Жмуримо на неприменљивост закона и претпостављамо да се не односи на људе попут нас – а онда се драконски светимо оним другима
Свако ко је видео Филипа Сејмора Хофмана у филму „Бивши квартет“ (A Late Quartet) могао је наслутити несрећу која се спрема. Ми сада знамо да су глумац и паћенички виолиниста кога је играо били скоро иста личност. Глума је опасан позив, њени посленици бивају гурани до и преко границе нестварног.
Хофманова смрт (Hoffman’s death) свеопште је примљена као трагедија. Он се борио са зависношћу, изгледало је да се опоравио – али се вратио на старо и умро смрћу која се чини да је била случајно предозирање. Филмски свет је у жалости.
Да ли и закон тугује? Он трпа Хофмана заједно за хиљадама који су нађени мртви и напуштени од пријатеља у забаченим улицама, такође са иглама забоденим у руке. Закон их све третира као одметнике. То је двоструки стандард који сада управља регулацијом супстанци које изазивају зависност, за које смо морали да развијемо посебне врсте осуде.
Ми не можемо да затворимо или на други начин морално одбацимо све оне који употребљавају дроге. Радије неке третирамо као „одговорне кориснике“ и, кад нешто крене наопако, оплакујемо ту трагедију. Канцеларије, школе, болнице, затвори, чак и парламент – преплављени су илегалним коришћењем дрога. Та илегалност није оно што одвраћа. Судови не би били у стању да спроводе принуду, затвори не би могли да сместе те „криминалце“. У Хофмановом случају његови пријатељи су јасно знали да је он био зависник од дрога. Полиција не би урадила ништа да је знала.
Па, шта да радимо? Жмуримо на неприменљив закон и претпостављамо да се не односи на људе попут нас. Ослобађамо се имплициране кривице драконским кажњавањем оних који снабдевају дрогом оне [зависнике] који вапе за њом, али само оне који немају ни пријатеље ни ресурсе да се боре или умакну закону. Болнице и полицијске станице сваке ноћи су препуне поражавајућих исхода.
Нема победника у нелегализовању дрога, осим оних срећника који зарађују од тога и успевају да не буду ухваћени. Једина нада је да ће жртве „високог профила“, попут Хофмана, помоћи неколицини законодаваца да уоче штету коју наносе ови закони и нагнати их да коригују своје методе. Барем у неким америчким државама одшкринута су врата легализације (the door of legalisation is now ajar). Није тако у Британији, где је инерција најприсутнија зависност.
Посрбило и опремило: Стање ствари
Categories: Посрбљено
Оставите коментар