Џозеф Стиглиц: Демократија у 21. веку

Поводом књиге Томаса Пикетија „Капитал у 21. веку“

Capital-PiketiРеформе из 1980-их које су Роналд Реган и Маргарет Тачер објаснили као стимулаторе раста из којих ће сви имати користи пратило је успоравање раста и повећавање глобалне нестабилности, а оно што је раст донео користило је углавном онима на врху тј. богатима. Пријем недавно изашле књиге Томаса Пикетија „Капитал у 21. веку”, у САД и другим напредним економијама, сведочи о све већој забринутости због растуће неједнакости. Његова књига даје додатну тежину већ бујајућим подацима о дизању у небеса прихода и богатства оних на врху.

Пикетијева књига, осим тога, даје различито тумачење оних тридесетак година које су уследиле после Велике депресије и Другог светског рата, посматрајући тај период као историјску аномалију, која је, можда, узрокована неуобичајеном социјалном кохезијом коју катаклизмични догађаји могу да стимулишу. У тој ери брзог економског раста, просперитет се широко расподељивао, све групе су напредовале, али и оне са дна, који су за себе виделе све већи део из расподеле. Пикети такође баца ново светло на „реформе” из 1980-их које су Роналд Реган и Маргарет Тачер објаснили као стимулаторе раста из којих ће сви имати користи. Њихове реформе је пратило успоравање раста и повећавање глобалне нестабилности, а оно што је раст донео користило је углавном онима на врху тј. богатима.

Али Пикетијев рад је оживео и основне теме које се тичу и економске теорије и будућности капитализма. Он документује велике порасте у односу богатство. По стандардној теорији, такви порасти били би повезани са падом у повраћају у капитал и са порастом плата. Али данас не изгледа да се повраћај капиталу смањује, док се плате видљиво смањују.( у САД, на пример, просек плата је опао за неких 7% за протекле четири деценије). Најјасније објашњење је да пораст у измереном богатству не одговара порасту у производном капиталу – а подаци, чињенице изгледа да одговарају овом тумачењу. Већи део пораста богатства произашао је из пораста вредности непокретности. Пре финансијске кризе из 2008. надувани балон вредности непокретности био је очигледан у многим земљама; чак и сада, можда, није извршена потпуна „корекција”. Пораст вредности такође може да представља такмичење међу богаташима око позиционирања добара- кућа на плажи или апартман на њујоршкој Петој авенији.

Понекад пораст у измереном финансијском богатству је виши од пораста “неизмереног” богатства Ако снага монопола фирме или банке расте, тј. ако се развију боље методе експлоатисања обичних потрошача, то ће се приказати као већи профит и, када се капитализује, изгледаће као пораст у финансијском богатству. Али када се ово дешава, друштвено благостање и економска ефикасност падају, чак и ако се официјелно мери пораст богатства. Ми једноставно не узимамо у обзир одговарајуће смањивање вредности хуманог капитала – богатство радника.

Штавише, ако банке успевају у коришћењу свог политичког утицаја како би социјализовале губитке и увећавале све више и више своје болесно стечене добитке, ИЗМЕРЕНО богатство у финансијском сектору расте. Ми међутим не меримо одговарајуће смањивање богатства пореских обвезника. Исто тако, ако корпорације убеде владу да преплати њихове производе (као што су то успеле велике фармацеутске компаније), или им се омогући приступ јавним ресурсима испод тржишне цене (као што су то успеле рударске компаније), финансијски извештаји бележе пораст богатства, али не и богатства обичних грађана. Оно што смо посматрали – стагнацију плата и пораст неједнакости – чак и ако богатство расте – не одражава деловање нормалне тржишне економије, већ онога што ја зовем “ерзац (замена) капитализмом”. Проблем можда није са тим како тржишта ТРЕБА или како делују, већ са нашим (америчким) политичким системом, који је пропустио да осигура да тржишта буду конкурентна, већ је створио правила која одржавају искривљена тржишта на којима корпорације и богаташи могу (а то, нажалост и раде) да експлоатишу све остале.

Тржишта, наравно, не постоје у вакууму. МОРАЈУ да постоје правила игре, а она су утврђена кроз политичке процесе. Високи нивои економске неједнакости у земљама као што су САД, и, све више, у земљама које следе њихов економски модел, води у политичку неједнакост. У таквом систему, шансе за економски напредак такође постају неједнаке, поново јачајући ниске нивое социјалне покретљивости. На овај начин, Пикетово предвиђање још виших нивоа неједнакости не одражава неумољиве законе економије. Једноставне промене – укључујући веће капиталне добитке и порезе наслеђивања, већи трошак за ширење приступа образовању, ригорозно јачање анти-трустовских закона, реформе корпоративног управљања које ће ограничити плате извршних директора и финансијске регулације које ће обуздати способност банака да експлоатишу остатак друштва – изразито ће смањити неједнакост и повећати једнакост шанси.

Ако постоје ваљана правила игре, можда чак будемо и у стању да обновимо брзи и РАСПОДЕЉИВ економски раст који је био карактеристика друштава средње класе средине двадесетог века. Главно питање са којим се суочавамо данас није доиста питање капитала у двадесет првом веку. То је питање демократије у двадесет првом веку.

Social Europe Journal, септ. 2014.

Превела: Борка Ђурић

(Република, октобар-новембар 2014)



Categories: Преносимо

Tags: ,

Оставите коментар