Александар Живковић: Посљедњи покушаји контакта православних са римском црквом која у расколу пребива

Тема овог кратког осврта јесу послиједњи актуелни контакти Православне цркве са папском заједницом. Сам наслов има актуелну, али, бојим се, и историјску димензију. По ријечима Светог Марка Ефеског ми знамо да су Латини јеретици, „али је њихова држава јача од наше, па им снисходимо називајући их шизматицима“. Римска црква у новије доба воли назив „сестринске цркве“, али источним православним црквама не признаје пуноћу благодати, јер нијесу у јединству са папом.

Papa-i-kardinali

Шта се збило од спектакуларног јерусалимског сусрета, кад римски папа Бергољо пољуби руку васељенског патријарха, до данас? Показало се да западне хришћанске деноминације немају велику жељу да утичу на своје владе у смислу спасавања блискоисточних хришћана. Конфликт у Украјини је продубљен, а тамошња унијатска и расколничка структура добијају све већу подршку власти у промовисању новог украјинског идентитета. Канонска црква Православна у Украјини, добила је, Божјом милошћу, за поглавара великог духовника митрополита Онуфрија, али и на медијима много пута изречену оптужбу бившег агента КГБ-а Антонова, сада „кијевског патријарха“ Филарета, да је митрополит Онфурије „непатриота“ јер не прихвата европско „сојузништво“. Наиме, канонски митрополит је изјавио да су Божји закони изнад европских, а рефлекс старих совјетских , сада европских „сојузника“, одмах је прорадио.

Даље се десило да је Мјешовита богословска католичко-православна комисија на свом засиједању у Аману доживјела потпуни крах. Грузијска црква је одбацила Равенски документ, а друге помјесне цркве нијесу хтјеле да праве даље компромисе о питању првенства папе.

Затим је међуправославно савјетовање, у склопу припрема Великог Сабора 2016. године, ревидирало став о односу на протестанте, због промјена које су код њих услиједиле посљедњих деценија (женско свештенство и епископат итд). Тиме је најављен и заокрет према католицима ако крену у том правцу.

А, кренули су. На бискупском синоду, одржаном од 5. до 19. 10. у Риму ове године, практично је легализован хомосексуализам. (Видјети доњи текст са сајта Пешчаника.) Тиме је срушена осовина, која је – по замисли високих руских црквених кругова –требало да се изгради између католика и православних у очувању „библијског морала“, прије него што је и успостављена. Ако се има у виду да је нанет и други ударац Московској патријаршији, њеној идеји о очувању Свјатој Рус (не Русије, већ Русије, Украјине и Бјелорусије), није изненађујуће што је митрополит Иларион у истом дану упозорио на дјеловање унијата и говорио о „очувању породичних вриједности и православног искуства ожењеног свештенства“ на бискупском синоду у Риму.

Изненађујуће је што су католици на свом синоду у први план породичне политике ставили бригу о доприносу истополних заједнца цркви, а не рецимо питање целибата. Јер, најновија „скандализовања“, „изненађеност и бол“ поводом педофилских афера су само прикривање вјековне педофилске праксе васпитних католичких редова (Наполеон, који је образован у једној њиховој школи, имао је срећу што је био заостао у расту и ружан, а „оци учитељи“ су преферирали љепушкасте дечаке које су звали „бјеле раде“). Жупници су, као у оном сјајном „Клошмерлу“ (у преводу – кога другог? – Станислава Винавера) своје сексуалне јаде ријешавали са „домаћицама жупне куће“.

Православна црква нема више могућности да попушта Ватикану, сем по цијену свог потпуног расапа и раскола. Чињеница је да и међу нама православнима, посебно послије времена атеизације, има много оних „идеолошких хришћана“ на које је с правом указао римски бискуп Франциско. Оних које моралне норме стављају и испред саме Љубави која је Бог. И да и код нас има много фарисејског и лицемјерног. У брђанској поносној Грузији, Црква предводи велике протесте против геј параде, а није протестовала против гејева – од Сакашвилијеве, али и свих ранијих полиција – коришћених за уцјењивање „породичних“ мачо бизнисмена и политичара. (Као што ни геј организације не протестују против силовања у затворима.)

Има код нас православних доста маловјерја и „геополитизације Антихриста“, као да не прихватамо ријеч, коју је Хајдегер тако волио, да ће Царство Божије доћи „као лопов ноћу“.

За православне свих боја лоша вијест: дијалог ће са католицима бити само куртоазан. Блага вијест јесте Христос.

П.С. У наставку доносимо текст који је објавио сајт Пешчаник о римском бискупском синоду. Руски митрополит Хиларион који се у њему помиње је наравно Иларион. Свети Петар није први папа, није чак био ни римски епископ, нити се помиње у каталозима римских епископа ране Цркве, био је и јесте првоврховни апостол. Што се хуле на Духа Светога у овоме тексту тиче, она није чак ни гријех, већ најпростија христијанофобија, која нам још једном потврђује зашто се од свих гријехова једино хула на Светога Духа неће опростити. Када је у питању поигравање са Маријом Магдаленом Мироносицом у овом тексту, позивамо аутора да се тако храбро позабави умјетничком представом Пророка и 11. годишње Ајше.

az-p

Milutin Mitrović: Halo, ima li koga na nebu?

Od 5. do 19. oktobra u Vatikanu je održan vanredni sinod katoličke crkve. Sinod je reč grčkog porekla (syn-hodos) i znači „oni koji hodaju zajedno“. Njega čine neutralni papa i 253 učesnika, od kojih su 191 takozvani sinodalni oci (kardinali s pravom glasa), a 114 presbiteri (predstavnici episkopske konferencije), i to iz Afrike 36, Amerike 24, Azije 18, Evrope 32 i Okeanije 4. Njima se ovoga puta pridružilo još 8 „bratskih delegata“ drugih crkava, od kojih je posebno naglašeno prisustvo oca Hilariona, predsednika departmana za spoljne poslove moskovskog partijarhata. Na inicijativu pape Franciska, pozvano je i 14 bračnih parova laika, da iznesu svoje bračno iskustvo kao dopunu stavovima teologa. Vanredni sinod se saziva kada neka tema postane urgentna i traži hitan odgovor crkve. Ta tema ovoga puta je bila – porodica i odnosi koji se oko nje formiraju.

Skup je počeo homilijom (propovedi) pape Franciska Bergolja na kojoj bi mu, zbog odmerenosti, mogao pozavideti i Ban Ki Mun. Papa je pozvao učesnike da otvoreno, bez imalo ustezanja, kalkulisanja i straha izlože svoja stanovišta, uz molbu da ih što obilatije potkrepe argumentima kako bi ih razumeli ostali, a posebno on, koji po dužnosti treba da presudi ako se za tim ukaže potreba. Sebi je stavio u zadatak da bude super partes, da se ne meša u raspravu i sa najvećom pažnjom prati izlaganje svih učesnika, naročito onih čiji se stavovi razlikuju od njegovih.

Prva dva dana, skup je zaista protekao tako što su govornici „hodali zajedno“ – izlažući svoje reformističke poglede. Trećeg dana je počelo da se probija neslaganje, da bi petog i šestog izgledalo da je konzervativna struja odnela prevagu. Rasprava je prerasla u burne diskusije kakve katolička crkva odavno ne pamti. Konfrontacije su krenule u vezi sa fundamentalnom teološkom temom: mogu li razvedeni ljudi primati sakrament (pričešće).

Prema važećoj doktrini, svako ko napusti brak napao je najveću hrišćansku svetinju i time postao manje vredan u očima crkve. Na niže verničke grane spadaju i oni protiv čije volje je brak raskinut, najčešće žene. Osim što gubi pravo na pričešće, razvedena osoba nema pravo na novi crkveni brak i ne može da kumuje u crkvi prilikom venčanja ili krštenja drugih osoba.

U vreme svoje pune premijerske snage i osobne nadutosti, Berluskoni je otišao u crkvu da svom partijskom cuflingeru krsti dete. Sveštenik mu je skrušeno, tiho, ali da i drugi čuju, rekao da ne mora da izađe iz crkve, jer je ona dom svima, ali da razvratnik koji se dvaput ženio nikako nikome ne može biti „padrino“, kum.

Konfrontacija na sinodu je počela izokola. Jedan od uvodničara, mađarski kardinal Erdo (Erdö) konstatovao je da „razvedeni, koji se ponovo civilno venčaju sa nekom drugom osobom, ipak pripadaju Crkvi. Međutim, pastoralni problemi dovode do pitanja doktrine. Nije dovoljno gledati statistike, mora se voditi računa i o doktrini“. Kako lepo piše[1]: „Po hrišćanskoj doktrini Sveta Porodica se smatra osnovnim modelom ljudske porodice“. Doktrina se čvrsto drži zahvaljujući diktatu bespogovorne vere i pretnjom sankcijom izopštenja ako se prekrši.

Ona opstaje uprkos svojim mutnim prapočecima: Marija udata za ostarelog stolara Josipa – pritom devica, zatrudni sa S. D. (svetim duhom), rodi sina Isusa, koji postaje jevrejski propovednik, a tek njegovi sledbenici bivaju hrišćani. Dotični sin spase kamenovanja izvesnu Mariju od Magdale, kako bismo danas rekli show girl, a onda se to otvoreno zvalo prostitutka i kažnjavalo, te ona ostane sa njim nerazdvojna sve do njegove smrti/raspeća.

Nije sasvim jasno za Hrista neženju, ali mnogi veliki slikari bili su opčinjeni Marijom Magdalenom. Ticijan ju je naslikao kao prilično raspusnu lepoticu. Smernu verziju napravio je Pietro Peruđino, a obe slike se nalaze u Firenci u Palazzo Pitti, najkonfuznijem evropskom mastodontskom muzeju. Između te dve predstave, postoje na stotine drugih, do onih skarednih. Marija Magdalena je osvojila srca mnogih vernika, a i Hristovi sledbenici su je zvali „apostolom nad apostolima“ i rangirali je odmah iza prvog pape – Svetog Petra. Muka sa doktrinama je to što uz malo sarkazma postaju ruševne.

Kardinal Erdo je započeo, a kasnije su se množili znaci da bi avangardne pozicije pape Franciska na temu porodice, razvoda te u vezi sa tim odnosa prema gej populaciji mogle ostati u manjini. Kako se diskusija rasplamsavala, sve je otvorenije dolazilo do osporavanja, pa čak i uvreda na račun pape. Nadvladala je ipak struja onih koji su, uz dužno poštovanje prema jevanđeljima, pažnju usmerili na konkretne probleme pojedinaca, porodice i ljudske zajednice.

Odnos snaga u Vatikanu ne rešava se na sinodima nego na koncilima. Na Prvom koncilu 1870. godine odlučeno je da se papama da nadmoć nad biskupima (formalna klasifikacija države Vatikan glasi: apsolutna monarhija). Na Drugom koncilu koji je trajao od 1962. do 1965. godine – četiri sesije i dvojica papa – dominatna ovlašćenja preuzeli su kardinali. Desilo se to za vreme Đovanija XXIII, zvanog Papa Buono (Dobri), i pape Paola VI[2] čijim je proglašenjem za sveca u nedelju 19. oktobra svečano završen poslednji sinod. Da imaju svoju slavu, katolički likovni umetnici bi trebalo da novog sveca odmah prigrle za svog zaštitnika, jer je on, kao veliki intelektualac i privrženik moderne umetnosti, uprkos otporu konzervativaca, u Vatikanu napravio jednu od najvećih i najkompletnijih zbirki moderne umetnosti. Znajući faze u odnosima papa i kardinala, Francisko, koji inače vuče odmerene i mudre poteze, sasvim sigurno će postupiti u skladu sa onim što je rekao na samom početku svoje vlade: „Pred Bogom smo svi jednaki, pa ćemo takvi biti i među sobom“. To liči na demokratiju u apsolutizmu! Ima li koga na nebu da vidi šta se dole događa?

Dakle, već na temi porodice (svetinje braka i nerazdvojnosti bračne zajednice) došlo je do dubokih razmimoilaženja. Ali njihov intenzitet je opao kada se došlo do odnosa crkve prema gej populaciji i njihovim porodicama. Jedan laički bračni par je zamolio velikodostojnike za savet šta je trebalo da urade – sin ih je molio da mu dozvole da ode na letovanje sa svojim partnerom. Dobar je sin, dobar đak, dobar hrišćanin, ali ima homoseksualne emocije. Oni su mu dozvolili da ode na letovaje sa partnerom i nemaju osećaj da su povredili hrišćanski pojam ljubavi.

Javnost je taj deo rasprave najviše iščekivala, ali je ostala pomalo razočarana. Papa Francisko je zahtevao da se o svakoj temi posebno glasa[3] i da se u završnom tekstu – Relatio Synodi – objave rezultati glasanja. Već ta novina bila je dovoljna da konzervativci počnu da protestuju i odu kod Benedikta XVI, emerito pape i zamole ga za intervenciju. On im je onim svojim blagim i unjkavim glasom dao obaveštenje da je aktuelni papa Francisko Bergoljo, pa neka se njemu i obrate.

Otpor temi homoseksualizma i težnjama te populacije da stekne pravo na brak, po broju protivnika na sinodu bio je uočljivo manji nego ranije. Reforma odnosa crkve prema svetinji braka dobila je 104 glasa za i 74 protiv. Popuštanje odnosa prema gej zajednicama prošlo je sa 118 glasova za i 62 protiv. U oba slučaja, budući da su reformisti dobili prostu, a ne dvotrećinsku većinu, teme su ostavljene da budu „produbljene“ kroz godinu dana na redovnom sinodu. Tada, ako ne bude sloge, papa će iskoristiti svoje pravo da presudi.

U jednoj ranijoj propovedi, papa Francisko je pitanje odnosa prema gej populaciji definisao sledećom, pomalo sofističkom rečenicom: „Ako je gospod Bog sve stvorio, onda znači da je stvorio i homoseksualne osobe. Zato se prema njima moramo odnositi kao prema božijem delu“. Ta šokantna rečenica na sinodu nije ponovljena, ali je kardinal Godfrid Danels iz Belgije, dao definiciju koju su posle mnogi ponavljali: „Homoseksualne osobe su kao i sve druge i stoga zaslužuju da budu poštovane. Katolička crkva ne prihvata crkveni brak između homoseksualnih osoba, međutim postoje oblici bračnih zajednica koje regulišu države svojim aktima i koje, iako to za nas nije pravi brak, nose određena uzajamna prava i obaveze homoseksualnih osoba koje žive zajedno i pravedno je poštovati ih“. Isti kardinal, koji pripada krilu reformista, uzgred je definisao i odnos crkve prema državi: „Crkva ima pravo da kaže šta misli o društvu, ona može da iznese svoje mišljenje o svemu, ali nema pravo da ga nameće.“

U dokumentu izdatom posle ovog sinoda, Relatio post disceptationem, piše: „Homoseksualne osobe imaju talente, sposobnosti i kvalitete koje mogu ponuditi hrišćanskoj crkvi: skloni smo da prihvatimo te osobe garantujući im bratsko mesto u našim zajednicama… Bez negiranja moralnih problema vezanih za homoseksualne zajednice, moramo potvrditi postojanje slučajeva u kojima uzajamna privrženost ide do samožrtvovanja, da bi se dala podrška dragocenom životu partnera… Crkva obraća posebnu pažnju deci iz istopolnih brakova naglašavajući da su za nju na prvom mestu dobrobit i prava dece.“

Naravno da je i meni pala na pamet paralela sa stavovima SPC. Međutim, spadam u staru, prastaru generaciju novinara, kojoj je važno dostojanstvo profesije, pa izbegava svako unižavanje onih koji su definitivno istorijski pregaženi. Nema sopstvenog dostojanstva ako se ne poštuje i dostojanstvo drugog, čak i kad taj to ne zaslužuje.

Neću završiti ovde nego ću, kao i na početku, dati malo šturih podataka. Italijanski premijer Mateo Renci (vernik i pseudolevičar) obavio je konsultacije sa predstavnicima Vatikana i od njih dobio podršku da vlada podnese predlog zakona kojim se uvodi, po uzoru na Nemačku, civilna (građanska) zajednica, brak između osoba istog pola. Sem razlike u imenu, tu su sadržana sva prava koja imaju i raznopolni brakovi (uključujući i pravo nasleđivanja penzije). Potpuno izjednačavanje homoseksualnih i biseksualnih građanskih brakova postoji u Norveškoj, Švedskoj, Holandiji, Britaniji, Islandu, Belgiji, Francuskoj, Luksemburgu, Španiji i Portugalu.

Forma građanskih (civilnih) zajednica odnela je prevagu u Finskoj, Estoniji, Irskoj, Nemačkoj, Češkoj, Austriji i Sloveniji. Svi su izgledi da će se njima ubrzo pridružiti i Italija. Srbija spada u zemlje koje decidirano u svom ustavu navode da se brakom smatra jedino zajednica muškarca i žene. Uz Srbiju, toj grupi pripadaju Belorusija, Ukrajina, Letonija, Litvanija, Poljska, Slovačka, Rusija, Moldavija, Bugarska i Kosovo.

Ujedinjene nacije su 2011. godine usvojile rezoluciju o priznavanju prava homoseksualnim osobama i transdženderima. Evropski parlament je nedavno sa 394 glasa za i 176 glasova protiv usvojio sugestiju zemljama članicama da administrativno priznaju istopolne brakove sklopljene u drugim zemljama. U Italiji je veliki broj gradonačelnika (brakovi su u njihovoj nadležnosti) prihvatio ovu sugestiju i počeo verifikovanje tih brakova. Ministar unutrašnjih poslova, Anđelino Alfano, vođa partije desnog centra, najzadrtiji protivnik gej brakova, izdao je naredbu da se prestane sa time, što je izazvalo talas otpora i masovno verifikovanje novih gej brakova, u Rimu i Milanu pa onda širom Italije.

(Peščanik.net, 21.10.2014)


[1] Padre Antonio Rungi: La Sacra Famiglia di Nasaret – modelo per le nostre famiglie(propagandna knjižica).

[2] Paolo VI je bio fasciniran Jugoslavijom; kada je sa preliminarnog sastanka ugovaranja Titove posete Vatikanu izlazila naša delegacija, kako tvrdi istoričar Jože Pirjevec, on je na rastanku uzviknuo: „Živela Jugoslavija“. Obostrano je dogovoreno da taj izliv simpatija ne ode u javnost.

[3] Na sinodu se glasalo elektronski, a postojale su samo dve mogućnosti: „placet“ i „non placet“. Nije bilo belih listića.

Advertisements


Категорије:Васељенско стање

15 replies

  1. @ Живковић,
    Замолио бих вас за референцу речи св. Марка. Хтео бих и сам да погледам текст, и да видим такође, да ли је настао пре или после Флорентинског сабора на коме су православни потписали унију са Римом.

    Свиђа ми се

  2. Sa uzivanjem sam citao tekst Milutina Mitrovica
    Opis dogadjaja, erudicija, jezik . . . sve je savrseno, sve je na mestu

    Свиђа ми се

  3. Драги Брђанину, часопис Свети Кнез Лазар, не памтим годиште, а поклонио сам примјерке. Но не надај се да боље памтиш од неког са Кчева. А Теби, задатак, јер ми је баба из Бјелопавлића, да нађеш име Црногорца који је мљетачком генералу који је доша на Цетиње да их покатоличи, просуо дуван на главу и река: „Тир, ђенерале!“ Мала помоћ, нијесмо ми медицинари шкртице ка ви теолози, био је с Кчева.

    Свиђа ми се

  4. @ Живковић, лепо је што знате да сам хајлендер, а не црногорац. Но овај извод би ми требао јер се тек тада може контекстуализовати Маркова мисао. Он се пре тога обраћао папи Евгенију са већим пијететојм и титулама него данас Алфејев, а на Алфејева дрвље и камење. Ако бих ја цитирао Маркове изјаве из контекста истргнуте, онда бих га могао направитим највећим екуменистом.
    Извор Лазар не може да буде, јер ту је објављен сијасет смешних текстова. Мене интересује извор Марко. Ја знам да су после расколнички оци називали католике јеретицима, али ме и ово живо занима. Просветлите ме. Да не буде рекла-казала.
    Опет, чак да је Марко тако и беседио, ми не можемо, јер су анатеме скинуте као што су и бачене.
    Такође, за ово друго (млечићки ђенерал) мало више информација па могу да проверим. Овако не обећавам ништа.

    Свиђа ми се

  5. Драги др Ђуровићу, „али не знаш нашу момчад озринићку, ђе гођ дође ту замјеће шалу“, а, богуми, воле понеки „око вјере вазда поповати“. Знам ја да ћете Ви све то потанко нама разјаснит и да нијесте шкртица него да драгоцјено вријеме трошите да уразумите усијане главе. А о Симу с Кчева и мљетачком ђенералу требало је да учите у првом разреду Цетињске богословије. Тражите Високопреосвештеном, да Вам врати новце за дангубу.

    Свиђа ми се

  6. Не схватам како може да се размишља о дијалогу Цркава, код 260 неспоразума? Ваљда прво они морају да се отклоне? Неки од њих можда јесу за расправу, али остаје 100-тинак светогрђа, које нормалан човек не сме да узме у уста, а не да се о њима погађа и цењка.

    Свиђа ми се

  7. З.Ђ.
    „…Опет, чак да је Марко тако и беседио, ми не можемо, јер су анатеме скинуте као што су и бачене…“

    +++++++++++++++++++++++++++

    Прво да кажем, није Марко него Свети Марко.

    Друго, анатеме из 1054-те јесу скинуте, тј. предате забораву, али то нико и не спори. Такође, Православна Црква нема других анатема против Римокатоличке црквене заједнице. Али зато РКЦЗ има, и анатемише СВЕ православне укључујући чак и оне са римским докторатима.

    Те анатеме су са Првог Ватиканског Концила и овде су прекопиране са сајта

    http://www.pravoslavni-odgovor.com/Crkva_Hristova/da_li_je_skinuta_Anatema.htm

    „1. Ако неко каже да блажени апостол Петар није постављен Господом Исусом Христом да буде кнез свију апостола и видљива Глава све војујуће Цркве, или да је непосредно од Господа нашег Исуса Христа примио само првенство части, а не истинско и право првенство власти, нека буде анатема.

    2. Ако неко каже да се не заснива на установи самога Господа нашега Исуса Христа, то јест на Божанском праву, то да блажени Петар има у свом првенству над целом Црквом непрекинути низ наследника, или да римски првосвештеник није наследник блаженог Петра у том првенству, нека буде анатема.

    3. Ако неко каже да римски првосвештеник има само пуномоћје да надзире и усмерава, а на најпунију и највишу власт јурисдикције у свој Васељенској Цркви не само у стварима које се односе на веру и морал, него и у онима који се односе на дисциплину и управљање у Цркви, раширеној по свему свету, или да он има само најважније делове али не и сву пуноту те највише власти, или да та власт није ординирана и непосредна, како над свима и_над целом црквом, тако и за све и над сваким пастиром, нека буде анатема.

    4. Верно следујући предању, примљеном од почетка хришћанске вере ми учимо и одређујемо да ниже изложени догмат припада истинама Божанског откровења. Римски првосвештеник, када говори са катедре, то јест када он, испуњавајући службу пастира и учитеља свих хришћана, силом свог највишег апостолског ауторитета, дефинише учење о вери и моралу, које је обавезно за сву Цркву, користи се помоћу Божјом, која му је обећана у блаженом Петру, оном незаблудивошћу коју је блажени Искупитељ даровао својој цркви, а која се тиче дефинисања вере и морала (наглашавање преводиочево). На тај начин дефиниције римског свештеника, само по себи, а на основи сагласности Цркве, не подлежу измени (Irreformabiles). Ако се неко одлучи да противуречи овој нашој одлуци, да буде анатема“?

    За додатне референце, ићи на сајт.
    ++++++++++++++++++++++++++

    Ми можемо само да се питамо — хоће ли и када и под којим условима РКЦЗ повући ове анатеме? Иначе, о каквом заједништву између православних и папо-поклоничких може бити речи?

    Укратко, перфидно и лажно је тврдити да су „анатеме скинуте“ јер ево их овде четири комада!

    Такође, РКЦЗ је себе саму осудила на анатему Првог Васељенског Сабора (због накнадно уведеног „филиокве“) што паписти не истичу.

    Даље, часопис „Свети Кнез Лазар“ (опет, не Лазар) није Политикин Забавник па да објављује смешне текстове. Него је смешан (јадан, у ствари) такав „научни“ приступ римског ђака — да покуша унизити и обезвредити извор у коме се може наћи обиље кавлитетног и аутентичног материјала, а нарочито таквог који не конвенира латинствујућима. Римским ђацима не одговарају неке чињенице, али тим горе по чињенице, зар не?

    Има још једна „ситница“ код З.Ђ. — тражи референце на изјаве Светог Марка. Да ли хоће да каже да је веродостојно само оно што је написано? Да ли референце постоје и где не знам, али ме нешто не саблажњава ако их и нема. Па знамо да није све ни записано, ваљда имамо и Предање. Или треба да сумњам у Светог Јустина Ћелијског који је превео житије?

    На крају можемо рећи, што смо одавно знали — „Латини су старе варалице“, али ево има и нових, и ваља их разобличити. Можда се понекад и замисле.

    Свиђа ми се

  8. Ево шта пише Марко:

    „БЛАЖЕЊЕЈШЕМ ПАПИ СТАРОГ РИМА МАРКО, ЕПИСКОП ЗБОРА ВЕРНИКА У ЕФЕСУ

    1. Данас је почетак радости читавог света! Данас духовни зраци васељенског сунца излазе за читав свет. Данас удови Тела Господњег, који су раније били раздељени и раздвојени током многих векова, хитају ка узајамном ј единству! И неће страдати Глава – Христос Бог – да буде над раздељеним Телом, и Љубав не жели одузети од нас окове љубави! Због тога Он те је подстакао, тебе који си први међу Његовим свештенослужитељима, да нас позовеш овамо, и покренуо је најпобожнијег нашег императора да те послуша, а такође је учинио да наш пастир и патријарх заборави старост и дугогодишњу слабост, а нас, пастире који се налазимо под њим, са свих страна је сакупио и учинио да се одважимо на дугачак пут и на море и на остале невоље. О, зар није очигледно да је ово учињено силом и судом Божијим и да ће резултат такође бити добар и богоугодан, као што се већ унапред примећује? Дакле, Свјатјејши Оче, прими децу своју која ти долазе издалека са Истока: загрли њих, која су била раздвојена током много времена, исцели оне који су пали у забуну.
    Сваки трн и узрок спотицања, који прете делу мира, заповеди да се уклоне. Реци и сам својим Анђелима, као подражавалац Бога: „Приправите пут народу, уклоните камење“. До када ћемо ми који припадамо истом Христу и истој вери, једни друге тући и раздвајати? До када ћемо ми, поштоваоци једне исте Тројице једни друге уједати и прождирати, док се међусобно не истребимо и тако пружимо могућност спољашњим непријатељима да нас униште? Нека овога не буде, Христе Царе, и нека Твоју доброту не победи мноштво наших грехова, већ као у ранија времена када си видео зло како се уздиже и веома шири, Сам си Ти и преко Твојих Апостола унапред зауставио његов ток и све обратно Твоме познању, тако и сада, преко Твојих служитеља који ништа не стављају изнад Твоје љубави, уједини нас међусобно и у Теби Самом и учини да се испуни она молитва коју си у оно време, када си ишао на страдање, говорио, молећи се овако: „Да сви једно буду као Ми“. Погледај, Господе, поделу нашу, како је жалосна и како смо по самовољи и дрскости „ради угађања телу злоупотребили слободу и постали слуге греха и потпуна тела, а сада предати непријатељима Твога Крста на крађу и ропство и „сматрају нас овцама за клање“. Умилостиви се, Господе! Чуј Господе! Заштити нас, Господе! Оно што је некада било објављено као оно што припада разматрању Васељенског сабора, данас смо испунили и од себе дали смо све. Подари и Ти Своје, ради завршетка онога што смо предузели: јер Теби је ово могуће, само ако то пожелиш, и Твоја жеља већ је испуњење на делу“.

    Колико се дух овог текста разликује од духа који инспирише православне талибане и непокајане комунисте?
    Што се тиче других анатемизама реч је сада о интерпретацији текста. Ако би се буквалистички тумачили, онда би 80% самих католика било под анатемом, као и садашњи папа који ради на ревизији, односно правилној интерпретацији истих. Штета што не би неког ингениозног комунисте да објасни блаженом папи Павлу VI и патријарху Атинагори да је постојао I Ватикански сабор па да је залудно то што они скидоше узајамне анатеме! Не нађе се Елефтерије/Слободан!

    Свиђа ми се

  9. @З.Ђ.

    Па ово је познато и врапцима. То што си навео био је поздравни говор Светог Марка у току сабора усред Италије. Како је могао другачије да се обрати Свети Марко својим домаћинима, кад је источно-ромејска делегација очајнички покушавала да задобије (првенствено политичку) подршку од једног од главних у ондашњем „Западу“? За вратом су им биле азијатске турске хорде које су и освојиле Цариград после само неколико година!

    Али без обзира које је љубазне епитете употребио у говору, Свети Марко (као заменик Цариградског Патријарха, који је у међувремену умро) није потписао срамну унију и слави се као велико светило Православља. Зато не чуди да окорели папољупци настављају да га зову само „Марко“.

    „…Ако би се буквалистички тумачили, онда би 80% самих католика било под анатемом, као и садашњи папа који ради на ревизији, односно правилној интерпретацији истих…“ — По томе, биће да су „оци“ Првог Ват. концила били врло неуки кад им сада требају тумачи очигледних ставова. Или ће бити да су 80% рим.кат. верника у ствари неверници. Нешто ту не штима. „Нико крупно ко Турчин не лаже“. Осим Латина.

    Молитвама Светог Марка Ефеског нека би умукнули непријатељи православне истине, укључујући и усташоидне бискупе који величају прогон Срба из Крајине, и настављајући тако за стопама својих пакленоподобних претходника из доба Павелића.

    Ако отворени усташоиди и заћуте, ту још тишине и мира бити неће. Јер домаћи рим.кат. идолопоклоници ће и даље да машу својим римским дипломама, као кокош крилима, и наставити да злослове по интернет форумима.

    Свиђа ми се

  10. @ Елефтерије,
    Његош у Лучи вели: „Без будалах тупога погледа, би л’ умови могли блистат св’јетли?“
    У првом посту Живковићу пишем, „Замолио бих вас за референцу речи св. Марка“. Када се помиње поново име аутора, онда оно може и без титула. Такав је био Отачки манир. Знам да ти не читаш књиге Отаца, тако да не капираш језик. Исто је и када се пишу научни текстови: видех једног смешног лика који нон стоп пише: Митрополит пергамски др Јован Зизјулас. И тако да краја. Затрави. Ја написах тезу на Августина, не знам да ли сам 5 пута помену свети. А држим га за највећег хришћанског теолога.
    Иначе, у наслову овог одломка из Марка, од кога је зилотима мука, па покушавају да објасне да се ради о „бизантинизму“ или „левантизму“, појмови којима се на Западу означава лукавство источњака, Амвросије га преводи без св. јер у самом документу (ПО) га нема. А то Амвросијева теза. А воли Марка, цени га. Уз то и Рус, архимандрит и доктор.
    Дакле, мани се шибицарских фора. Ако нећеш нешто да разумеш, то је твоје потпуно право. Имаш пријатељу и елефтерију па можеш да одеш у акакијевце, некакве катакомбне секте и сл. Мани се црквених ствари, нису за тебе, само себи зло чиниш. Многи од отачествених ће се запрепастити када после Суда узму удела у Павелићевој судбини, а не Марковој.

    Свиђа ми се

  11. Трт, мрт, моја теза, моја, трт, мрт, сви су будале само сам ја паметан, ја, ја трт“ — ето сажетка писанија З.Ђ. „Аманати, ђе научи тако, … да те нису у Мљетке шиљали?“ Сад ми жао што увредих кокоши поредећи их са тобом.

    Свиђа ми се

  12. @СВИМА

    Заиста се нерадо мешам, али подсећам све учеснике у дискусији на поштовање Другог и другачијег мишљења; такође молим све коментаторе да се усредсреде на текст и тему а не на човека који ставове износи. Још мање мислим да нам је овде потребно вређање и омаловажавање.

    На Стању ствари нема много коментара, али су били (до сада) врло уљудни, не само што су били корисна допуна текста, него често у равни чланка или и бољи од њега. Надам се да ћемо одржати тај ниво и да нећемо склизнути у каљугу, попут многих сајтова на српском парчету Интернета.

    Хвала свима на разумевању!

    Александар Лазић

    Свиђа ми се

  13. Његош не тврди да је најпаметнији. Само константује болну чињеницу: „Без будалах тупога погледа, би л’ умови могли блистат св’јетли?“. Има и другога, када вели да слепац не жели да прогледа. О томе и Библија стално прича. Неко се може чудити, али и тама је заводљива. И одабира се Слободно.

    Свиђа ми се

  14. А. Лазић је потпуно у праву. Наравно да „свима“ укључује и мене. Али, мало је постало досадно да када год нешто кажем, одмах се дигне кука и мотика, Јасеновац, Павелић и сл. Овде сам упитао аутора о извору тврдње коју је пренео, јер треба да будемо прецизни, а не да се руководимо: „нема везе да ли је рекао, али је то његова мисао“. Е, па није. То је мој посао. Да се бавим оним шта је ко и како казао.
    – На обичну жељу за прецизацијом, излећу са: безбожник, ватикански шпијун, Марка не држи за свеца, надувенко итд. Ја потпуно разумем да су то једини аргументи које неко са непросвећеном вером може да користи, али неки лимити морају постојати. Такође и жеља да се нешто научи. Неће нико од отачествених постати католик. Није то никаква моја ни идеја ни мисија. Само желим да се мало осветле ствари из нашег предања, а не острасте. Ревновати по разуму је једно, овде имамо друго.

    Свиђа ми се

  15. @Стање ствари
    Није у реду, да се порука упућује свима. Треба је упутити само и искључиво Зокију. И само њему. У 18.52 сте поставили поруку. Већ у 19.01. опет се јавио., а у 19.51 ето њега поново, да досоли. У неком од ранијих коментара сам му поставио и нека питања, а као и увек он није одговорио, него паметује, непрестано се заклањајући иза „стручне“ литературе и нама смртницима, недоступних извора. Ваљда доктори наука текстове и своја размишљања објављују у стручним часописима. А Зоки зајашио СТАЊЕ СТВАРИ, па јаше ли јаше. Као што речу Зоран Ђуровић, св. Марка, рекао сам већ раније пуно име, па сада може и Зоки. А у једном је коментару већ рекао, да може на блогу и као уличар да прича. Можда нисам добро цитирао, али сам га тако разумео.
    Потсетио бих, да сам неки сличан позив написао у смислу „спуштања лопте“, али ни тада, а видимо и сада Зокију не вреди.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s