Илија Харламов: Николај Други – снажан „слаби“ цар

Либерални прозападни историчари и присталице марксистичког прилаза прошлости Русије подједнако негативно оцењују улогу последњег руског цара Николаја Другог у историји земље. И ако га први називају слабићем и мал те не опскурним, други га називају ни више ни мање до Николај крвави, империјалиста који је гушио руски револуционарни покрет.

Фото: РИА Новости

Фото: РИА Новости

Замерке оних који оптужују последњег руског цара за недостатак воље и слабост, често делују врло чудно и натегнуто. Мада, велики део истине у њима вероватно постоји: са различитим револуционарним покретима Николај је заиста био врло либералан. Интернационала која је победила није осећала према њему захвалност због те чињенице. Што се тиче његових државничких напора, они су омогућили Русији да учини нагли пробој за кратак временски период и да постане јака и развијена држава. Што, наравно, никако се није уклапало у совјетску званичну историографију, која је постала један од агрегата идеолошко-пропагандне машинерије.

За време Николаја Другог био је први пут формиран прави национални финансијско-валутни систем. За време његове владавине рубља је истискивала франак и марку, претицала долар и приближавала се по котацији фунти стерлинга. Први пут у историји приходи земље су премашивали расходе без увећања пореза. Шта више, директни порези су били много мањи него у Француској, Немачкој и Британији. То је довело до невиђеног процвата индустрије и прилива страног капитала. За 20 година до 1913. Године индустрија је увећала своју продуктивност четири пута. Активно се развијала железница, рударство. У 20. век царевина је ступила са највећом и најбољом у свету индустријом за вађење и прераду нафте. При томе око 95% све нафте се прерађивало унутар земље, и нафтни деривати су били врло јефтини. Историчар Андреј Марчуков је истакао да је напредак економије био директно везан за развој инфраструктуре.

Пре свега железнице, која је повезала центар земље, а он није био само политички, већ и индустријски центар, са Донбасом, са налазиштима угља и гвожђа и са губернијама Пољске, са Кијевом, са Одесом. За развој инфраструктуре било је потребно много материјала, што је подстакло читаве гране – тешку машиноградњу, црну и обојену металургију.

За двадесет година владавине Николаја Другог топљење гвожђа је увећано четири пута, бакра пет. Производња памучних тканина је удвостручена, експлоатација угља у читавој империји је скочила више него четвороструко. Буџет државе у то време се утростручио и достигао 3,5 милијарде рубаља. Три пута су увећане златне и девизне резерве. Рачна флота Русије постала је највећа у свету. После јапанског рата армија је била реорганизована. И то је омогућило војној флоти, пострадалој у биткама са Јапанцима, да се препороди буквално на очиглед. И у томе је, како пишу историчари, била огромна лична заслуга цара, који је два пута превладао упоран отпор либералних посланичких кругова.

Не би било праведно говорити о епохи владавине Николаја Другог а да се не истакне истакнута улога премијера земље Петра Столипина. Овај државни посленик је концентрисао у себи најбоља својства предузимача, административног радника и патриоте Русије. Само његова аграрна реформа омогућила је земљи да постане једна од највећих пољопривредних сила. Сасвим је очигледно да многи унутар и ван граница Русије нису хтели да се она развија убрзано. И ова колективна невидљива рука је имала директне везе са увлачењем земље у Први светски рат и низ револуција који су претворили државу у процвату у територију терора и хаоса. Између осталог, ову драматичну етапу Русија је успела да превлада, препородивши се у новом, совјетском формату.

(Глас Русије, 5. 11. 2014)



Categories: Преносимо

Оставите коментар