Полемика једног члана ДСС-а и једног члана Двери: Ко је крив што нема патриотског блока на изборима

Остоја Симетић: Некролог побаченом патриотском блоку

Желим да јавности кажем свој став о узроцима нестварања јединственог опозиционог блока на актуелним изборима. Најпре, нужне су две напомене. Један, ја сам активни члан ДСС-а од 1999. (који овде пише искључиво у своје име) и два, жарко сам желео да буде створен патриотски фронт.

vk-bo-dss-dveri-490

Сада ћу покушати да објасним зашто, по мом мишљењу, то није учињено. Уверен сам, да се са мном неће сложити ниједна од партија о којима пишем.

У идеалном случају, ову целину чиниле би три странке: ДСС, Двери и СРС, те мноштво малих организација и угледних појединаца попут, рецимо Кустурице, Антонића, Ђурковића, Вукадиновића, Ломпара, Бранка Павловића, Лазанског, Чавошког итд.

Први услов био би договор првопоменутих, тј. три политичке партије које се јасно изјашњавају против евроатлантских процеса и пратеће дезинтеграције наше земље.

Трипартитни савез, свакако није могућ, услед непоколебљивог опредељења радикала, да или самостално часно погину или буду општеприхваћени као вође тог савеза. Заједничка листа са Образом је за мене изненађење, но, држим да је то радикалима било прихватљиво због невелике лидерске амбиције образоваца. Било како било, желим им да пребаце цензус.

Остају Двери и ДСС. То су организације које су одлично сарађивале док су дверјани били момци из православне и патриотске НВО, али су односи нагло захладели пред прошле изборе, кад су ти момци решили да постану партија и кандидују се на биралиштима. ДСС је то доживео као издају, услед чињенице да је и финансијски и организационо помагао Дверима у време њиховог нестраначког активизма. Сматрало се да Двери бесправно улазе у гласачко тело ДСС-а, па је међу најширим чланством створен приличан одијум према „Покрету за живот Србије“, сличан оном према брату с којим се посвађамо око међе. Шта о томе мислим, рекао сам у два ауторска чланка (први и други).

Међусобна комуникација Двери и Демократске странке Србије је прилично нефункционална. Оптерећена је погрешним представама које обе организације имају о себи.

Двери наступају као да су благослов за Србију, а не, иако оригинална и несвакидашња, ипак само једна од политичких партија и то без озбиљне инфраструктуре, а ДСС поступа као да је и даље велика, вољена странка из Коштуничиног златног доба, несхватајући сопствена ограничења и немогући да озбиљно покрене на жесток рад своје чланство. Просечан члан ДСС-а, једноставно није класичан страначки активиста. Он је више поштовалац дебатног клуба. Странка нема потребну жустрину и хипнотишућу енергију, нужну за анимирање маса. Одабир тема и стила њиховог представљања, неодољиво ме подсећају на Карајлићев опис Ибриног неуспеха у Београду „Раја хоће весело, ко ће слушат’ туђу муку!“ ДСС упорно свира свој севдах. Свежа крв је овој странци преко потребна.

Обема је заједништво неопходно, као и Србима, да би се ствари покренуле, али и једни и други су, и поред декларативне воље, ушанчени у својим позицијама. Ово и стога, што се у нас, политиком одавно не бави у намери да се лечи друштво, већ или у жељи за материјалним стицањем или из личне амбиције за моћи, самопромоцијом, вербалним егзибиционизмом итд.

Треба поменути неколике локалне заједничке наступе (Оџаци, Земун, Зајечар), који су завршили пропашћу. Тиме, позивање на аксиомску синергију родољубивог удруживања бива обесмишљено. Покушало се, као локални експеримент, и није прошло сјајно.

Надаље, ако посматрамо интернет сајтове и форуме, патриотског усмерења, лако ћемо уочити да је рат међу присталицама Двери и ДСС, често бешњи и крвавији неголи иједне од њих против режима. Дакле, бирачи једних, не воле оне друге у прилично значајном проценту. Ипак, дверјански бирачи константно оптужују Коштуницу за националну пропаст, називајући га највећом српском заблудом, зато што неће у коалицију с њима. Следи да он не би био заблуда и виновник пропасти чим би ступио у предизборни савез са Дверима. Неће, ипак, бити да су Двери, колико год мени драга организација, једина или бар највећа мера патриотизма и националне одговорности. То, делом, даје за право Коштуници да изјави да неки желе у коалицију само да би се домогли посланичких места, без искрене подршке политици ДСС и странци као таквој.

Међутим, ни то само по себи, иако тачно, није смело да спречи неко обличје предизборног удруживања. Зашто? Зато што су Србији потребни неки дверјански прваци у Скупштини. Они заиста јесу нова снага, нешто свеже и неко ко има шта да каже, на упечатљив и оригиналан начин. Имају младалачки занос, укорењени су у светосављу и благотворно би деловали на идентитетска питања, ако не у власти, а оно у парламентарним расправама.

Кажу да је Марко Миљанов, саслушавши питања, критике и тврдње једног анонимног човека на неком скупу, одговорио „Све је к’о што си рек’о, ‘ал није твоје, да ти то кажеш.“ Тако, иако у наступу, програму,идејама и жељама дверјана има много истине, није њихово да јавно иницирају савез са старијим, јачим и искуснијима од себе. Покушај уласка у дијалог с равних позиција иритира ДСС и унапред је осуђен на пропаст.

Не могу бити исто странке, од којих једна живи 21, а друга 2 године, она чији је лидер победио комунисте 2000. и успротивио се Уставу из 1974. и она која није прешла цензус, а поцепала се већ после првих избора.

Двери су у бити десеторо, петнаесторо пријатеља, једнако као и кад су били НВО. Не постоји стрначка инфраструктура, разграната мрежа градских, општинских и месних одбора, те велики рој активиста. То је у главном малобројна, ад хок организација, услед чега се и десио скандал с Трећом Србијом, јер Двери у Новом Саду и рецимо, Суботици нису ни постојале. Тамо су под именом Двери наступили људи из Центра за савремену едукацију, односно Светосавске омладине. Па иако су гласове добили 99% звог Двери, они су, природно, лојалнији себи него старешинству. То значи, да гласајући за Двери, нисмо увек сигурни да баш за њих и гласамо (на локалу). Такође, Двери имају једног, али само једног, вансеријског појединца. То је Бошко Обрадовић. Такав политичар се не појављује сваке деценије. Млад, отац многобројне породице, факултетски образован, верник, изузетно начитан и надарен за дебату и говорништво, енергичан, марљив и искрен, Бошко јесте драгоцен за патриотски део политичког спектра Србије. Остатак дверјана, јесу такође млади, образовани, културни и честити људи, али ипак, не такви да их се не би могло пронаћи и у другим сличним организацијама, релативно много.

Сам Бошко није довољан да би Двери биле од Демократске странке Србије прихваћене као равноправна организација у преговорима и некаквом савезу. Поврх тога, Двери су на прошлим изборима биле апсолутна новост, анимирале су значајан број младих, верујућих људи и јурнуле ка цензусу, али нису успеле. Иако је оправдано сумњати у нечасно замешатељство које их је у томе можда омело, ипак, остаје фактицитет да нису у Скупштини Србије, нити у Скупштини Војводине, Београда… Већ помињано цепање покрета разочарало је неке њихове гласаче, а неке сам неуспех. Такође, они више нису нови, а још звони у ушима просечног грађанина лаж о повезаности са Ђиласом. Зато, мислим, да самостално, Двери тешко могу у парламент.

Из свега реченог, закључујем, да би прави потез био молба да се водећи људи Двери и неки угледни појединци, укључе на листу ДСС-а уз евентуалну могућност да створе сопствени посланички клуб, како не би „на увору своје име губили“. Ни то не би прошло без отпора у ДСС, јер би се они који би требало да се помере уназад на листи због дверјана, сигурно бунили, те гребали и рукама и ногама за посланичку плату и привилегије, али верујем да би, руководство паметно одабрало ценећи инетрес земље и могући допринос поменутих челника Двери у заједничкој кампањи.

Могу да замислим с каквим би еланом Бошко и друштво раскринкавали Вучићева непочинства у Скупштини. Склапање оваквог савеза, дало би шансу да листу појачају и интелектуалци из уводних редова. То би била респектабилна сила у Скупштини. Ниједној власти не би било свеједно да своја недела брани пред таквим збором изузетних личности.

Замислите расправу о реформи војске између неког напредњачког ћате и Мирослава Лазанског! Колико би Тасовац успеха имао у одбрани урбаноидског културног концепта, суочен у парламенту с Емиром Кустурицом и Синишом Ковачевићем? Како би стање у медијима и евроунијатску безалтернативност вучићевци продали народу поред рафалне паљбе Слободана Антонића и Мише Ђурковића? Мислите ли да би Селаковић могао да наклапа о независности и ефикасности уНапређеног судства пред Бранком Павловићем?

Ја верујем да би то био почетак растура западоидског система у Србији. Зато и пишем ове ретке. Није ми намера да одламентирам над српском неслогом и мало проанализирам оно што и многи други схватају. Напротив, желим да кажем како ово нису последњи избори нити последња шанса за Србију. Вучићев слом мора доћи, јер његов циркус неће никог нахранити, а раја, к’о раја, кад схвати да је насанкана, обрнуће ћурак наопако, па ће пући колан вучковој кобили и окренут кола низастрану.

То ће бити нова прилика за опште родољубиво удруживање. Тада ДСС неће смети да буде сувише ситничав, јер ђаво лежи у детаљима, а Двери ће морати да искрено зажеле савез, а не да га нуде, молећи се да га не добију, како би могли своју кампању да воде око мантре да су они једина, права српска патриотска опција.

Свака свађа ових политичких субјеката је неделотворна и глупа, а само иде наруку евроатлантистима.

Дејан Косановић: Одговор Остоји Симетићу – Некролог сахрањеној Истини

Као и г. Симетић, у тексту који је објављен у петак 7. фебруара на НСПМ под називом ”Некролог побаченом патриотском блоку’‘, кренућу од два разјашњења. Прво, ја сам бивши управитељ повереништва Двери Земун (не и бивши дверјанин) и друго, такође сам предано радио, сходно својим могућностима, на стварању родољубивог АнтиЕУ блока. Ово друго, на жалост, узалуд.

Glasacka-kutija-DSS-Dveri

Такође, врло сам разочаран што до тог Окупљања није дошло, јер сматрам, као и бивши потпредседник ДСС Милош Јовановић, да би то била једина противтежа разулареном евроунијатству где српска политичка сцена долази у једну ситуацију да ”опозиција” садашњем режиму буду оне странке које би у ствари водиле исту или сличну политику, политику безалтернативног пута у ЕУ и све што уз то иде, а иде – иста пропала економска политика, иста непостојећа државотворна политика, исто затирање сопствене националне културе и исто коришћење манипулације људским правима, а у сврху промене традиције, обичаја и свести нашег народа.

Међутим, неће бити да кривица за неОкупљање лежи на свим странама подједнако као што је елоквентни г. Симетић својим текстом хтео да прикаже, чак у честим моментима више окривљујући Двери него ДСС. Наравно, ”своје месо се не једе” и то је донекле разумљиво, али за Истину није.

Критика ДСС-а се свела на једну реченицу – ДСС-у треба свежа крв. Са Дверима то није случај, код њих је много тога више спорно – помагани су од ДСС-а док су били НВО Српски Сабор Двери; немају инфраструктуру; своде се на десет, петнаест пријатеља са једним вансеријским појединцем, остали су небитни; умислили су да су једина мера патриотизма и желели су само да се докопају посланичких места.

Од свега побројаног једино је тачна прва тврдња, а и она делимично, јер од ДСС-а је потпомогнут само часопис Двери Српске ”ЕУтаназија” ако се не варам. Сигуран сам да се вође Двери сада горко кају због те помоћи, јер се изнова и изнова ово понавља као мантра по којој испада да је ДСС, безмало, направио Двери. Не би ме зачудило да, рецимо, г. Никитовић сутра устврди како је и Грамата блаженопочившег патријарха Павла Дверима у ствари његово дело, а не заслуга Двери која је од СПЦ препозната као таква. Но, како год, та прича је одавно испричана и сви који су о њој хтели нешто више да сазнају за то су имали више прилика.

Што се тиче других постављених питања око инфраструктуре и генерално минимизирајућег односа према организацији Двери могло би се поставити неколико питања. Данас, када пишем овај текст, 10. фебруара, Двери имају око 14 000 потписа за републичку листу, наглашавам, реално и легално прикупљених. Нисам нешто образован човек, али сматрам да имам елементарну логику и пар зрна соли у глави да поставим следеће питање г. Симетићу – како је могуће да десет, петнаест пријатеља сакупи тај број потписа за неколико дана?! Ако су они то у стању сами да ураде онда дајте да их ставимо акламацијом на чело државе, јер способнијих људи нема ни у ближој ни у даљој околини. Наравно  да они то нису сами урадили и наравно да прича г. Симетића не пије воду као што ни Двери не тврде да су разгранати у свакој општини у Србији, али рећи како је то неколико људи је у најмању руку неистина.

Тачно је да Двери имају вансеријског појединаца, Бошка Обрадовића. Ко је гледао његово гостовање на ТВ Мелос зна зашто ово тврди и г. Симетић и зашто се ја слажем са том констатацијом. Но, ако је то мало г. Симетићу, ја бих опет поставио једно питање – па, где је ДСС-у такав један вансеријски појединац?! Само један. Ово питам јер г. Симетић није Обрадовића тако окарактерисао да би га похвалио, већ да минимизира остале у врху и Двери као организацију и то је његово право, али ако је то Дверима мана зашто ДСС-у није? Или је и ово чувена принципијелност у ставовима тако нам свима позната.

Тврдња г. Коштунице, а коју је преузео и похвалио г. Симетић, како су неки хтели само да се дочепају посланичких места је срамна и лажна. До тога се није ни дошло, односно, да би се говорило о посланичким местима морало је бар нешто у начелу да се договори, а тога није било, јер је г. Коштуницу највише занимало да Двери потврде његову сулуду политику неутралности што Дверима није био камен спотицања, јер су сматрале да то не сме бити разлог неОкупљања иако имају своје мишљење о томе. Међутим, оно што је г. Коштуница највише желео је нешто слично што је СРС урадио са организацијом Образ и СНП Наши; дођите вас пар на листу ДСС, учланите се у ДСС, угасите Двери и Бог да вас види. Хм, године дефинитивно чине своје. Да ли г. Коштуница уопште схвата да су Двери засебан политички ентитет који је на ђурђевданским изборима, после само годину дана постојања, освојио око 200 000 гласова (признатих 170 000)? Да ли г. Коштуница разуме да када би Двери имале само део средстава које има ДСС, ”сахраниле” пола садашње српске политичке сцене? Да ли су ДСС-у уопште потребни ти гласови ако има искрену жељу да мења катастрофални курс српске политике или је та жеља плод наше маште? Да ли је власт у Београду толико слатка да би се во клао за кило меса?

Све у свему, када се подвуче црта, ДСС је противећи се стварању АнтиЕУ блока давао разлоге који му ниси били проблематични у прошлости. ДСС је подржао СНС иако је  његов тадашњи председник говорио у путу ка ЕУ као ”једном од своје деце” и није подржавао неутралност која је сада толико битна г. Коштуници као разлог за неОкупљање.

Треба више рећи јадну, али отрежњујућу истину. ДСС са својим ситностраначким интересима је постао не решење, већ проблем родољубивог гласачког дела. Та странка је увела проказани СПС као мањинског партнера у Владу 2004. године чиме им је повратила политички легитимитет и из тог разлога данас имамо Дачића оваквог каквог имамо. Коштуници није пало на памет почетком 2008. да подржи Томислава Николића у председничкој трци против Б. Тадића још док је био у антиЕУ странци, али зато га је подржао 2012. када је овај већ прешао на тамну страну. Уместо да 2008. састави Владу са СРС он је, тај политички ”чистунац”, вратио мандат народу, па смо добили ”жуте године” које и данас трају само сада са појачаном бојом. Одбио је данас, када нам се можда смеши и промена Устава, да направи један јак блок у коме би он имао водећу улогу за пар мрвица којим спречава да му одбори одлазе свуда тамо где нису на власти не запитајући се ни једног тренутка макар у себи – ДСС или Србија? Наравно, ту дилеме нема – странка увек на првом месту.

Двери су овде чисте ма како то сметало г. Симетићу. После избора 2012. када је свима било јасно на коју страну гледа СНС звале су што јавно, што преко других канала, много пута на уједињавање. Без позива су дошле организовано да потпишу Проглас ДСС ”Србија је угрожена” (лично сам се залагао за то) што у обрнутом случају г. Коштуници не би на памет пало као што му није пало на памет да осуди упад полиције у канцеларију Двери пре неколико месеци. После Бриселског споразума упорно су позивале на сарадњу и отпору Вучићевој диктатури и еурофилском сатирању државе што је ДСС прихватио само када је требало подржати њихов протест испред Владе Србије. После тога мук. Сада, када Вучић у жељи да материјализује своје двогодишње противуставно деловање које је замаскирао медијским стварањем култа и када се отвара могућност да ови избори буду мали застој у плановима странаца у разбијању Србије, ДСС поново бежи са попришта битке у своју академску учмалост и јалову политику. За то оправдања нема и не сумњам да је питање времена када ће та странка нестати са политичке мапе Србије. На жалост.

(Српски културни клуб)

Advertisements


Категорије:Разномислије

2 replies

  1. За мене је суштинско да се странке за које бих евентуално гласао изјасне о две ствари, и то писмено (а претпостављам да нисам једини кога ово занима?!?!):

    – да ли су за промену Устава, тј. преамбуле о КиМ , заправо легализацију Бриселског споразума

    – да ли се обавезују да неће ићи после избора ићи у коалицију са СНС-ом.

    Данас је Зоран Живковић, better known as Роштиљџија, рекао да се његова Нова странка са ДС обавезала, и то писмено, да неће ићи у коалицију са СНС. Лепо. Али истовремено Зоки Бунда рече и да ће се залагати за промену Устава, „наравно и преамбула“. Довољно да их прецртам.

    Свиђа ми се

  2. Reblogged this on P R E V R A T and commented:
    Интересантна полемика… Једни стари и импотентни, други млади па промашују 🙂 Бојкот Србијо!

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s