Историјски православна територија данашње Украјине поприште је духовне борбе још откад су католички Пољаци и Литванци почели да је колонизују у XIV веку. Као део плана „борбе за душе“, папа је створио такозвану „Украјинску гркокатоличку цркву“, тј. унијате. Гркокатолици су у суштини веома слични својој православној браћи и сестрама, са једним битним изузетком: признају папу за свог поглавара. Тиме су постали оруђе обмане паписта, за употребу на територији православља.
Наспрам ове историјске позадине и тренутног сукоба Запада и Русије око Украјине, лидер украјинске хунте Арсениј Јацењук посетио је (visited) папу Франциска 26. априла. Том приликом је Ватикану понудио неограничене мисионарске могућности за ширење католичанства у Украјини (па чак и затварање православних цркава). Због неколико стратешких фактора, папа је ту понуду одбио. Међутим, вреди размотрити овај покушај призивања католичког утицаја у православној Украјини како би се боље разумели фактори који иза сцене воде борбу за превласт у овој земљи.
Пре свега, потребно је имати на уму верско опредељење вођа пучиста, Јацењука и Турчинова. За разлику од већине Украјинаца, који су православни, Јацењук је сајентолог (Scientologist) а Турчинов баптиста (Baptist). Двојица лидера хунте, дакле, не представљају традиционалну веру народа којим желе да господаре. То је и те како битно и многобројним Русима у Украјини, који су листом православни. Пошто немају везе са православном вером, основном карактеристиком руске цивилизације, Јацењук и Турчинов су склони да наставе са репресијом свега што има везе са Русијом и Русима.
Јацењукова сајентолошка „вера“ (ако се тако уопште може назвати) је у Руској Федерацији забрањена (banned) као култ 2012. године. Тада је московски Обласни суд пресудио да њени списи „подстичу стварање изоловане друштвене групе, чији се чланови уче да дословно извршавају наређења, многа од којих имају намеру да их сукобе са вањским светом.“
Бајден и Јацењук
Ово увек треба имати у виду када се анализира Јацењуково понашање, посебно савршено тачну оцену суда да сајентологе „уче да дословно изврђавају наређења“, јер то савршено описује Јацењука. Сетимо се само скандала са [Викторијом] Нуланд, замеником државног секретара [САД] за Европу, када се поверила (confided) америчком амбасадору у Украјини да је Јацењук савршена марионета за лидера Украјине после Јануковича. Јацењук се показао као лојалан следбеник сајентолошке доктрине извршавања наређења, јер дословно следи диктат потпредседника Џоа Бајдена (Vice President Joe Biden) и директора CIA Џона Бренана. Управо то служење моћним иностраним интересима навело га је да оде у Ватикан и покуша да папу придобије за још једног од спонзора.
Званично објашњење Јацењукове посете Ватикану било је присуствовање проглашењу двојице бивших папа за католичке свеце. Међутим, прави циљ је био приватна аудијенција са папом Франциском. Медији о томе готово и нису извештавали, што наводи на закључак да је посета требало да буде релативно поверљива. Сам састанак је био кратак, само 18 минута, током којих су Јацењук и Франциско „разговарали о конкретној улози религијских организација у развијају међусобног поштовања и хармоније“, извештава недељник Међународне католичке вести (International Catholic News Weekly), наводећи из службене изјаве (statement) Ватикана да су се „спомињале могуће даље иницијативе међународне заједнице по том питању“.
Јацењук и надбискуп „Украјинске гркокатоличке цркве“ Свјатослав Шевчук у Ватикану 26. априла
Као симболични гест поклоњења, Јацењук је окончао посету присуством служби у унијатској цркви. Ватикан је напустио пре саме церемоније проглашења светаца, под изговором да мора да се посвети кризи на истоку Украјине. Овакав однос према званичном објашњењу посете указује да је било реч о изговору, и да је прави циљ био састанак са Франциском и ништа више.
Јацењукова посета много је значајнија него што се на први поглед чини, a шта се дешавало иза затворених врата може да се наслути како из званичне изјаве Ватикана тако и извештаја Католичких вести (ICNW). Јацењук је папи понудио неограничен приступ Украјини католичким мисионарима, у замену за моралну и политичку подршку. Такође је веома вероватно да је понудио поврат земље и католичких богомоља (посебно на западу Украјине) кофискованих током комунизма, у замену за финансијску помоћ. Реституција (the restitution) имовине Католичке цркве (али и других) у Украјини је већ дуго отворено питање, мада је у последњих неколико година дошло до неког законског помака (some progress was legally being made). Не само да је могуће, него је и вероватно, да је Јацењук једнострано покушао да направи договор са папом – а део тог договора би могао да буде и укидање православних парохија, у верској верзији хунтиног програма лустрације (recent lustration initiatives).
Франциско је одбио Јацењукову заводљиву понуду, али се не може рећи да је то учинио из несебичних побуда. Папа очигледно види да се Католичка црква не може реално такмичити са православљем на домаћем терену православних. Самим покушајем би се драматично угрозили деликатни односи између папе и Московске патријаршије, што би било вредно ризика само ако би постојале далеко веће шансе за успех. То међутим просто није случај под „Јацењуковим јармом“ у окупације Украјине. Његов режим не представља скоро никога у самој Украјини, и сасвим је могуће да би – као резултат катастрофалне политике хунте – сама Украјина могла престати да постоји, а Јацењук да заврши у хашком затвору. Зато Франциско није имао разлога да Јацењуку верује на реч, пошто је могућа реална штета далеко већа од готово немогуће добити понуђене овим подлим споразумом.
Загонетни пут Јацењука у Ватикан показатељ је до које мере хунта очајнички тражи савезнике. Хунта је од Ватикана тражила верску и моралну подршку јер се њена власт над Украјином све брже круни. Могуће је да су рачунали на пример папе Јована Павла II, који је својевремено отворено дао „подршку Бога“ антисовјетским активистима у Пољској. Можда је Јацењук умислио да ће Франциско њему бити што је Јован Павле II био Валенси (Walesa and John Paul II). Али Пољска на врхунцу Хладног рата није исто што и Украјина на измаку једнополног света, нити синдикалац Валенса има везе са неонацистичким пучистима (neo Nazi-allied coup leaders). Иако је Франциско прагматично закључио да би под садашњим условима било сулудо да понови субверзивни гест Јована Павла II, то не значи да не би поступио другачије када би хунта била нешто јача, а награда више вредна ризика.
Андреј Корибко је магистрант на Московском државном универзитету за међународне односе (Moscow State University of International Relations– MGIMO)
Са енглеског посрбио: Небојша Малић
Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-1p4
Categories: Посрбљено
Оставите коментар