Политички клуб у редакцији часописа ,,Звезда“, посвећен је противречностима и перспективама интеграционих процеса у Европи и на постсовјетском простору.
Арсениј Сивицки, политички аналитичар ,,Звезде“: Нашу дискусију хтео бих да почнем провокативном тезом, да је криза односа између ЕУ и Белорусије условљена не толико непризнавањем резултата председничких избора од стране ЕУ, колико одсуством јасне стратегије ЕУ у погледу Белорусије. Ми данас нисмо интересантни ЕУ. Европска унија налази се у потрази за новим геополитичким идентитетом, не више евроатлантским (ако је пут у ЕУ лежао преко ступања у НАТО, а постсовјетски простор се разматрао као арена конкуренције између Русије и Запада), већ баш европским, што претпоставља и другачије схватање Европе као ,,Велике Европе“ од Владивостока до Лисабона. У тој ,,Великој Европи“, Белорусији је тешко да конкурише тој истој Русији за стратешку пажњу од ЕУ.
Јуриј Шевцов, директор Центра за европске интеграције: Ми са ЕУ имамо две системске, велике супротности, које одређују негативни фон односа. Прво, вишегодишња, почевши од 1994. године, политика Белорусије на Истоку, усмерена ка интеграцијама. Друго, ми кршимо правила развоја источноевропских држава. Све се оне развијају у контексту европског постиндустријског модела – одустајања од велике индустрије, тврдог идеолошког прелома (одвајање од Русије и десовјетизација), успостављања парламентарне демократије и раздељеног децентрализованог управљања. У последње време, намеће се још неколико тенденција, на које се у Белорусији и ЕУ другачије гледа – активно учешће у војним дејствима на територијама трећих земаља на страни САД и њихових савезника, и радничка миграција. На тај начин, ми се не уклапамо у општи стандард развоја Источне Европе и изазивамо вредносно неприхватање, надраживање своје самосталности, стилом своје политике. Истовремено, ми не стварамо никакве претње. Зато се у погледу Белорусије не води системски рад, постоје само тактички кораци, који су условљени, не са циљаном борбом против Белорусије, већ фоном раздражености.
Павел Вешторт, председник управе социјално-економског фонда ,,Идеја“: Чак и ако би ми хипотетички прихватили све захтеве ЕУ, Белорусија би тешко у најближих 20-25 година, могла да ступи у ЕУ. Тамо сада постоји низ унутрашњих проблема, спектар интереса се преусмерава на арапски свет, Магреб, Балкан. Зато, јасне стратегије у погледу Белорусије сада нема.
Специјални формат
Арсениј Сивицки: Данас уместо ватрених говора политичара о спремности да се прими Белорусија у ЕУ, нама је предложено учешће у неколико европских спољнополитичких иницијатива, укључујући ,,Источно партнерство“, а од недавно у ,,Дијалогу о модернизацији“. С моје тачке посматрања, то је својеврсна утешна награда од стране ЕУ за то да би се некако сачувао добар израз лица у лошој игри.
Дмитриј Јармољук, начелник одељења за ЕУ и субрегионалне организације Управе општеевропске сарадње Министарства спољних послова Републике Белорусије: С почетка, наша земља је била један од ентузијаста ,,Источног партнерства“. Имали смо своје интересе, који су се разликовали од интереса других земаља – суседа ЕУ на постсовјетском простору. Ми смо посматрали ,,Источно партнерство“ као оквир сарадње, а не као механизам интеграције са ЕУ. Због политичких ограничења ЕУ, за учешће Белорусије био је додељен само вишестран формат (ЕУ+земља учесница ,,Источног партнерства“). ЕУ сматра да је ,,Источно партнерство“ ефикасно јер је потписан низ споразума о поједностављивању визних режима, и јер су припремљени споразуми о стварању зонâ слободне трговине. Ипак, сви ти процеси и формати би се успешно реализовали и без ,,Источног партнерства“. У суштини, то је само ,,етикета“ која на мало шта утиче. Ми нећемо добити у оквирима ,,Источног партнерства“ много од тога што имају наши суседи, али данас, учествујући у њему, ми ништа и не губимо. Ми имамо канал за дијалог са ЕУ, и ми га користимо. Постоје преимућства, постоје и ризици. Последњи, пре свега, произилазе из делатности парламентарне скупштине Источног партнерства ,,Евронест“. Учешће Белорусије у њему закочено је због позиције Европског парламента, који је вршио јак притисак на остале земље-партнере. Наше даље учешће у тој иницијативи у многоме ће зависити од тога, колико ће се тенденције дискриминације Белорусије (коју покреће не чак ни ЕУ, већ конкретна лица у ЕУ и одређене државе) наставити, и на тај начин, постати препрека нашим интересима. Што се тиче ,,Дијалога о модернизацији“, не могу да кажем, како ће се он конкретно развијати, доводи ли до одређеног резултата, и јесу ли рачунали његови иницијатори на конкретан резултат. За сада, проблем је у томе, сматра ли ЕУ себе као једину снагу која може да модернизује Белорусију, или ипак сматра, да та модернизација треба да се одвија у форми равноправног дијалога између оног ко одређује правац модернизације унутар земље, и онога у иностранству, ко је спреман да отворено потпомогне тај процес. Белорусија никада није одустајала од дијалога са ЕУ, о било којој теми, чак и критичној, за њу болној. Главна ствар јесте да се тај дијалог одвија у нормалном цивилизацијском кључу, а не по шеми ,,тужилац – окривљени“. Зато, ако је ЕУ заиста заинтересована за модернизацију Белорусије, ако се њена концепција поклапа са нашом, или ако је она спремна за израду концепције модернизације са нама, и ако она признаје власти Белорусије као равноправног партнера у том дијалогу, онда проблема нема.
Арсениј Сивицки: Од стране ЕУ, 2009. године, била је покренута иницијатива у односу на Русију ,,Партнерство за модернизацију“. Између те две иницијативе је колосална разлика – ако је белоруски дијалог – експертско посело људи, који немају приступ ресурсима нити поседују полуге утицаја, онда је руско ,,Партнерство“ испуњено конкретним економски пројектима, Ако је ЕУ заиста заинтересована за потпуну модернизацију Белорусије, онда би требало заменити ,,Дијалог о модернизацији“ аналогом ,,Партнерства за модернизацију“.
Односи без обавеза
Андреј Сивицки: Многи експерти оцењују политику санкција ЕУ у погледу Белорусије, као неефикасну. Размена добара између ЕУ и Белорусије расте, јер због учешћа Белорусије у Царинском савезу, санкције не наносе било какву штету. Али, постојање санкција компликује процес грађења дијалога између Белорусије и ЕУ. Зар је за ЕУ важно да ,,симболички“ нагласи своју позицију, а да при томе, реално не може да утиче на унутрашњу ситуацију у земљи?
Јуриј Шевцов: Санкције не могу да буду ефикасне, пошто се формира Царински савез, и у овој или оној мери ми имамо обезбеђену залеђину. Поред тога, Белорусија, јачајући стално свој економски потенцијал, постаје својеврсни лидер, минимум за Литванију и Летонију, земље које се налазе поред, и које су у значајној мери зависне од Белорусије по неким економским параметрима. То исто вреди и у погледу низа региона Украјине и Пољске, и других земаља. И што више буде Белорусија повећавала свој економски потенцијал, тим ће више око ње јачати објективно постојећи појас добросуседства.
Дмитриј Јармољук: У перспективи, постоји решење кризе. Ми не рачунамо на тај формат интеграције са ЕУ, којем се надају друге земље постсовјетског простора. Ми ка томе и не тежимо. Али, чак и при таквим идеолошким супротностима, о којима је овде говорио колега, такав формат сарадње, који постоји између ЕУ и било које друге земље, те исте Русије, је реалан. Ипак, ЕУ приступа Белорусији са истим шаблонима, као и према земљама, чији је циљ ступање у ЕУ. ЕУ има интерес за нас, ми смо заинтересовани за ЕУ. Када се интереси подударају, треба сарађивати. Ако се они не поклапају – нема љутње. Сарадњу не треба тумачити као награду за добро владање. То противречи свој логици међународних односа. Ни једна земља не сарађује са другом само зато јер се она понаша како се овој свиђа. Оне сарађују, полазећи од својих прагматичних националних интереса. Тако је одувак било, и тако ће бити. ЕУ се придржава изопачене логике, по којој је свака сарадња, сваки дијалог, награда за понашање, које се мора уклапати у одређене оквире, при чему, не само понашање на међународној сцени, већ, пре свега, унутар земље. Такав однос, карактеристичан у погледу земаља кандидата за чланство у ЕУ, сада се под другим изговором примењује ка земљама постсовјетског простора, ка Белорусији, нарочито, која за сада нема никаквих склоности ка ступању у ЕУ. Наш стратешки интерес у погледу ЕУ јесте олакшање визног режима и либерализација узајамне трговине у тој мери коју дозвољава стање наше економије и наше обавезе у оквирима других интеграционих процеса, пре свега, у оквирима Царинског савеза и Јединственог економског простора.
Јуриј Шевцов: Мени се чини, да ће се у најближе време, са појачавањем управљања ,,савезног центра“ унутар ЕУ, због кризе повећати ризик продубљивања конфронтације са Белорусијом, али то нису фатални ризици, зато јер се истовремено може очекивати појачавање геополитичког мишљења уместо идеалистичког схватања евроинтеграција. Постоји нада, да ћемо се ми уклопити у њихово геополитичко мишљење у духу Realpolitik, пошто реалну претњу ми не представљамо. Док је у ЕУ криза, док се није чврсто поставила нова вертикала, ми имамо шансу да ојачамо позиције у појасу добросуседства, да нађемо тачке улаза у унутрашње политичко пространство ЕУ. Некакве тачке додира ми имамо – инфраструктурне пројекте, којих раније није било, или они нису били тако очигледни – организација пруге за Клајпеду, стварање повезане са Белорусијом друге луке Клајпеда. Сличних пројеката за 5-7 година, док се ЕУ искобеља из кризе, може бити довољно да имамо позиције за изградњу рационалних односа са ЕУ.
О ,,интеграцији интеграција“
Јуриј Шевцов: Евроазијски савез није алтернативни пол Европи. Русија је сировинска држава, повезана са тржиштима ЕУ. Ма како се развијала оријентација Русије ка Азији, њена зависност од Европе остаће заувек. Русија је, по мом личном мишљењу, велика периферна, али европска држава, која се односи специфично ка европској цивилизацији. Зато ће дубинска веза између Русије и Европе потрајати. Евроазијски интеграциони процес јесте формирање регионалне групације у ситуацији унутрашње финансијске кризе ЕУ. Царински савез нас не одваја од ЕУ, већ ствара јачу конкурентску позицију на европском тржишту и на евроатлантском прострору. То је, чини ми се, та допунска тачка ослонца за Белорусију, која треба да доведе до нормализације односа са ЕУ. Евроазијски савез обезбеђује нам залеђину за то да би та авантуристичка ,,хуманитарна“ корпорација, која се формирала за борбу са нашим режимом, одступила у судару са системскијим играчима. Тако је испало са санкцијама.
Андреј Сивицки: Та геополитичка реалност, са којом се ми данас сударамо, тражи нове типове геополитичког мишљења. Основни вектор две интеграције усмерен је ка формирању заједничке безбедносне архитектуре од Владивостока до Лисабона, и на стварање заједничког тржишта на том простору. Белорусија треба да се уклапа у дугорочне трендове, и оптимизира своје односе са ЕУ и са другим државама, и да ефикасније делује у оквирима Царинског савеза и Јединственог економског простора, будућег Евроазијског економског савеза.
Павел Вешторт: Са руским колагема нама је једноставније да водимо дијалог због блискости менталитета. Треба констатовати, да је у Русији менаџмент више европски, законодавство ближе европском, да су активнији контакти између држава и органа власти ЕУ, да се одвија сарадња и у војној сфери (сетите се базе НАТО у Уљановску). Зато ступање Белорусије у Евроазијски Савез омогућава Белорусији да се приближи европским стандардима, и при томе обезбеди залеђину, која дозвољава да се разговара са ЕУ равноправно. Узајамни процес интеграције ЕУ и Евроазијског Савеза појачаваће се, јер је спектар заједничких интереса у сфери економије и безбедности доста велик. Ускоро, ми ћемо приближити наше законодавство евроазијском, а истовремено, и евроазијско законодавство зближиће се са европским. И можда, преко тих процеса, ми ступимо на нови ниво партнерства са ЕУ.
Дмитриј Јармољук: Оправдано је то, да чланство у широкој интеграционој групи, са тежином на економском и политичком плану, повећава ауторитет Белорусије. Ако ми, ипак, тежимо ка блискијим везама са Европом, онда искуство других држава показује да у Европу треба доћи јак – једна је ствар када Белорусија у дијалогу са ЕУ говори само у своје име и одговара само за себе, а сасвим друга, када Белорусија иступа као један од три ,,акционара“ знатне интеграционе асоцијације и реално утиче на процесе, који се дешавају на простору од Бреста до Владивостока и до кинеске границе. За нас, ,,интеграција интеграције“ јесте варијација на тему поливекторске политике. Друге земље постсовјетског простора већ почињу да схватају, да ће се будућност економске безбедности наших земаља и уопште трговачко-економских веза у Европи одређивати у значајном степену узајамним односима између два интеграциона блока – ЕУ и Евроазијског економског савеза. Данашња ситуација показује, да ЕУ није сасвим наклоњена томе да припусти земље постсовјетског простора у круг држава-чланица, и зато Царински савез може да постане алтернатива за те земље. Царински савез у будућности се перципира не само као инструмент, механизам за промоцију интереса тројке – Белорусије, Русије и Казахстана, већ и као потенцијална тачка привлачења за те државе, које за сада остају иза оквира обједињавања. Царински савез може реално да измени геополитичку ситуацију на континенту. То у многоме зависи од тога какве успехе у формату тројке ми постигнемо у заједничком интеграционом процесу, колико постанемо привлачни, колико друге земље схвате, да је тај блок, та асоцијација доиста кадра да заштити њихове интересе и учини их јачим.
Јуриј Шевцов: Захваљујући Царинском савезу постала је могућа реализација, за Белорусију без преседана, пројекта белоруско-кинеског индустријског парка са инвестицијама на нивоу од 30 милијарди долара. Алокација управо код нас таквог технопарка показује усмереност будућих робних токова – они неће бити усмерени само на Царински савез, већ у значајном степену, и на европско тржиште. Овај пројекат и још укључивање у Белорусију Кине, са свим њеним могућностима у спољној политици, дипломатији и економији. Такви, великог размера, пројекти и јесу оваплоћење ,,интеграције интеграција“.
Звезда: Колико интеграциони процеси на евроазијском простору прете суверенитету сваке од држава?
Дмитриј Јармољук: Учешће у ма којем интеграционом пројекту повезано је са одустајањем од одређеног дела суверенитета. Ми смо пошли на то, да одустанемо од наших искључивих права у спољној трговини, сада су те компетенције предане Евроазијској економској комисији. Земље које улазе у ЕУ, такође су делегирале значајни део свог суверенитета Бриселу. Тај процес је неизбежан. Друга је ствар, шта земље добијају за узврат. Ми, учествујући у Царинском савезу, полазимо од тога, да док уступамо, добијамо далеко више предности. Ако се говори о заштити наших интереса, ми смо то осетили нарочито када су руководиоци земаља – чланица Царинског савеза, а затим и Евроазијска економска комисија иступили са осудом санкција ЕУ према Белорусији. Ово је пример солидарности три земље, и спремности да се иступи заједнички у случају ако интересима ма које државе, која улази у блок, неко прети са стране.
Звезда: Где је та граница, коју, предајући део свог суверенитета за економске погодности, немамо права да пређемо?
Дмитриј Јармољук: Свака земља успоставља своје критеријуме. Земље кандидати за ступање у ЕУ спремне су да оду доста далеко у предаји свог суверенитета. Ми за то сада нисмо спремни. Зато ми дајемо предност економској уместо политичкој интеграцији. Прихватљива граница увек се успоставља у процесу преговора преко дипломатске трговине – колико далеко свака држава треба да иде у предаји дела свог суверенитета и сматра ли она довољном концесију других држава да би се компензовали њени уступци. У томе и јесте суштина компромиса. Ако ми уступамо нешто своје онда за узврат треба да добијемо право да учествујемо у контроли над процесима који се одвијају у другим земљама, или у заједничком управљању процесима који се дешавају на територијама других држава. Ако ми сматрамо, да, дајући нешто, добијамо једнак приступ ка управљању процесима на простору целокупног Царинског савеза, онда је то целисходно.
Извор: Звезда
Превео: Небојша Вуковић
Categories: Преносимо
Оставите коментар