Када се у контексту прављења самовољних политичких аранжмана изговори реч „Минхен,“ зна се на шта се то односи. Док се у Минхену 1938. године у конференцијској сали кројила  судбина Чехословачке, њеним представницима било је дозвољено једино да седе у предсобљу и да чекају да им се саопшти исход.

Српска хунта грађанима на Косову и Метохији који су лојални Србији чак ни толико није допустила. Они су били апсолутно искључени из процеса доношења одлука о њиховој земљи, њиховим животима и будућности њихове деце. Њих није било ни у чекаоници. Зато је потпуно разумљиво и оправдано што су покушали да се самоорганизују мимо званичних носиоца власти државе коју они признају, али која одбија да призна њих.

Међутим, политика коју су косметски Срби повели, и која углавном почива на проглашењу, почетком 2013. године, заједнице српских општина на северу Космета које инсистирају на томе да припадају уставном поретку Србије, запала је у ћор-сокак. Насилни избори у новембру 2013. фактички су је  обесмислили. Објављивањем, пре тога, аутономне покрајине на северу Косова и Метохије, у стилу Војводине, показало се да су тамошњи Срби направили озбиљну политичку грешку.

Пре свега, формално посматрано, Косово и Метохија у целини (а не само северни део) већ припада уставном систему Србије, као  аутономна покрајина по статусу налик на Војводину. Ако су Срби са севера желели да доследно иду тим путем, требали су од некога прво да затраже адекватан правни савет. Да су то учинили, добијени савет би вероватно гласио овако. Прво, да у тој варијанти треба да се конституишу као легитимна влада већ постојеће Аутономне покрајине КиМ, и то на целој територији покрајине (без обзира на то што је у целости не контролишу), а не само на северном делу. Друго, да то треба да учине у име свих грађана, свих националности, који су лојални Србији. Следствено томе, са њиховог становишта све остале власти на том подручју третирале би се као илегалне, паралелне структуре.

У овој ситуацији то не би било најбоље решење, али би имало далеко више правног и политичког смисла од некохерентног става који су заузели.

Ако неко жели да га узму озбиљно, он мора да повлачи промишљене и озбиљне политичке потезе. Српска „аутономна покрајина“ на делу територије која формално у целости потпада под уставни поредак Србије, представља некохерентан покушај решења које не води никуда. После сецесионистичких избора, који су насилно спроведени уз помоћ терора матичне државе и уз минимално учешће бирача, али које су званична Србија и западни део самозване „међународне заједнице“ признали као легитимне, тактика „српске аутономне покрајине“ практично је изгубила политички смисао. То је чињеница са којом се косметски Срби морају суочити. Ствар је одмакла исувише далеко за самообмањивање и  импровизацију.

Косметски Срби морају тражити онакво решење које би их вратило у игру као актере којима би се макар на кратко морала посветити дужна пажња. Када кажемо „на кратко,“ има се у виду бар довољно времена да отпор слободних грађана у преосталим деловима Србије поприма замах који би на унутрашњем и спољашњем плану могао довести до промене службеног, државног става. Једини потез такве врсте који би косметски Срби сада могли да повуку је, mutatis mutandis, исти потез који су 2008. године повукли Албанци, са истим формалним образложењем, на исти начин, и са накнадно испољеном прећутном подршком Међународног суда правде у Хагу. То значи да они морају да се окупе на неком косовском тргу и да објаве своју независност. Одлука Међународног суда правде у Хагу им даје несумњиво право да то учине и, што је најважније, у складу са том одлуком највишег међународног правосудног тела – таква објава би се морала ценити као de jure легитимна, свиђало се то некоме или не.

Са трибине „Слободни избори на КиМ – под принудом“

Само по себи, то није коначно решење, али је довољно драстично да би ресетовало политичку ситуацију у неопходној мери да Русији пружи могућност да се опет ангажује, али на новој основи. Беспредметно је од Русије очекивати да се њен даљи ангажман одвија у оквиру политике коју води Београд зато што је сада потпуно јасно да је циљ те политике супротан од онога што је Русија мислила да подржава. Једина шанса да Русија опет ризикује свој престиж и да се активно врати решавању косовског проблема било би у оквиру неке нове политичке конфигурације, која би уједно подразумевала и сарадњу са поузданијим партнерима. За животно угрожене косовске Србе, и друге становнике Косова који не прихватају да живе у безаконој псеудо-држави, могло би се разумно претпоставити да би у новонасталој ситуацији они то могли били.

Времена за траћење нема. Мора се одмах приступити – под вођством локалних Срба – формирању најширег фронта који ће на Косову и Метохији објединити све грађане, свих вера и етничких припадности који одбацују самопрокламовану независност Тачија и његове банде и који желе да остваре независност од њих. То значи декларација не аутономне покрајине, него независности Косова и Метохије, објављена на исти начин и поткрепљена истим резонима као она 2008. године, али изричито задржавајући право грађана који је усвајају да накнадно одлуче о придруживању другим државама. То обухвата не само православне Србе већ и неправедно заборављене Горане, Роме (који су такође били сурово и масовно етнички почишћени) и Албанце који желе да живе у миру и нормалном правном поретку.

Да би били политички кредибилни, косметски Срби морају формирати широк грађански фронт на Косову и Метохији, без етничке самоизолације, и конфронтирати своје противнике коришћењем правних оквира које су ови последњи, када им је то одговарало, сами зацртали као прихватљиве. Ако по важећој пресуди Међународног суда правде није прекршај међународног права да се група грађана окупи и објави независност, зашто тај механизам оставити  неискоришћеним? Да се подсетимо, у параграфу 122 пресуде Међународног суда, по питању које му је упутила Генерална скупштина УН на иницијативу Србије, стоји следећи закључак: „Суд утврђује, да усвајање декларације о проглашењу независности не крши било коју од примењивих норми међународног права“.

Та норма није ограничена на следбенике Хашима Тачија; она је или универзална или је ништавна. Нека грађани Косова и Метохије који желе да живе у другачијој независној држави искористе погодности истог механизма ради постизања својих циљева. Која ће од те две независне државе на Косову и Метохији бити легитимна, ако су обе прокламоване на исти начин и позивају се на исте нормативне резоне? Нека то одлуче и одговарајућом правном аргументацијом поткрепе државе које су признале  Приштину.

Али што је најважније, грађани на Косову и Метохији који не желе да живе под влашћу Тачија и његових спонзора таквим чином нашли би се испред догађаја уместо, као што је посебно код Срба најчешће случај, да каскају за њима. Трезвена геополитичка анализа показује нам да главни играч у овој партији – Русија – одређену политичку корист извлачи у обе варијанте, и против и за „независно“ Косово, што је релевантно за њен даљњи активни ангажман. Од подршке начелу државне целовитости она има огромну корист, што је сувишно образлагати. Међутим, када уживаоци такве подршке сами одбаце примену тог начела, као што су учиниле београдске власти, Русија као велика сила са  глобалном визијом и глобалним одговорностима може само да слегне раменима и да крене даље. Али, у одређеном степену Русији такође може бити корисно и ограничено нарушавање тог начела, у контексту њеног заштитничког положаја према Абхазији и Јужној Осетији, а потенцијално и Републици Српској.

Са становишта реалне политике, за Русију Косово са оба расплета може да буде „win-win“ ситуација, а само за Србе биће „lose-lose“, у непосредној зависности од тога колико је политика коју воде провинцијална и лоша. У односу на решавање Косова – са Београдом који је још увек у знаку 25. марта – Русија тренутно има врло сужен простор за било какву врсту конструктивне сарадње. (То, наравно, не мора да се односи и на нека друга подручја где је она заинтересована.) Али зато косметски Срби и сви други грађани на Косову и Метохији који слично мисле имају прилику да се позиционирају да би убрали политичке плодове неизбежног померања акцента руске политике са неприкосновености територијалног интегритета држава на право грађана на самоопредељење.

Поред тога, зашто би политичка акција на више од једног колосека било искључиво прерогатива Албанаца, Хрвата и осталих, али не Срба? Иницијатива за формирање српских општина на северу у саставу уставног поретка Србије за сада не изгледа обећавајуће, али ситуација је флуидна и хипотетички њен би тренутак могао доћи. Док једна група грађана иде том линијом, друга група би могла наступити у складу са могућностима које отвара одлука Међународног суда правде, за случај да се догађаји почну развијати повољније у том смеру.

Ако  право на самоопредељење имају грађани Абхазије и Јужне Осетије, може се претпоставити да би и грађани Косова и Метохије – да не помињемо Републику Српску – уколико би га истакли у сличном духу, могли наићи на одговарајућу подршку у оним центрима међународне политичке моћи одакле једино и могу да је очекују.

Излагање на трибини „Слободни избори на КиМ – под принудом“

Categories: Судбина као политика