На твитеру је постављено једно шкакљиво питање. Поставио га је (за мене) анонимни твитераш под псеудонимом Dr Draža. Овако га је формулисао:
„Просто питање за СНС за 2,5 године апсолутне власти: Зашто није боље ако сте бољи и поштенији?“
На то питање се може исто тако јасно и кратко одговорити: није боље зато што нису бољи и поштенији. Свако види да је у Србији све горе, а то је зато што су свеже и алаве трупе стигле на ред да се наплате на рачун свих осталих грађана. Јер, да није тако, за 2,5 године било би бар нешто боље у реалном животу људи. При том им нико није сметао да бољим резултатима потврде да су бољи од својих претходника.
Сви индикатори говоре да су СНС-овци одлични настављачи претходне власти, и то по свим тачкама системских деформација које су Србију упропастиле. Бољи су само у погледу Косова због чега имају и бољу међународну позицију. Наставити са уништавањем на свим осталим пољима по дефиницији значи погоршање.
У чему су све СНС-овци одлични настављачи није тешко показати. Судство се није реформисало већ је под све већим политичким притиском (по сведочењу Драгане Бољевић, председнице Друштва судија Србије); институције се подривају у самом настанку (пример је нова институција бележника, унапред унакажена политичким подривањем); економски показатељи су у континуитету све лошији; полиција је у стању распадања, дубоко је криминализована и хапси се и оптужује селективно; здравство и образовање су у све лошијем стању, а и образовање и здравље грађана Србије; страначки функционери све безобзирније гомилају функције и плате (последњи пример је Славица Ђукић Дејановић која је посланик, професор и проректор на Медицинском факултету у Крагујевцу, а сад је постављена и за директорку највеће психијатријске болнице на Балкану са 600 запослених); партијско запошљавање се наставља и расте, јавна предузећа се не сређују.
Набрајање би могло да потраје.
Ови трендови на доле већ сувише дуго трају. Они се морају приписати политичким елитама на власти. Проблем је у томе што деструктивне власти и лоше управљање трају већ четврт века (1989-2014), па су се ресурси истањили у ионако сиромашној земљи каква је Србија увек била. Кад се друштво толико дуго уназађује до нивоа заосталих друштава трећег света, онда је и политичка понуда никаква, тј. веома сиромашна и недовољно конкурентна и динамична. И изборна демократија се истањила, тај евидентни успех који смо остварили после пада Милошевића. Па ипак, после досадашњег искуства мора се отворено рећи да проблем демократије код нас није био само у недостатку или дефициту изборне процедуре, него и у недостатку садржаја, односно различитих и политички јасно дефинисаних позиција. Наш вишепартијски систем је веома брзо потонуо у некакву помешаност странака, претварајући се у више социолошки тј. класни феномен него политички.
Власт СНС-а је донела ауторитаризам и појачану репресију. Запушити уста је најлакши начин да се власт ослободи контроле и да крене да ради само у сопствену корист. Па ипак, не иде то више тако лако као негдашње попуштање и стезање за време бивше Југославије, па и касније. Зато ово стезање заслужује посебну пажњу. Оно се од свих претходних разликује највише по безобразлуку. Ова власт репресију обнавља на некултуран и простачки начин. И то у ситуацији кад посла нема и није лако дићи глас и остати без хлеба. Последице се виде у сасецању критике и толеранције према различитим гледиштима који су у демократском друштву нормалне појаве. Кад власт наступа тако разбојнички, сејући личне увреде и прозивајући своје противнике, пристојним људима није својствено да на увреду и пресну лаж – пресно одговоре: ђубре лажљиво. Такав директан говор се избегава и у свакодневној комуникацији тако што се она олакшава хумором, цинизмом и исмевањем. То се управо овој власти у великим количинама догађа. И то највише на твитеру, друштвеној мрежи на којој нису могућа дугачка писанија, анализе и мудријашење. Ако не можеш кратко, јасно и духовито (што је тешко и замењује се цинизмом), онда – „прати и ћути“.
Е сад смо стигли дотле да хвалисавог ауторитарца не излуђује само критика ретких опозиционих медија и личности. Много га нервирају и друштвене мреже и критички сајтови, иако његови гласачи већином читају Курир и Информер и гледају Пинк. Па што се онда нервира? Ех, што! Ауторитарац не воли да негде начисто пукне, и да га се нико не боји, како је баш незгодно пук’о на твитеру. На Пешчанику су и сви претходници пукли, па тек какво место би ту Вучић могао добити. Притом су сајбер противници популарни и директни, неухватљиви и од власти не зависе, па је сваки покушај цензуре много видљивији. Мало мало, па АлеВу (надимак за А.В. на твитеру) удари на неки сајт – ево опет ударио на Пешчаник.
Од обећане истраге за претходне нападе ништа није било. Претпостављам да ништа нису истраживали, јер су знали да су нападачи њихови.
И шта се сада догађа? Преко свог полусвета, АлеВУ би да све јаче удари по твитеру, јер на тој друштвеној мрежи газду без милости критикују. Ударају по њему к’о по старој канти. Да укида друштвене мреже, некако не иде уз премијера земље која (наводно) из све снаге тежи ка чланству у ЕУ. Ни уз премијера који не жели пријатељство само са великим и омиљеним Путином, него и са Ангелом Меркел и осталим европским главешинама. Иако су му те главешине много прећутале, што нама тешко пада, не могу баш толико далеко да иду и пусте гашење твитера у Србији. Али спискови и прогон могу да им промакну, баш као и то ако се Оља, Кесић и Сузана Трнинић не појаве за који дан у својим емисијама.
Септембар је већ на прагу, па је ваљда Б92 завршио “колективне одморе”. Тешко ћемо Ангели објаснити шта нам ради њен штићеник. По свој прилици ћемо у ту битку морати да кренемо сами.
За твитер је срећом нешто лакше, јер је незгодација мало већа. Зато се АлеВу камарила много узбудила и спискове саставила. А за борбу на твитеру нису, јер не умеју кратко и јасно. Пробали су, ал’ су ботови до ногу поражени. Пошто се ту још свашта спрема, а и ово ћутљиво лето се завршава, нека се припреме твитераши и сајбер противници. Никад се не зна кад ће вртлог да повуче и најобеснијег владара. А још мање се зна шта све каписла може бити.
Наслов и опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Читање текста сам прекинуо оног тренутка када сам видео похвалу за напредњачку косовску политику. Весна Пешић је очито један од прецвалих политичара који очекује да други спроводе политику за коју она никада није добила подршку (нити било ко њеног профила може да је добије). Наравно, у својој политичкој неписмености она и њој слични очекују да западне државе буду благонаклони супервизор дешавања у нашој земљи па ће вероватно ускоро почети на лоше социјално стање да се жале канцелару у Берлину, султану у Истамбулу или коме све не. А једноставна је истина да је зпадним државама стало да се спроведу њихови стратешки интереси на овом простору а која ће их поитичка гарнитура спроводити то је од трећеразредног значаја.
Сада ми је јасно зашто наши национални медији, као Курир, Борба за веру, Видовдан не преносе текстове Стања ствари! Ви као да немате критеријума! Ово са Пешићком је превазишло било какву непријатељску акцију коју је напаћена Србија до сада претрпела!