако жестоко (и често врло лично) реагују?

Да резимирамо. Опасност по Републику Српску није прошла, али је под контролом и знатно је смањена у овом тренутку. Са регионалног становишта, то, наравно, представља аспект ситуације који је од превасходног значаја и налаже будно праћење и надаље, без обзира на повољан исход епизоде 2014. године. Међутим, из глобалног угла ово питање мора се посматрати у много ширим оквирима. Свака од „обојених револуција“ покушаних или извршених ове године само је увертира за главну представу, која је на програму за Русију.

Грађани Руске Федерације ће добро поступити ако разноврсна искуства из ове материје накупљена током 2014. године пажљиво проуче и богате лекције које садрже успешно примене у одбрани своје земље.



Категорије:Српске земље

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s