Тимоти Снајдер: Путин предводи десничаре, Дугин је фашиста

Руско политичко вођство говори о фашистичкој опасности у Украјини а притом сарађује са десничарским екстремистима свих земаља да би ослабило Европу. Стање је високозапаљиво. Разговор са Тимотијем Снајдером

(Франкфуртер алгемајне цајтунг, 17. 5. 2014)

faz-snajder

Пре референдума на Криму и у источној Украјини бирачи су уз хорор-сценарије упозоравани на фашистичке злочине владе у Кијеву који би им тобоже претили ако не гласају за отцепљење. Како Путину успева да људи поверују таквој пропаганди?

Најдубљи разлог лежи у тридесетим годинама прошлог века када је Јосиф Стаљин развио манихејски поглед на свет у коме постоје само две стране: фашисти на једној и антифашисти на другој, при чему антифашисти имају монопол на све што је добро. Други важан аспект: након украјинске наранџасте револуције 2004. године Руси су предано радили на томе да повежу украјинске реформаторе, западне Украјинце и уопште украјинску идеју са историјом Другог светског рата. Нарочито су наглашавали везу са вођом украјинских партизана Степаном Бандером, који је привремено сарађивао са Немцима. Ова кампања се води већ једну деценију. Трећи разлог је сигурно то што су људи претрпели прави шок. Становништво Крима се увек осећало врло удаљеним од Кијева. Смена власти након Мајдана је за њих била страна и вероватно их је учинила пријемчивијим за ову пропаганду. Цинично је што ове историјске спекулације подстиче један режим који се јасно креће у правцу десничарског екстремизма.

Путинови пропагандисти грме против фашиста у Украјини. Није ли сам Путинов режим фашистички?

Неколико руских идеолога, све присутнијих и утицајнијих у медијима, могу се недвосмислено означити као фашисти. Најпознатији пример је Александар Дугин, који је раније сам себе с поносом тако именовао. Он се не позиционира ни лево ни десно али прерађује елементе обе екстремистичке позиције у један нови консензус. Управо тако је пре 100 година настао фашизам. Постоје и назнаке фашистичког стила у понашању режима. Опсесија мушким телом је врло фашистичка, дозвољава се рехабилитација Хитлера и тривијализација холокауста. По мом мишљењу ово представља велику опасност. Уз то иде и друштвени конзервативизам у Русији, који по себи може да изгледа невин, али мора да се посматра у комбинацији са другим елементима.

У Русији се катастрофални пожар у Одеси у коме је у једној синдикалној згради убијено више од 40 проруских активиста, упоређује са холокаустом. Како то утиче на спомен о овом злочину против човечности?

Људи у Немачкој, Сједињеним Америчким Државама и бројним другим земљама су васпитавани тако да холокауст поимају као централни догађај у историји и као извор моралног самоодређења. Стога смо ми осетљиви на то кад се неко са цинизмом и користољубиво односи према холокаусту. Оно што смо последњих месеци виђали у руским медијима јесте једна врста холокауст-популизма. То је покушај да се искористи то што нас таква поређења дотичу. Још горе: то је покушај да се уништи само значење холокауста. У овом смислу је то крајње антисемитски.

Русија жигоше растући антисемитизам у Украјини а вође тамошње јеврејске заједнице то оспоравају. Постоји ли растући антисемитизам у самој Русији?

Статистике не говоре о значајном порасту антисемитских преступа. Међутим, у друштвеним мрежама постоје збуњујући трендови. Потпуно нова јесте на пример идеја да је постојање Украјине део светске јеврејске завере против Русије. Ово делује апсурдно, управо зато што се у званичној руској пропаганди говори о алармантном порасту антисемитизма у Украјини. У овом контексту узнемирује и демонизовање хомосексуализма. То је део руске унутрашње политике али и једне која превазилази унутрашњу а трага за заједништвом са екстремним десничарима у Европи али такође и у Турској или Азији. Такозвани „хомосексуални лоби“ или  „плави лоби“ како га они називају, структурно личи на међународну јеврејску заверу. Човек не може да зна ко је хомосексуалац или Јеврејин. Ови људи су неприметни али према теорији из Кремља врло моћни.

Појам фашизма који употребљава руска пропаганда делује потпуно бесадржајно.

Руси имају један проблем а велико је интелектуално питање да ли га Запад препознаје. Фашизам као појам зла је у Русији тако снажно учвршћен да се без њега не излази на крај. И Русија и они који је подржавају сада описују украјинску независност као фашизам. Тако се испоставља апсурдна ситуација да Марина ле Пен осуђује Украјинце као фашисте. У руској пропаганди фашизам означава непријатеља. Другог садржаја ту нема. Садашња ситуација подсећа на ону из 1939. када су се ујединили Совјетски Савез и нацистичка Немачка. Изненада се више није против Немачке употребљавала антифашистичка пропаганда, нестала је на скоро четири године зато што више није одговарала совјетској држави. Путин сада осуђује своје непријатеље као фашисте а истовремено се удружује са стварним фашистима. Бугарска фашистичка партија је започела своју европску кампању за изборе за Европски парламент у Москви. Дуж целе Европе се вође десних екстремистичких и фашистичких партија диве Путину.

На Мајдану је заиста било десних екстремистичких снага које се чак представљају као авангарда револуције.

То су две различите дискусије. Веза између ове екстремне деснице и онога што о њима кажу Руси је врло лабава. Мора се погледати историја украјинске екстремне деснице у последње три године. Партија „Слобода“ је била кућна опозиција Виктора Јануковича. У привидној украјинској демократији између 2011. и 2013, док је Тимошенкова лежала у затвору, Јанукович је прогласио „Слободу“ за десницу а сам је такорећи постао левица. То му је погодовало како би могао људима у Немачкој, Сједињеним Америчким Државама или Израелу да каже: Ви ме вероватно не волите али други су још гори. У међувремену „Слобода“ више није вештачки истакнута.  Чак су присталице партије учествовале у мајданским протестима, неки су такође убијени. Резултат Мајдана је повратак ка мање или више парламентарној владавини, где председник не може да одржава лажну опозицију. Због тога је „Слобода“ као политичка снага готово нестала. То што је партија у парламенту и прелазној влади и даље непропорционално заступљена јесте последица старог режима. На слободним парламентарним изборима би „Слобода“ добила два или три процента гласова. Мајдан је екстремну десницу удаљио са терена.

Руска пропаганда се не односи само на партију „Слобода“ већ и на једну десничарску екстремистичку групу уличних хулигана која је настала у време протеста: „Десни сектор“.

Десни сектор је постао значајан кад се показало да је политичка дискусија са Јануковичем бесмислена. У тренуцима радикализовања су млади људи из екстремне деснице постајали све истакнутији. Међутим шта се након тога десило са „Десним сектором“? Основали су једну политичку партију која би према анкетама на председничким изборима добила мање од једног процента гласова. Они немају никаквог значајног утицаја на украјинско друштво.

Многи људи имају разумевања за Путиново понашање у украјинској кризи. Да ли ће ово утицати на изборе за Европски парламент?

То је сасвим могуће. Разлика између десничарских популистичких партија које подржавају Путина и осталих конвенционалних партија састоји се пре свега у томе што први хоће да зависе од руског гаса а други размишљају о енергетској будућности Европе. Десничарске популистичке партије које тако радо тврде да хоће да бране независност својих земаља, су постале портпароли Гаспрома и Нафтогаса. Оне хоће да Европа остане слаба како би Путин и даље могао да продаје гас. Идеолошка позадина је Путинов евроазијски пројекат, она сфера утицаја од Лисабона до Владивостока са националним државама у којима би се угњетавали хомосексуалци а имиграција била заустављена. Овај Путинов модел друштвеног конзервативизма привлачи европску десницу. У стварности се међутим код ових избора не ради о томе да ли неко жели јачу или слабију Европу. Избори за Европски парламент су надметање између Евроазије и Европске уније.

Ко дакле гласа за Национални фронт или Алтернативу за Немачку, гласа за Путина и Евроазију?

Апсолутно. При чему левица наизглед такође бира Путина и Евроазију. Питање је: Хоћемо ли или нећемо да будемо Европа? Не верујем да су људи ово схватили. Сваки корак од Европе је корак ка Евроазији.

Заједничка својства Путина и европске деснице су очевидна. Али зашто га подржава левица?

Колапс европске левице у погледу дешавања у Украјини је посебна прича. Најпре нису били способни да схвате да је Јануковичев режим био природан противник леве револуције. Режим је био клептократски, друштвено конзервативан, ауторитаран; био је безмало пародија марксистичког описа једног капиталисте. Све више капитала је било у рукама једног човека, Јануковича. Више није постојала граница између  политичког и привредногсистема. А онда левица није препознала да је протест на Мајдану био лева револуција. Радило се о друштвеној правди, прерасподели, достојанству, борби против корупције. Није се радило о десничарским екстремистичким слоганима који су у Немачкој добили толико пажње. За мене је то интелектуално подбацивање. Нико на левој страни политичког спектра није препознао да се у Европи спроводи у дело једна велика лева револуција. Као треће, левица није узмогла да препозна разлику између Путина и Лењина. А притом није никаква тајна да садашњи руски режим отелотворује међународну десницу.

Засад је резултат леве револуције конзервативна прелазна влада у Кијеву а крајем маја би један олигарх могао да постане председник.

Револуција која је произашла из левице сад долази до својих граница. Покрет је у почетку био антиолигархијски али он не може да збрише утврђену моћ олигарха у Украјини. Протестантима је успело да протерају једног човека који је хтео да буде једини олигарх. Руско мешање има функцију контрареволуције. Оно значајно отежава напредак становништва и владе.

Тимоти Снајдер је професор централноевропске и источноевропске историје на америчком Јејл универзитету

Разговор је водила Ann-Dorit Boy у Кијеву на маргинама конференције „Ukraine: Thinking together“, коју је организовао Снајдер а која траје до понедељка

Превод: Борис Лакетић

Наслов и опрема: Стање ствари

Измена: Чланак је промењен 18. 5. 2014. у 21:10 тиме што је додата одредница Тимоти Снајдер је професор централноевропске и источноевропске историје на америчком Јејл универзитету



Categories: Посрбљено

6 replies

  1. Ко је Тимоти?

  2. Timothy D. Snyder (born August 18, 1969) is an American historian. He is a Professor of History at Yale University, specializing in the history of Central and Eastern Europe, and the Holocaust.

    http://en.wikipedia.org/wiki/Timothy_D._Snyder

  3. Овај Т. Снајдер (ако му речи исправно преносе) заиста у скоро сваком погледу неподношљиво лупета о Украјини и кризи у њој , и човек се мора упитати како једна таква индивидуа уопште може бити професор једног престижног универзитета. Далеко сам од тога да сам путинофил, али сматрам да је у овој ситуацији Путин (какав је-такав је) са својим тимом најбоље могуће решење за (ову постсовјетску) Русију за што дужи предстојећи период.

  4. Какав професор такви и ђаци….замислите колико таквих ђака је већ на државним и другим важним функцијама у еу и уса,све саме празне и испране усијане тикве…па после тражимо логику у следу догађаја хе хе хее!!!

  5. Ово је обична америчка либерална пропаганда, која никакве везе нема са науком. Добро је прочитати шта твој противник мисли! Изгледа, „Лаки је мало нервозан“?

  6. Одговори су у длаку идентични са онима које даје муж када га жена ухвати у афери: све што си видела није то што си видела, а што ниси – управо јесте.

Оставите коментар