Андреј Бољшаков: Унијатски „Мајдан“ – улога Гркокатоличке цркве у пучу у Украјини

(Благодатни огањ, 5. 5. 2014)

oganj-logoУ Риму крајем новембра прошле године, поглавар Украјинске гркокатоличке цркве (УГКЦ), архиепископ Свјатослав (Шевчук), пред цијелим свијетом је рекао да жели да „изрази своју солидарност са младима, са нашим грађанима, који заиста нијесу равнодушни према судбини своје земље и активно манифестују своју држављанство“. Лидер украјинских унијата позивао их је „да се споје“ са учесницима „Евромајдана“ у Кијеву. Он је позвао из папске курије: „Не дозволите пролијевање иједне капи крви, да не уништи нашу будућност…“ 

Као што се сјећамо, у вријеме „пасторалне посјете“, украјински народ је „Евромајдан“ полако „одувао“. На тргу је сваки дан било не више од 300-400 људи. Али овдје је 5. децембра Униатс опремио „капелу“ у војничком шатору. То је била идеја декана Кијевске богословије гркокатоличке цркве Игора Онишкевица. Унијатски свештеник хтио је свима „мајдановцима“ да, без обзира на верску припадност (стари сан унијата), обезбједи да дођу овамо и моле се. „Наша капела је испуњена вјерницима, а који се не уклапа, стоји на улици“ – истакао је укратко унијатско „исповједање“.

Социолошке студије, чак и такве структуре као анти-руске „Демократске иницијативе“ (Кијев), показала су да велику већину учесника „Евромајдана“ чине галицијски унијати, док Украјина има мање од 10% унијата у укупном становништву.

Апсолутно су у праву лидери УГКЦ тврдњом да су на Тргу Независности вјерници. („Украјинска Правда“, 11.12.2013).  Међу њима је око 300 полазника унијатског кијевског универзитета (УКГТС). И апостолски нунције у Украјини Галиксон Томас је рекао: „Евромајдан отјелотворује оно због чега је цио свијет забринут данас, док стално пружа свјетлост и наду људској жељи за достојанством и праву на самоопредјељење (на Криму право на самоопредјељење, очигледно, не важи – прим. аут.), тако да смо близу свим овим мушкарцима и женама добре воље који се моле за своју нацију.“

u-majdan-1

Заговорници „мушкараца и жена добре воље“ заиста су били гласници Ватикана: истога дана, када се огласио нунције, на Тргу су се видели први језуити (из Галиције). И око мјесец дана су камповали овдје са отвореном кухињом и припадницима Малтешког реда. Католици нијесу само хранили материјално, већ је и дистрибуиран билтен под називом „Молитва револуционар“. У њему се пише о пет корака за постизање духовне победе у Украјини. Један од тих корака је „нуђење опроштаја непријатељима“. Како? Овдје су сви наведени: „У име Исуса Христа, и ми опраштамо… струја насиља владе, лажи, злостављање, мучење и убиство… У име твоје свето молимо за помоћ полиције, судија и тужиоца, све који су нам учинили зло.“

А ко су ови „револуционари“, ко им је дао право да опраштају? Већина публике на Тргу били су студенти Католичког универзитета украјинске гркокатоличке цркве. Али он није у Кијеву – како би неко могао да мисли – већ у „престоници“ Галиције, Лавову. Његови активисти су одмах прогласили „Евромајдан“ и утврдили сврху ове „мирне“ активности: прикупити што више младих људи у Кијев. Католички универзитет је одмах ослободио све студенте и професоре наставе. У исто вријеме, скоро сви активни у друштвеним мрежама службеници УГКЦ (укључујући, наравно, наставнике универзитета) позивали су кориснике интернета да се придруже борби против „гангстерске владе“. А када су Лавовски и Ивано-Франковски „Мајдан“ попуњени „пробуђеним народом“, студенти и лавовски семинаристи одлазе у Кијев. Наравно, под вођством својих духовних отаца, наставника, од којих већину, узгред, чине држављани САД, Белгије, Пољске итд.

Имајте на уму да Кримљанима – или становницима Доњецка и Луганска – никада није пало да организују „патриотски“ марш у Лавову и Ивано-Франковску, да сруше споменике Бандери, отимају унијатске цркве, траже да кандидати за учитеље поучавају дјецу само на руском.

У Галицији, овај политички „туризам“, често плаћен из специјалних фондова државних структура, али изнад свега – од „добровољних прилога“ изнуђених од грађана, као и средства из масе у Украјини страних НВО – постао је Галицијцима профитабилна дјелатност.

Морам да кажем да су Галицијци ненавикнути да раде за добробит Отаџбине, очигледно, јер је у ствари и немају. Вјековима стари мисантропски експеримент –спроведен од Пољске, Аустро-Угарске, Трећег рајха – трансформације Галиције у земљу усмјерену против Русије и против православља, коначно је успјео као против-украјински мостобран. Антируска и антиукрајинска идеологија наметнута изван Галиције и уграђена у јавну свијест уз помоћ домаће „пете колоне“ – данас је основа за даљи развој у Украјини, чије становништво никада није одбило историјско украјинско-руско јединство.

Ректор Католичког универзитета и апостолски нунције у Француској, Швајцарској и земљама Бенелукса, Борис Гудзиак, написао је: „Многи студенти су сада евромајдановци, а ја не могу да будем у Лавову данас… Пишем да изразим нашу захвалност вама за вашу одбрану држављанства, инспирисану начелима Јеванђеља. Желим да у потпуности подржим вашу жртвену акцију и да изненадите Брисел, Париз, Рим…“

Он је отишао тако далеко да су службеници УГКЦ (укључујући монахе и монахиње) кроз друштвене мреже ширили фотографије команданта јединице „Беркут“, покривену од стране јавних комуналних предузећа, која су покушала да поставе на Тргу Независност јелку. Дистрибурани су на сајтовима истих службеника и акциони планови које су предложиле најрадикалније групе „Евромајдана“. У ширењу ових програма – који су писани и матерњим енглеским – учествовао је поменути ректор Украјинског католичког универзитета Б. Гудзиак.

Још један Американац, архиепископ Лубомир Хусар, бивши поглавар унијата, говорио је  8. децембра (када је проглашена кампања против владе), и позвао на „мијењање себе да би се побједило“.

А када је владин кварт био блокиран од стране „мирних демонстранта“, из Париза је журно стигао Гудзиак и преко телевизије позвао породице и пријатеље полицајаца и војника на „спровођење закона“: „Подигните слушалицу и позовите своје мужеве, родитеље, сина, пријатеље и комшије, реците им да свако ко даје наредбу да се врши насиље, и свако ко га обавља ће бити за њега одговоран Богу, народу и историји. Учините ову услугу особи која је близу вас, а која је данас у униформи… То би требало да им помогне да се опораве.“

u-majdan-2

И „Украјинској омладини“ предсједник Католичког универзитета се обратио сличним позивом: „Не бојте се… Будите јаки… Ових дана, промјените свој живот, и рећи ћете својим унуцима како се брани независност и како се пјесме и молитве боре са злом.“

Касније се појављују жалбе од стране војних свештеника УГКЦ и њихова „дубока забринутост због ситуације и употребе снага безбједности у супротстављању мирним протестима“. „Сви грађани Украјине, који се у овом тешком тренутку боре за своја права и слободе и брину за опште добро друштва“ имају њихову „молитвену подршку“, а „руководиоце структура моћи“ са „очинском бригом и љубављу“, упозоравају да се „наређења и акције против невиних сматрају нелегалним и антиљудским“. (Донбас и Луганск се не рачунају!)

Наравно, „мирне демонстранте“ је подржао Синод УГКЦ: „Ми изјављујемо нашу подршку и солидарност са свима онима који на Тргу независности показују достојанство, и боре се за своје комшије и све људе. Снажно подржавамо мирну природу овог јавног скупа.“

У истом тону, само нешто прерушено, „добре манире“ су одржавале званичне изјаве  унијатске структуре, али свештеници на терену нијесу бирали ријечи.

Карактеристичан за ове „свете оце“ је примјер – проповедање пароха из Коломиског округа, Ивано-Франковског региона, М. Арсенича. „Ја не знам каква би мајка могла да храни човјека који данас остаје у Партији региона! Ово није родитељ дјеце, ово су феминизирана дјеца! Како украјински борци данас да се обрачунају са Табачниковом (министар просвјете и културе – прим. аут.) и Јануковичем? Само атентатом (званично убиство практиковано у вријеме Организације украјинских националиста – ОУН – током II свјетског рата – прим. аут.) Могу да се борим! Са непријатеље, не може бити друга прича, јер је разговор метак! Са непријатељем не може бити разговора на другом језику, као букве на којој су висили комунисти! Свако наше срце вапи – узми оружје и одбаци далеко страх! Нема времена да се плашиш! Чекамо 20 година.“

И на крају ту је говор: „Ми желимо да се увјерите да сутра, ни Кинез, ни Црнац, ни Јеврејин, ни Москал неће изабрати своју кућу! Свако од нас зависи од тога колико наша рука неће задрхтати пред непријатељем, како ће наше очи држати на видику данас власт. Слава Украјини!“

Ево, можда је, вријеме да кажем неколико речи о тако често понављаном поздраву „Слава Украјини!“. Украјински новинар Мирослав Бердник цитирао је недавно на интернету рад немачког историчара Џ. Росолински – Лиеба. На примјер, он пише: „Од почетка Другог свјетског рата и пада Пољске, Бандера је пуштен из затвора и одлази у Краков. У овом тренутку, настаје и поздрав ‘Слава Украјини – Слава јунацима­­’ као копија нацистичких колега. Коришћен је уз поздрав Хитлеру од 2. конгреса ОУН у Кракову у априлу 1941.“ Росолински – Лиебе каже да  уз повик треба „зиговати“ (дићи десну руку – прим. аут.). То је од тада традиционалног западно-украјинског поздрава „Слава Исусу Христу“ постепено замењено поздравом „Слава Украјини“. Ово је наљутило и Хитлерове сараднике као што је био унијатски митрополит Андреј Шепетицки.

u-majdan-3

Бердник, узгред,  из књиге „Митрополит Андреј Шептицки. Документи и материјали 1941-1944“ (2003), доноси његову жалбу: „Манифестација атеизма је да се замјени ријеч вјечите похвале Исусу Христу – ‘Слава Исусу Христу’ поздравом ‘Слава Украјини’. Замјена глорификације Христа је изражена тенденција да се елиминише Христос и знак безбожних трендова… Украјина не може да постоји као независна држава без воље Цара над царевима и Господара над господарима, Вјечног Бога Исуса Христа, нашег Спаситеља, Господа. Апелујем на све хришћане да се боре против манифестације атеизма у пракси украјинског национализма.“

До краја јануара 2014. године, међу атрибутима „мирног протеста“ кијевског „Мајдана“ чврсто су успостављени „Молотовљеви коктели“, ватрено оружје, катапулти за бацање камења и ствари из арсенала, наведене у „проповједи“ пароха Арсенича. „Сваког дана половину људи на Мајдану чине чланови наше цркве – рекао је у интервјуу апостолски егзарх украјински Гудзиак. – Позвани смо да будемо са онима који су несебично боре за нашу слободу. Цио Синод наше Цркве у потпуности не само да подржава већ се диви, црпи инспирацију из тих жртава, свјетлих младих људи.“

Поглавар УГКЦ Свјетослав Шевчунк је рекао: „Ми смо увијек били, јесмо и бићемо са народом (током Првог и Другог свјетског рата, углавном са немачким – прим. аут.). Ми никада не охрабрујемо и благословимо никакве незаконите радње. Довели смо правну културу. Ми смо увијек позвани да слиједимо законе Украјине према Закону Божијем.“

За „Глас Америке“, језуита Шевчук је рекао да „Црква није политичка партија и не мјеша се у политички процес“. И тражи од САД да интервенише у украјинској политици. О свом састанку у Вашингтону са потпредсједником Бајденом, рекао је: „Са наше стране, покушали смо да објаснимо да је оно што се дешава у Украјини, пре или касније ће утицати на сваког Американца… Данас говоримо о будућности демократије у Европи, источној Европи, чак и у Русији. Ако САД и Европа данас одбаце Украјину неће имати проактивну политику, човјечанство заправо стоји на ивици новог ‘хладног рата’.“ Према Шевчуку „проактивна“ америчка политика према Украјини је потпуно одсутна. Надао се да је „бедем демократије“ и да ће је заштитити „опасност од агресије, насиља и ометања из нашег сјеверног суседа“. „Данас, у Украјини, нико не жели конфронтацију“ – уверавао је саговорник Бајдена. „Рат нам је наметнут, а Украјинци желе мир.“

Украјинци – да, али не унијати, од којих је већина концентрисана у Галицији. Они су, такође, у позадини тзв. „Десног сектора“.

Генерално, украјинска Гркокатоличка црква јединствен је феномен у историји – не само хришћанства, већ и целе цивилизације.

Гркокатоличка црква (у православном свијету се чешће назива Унијатска) има веома респектабилну историју, која је почела 1596. године, Брестовском унијом. Према Закону од 9. октобра 1596. „Сабора“ у Бресту, којем је присуствовао и митрополит кијевски Михаило Рагоза, епископа Луцка, Владимир – Волинска, Полотска, Пинска, папски и краљевски представник, нова црква признаје папу као свог поглавара. И, такође, је прихватила римокатоличку догму, за шта је добила привилегију: дозвољено је да служе по византијском обреду на словенском језику.

Тада је Пољска у Европи имала већи утицај него што сада има (сада – више амбиција него власти), а била је велики противник руске државе. Штавише, идеолошки сукоб тих времена је сасвим упоредив са идеолошким жаром блиског нам „хладног рата“. Један од фактора који стварају ову црквену формацију, била је жеља да се ограничи утицај руског цара на југу и западу актуелне Источне Европе. И поред тога, што су у комонвелту католички Пољаци били мањина, интеракције политике и религије представљала је главни фактор великих историјског процеса. Дакле, стварање конгломерата православних и католичких цркава била је најбоља опција претварању великог броја православних у католике. У Сједињеним Америчким Државама, Канади, Аустралији, Италији и другим западним земљама УГКЦ још често називају Украјинска католичка црква.

Галиција је увијек третирана као предстража католичанства. Почетком 1990-их година, кардинал Лубацивски, тадашњи шеф гркокатоличке цркве, у једној од својих посланица, говорећи о дугу украјинских унијата да остваре позив папе Урбана, одмах послије Уније у Бресту 1596: „Послије вас, моји Русини, надам се да скренем на Исток.“

u-majdan-4

Препород УГКЦ ликвидиране у СССР-у 1946. (због сарадње са нацистима) уско је повезан са растом украјинског национализма у касним осамдесетим. Раних 1990-их, он је имао јасну антируску и антиправославну оријентацију. Већи утицај гркокатолика је имао не толико религиозан као политички значај. Придржавање гркокатолицизма, обично значи посвећеност одређеној идеологији.

Уопштено говорећи, назив „гркокатолички“ јесте бесмислица. Име Римокатоличке цркве користи духовни контролни центар, који се налази у Риму. У овој комбинацији речи „католичка“ значи „универзална, глобална“, односно, Универзална црква Рима. Дакле, дешифровање „грчко Васељенске Цркве“ (гркокатоличка црква) не изазива ништа осим збуњености.

Ипак, највећи број парохија у Украјини има Украјинска православна црква Московске патријаршије. Огромна већина унијатских парохија концентрисана је у Западној Украјини. Поред тога, УГКЦ је највећа „Источна католичка црква“. Према „Annuario Pontificio“ из 2007. године број вјерника био је 4 милиона 284 хиљада људи. У цркви има око 3.000 свештеника и 43 епископа. Она поседује 4.175 парохија. Унијати су званично екскомуницирани из Православне цркве, али за последњих 418 година су успели да стекну потпуну видљивост и легитимитет и дубоке корене, не само у Украјини, већ у десетинама земаља широм света, укључујући и Белорусију и Русију.

За оне који су упознати са историјом УГКЦ није изненађујуће да неонацистичке пароле и повици са „Евромајдана“ нијесу збунили унијатске свештенике. УГКЦ је једном подржао Хитлера не кроз лице појединих службеника, већ као вјерска институција у цјелини. У „Мајдан“ данима гркокатоличке епархије Украјине издале су саопштење о друштвено-политичкој ситуацији, које јасно говори да је УГКЦ отворено заузела становиште „Десног сектора“. Завршни документ даје практична упутства за организацију општих читања „Молитве за бољу будућност украјинског народа“, чији је аутор унијатски митрополит, гроф и официр аустро-угарске војске Андреј Шепетицки.

Наравно, избор молитве није случајан. Шепетицки је старањем цара Фрање Јосифа постао митрополит галицијски давне 1900,  а 1941. године, после освајања од стране Немаца, послао је лично писмо Хитлеру:

„Ваша Екселенцијо! – писао је, – као шеф Украјинске гркокатоличке цркве, преносим своје благослов и своје честитке на овладавању пријестоница Украјине, златног града на Дњепру – Кијева! Видимо Вас као непобедивог команданта, неупоредиве и славне немачке војске. Украјинска гркокатоличка црква зна право значење моћног покрета немачког народа под Вашим вођством. Ја ћу се молити Богу за благослов и побједу која би гарантовала трајан мир за Вашу Екселенцију, њемачку војску и њемачки народ. Са посебним поштовањем,

Андреј Гроф Шепетицки, митрополит.“

Укратко, како је онда писало на лавовским постерима, „Слава Хитлеру Ослободиоцу“. Након тога, врховни свештеник Галиције дао је Нијемцима да истопе црквена звона, именовао је свештенике у сваком одреду Организације украјинских националиста (ОУН), наредио својим потчињеним свештеницима да присуствују масовним скуповима носећи транспаренте са кукастим крстовима, а дјеловао је и у регрутовању радне снаге за Рајх!

u-majdan-5-240„Боравак у страној земљи ће вам донијети нешто корисно и благотворно. Научите језик, учећи о свијету покупићете свакодневно искуство, добити много знања које могу бити корисна за вас у животу“, написао је митрополит. У принципу, сарадња са нацистима била је најтешња, а само у региону Лавова је убијено, према материјалима суда у Нирнбергу, 700 хиљада људи. Шепетицки сада предводи пантеон унијатских (националистичких) „хероја“.

Умро је 1944. године, имао је прије смрти прилику да Стаљину честита ослобођење Лавова. Писмо је почео узимајући врло познато: „Владар СССР-а, Велики Маршал, командант непобедиве Црвене армије, Јосиф Стаљин.“ Као да је заборавио још једна депешу послату Фиреру 1942. године, у којој је написао: „Владајући кругови у Украјини залажу се за блиску сарадњу са Немачком и комбинованим снагама немачког и украјинског народа можемо да спроведемо нови поредак у Украјини и у цијелој источној Европи.“

Као и додатак „дужности“ и молби попут ових: „По вољи свемоћног и милостивог Бога почиње нова ера у животу наше земље. Побједничка њемачка војска, која је окупирала скоро целу територију, добродошла је и са радошћу и захвалношћу за ослобођење од непријатеља примљена, те ће свештеници прославити следећу недјељу послије пријема овог позива и захваљивати на литургији након пјесме ‘Тебје Бога хвалимо’ на дугогодишњем јединству њемачке војске и украјинског народа.“

Чак ми је помало незгодно да подсјетим да је митрополит Шепетинцки био  директно подређен папи. Без његове дозволе није могао да направи корак. Данас за сва дјела Унијата у Кијеву и Украјини вриједи само ријеч Ватикана (гдје поглавар гркокатолика у новембру прошле године изазива „Мајдан“ на акцију), а папска Курија, заузврат, под снажним покровитељством САД, са свим својим војном, политичком и економском моћи, упућује молитве за мир у Украјини. Дакле, ко на земљи је заправо надлежан и даље води све-украјински „Мајдан“?

С руског посрбио: А. Ж.



Categories: Посрбљено

Оставите коментар