Ђакон Ненад Илић: Ах, те страсти

djakon-nenad-ilicНа захтев пријатеља покушаћу овде да мало боље објасним шта су заправо страсти. Неспоразум у вези са страстима често настаје због данас уобичајеног коришћења речи страст у позитивном смислу. Страстан човек је за људе владајуће потрошачке цивилизације занимљив, „пун живота“. Православље има сасвим другачији поглед на страсти. Оне се у Православљу виде као поробљивачи душе и саботери љубави, крадљивци живота. „Лабораторијски” истраживачи људске душе и људске слободе Свети пустињски оци оставили су нам опис страсти, које се увек доживљавају као штетне. 

По учењу отаца страст је нешто што истина „излази из људског срца” али је покренуто спољним узроком. Нешто што се дешава на додиру наше личности и сила света . Утолико постоје и ефикасни начини да региструјемо „тренутак упада”, провокацију и брзо често скоро сасвим рефлексно наше реаговање на њу и да нашу борбу усмеримо на место сусрета. На том месту можемо успети да започнемо борбу за нашу већу или мању слободу од страсти. Алтернатива нам је бескрајно чепркање по унутрашњости наше душе, мучно размршавање клупка односа које смо успостављали од нашег најранијег детињства, што често нуди психологија или фанатична потера религиозних занесењака за силама зла, која нам, уствари, не нуди ништа боље од упадања у ову или ону клопку која ће нам бити постављена.

Страст је по оцима оно што се креће у души (грех који се учестало понавља и током дужег временског периода прикрива у души) док је грешно дело оно што се пројављује у телу.

Временом је, нарочито у западном хришћанству грех као видљиви преступ дошао у први план, таман онолико колико је институцијална и јуридичка логика завладавала римокатоличком црквом. Нажалост у многоме су и православни, без обзира на антиекуменистички сентимент, преузели те старе болести римокатоличке цркве (која је у међувремену и сама дошла до бољих објашњења духовних проблема), запетљали се у моралне категорије и заборавили да је прича о борби са страстима прича која нема везе са праведништвом с једне и мазохизмом и очајањем с друге стране, нема везе са ловом на грешнике, и претварањем светитеља у легенде, него се ради о искуству љубави, о борби за слободу и достојанство личности. Реч грех озбиљно је компромитована и привремено би је требало ставити у заграде.

Изнутра, из срца људскога, излазе зле помисли, прељубе, блуд, убиства, крађе, лакомства, пакости, лукавства, разврат, зло око, хула на Бога, гордост, безумље. Сва ова зла изнутра излазе и погане човека (Мк.7; 21-23)

Буквално и довољно тумачење овог навода из јеванђеља довешће нас прво на Лутеров пут а затим на запетљавање у аматерску психологију. Јесте да је нужно преузети одговорност, али преузимање целокупне грешности на себе без злих сила које постоје и које утичу на појаву греха и грешке у ономе што је створено као добро води у апсолутизовање греха осећај немоћи, често и поремећаје у психи човека који јури у савременим околностима за недостижним узорима.

С друге стране, претерано бављење спољним узрочницима зла води нас у нездраве опсесије и битку у којој скоро да морамо да почнемо помало да личимо на свог непријатеља, несвесно узимамо, добијамо нешто од њега. Грех се у православљу иначе види као грешка, промашај на путу ка Божијој љубави.

ni-2492014

Спасоносно решење проблема налази су учењу раних хришћанских отаца, египатских пустињака и њихових ученика и настављача, учењу о страстима.

Од самог почетка живота ми смо склони да подлежемо страстима. Смртност са којом смо као припадници људског рода, а због почетног удаљавања од Бога рођени, носи са собом и страх. Страх нас смућује, паралише и даје страстима простор да својим јарким бојама попуне утешну илузорну слику пред вратима тамног бездана смрти. Због тога није лако борити се са страстима. Ко је луд да брише слику, макар и илузионистичку да би се кроз настале рупе загледао у таму бездана?

Хришћани (луди за овај свет) – зато што њихов поглед сеже даље, и кроз таму они уз помоћ вере назиру јарку светлост Божију. Једино то им и може дати снаге да се изборе са илузијом. Тек онај ко је истински свестан таме бездана, али и светлости која нас иза њега чека постаје храбар и способан да се отвори за љубав – највиши облик људског постојања и знања.

Кад ојачан крштењем и вером крене на пут борбе са страстима, човек је већ испуњен многим страстима дуго нагомилаваним у њему и његовом роду. Да би борба била успешна, он пре свега мора почети да региструје нове појаве страсти на нивоу једног дана, сата па и минута. То значи да мора да постане будан и пажљив. Одсецање узрока страсти и заустављање њиховог даљег вршљања по нашој души доводи до престанка храњења страсти које су се већ добро угнездиле у нама. Оне не бивају тек тако лако уништене, али су без дотока нове хране принуђене да се учауре и примире. Временом, а ту нема правила – код некога се то дешава брже а код некога спорије, ове учаурене страсти могу се сасвим сасушити и онемоћати па чак и нестати. Наравно и мала небудност и непажња оживљавају их одмах у мери већој од оне којом су биле сабијане. Уколико не радимо на усељавању Бога на простор који је одузет страстима и ако се то усељавање не одвија уз безмерну захвалност Богу за сваку и најмању победу, успешно сузбијање страсти може да породи страст опаснију од свих осталих – гордост.

Обуздавање страсти и борба са њима нужно тражи и одређено успоравање у ходу, често и на крају дана премотавање филма дневних догађаја и регистровање места упада. Нека врста поновљених успорених снимака на утакмицама. Ради се о посебној врсти практичног учења које ће нас оспособити за будност и препознавање онога шта нам се дешава – мотивисати нас за борбу.

Наравно овај „негативни” део борбе, мора бити праћен испуњавањем онога што привремено очистимо позитивним садржајем. Љубављу и добрим мислима. Најбоље је позвати Бога да помогне и усели се на рашчишћене територије наше душе. Без Бога не би смо имали ни снаге за победу над старим безличним силама, и то је сигурно и најважнија линија раздељивања од других савремених технологија „старања о души” – потреба да се не заборави захвалност Богу при свакој, и најмањој победи. Иначе, Богом неиспуњен простор очас ће постати мостобран нових непријатељских упада.

Ова борба, уз тежњу добром и чињење доброг, осмишљава живот, даје му структуру. Борба која наш живот не оставља апстрактној статичној доброти, љубави, поштењу…већ од њих чини непрекидно измичуће вредности узбудљиву трку за савршенством активним и свеобухватном љубављу – истински је смисао једног јединог живота који нам је дат.

Посебно је такво виђење живота драгоцено за људе који ступају у доба старости. Тужно је да се старим људима данас нуди само борба за продужавање биолошког постојања као циљ сам по себи. Борба против страсти у оквиру рада на себи траје до последњег даха. И даје смисао периоду живота у коме иначе постајемо радно мање способни или неспособни. За хришћанина не постоји „потпуно пензионисање”.

(Фејсбук страница ђакона Ненада Илића)



Categories: Преносимо

1 reply

  1. Хвала о. Ненаду на допуни чланка, али и домаћину Александру што даје „видљивост“ корисним чланцима. Они који по сопственом избору не користе „Фејсбук“ били би ускраћени да прочитају паметне ствари.

    Не било ми замерено, али искористићу прилику да на овом месту отворим нека питања. Молим за коментаре од упућених.

    * * *

    О (пра)родитељском греху

    Академик Владета Јеротић истиче да сваки човек у себи садржи паганску, старозаветну и новозаветну димензију. Претпостављам да је мислио на религиозног човека.

    Јасно је да између Старог и Новог завета постоје несагласја. Једно од старозаветних начела је да „очеви једу кисело грожђе, а деци трну зуби,“ док казивање Исуса Христа потцртава да свако (лично) плаћа свој грех. Другим речима, Нови завет „не познаје“ страдање потомака због сагрешења њихових предака.

    Мени је, некако, ближи истини старозаветни поглед на (пра)родитељски грех.

    * * *

    О телесном, душевном и духовном

    Телесно је нешто што је општепознато – то је материјално, створено од супстанци које се налазе у природи.

    Духовно подразумева способност спознавања, размишљања, промишљања, расуђивања, емотивну свест итд. Упрошћено, духовно чине морална и емотивна вертикала.

    Душевно одражава свеукупност осећаја.

    Дух непрестано напаја душу човека, с тим што Дух може да буде и чист (Божји) и нечист.

Оставите коментар