Стефан Каргановић: Предстојећи покушај преврата и одбрана Републике Српске

stefan-karganovicМада се Република Српска не помиње на чувеном списку држава предвиђених за уништење, који је генерал Весли Кларк обелоданио пре неколико година,[1] нико не сумња у постојање намере и активног плана да се пре краја следеће године то питање реши. Бомбастичне најаве о улагању милионских средстава у тај пројекат на страну, праћењем мање сензационалних, али врло опипљивих доказа на терену, долази се до поузданог закључка да су у току припреме у Републици Српској за нешто што је у наслову једног тома својих мемоара Черчил  сликовито назвао „the gathering storm“.

Мотив,[2] средства и људи[3] за рушење Републике Српске постоје. Логистички елементи за извршење преврата постављају се на своја места. Једина непознаница је како ће жртва одреаговати и како ће се изборити за опстанак.

Јасно се препознају зачеци оркестриране кампање у Републици Српској која тежи стварању климе неповерења и дискредитацији политичког руководства државе. То је у свим досадашњим обојеним револуцијама увек био први корак, у покушају парализовања владе на коју се циља организовањем истовремених и све учесталијих напада против ње са што више страна. Опозиција је неопходна у свакој држави и игра драгоцену улогу у мери у којој своју улогу схвата као дужност да власти указује на грешке. То је концепт „лојалне опозиције“ који  преовлађује у земљама са дуготрајним демократским искуством, као што је Велика Британија. Међутим, српски концепт опозиције углавном је деструктиван и усмерен је не на побољшање, него на рушење, без размишљања о последицама или алтернативама. То је културолошка чињеница која страном фактору у великој мери олакшава посао када регрутује локалне помагаче за спровођење своје политике.

Обмана је традиционално средство скоро сваке политичке делатности, а у рушилачкој операцији која је се захуктава против Републике Српске заузима средишње место. Огледа се, између осталог, у томе ко је у тој игри стварна, а ко номинална жртва. По спољашњим знацима, олуја која је у припреми уско је персонализована и обрушава се лично на председника Републике Српске. У великој мери то јесте тачно, и он заиста јесте мета „казнене експедиције“, али само као колатерална штета и сигурно не из јавно наведених разлога.

Организатори планираног пуча тако поступају зато што им не одговара да јавност схвати њихову праву агенду. На страну лажно моралисање о демократији, борби против корупције и људским правима. Њима принципијелно уопште не сметају политичке личности са одликама које њихова пропаганда безочно приписује председнику Додику. Особе управо таквог профила већ деценијама служе као њихови најближи и најефикаснији сарадници широм света. Да не користе неморалне и корумпиране личности такве врсте, остварење већине циљева њихове политике било би знатно отежано или немогуће. Да је председник Републике Српске стварно оптерећен атрибутима које му пропагандно приписују, он им не би био на нишану, већ би, напротив, био уважени припадник њихове екипе. Чак без улажења у појединости, карактер напада, матрица по којој се одвија и извор одакле потиче довољно је да код искусног и проницљивог посматрача изазове скепсу.

Један од циљева предстојеће офанзиве несумњиво јесте политичко кажњавање председника, али то нема везе са јавно наведеним разлозима. То је искључиво зато што одбија да буде „тимски играч“ и што је посвећен одбрани свога народа и државе која му је поверена. При свему томе, приоритетна мета оперативне агенде је – Република Српска. Са становишта организатора преврата, председниково политичко уклањање свакако представља један од пожељних резултата започетог процеса, али је крајњи циљ политичка ликвидација Републике  Српске.

Механизам који је (за сада) предвиђен као средство за остварење тога циља су избори који ће се одржати за непуних годину дана, у октобру 2014, и експлоатисање потенцијала за извођење привидно „легитимног“ пуча. Када би се  брижљиво замаскирана и замагљена права агенда и коначни циљ сада открили, мали број грађана Републике Српске гласао би за самоуништење.[4] Зато се уместо коначног циља подмеће секундарни, и то све чешће вулгарно персонификован и сатанизован.[5] У време када већина некада економски снажних западних држава тоне све дубље у финансијско расуло и сиромаштво, а западна друштва која се неупућеним грађанима Републике Српске лажно приказују као морални узор, заправо дотичу дно корупције и посувраћености, пропаганда вешто потхрањује илузију да је само један човек  препрека чудесном опоравку и просперитету, а да би од тренутка његовог одласка не само све друго остало исто већ да би чак постало боље. Пошто се операција заснива на обмани, не разматра се могућност да би уместо почетка нове ере бољитка његово повлачење, напротив, омогућило инсталирање марионетског режима са задатком ликвидације Републике Српске као самосталне и одрживе заједнице, са свим катастрофалним последицама по њене грађане које би закономерно уследиле.

Конфронтација која предстоји није за изборну победу неке странке, него за опстанак Републике, и само је успутно одбрана Милорада Додика, који је маркиран за политички одстрел управо зато што је стожер нападнутих тековина. Ради се о одбрани Републике, заједничке куће свих њених становника, подједнако политичких поборника  и противника Милорада Додика. Пре било којег појединца – на мети је Република Српска.

Аналитички преглед ситуације

Успешна одбрана претпоставља трезвен преглед најважнијих стратегијских чинилаца.

[1] Основна слабост постојећег система у РС  је да, с једне стране, има реторику и став који су прихватљиви српским масама у релативно стабилним временима, али му, с друге, недостаје   пројекат, далековида идеја, визија, око које би се те масе окупљале и зарад које би и у тешким временима остале привржене. Овде се не циља на “идеологију” или формалну  доктрину, мада и тако нешто не би било на одмет као општи политички репер и фактор дуготрајније кохезије. Довољна је  идеја која би могла да људе трајно мобилише, без обзира на политичко опредељење и тренутно материјално стање. Колико год прихватљиво то звучи, ако је без дубље идејне подлоге, реторика као политички инструмент по својој природи је врло површна и њено дејство је најчешће краткотрајно. Доктрина ширег домета, која би обухватала елементе народне психологије, философије и културе и ангажовала моралне и интелектуалне капацитете најширих слојева, била би пожељна. Али нити за то има довољно времена, нити је то у овом тренутку неопходно.  Да би систем пребродио тешка времена, као идејна подлога и raison d’etre  довољно је да се формулише нешто између плитких фраза и философски софистицираних теорија, што би му дало виши смисао и позиционирало га изнад личних и страначких несугласица. Али тренутно и то недостаје јер се о томе није  благовремено размишљало.

[2] У одсуству надахњујуће визије или позитивне моралне идеје као генератора трајне масовне подршке, систем се ослања на два врло нестабилна фактора помоћу којих настоји да мобилише масе: (а) политика упорног и несумњиво популарног супротстављања центрима моћи етничких ривала и њиховим страним политичким спонзорима и (б) уверавања, која се из објективних разлога показују све јаловијим, да ће се у материјалној  сфери релативан просперитет и позитивни токови ипак моћи сачувати, или обновити, и то упркос обесхрабрујућим финансијским кретањима у свету, пред којима чак и веће, моћније и самосталније државе посрћу. [6] Када, полако, али сигурно, најоштрије последице светске економске кризе дотакну и РС, и када се још болније одразе у свакодневном животу  растућег броја грађана, донедавно популарна реторичка препуцавања са вођама других етничких заједница сразмерно ће губити своју привлачност. Са становишта грађана, који ће бити заокупљени првенствено краткорочно и површно схваћеним  егзистенцијалним тешкоћама, теоретске расправе о државном уређењу ће губити своју релевантност.

[3] Економска криза свакако није лансирана само зато да би допринела краху РС и политике председника Додика, али на домаћем плану страни непријатељи Републике и њихови домаћи сарадници неће пропустити прилику да је искористе ради постизања управо тога циља. Тада ће постати јасно да је одсуство општенародног пројекта који би се налазио изнад материјалне свакодневнице Ахилова пета актуелног система у РС.

[4] Свргнути некога релативно је лако, поготово ако такву меру предузима несразмерно јачи противник. Један од начина како се физички слабија страна штити од таквог потеза је асиметрично супротстављање и стварање ситуације на терену где ће без ње бити врло тешко или немогуће управљати државом. Пример тога је искуство са генералом Пероном у Аргентини. Мада Перон није имао никакву доследну филозофију, за кратко време бриљантно је изградио и масама понудио привлачан социјални пројекат помоћу којег је обезбедио трајну лојалност најширих слојева друштва. Организовати пуч против њега није било тешко, али владати Аргентином  без њега показало се немогућим. У овом тренутку положај председника Додика био би знатно повољнији када би се у том кључном аспекту могао упоредити са  положајем генерала Перона крајем првог периода његове владавине. Благовремена припрема у Републици Српској  сличног фактора одвраћања била је занемарена. То повећава Додикову рањивост и уједно потхрањује искушење да се против њега предузму активне мере, без претераног страха да би се организатори таквих мера, слично аргентинским војним хунтама  које су се, уз подршку из САД, ређале после Пероновог свргавања, касније могли наћи у положају политичке блокаде.

[5] Највероватније је да ће покушај политичког уклањања Додика ићи по обрасцу који се у америчкој доктрини за примену активних мера за свргавање зове “swarming”.  То значи истовремено отварање против релативно слабијег противника толико бројних фронтова  да он ускоро постаје беспомоћан и парализован јер више нема средстава да на тако широк спектар координираних и разноврсних напада адекватно одговори. У редовима жртве долази до повлачења, или у најмању руку искључиво одбрамбени став на широком фронту. То колебање затим ствара дефетистичко расположење, база подршке почиње да се осипа, од раније заврбовани и уграђени агенти утицаја спектакуларно напуштају и појачава се утисак безперспективности отпора. Лагани одлив подршке и кадрова ускоро се претвара у лавину која почиње да се ваља својим незадрживим моментумом. Од тог тренутка, ако до њега дође, жртва је вероватно бесповратно  изгубила битку, и само је питање времена када ће бити принуђена на политичку капитулацију.

Значај који се придаје психолошкој компоненти очитује се у приручнику недавно објављеном у САД: „Специјалне снаге у вођењу неконвенционалног рата.“[7] Овај приручник се односи на управљање сукобима у циљу рушења неподобних влада, али „без прибегавања отвореним борбеним дејствима (…) организовањем, обуком и опремањем кадрова који ће пружати отпор“ непожељним владама, док ће „представници владе САД посветити пажњу развоју одговарајуће инфраструктуре“. Што се локалног живља тиче, њему се додељује улога статиста, док професионално обучена „авангарда“ делује као ударна песница „демократског преображаја“. У приручнику се истиче да је „кључ за прелажење из фазе растућег незадовољства у фазу побуне –  перцепција знатног дела становништва да устанком ништа не губи и убеђеност да ће се побуна окончати успешно. Поред тога, а то је нешто што бројни примери из праксе у разним таргетираним земљама потврђују, „мора да постоји нека варница која ће изазвати побуну, драматичан догађај који ће потпалити масе против државних власти“.[8]  При томе се не заборавља још један кључан моменат: да ће „покрету отпора бити потребна морална и политичка подршка у међународним форумима (…) у облику средстава као што су новац, оружје, храна, саветници и обука…“  Не, ово није извод из Лењиновог „Шта да се ради?“ са почетка прошлог века. Ово је макијавелистички сценарио Лењинових данашњих наводних идеолошких противника, цинично написан сто година касније као приручник за рушење влада које им нису по вољи.

[6] Да би се субверзивни процес успешно одвијао, у најмању руку је неопходно да делују два фактора: обликовање свести помоћу контроле над медијским простором и фабриковање лажне алтернативе која би, у сарадњи са одређеним иностраним снагама, наводно умела да нагомилане проблеме реши на задовољавајући начин.[9]

Корумпирани медији у служби преврата имају задатак да обликују климу мишљења, филтрирају информације и тенденциозно усмеравају јавну расправу тако што некима дају прилику да у њој учествују и утичу на јавност, док друге маргинализују или сасвим лишавају те могућности. Медијско стање у Републици Српској убрзано доспева у фазу систематског и отвореног оспоравања скоро свих основа националне политике, и већ је видно зашло у фазу маргинализације њеног главног носиоца. То је већ крупан корак у правцу психолошког припремања позорнице за извођење преврата. Истовремено, безначајним и дискредитованим – али „кооперативним“ –  бившим политичарима, и њиховим најчешће микроскопским странкама, нестрпљивим да још једном приграбе власт са пратећим лагодностима, удељује се несразмерна пажња, њихови инструисани ставови и испразне изјаве преносе се и озбиљно коментаришу, а критичка питања им се не постављају. И без изричитог оспоравања, тиме се ставови и значај централне политичке личности у држави релативизују.[10] Јавност се привикава да га посматра као некога ко је пролазан. У следећој фази обликовања јавне перцепције биће лакше распространити утисак не само да  он може бити замењен већ и да постоји неко ко би био пожељнији да дође на његово место. Опсенар и марионета коме ће бити додељена та улога већ је у припреми да буде коришћен на предстојећим изборима и ускоро ће бити представљен са шарлатанском формулом за тренутни бољитак и испуњење свачијих аспирација и жеља. Он се обучава у радионицама западних предузећа за односе са јавношћу, док се његов „спасоносни програм“ усавршава у неком од прекоморских think tank-ова задужених за дестабилизацију Балкана.

[7]  Ови процеси, чији су трагови већ видљиви, немају за циљ само политичку дисквалификацију једне особе, ма како значајна била, већ много више од тога – разградњу Републике Српске као државе. Колико је неки од тих процеса поодмакао, ствар је процене. Уз то, наравно, иде још једна велика непознаница, а то је у коликој је мери систем већ миниран. То ће се показати тек онда када на разним фронтовима угрожени систем покуша да пружи отпор, и потврдиће се ако тада  његове структуре једна за другом буду почеле да отказују.

Слабости супротстављених страна

Пре него што пређемо на конкретне примере како се у Републици Српској примењује техника преврата, биће корисно укратко изложити упоредне слабости обе стране.

Ово су главне слабости западних служби које организују операцију и њихових локалних помагача:

[1] Страни организатори преврата делују шаблонски и без изразите креативности, следећи образац раније успешно проведених сличних акција на другим подручјима. У њиховом жаргону то се зове „template“, што значи „образац“. Они се углавном круто држе обрасца и недовољно узимају у обзир специфичности терена и непредвидљивост могућих исхода. „Обојене револуције“, које су са малобројним  изузецима до сада  успешно изводили у разним земљама одликују се оперативном хомогеношћу и разликују се углавном само по „боји“. Са становишта организатора, такав приступ има својих предности, али и великих ограничења. С друге стране, са становишта потенцијалне жртве, нефлексибилност нападача једна је од предности јер пружа могућност благовремене припреме за одбијање напада, који ће се највероватније кретати из предвидљивих праваца и одвијати предвидљивим током.

[2]  Нападач рачуна на реакције које су углавном нерационалне и прекомерне.[11] Tо би му помогло у распиривању незадовољства, што подразумева не само сатанизацију већ и стратешко исмејавање таргетиране државне власти.[12] У свести нападача шаблонизована је не само техника напада већ и очекивана техника одбране. Стандардизована очекивања некреативног нападача код њега представљају велику слабост јер му то умањује способност да се ефикасно постави према одбрани која је оригинална и асиметрична, поготово ако је још и интелигентна.[13]

[3] Операција нема изгледа на успех ако није камуфлирана фасадом поткупљених домаћих сарадника и успут мобилисаних корисних будала, кооптираних комбинацијом амбиције, сујете, мита и претњи.[14] Џин Шарп у свом приручнику Самоослобођење нашироко и сасвим исправно указује на штету коју би претрпели  локални поборници „демократске револуције“ уколико би се открила њихова веза са страним достављачима материјалне подршке, обуке и стратешких упутстава (с. 22).[15]  Зато отисци прстију страног фактора – правих аутора преврата – морају остати невидљиви већини учесника и широкој јавности.[16]

Пример из прве категорије поткупљених су локални политичари малог формата, које је време очигледно прегазило, али који су спремни да своје услуге ставе на располагање за подршку да се бар још једном докопају власти. Парадигматичан пример из друге категорије корисних будала је један бивши политичар и донедавни хашки осуђеник који је вишеструко рањив и подложан уценама, без обзира на то што је већ издржао казну за један краћи период своје јавне делатности. Непосредно од пуштања на слободу он се здушно посветио активирању своје  мреже утицаја из прошлости, са назнакама да би је могао ставити у службу подривачког пројекта.[17] Као што је случај са многим личностима међу корисним будалама,[18] ни његова субјективна приврженост Републици Српској није под упитником, али објективна делатност је друга ствар. Сличних примера има много.

Треба имати на уму да организатори преврата нису   свемоћни, а још мање су генијални. Они су, заправо, врло осредњи. У недостатку бољег избора, принуђени су да користе домаћи људски материјал који је знатно испод минималних капацитета који би били пожељни за операцију овакве врсте. Низак квалитет људског фактора, поготово на домаћем терену, који је у оперативном смислу кључан да би се обезбедио успех, код нападача представља  изразиту слабост коју би одбрана требало  да  експлоатише, али увек без омаловажавања знатних укупних ресурса који стоје на располагању противничкој страни.

Одбрана такође има значајних слабости, које су углавном иманентне српском менталитету. Набројаћемо неколико главних.

[1] Потцењивање противника. Да се ради искључиво о домаћим противницима, супериоран или донекле безбрижан став у односу на њих имао би извесно оправдање. Међутим, аниматор догађаја је страни фактор. Иако није ни посебно креативан ни интелектуално супериоран, он јесте упоран, организован и професионалан. Потцењивачки став према њему представља велику грешку. Та комбинација својстава обично је јача од скоро сваке импровизације, па и најкреативније. Само систематски и професионално конципирано противдејство пружа реалне изгледе за успех.

[2] Поред потцењивачког става према противнику, српска особина стављања краткорочних личних комбинација и предрасуда изнад општег интереса још је једна културолошка   одлика која иде на руку нападачкој страни. Под утицајем страног фактора, ова одлика често поприма изразито самодеструктиван карактер. У српској свести не постоји високо развијен осећај за равнотежу између личног и општег. Коруптивно усмеравање уско и често врло погрешно процењеног личног интереса делује као једно од најмоћнијих средстава за мобилизацију појединаца против општег друштвеног интереса. Пошто су углавном неспособни да зрело процене крајњи ефекат поступака који им се сугеришу, подстицани полугом личног интереса, Срби се лако усмеравају на рушилачко понашање. При томе јесте важно   препознати и жигосати праве опортунисте, али велика је грешка уопштено етикетирати све неистомишљенике као „издајнике“ зато што се међу њима налазе поводљиви и морално лабилни појединци  који су заблудели, али нису изгубљени. Страном  фактору, који се врло ефикасно служи материјалним подстицајима и психолошким средствима да би стекао сараднике, непромишљено етикетирање и изопштавање само користи као додатни регрутни механизам.

[3] Слаба или површна обавештеност и склоност да се сензационалне приче  прихвате без доказа здраво за готово,  такође су особине које представљају објективну слабост у  оквиру српске заједнице. Као што Џин Шарп, не без дозе благог цинизма, исправно примећује, „становништво је углавном заокупљено простим преживљавањем (…) и највећим делом је пасивно“ (Самоослобођење, с.36). Та околност пружа бројне могућности за циљано попуњавање информативних празнина и анимирање „пасивног становништва“ занимљивим сензацијама, поготово ако се то ради на сугестиван, забаван и професионалан начин. У случају Републике Српске, тежиште кампање за рушење ауторитета актуелног руководства је драматизовање последица економске кризе и наводна узнемиреност благородних критичара неприхватљивим нивоом корупције коју примећују у друштву. Опет, као што Џин Шарп своје ученике упозорава, „важно је да снаге отпора  приграбе иницијативу од самог почетка и да је не испуштају све док сукоб траје“ (Самоослобођење, с. 31). То значи да ће господари дискурса настојати да се искључиво чује њихова критика  економског стања, ван контекста светских збивања и, подразумева се, без обавезе да у том контексту понуде сопствена сувисла решења. За корупцију важи сличан принцип. Занемарује се чињеница да су бомбастичне и таблоидне оптужбе за корумпирано понашање скоро редовно падале у воду чим би се покренула озбиљна истрага и да је врло мали број њих добио епилог пред судом, где за разлику од таблоида важе ригорозна правила доказивања.

Међутим, у култури у којој се обично не поклања претерана пажња емпирички утврђеним чињеницама и у којој се људи лако поводе за сензационалним гласинама, обликовање искривљене слике коришћењем релативно једноставних пропагандних механизама није тежак задатак. То је једна од слабих тачака којој би одбрана требало да поклони пажњу зато што је нападачка страна ту слабост већ регистровала и увелико је користи.

Оперативни принципи…

Биће од користи да укратко изложимо најважније савете Џина Шарпа полазницима школе за демократију, која је до сада дала богате плодове, од привредно и друштвено разорене Србије, која полако али сигурно клизи ка диктатури у јужноамеричком стилу, до општег слома који се опажа у Грузији под вођством  неуравнотеженог прозападног тиранина Сакашвилија. Искуство тих и преосталих земаља под ударом принудне „демократизације“ које су у средишту пажње Џина Шарпа, његовог колеге пуковника Хелвија и њихове екипе разматра се у  капиталној студији на ову тему Наталије Нарочњицкаје и Џона Локланда „Наранџасте мреже, од Београда до Бишкека“, која ће у најважнијим деловима ускоро бити објављена на српском.[19]

Промена, тврди Шарп, не постиже се само констатовањем да је стање лоше и пуким протестовањем него „стратешким планирањем помоћу којег ненасилна борба постаје много ефикаснија него што би то био случај када би се само протестовало и пружао отпор, али без стратешког планирања“ (с. 6, сви цитати су из књиге Самоослобођење [Self-liberation, Albert Einstein Institution, 2009]на енглеском језику). Најављује се, према томе, озбиљна акција која неће бити ни стихијска ни чисто емотивна, већ брижљиво припремљена, одмерена и страчуната.

У средишту успешне операције налази се оно што Шарп назива „великом стратегијом“ (grand strategy), или опсежан преглед ситуације који обухвата „познавање природе сукоба, супротстављених страна, друштва и његових потреба“ (с. 16-17). Потези се не вуку насумице или према тренутној инспирацији, него након пажљивог проучавања терена.

Затим се поставља неколико практичних питања: Шта је у сукобу спорно? На који начин ће се привући друге особе и  установе да се придруже у борби? Како реалне проблеме искористити за мобилизацију подршке,[20] да би се смањио број присталица супротне стране и да се утиче на појединце и групе у противничком табору да промене страну?[21] Које су јаке, а које су слабе тачке противника? Које су јаке и слабе тачке наше стране? Одговори на ова питања добијају се стратешком проценом (с. 18).

„Стратешко размишљање“, напомиње Шарп, „односи се на способност доношења процене са реалног становишта о томе  како би требало поступити да би се ситуација променила и постигао жељени циљ (…) Ти планови се односе на начин на који ће  дугорочни сукоб отпочети и на који ће стратегија и посебне кампање за остварење ограничених циљева коначно допринети постизању главног циља“ (с. 27). Студенти који су пре него што су открили Шарпа проучавали Лењина у овим демократским разматрањима непогрешиво ће препознати утицај лењинистичке концепције „минималног и максималног програма“.[22] Настављајући у истом лењинистичком духу, Шарп истиче да је „приликом формулисања велике стратегије превасходан фактор стално тестирање да ли кампања отпора слаби или јача моћ противника“ (с. 28). Конкретно у вези с тим „поступци одбијања друштвене, економске или политичке сарадње (што је такође познато и као бојкот) представљају важне методе у вођењу ненасилне борбе“ (с. 28).

Што се спонтаности овог процеса тиче, Шарп упозорава да ће „први кораци у дугорочној борби против диктатуре морати да буду врло ограничене природе и пажљиво припремљени“ […highly limited and carefully staged] (с. 30). У енглеском оригиналу, реч “staged” открива целу игру. Тај израз потиче из позоришне терминологије и српска реч која најбоље преноси његов смисао је „инсцениран“.

Следеће питање које завређује пажњу аутора стратегије самоослобођења односи се на „распоред неуралгичних тачака моћи“ и то „да ли постављени циљеви и примењена средства погоршавају унутрашње слабости система или не“ (с. 30). Предност се даје „активностима које погоршавају већ постојеће рањивости“ (с. 31), Лењин би рекао – контрадикције. Иницијатива се мора уграбити од почетка и не испуштати (с. 31).  Под „екстремним режимима“, Шарп у лењинистичком  заносу додаје, „мала али мудра група која се бави стратегијом понекад би могла да испланира и раздели упутства за акцију“ (с. 32). Та „мудра“ авангарда могла би да предузме

…ограничене кампање у вези са проблемима који ће привући широку подршку међу становништвом. Проблем изабран за истицање мора имати очигледно оправдање и треба да буде такве природе да режиму буде тешко да одбије захтев. У већини случајева, то би требало да буде проблем када ће, иако нерадо, режим ипак поћи на уступке и када ће народ, чија моћ расте, показати да може да нанесе пораз режиму (с. 33)

Најзад, долазимо до једног од главних питања: који су најугроженији „стубови подршке режиму“ (терминологија  пуковника Хелвија, коју Шарп са одобравањем користи) и где би, према томе, требало применити сконцентрисану снагу побуњеника (с. 35)[23] ?

Џин Шарп црта ружичасту слику „новог политичког поретка који ће отворити пут успешној примени бољих решења, што би одговарало потребама друштва и било у складу са одлукама народа (…) отвара се пут за изградњу трајног, слободног и демократског система у коме ће сви добити могућност да учествују“ (с. 41).

Међутим, он не наводи као пример ниједну земљу која је била „ослобођена“ применом рецептуре из приручника који је написао, где се примећују ефекти успешне примене бољих решења која препоручује или где се било шта догађа са ослонцем на одлуке које доноси народ.

… и њихова практична примена

Коментаришући Шарпов значај у припремању и извођењу „меких“ преврата, француски аналитичар Тјери Мејсан истиче да је „Шарп увек присутан свугде где су амерички интереси у питању“.[24] Без сумње, списак Шарпових превратничких успеха је импресиван и обухвата десетак земаља у којима су кадрови у чијој је обуци учествовао освојили власт и радикално променили политичку оријентацију своје државе у складу са америчким интересима. Два изразита неуспеха, у Белорусији и Зимбабвеу, Мејсан приписује Шарповој немогућности да „на време истренира довољан број демонстраната“.

Потреба за „тренирањем демонстраната“ врло је индикативна. То не само да алудира на степен спонтаности Шарпових „револуција“, већ указује и на значај непрекидног провоцирања супротне стране у очекивању да ће насилнички  одреаговати, што би произвело жељену „варницу“, која би ситуацију радикално преокренула на штету таргетиране владе. Шарпов колега и блиски сарадник, пуковник Роберт Хелви, аутор је приручника „О стратешком ненасилном сукобу“ у којем се инсистира управо на томе да „планери треба увек да траже згодне прилике да се режим постави у такву политичку дилему да је сваки исход неповољан. Планери треба да препознају најдубље тежње народа и да испровоцирају противника да поступи на начин који је супротан тим тежњама“.[25]

Још један важан чинилац који Шарп, Хелви и  остали мисионари демократије наглашавају јесте „пропаганда, која се користи да се масе мобилишу да пркосе влади која их угњетава.“[26] Хелви појашњава: „Опште узев, становништво у целини је мета за пропаганду. Међутим, да би пропаганда била  ефикасна, публику на коју се циља треба изделити тако да се свакој групи усмери посебно обликована порука… Порука која би убедљиво  деловала на пољопривредника разликује се од поруке коју би требало упутити студенту. Главне мете пропаганде су стубови подршке режима, а то значи да сваку од циљних група и подгрупа треба анализирати да би се утврдили ниво образовања, верска убеђења, етничка припадност, аспирације и – доступност пропагандним порукама.“[27]

На овакав начин разрађена техника преврата већ више од годину дана постепено и са растућим интензитетом примењује се у Републици Српској. Неколико примера ће показати озбиљност и упорност Шарпа и његових локалних ученика.

Студентска група „Глас народа“ формирана је у пролеће 2011. и садржи све главне компоненте које илуструју практичну примену Шарпових принципа,[28] почев од демагошког назива.[29] Та група, под вођством студента политичких наука Стефана Филиповића, била је формирана наводно у знак подршке члановима Борачке организације РС, који су у том периоду протестовали у вези са својим статусом и бенефицијама. Подразумева се да су борци Војске Републике Српске и њихови проблеми последња брига активиста ове групе и да је везивање за протест бораца био потез чисто тактичке природе. Професионално обучени активисти траже жаришта већ постојеће политичке енергије, преузимају је и затим  преусмеравају у служби потпуно различитих циљева. Примена Хелвијеве тактике  притиска са улице да би се власт поставила у „такву политичку дилему да је сваки исход неповољан“ овде је очигледна. Одбијањем захтева, власт се показује као неосетљива за људску патњу; удовољавањем захтевима уличне групе за притисак, која при том нема никакве везе са борцима или искреним симпатијама за циљеве њихове борбе, поклања јој се легитимитет и пружа могућност да као равноправан саговорник поднесе нови низ захтева. Демагогијом коју је научио у некој „радионици“ за обуку активиста пре него на бањалучком факултету политичких наука, где је формално студирао, нестрпљиви Филиповић је, не чекајући да однесе прву победу у  „ненасилном сукобу“ са властима, одмах подигао лествицу објавивши да је добио „енорман број порука на Фејсбуку да скуп треба пропагирати шире незадовољство у друштву…“ Тиме је уједно открио стратегијски циљ и прави мотив који стоји иза привидног залагања за права бораца.

Умесно је поставити питања о правој сврси оваквих група, наводно посвећених позитивној промени у друштву. Да констатују или да распирују објективне разлоге за незадовољство? Да незадовољнике манипулишу у функцији политичких агенди које они и не слуте? „Обични грађани су увидјели прилику да отворено кажу да нису задовољни тренутним социјално-економским, а потом ни самим политичким стањем у РС-у,“  наставља Филиповић, већ уживљавајући се у улогу народног трибуна. „Након краће анализе, прихватио сам захтјеве тих људи и скуп је попримио и социјалну и образовну паролу.“[30]

Упркос истакнутим паролама, Филиповићев краткотрајни бунт није заживео и очекивана „варница“ није блеснула. „Планери“ које пуковник Хелви са великом отвореношћу помиње, очигледно су закључили да је изабрани пион неподесан и вратили су га у нафталин, одакле је извађен.

Без обзира на повремене неуспехе, као у Филиповићевом случају, déraciné студентска популација трајно је интересантна стратезима друштвених  преврата зато што је мобилна и релативно неспутана друштвеним оквирима и обавезама. Након кратке паузе за стратешку рефлексију, у истој средини  организована је нова група за притисак. „Студентски покрет“ у РС освануо је у новом паковању и под вођством новог лидера, дугогодишњег студента медицине Николе Дроњка.[31] И назив је био нов –  „Слободна Република.“

Дроњак испољава изразиту склоност ка реторичком претеривању које се налази на самој граници нетактичности и често прелази у примитивну хиперболу. Карактеристична је његова изјава новинарима приликом званичног представљања циљева организације:

„Ово удружење је настало због потребе борбе за слободу, како грађана, тако и цјелокупног друштва. Свједоци смо да живимо у друштву у којем режим хапси студенте, новинаре, у којем немате економске и социјалне слободе, јер немате право на запослење, а више од 90 посто становништва живи испод социјалног минимума.“[32]

Поред осуде „угрожавања темељних људских права“ (примери се не наводе) и тврдње да „млади људи овдје за себе не виде никакву перспективу“,[33] Дроњак патетично денунцира „зло и несрећу која нас је задесила… ово је најгора могућа власт у региону…“[34] и позива на „стварање перспективног друштва“ и „боље сутра за незапослене којих има и превише.“[35] Ако су Дроњкове друштвене анализе назнака његових дијагностичких способности, и ако икада буде дипломирао медицину, пацијенти ће са пуно разлога  избегавати да му повере лечење својих тегоба. Али упркос некохерентности изнетих идеја, Дроњак и, у позадини, „планери“ које помиње пуковник Хелви имају очигледно позамашне политичке амбиције у Републици Српској:

„Желимо да будемо адреса за све незадовољне у овом друштву. За инвалиде, борце, пензионере, за младе људе који нису на студијама, а које нико ни не спомиње и свим категоријама друштва чији се живот свео на од данас до сутра.“[36]

Дроњкове набубане катастрофичне декламације немају много везе са стварним стањем и положајем већине грађана у Републици Српској, али то није разлог да буду игнорисане. Била би велика грешка не обраћати пажњу на демагошки потенцијал његовог сектора политичког фронта. Искуство са других локалитета где су се фабриковале вештачке политичке кризе сугерише да ће «варница» највероватније доћи из студентске или омладинске средине. Присетимо се Хелвијевог упутства да се педантно сачине психолошки профили циљних група и подгрупа. Задатак Дроњка и организација као што је његова није да објективно сагледавају право стање и предлажу ефикасна   решења, него, напротив, да стварност карикирају и демагошки извитоперују. Они су задужени за производњу енергије незадовољства, и то у што већим количинама; планери ће се постарати да ту енергију усмере против „стубова режима.“ Пошто одигра своју улогу, Дроњак (nomen est omen) ће бесцеремонијално бити враћен у нафталин да се придружи претходнику, „студентском лидеру“ Филиповићу.

Упоредо са уличном „пешадијом,“ са задатком да испровоцира  реакцију која ће изазвати варницу неопходну за ескалацију политичке кризе, делује велики  број других фактора. Њихов кумулативни задатак је да ресурсе власти одвуку у безброј дефанзивних акција, створе атмосферу неизбежности преврата и неутралишу вољу скептичне већине која га највероватније не жели. Дејство тих фактора могло би се упоредити са вишеглавом хидром, што ће илустровати неколико примера.

Симбиозу корисних будала и обучених агитатора, где једни из политичког аналфабетизма, а други свесно, служе истом циљу илуструје вест коју злурадо преноси интернет сајт „Васељенска телевизија“ под драматичним насловом „Република Српска на економском издисају“. У тексту се наводи извештај експерата „Центра за цивилне иницијативе“ да се „нова влада Републике Српске, која ужива подршку старе парламентарне већине, суочава са изузетно тешким стањем и према почетним резултатима није нашла задовољавајући одговор на такво стање“.[37]

Пласиран као оцена објективних аналитичара о раду Владе РС, читаоцима је остало непознато да је ово, у ствари, наручени извештај једне „НВО“ коју финансирају западни интереси (USAID, Balkan Trust for Democracy, Европска унија и амбасада Холандије у БиХ).[38] У извештају пише оно што финансијерима годи и што желе да грађани Републике Српске прихвате као неупитну чињеницу, али то не мора да буде одраз објективне стварности.

Следи неколико глава хидре са којом се Република Српска суочава.

[1] Сепаратизам. Војвођански сценарио постепено се нормализује у Републици Српској. Руководство општине Љубиње, у Источној Херцеговини, отишло је корак даље, захтевајући заставу, грб и химну за источни део Републике.[39] Начелник општине Веско Будинчић прецизира да „кроз политичку борбу желимо да овладамо концесијама и материјалним добрима Херцеговине, нема разлога да не остваримо и ову најновију идеју“.[40] Небитно је да ли је Будинчић имао прилику да чита литературу коју смо цитирали; његова разбијачка иницијатива и демагошко образложење на које се позива уклапају се савршено у Шарпове и Хелвијеве визије.

[2] Корупција. Оптужбе за корупцију наручују се на исти начин као оцене „независних стручњака“ ЦЦИ о раду Владе РС. Чињеница да су се спектакуларне оптужбе Домагоја Маргетића неславно срушиле не значи да се неће стално понављати са новим акцентима и уз навођење још импозантнијих цифара да би се код просечне особе изазвали бес и завист. Београдски „Курир“ је почетком 2013. објавио приземну пашквилу под насловом „Додик за четири године инкасирао осам милиона евра.“[41] Садејство србијанских масовних медија увезаних са структурама власти, као „Курир,“ са колегама из Федерације функционише беспрекорно када је у питању дискредитовање руководства Републике Српске. У истом духу, „Слободна Босна“ најављује наводну намеру српских власти да се „обрачунају“ са вишемилионским малверзацијама чији траг, наводно, води у Бањалуку.[42] Са врло јасним импликацијама на кога се циља, БН телевизија преноси изјаву првог потпредседника Владе Србије Александра Вучића да се „нада да ће се борба против криминала и корупције проширити на Републику Српску и на читав регион, и то на озбиљан начин“.[43]

[3] Консолидовање опозиционих странака. Досадашње искуство упућује на закључак да се обједињавање опозиционих политичких снага у један ad hoc блок – без обзира на његову хетерогеност – налази у самом врху приоритета организатора преврата. Тај процес се одвија у овом тренутку и не увек глатко,[44] али није искључено да ће уз помоћ одговарајућих подстицаја до пролећа 2014. бити склепана  функционална коалиција способна да својом ширином, ако не дубином, конкурише за власт. С тим у вези два момента завређују посебну пажњу.

Прво, врло је индикативно оснивање Српске напредне странке у Републици Српској.[45] Пошто СНС у Србији нема никакву препознатљиву идеолошку оријентацију, оснивање огранка у РС не може бити мотивисано идејним императивима и може се протумачити једино као покушај формирања политичке експозитуре за коју је мало вероватно да има задатак да делује на истој линији са већинском коалицијом у Републици Српској.

Друго, великодушна и вероватно изнуђена изјава Драгана Чавића, бучног и амбициозног вође једне минорне странке коме страни фактори и многи локални медији додељују несразмерну пажњу, да му је битно само да се опозиција уједини, али да он не мора да јој буде на челу, такође је врло индикативна. То имплицира да је на хоризонту у РС нешто слично аранжману Ђинђић – Коштуница пред изборе у Југославији 2000. године, који су страни контролори опозицији наметнули када су схватили да њихов фаворит Ђинђић нема шансе да  победи. Ако Чавић као предводник опозиционог блока 2014. заиста буде скрајнут у прилог некој мање компромитованој личности која је прихватљива на широј основи, то ће бити доказ par excellence да је на делу исти образац, па самим тим и исти режисери.

[4] Покушај делегитимисања Републике. Бојкот председника Додика, који је најавио амерички званичник Филип Рикер, увод је у осион и помало комичан покушај оспоравања легитимитета државе преко њеног челника.[46] На страну то што би Додик имао пуно морално право да бојкотује Рикера, који је после инвазије Авганистана пред камерама хладнокрвно негирао ратни злочин америчких окупационих снага које су по преком поступку и на суров начин погубиле око 3.000 заробљених герилаца, покушавајући да одговорност за масакр пребаци на марионетску авганску војску.[47] Прекид званичних односа и  „изоловање“ таргетираног лидера пред елиминацију стандардна је пракса у западном политичком репертоару. Такође и узгредан покушај изазивања раздора у његовом најближем окружењу, што је Рикер у овом случају потврдио додавши да ће се  убудуће састајати само са Небојшом Радмановићем и Игором Радојичићем (и Драганом Чавићем, то се подразумева).

На мање комичној равни, ради се интензивно на задавању материјалних удараца Републици Српској (а то практично значи њеним пореским обвезницима) подношењем бројних тужби за одштету. Пример је накнада од пола милиона конвертибилних марака коју је сарајевски суд доделио «цивилним жртвама» на штету Републике Српске.[48]

Прослава годишњице Републике Српске 9. јануара такође је на нишану у склопу стратегије вршења психолошког и пропагандног притиска. „Оснивањем ‘Српске Републике БиХ’ започео је пројект ‘ослобађања’ дела територија БиХ под српском контролом. Заправо, реч је о почетку спровођења геноцида. Због тога сматрамо да је 9. јануар дан који треба обележити као Дан геноцида,“ у саопштењу тврди организација «Млади Муслимани» и „позива све невладине организације, институције, асоцијације, интелектуалце да на одређени начин обележе 9. јануар трибином, предавањем или промоцијом неке књиге која говори о агресији над Бошњацима.“[49]

Фабриковање кризе у Коњевић Пољу у вези са језиком на коме се врши настава бошњачким ђацима саставни је део истог концепта. Испостављањем фриволних захтева (право на недефинисану „националну групу предмета“, да учитељи бошњачке деце буду  Бошњаци, па чак и да бошњачкој деци не сме предавати наставница која говори на екавици)[50] заоштравају се односи између две заједнице и припрема се терен за интернационализацију вештачки створеног спорног питања. Корак у том правцу већ је учињен када су незадовољни родитељи из Коњевић Поља у знак протеста данима штрајковали испред зграде ОХР-а у Сарајеву, а да нико није поставио питање одакле тим сиромашним људима средства за такве активности.

Како организовати одбрану

Ако неко сумња у озбиљност припреманог напада на Републику Српску, треба да се упозна са документом “Plan estratégico venezolano” [Стратегијски план за Венецуелу]. Разрадиле су га три „НВО“ који се финансирају и делују као трансмисиони каиши западне политике на јужноамеричком континенту.[51] Између овог плана за свргавање демократски изабраног председника Венецуеле Николаса Мадура и тактике која се у Републици Српској све очигледније примењује ради обарања Мадуровог демократски изабраног колеге, Милорада Додика, аналогије су запрепашћујуће. Неколико појединости биће довољно да се то покаже.

„Усавршити конфронтациону и радикалну реторику Енрике Каприлеса [кандидат опозиционе коалиције – наша примедба].

„Подизати емоције порукама које су кратке али допиру до најширих слојева становништва, а социјалне проблеме приказивати у таквом светлу да се  изазову друштвени немири. Погоршати несташице спречавањем редовне доставе производа из основне потрошачке корпе крајњим корисницима.[52]

„Организовати и интензификовати саботажу свих система који пружају основне услуге становништву…како би се одговорност за неефикасност и пропусте могла свалити на владу.

„Створити кризно стање на улицама да би се оправдала интервенција северноамеричких снага, НАТО пакта и Колумбије [суседна Колумбија је традиционални ривал Венецуеле и њена влада је у политичкој орбити САД – наша примедба]. Кад год је то могуће, немири треба да резултирају мртвима и рањенима. Подстицати  вишедневне штрајкове, масовну мобилизацију, проблеме на универзитетима и у другим друштвеним секторима, као и у државним установама.

„Мобилисати све расположиве снаге у циљу дискредитовања и слабљења власти на начин који ће дизати кредибилитет опозиције. Уз подршку североамеричке владе, приказати повезаност владе и високих функционера са трговином наркотицима и прањем новца…“

У „Плану за Венецуелу“ износи се још низ тачака у истом духу. Упркос томе што су Венецуела и Република Српска две врло удаљене и скоро потпуно различите земље, повезује их једна важна сличност – њихове некооперативне владе маркиране су за одстрел. У оба случаја, оперативни стил, modus operandi, одаје исте отиске прстију. Тешко је избећи закључак да се у Венецуели и Републици Српској одвија у основи исти процес, уз примену врло сличне методологије политичког преврата дириговане из иностранства, и да се локални кадрови обучавају из истих уџбеника.

Како одолети? Противник је моћан, упоран и професионално организован скоро до савршенства. Жртва је пословично немарна, површна у процењивању опасности које јој прете и спора да на њих ефикасно одреагује.

Чаробног и једноставног решења нема. Ипак, не постоји ниједан разлог да противник постигне свој циљ, осим ако му се пасивношћу не створе услови за то. Са неколико благовремено предузетих корака, успешан преврат може бити доведен у питање и спречен.

[1] Први и најосновнији корак је подизање јавне свести о чињеници да је Република Српска у опасности и да је предмет сконцентрисаног политичког напада са коначним циљем уништења. Лични напади на њеног највишег представника су подли и неосновани, али су ипак диверзија. Они служе као димна завеса да би се прикрио прави циљ јер, да га је свесна, огромна већина  грађана га никада не би прихватила. Природа опасности се мора прецизно дефинисати да би противмере биле ефикасне. Опасност је превасходно политичке, а не војне или неке друге природе, и одбрана такође мора бити разрађена са приоритетним ослонцем на политичка средства. Садржај тих средстава је тема за посебну расправу, али мора се ићи овим општим правцем.

[2] Инострани планери преврата принуђени су да делују из сенке. Корумпиране локалне пионе професионално су обучили да се лажно представљају и да наступају са лажним паролама. Стога ће се битка за Републику Српску 2014. године одвијати пре свега на нивоу информација и перцепција, или „управљања утисцима“, како би се изразио српски аналитичар из Америке Небојша Малић. Противничка страна располаже знатним материјалним и техничким предностима, али није свемоћна, а доказ за то је да не би имала изгледе на успех да не прикрива своју праву агенду и не наступа под лажном заставом. То је њена неуралгична и најслабија тачка и уједно најјачи адут одбране. На методологију преврата и његове главне актере мора се усмерити снажан рефлектор да би јавност схватила одакле јој прети опасност.

[3] Закон којим би се регулисала обавеза свих „невладиних организација,“ и сличних предузећа и удружења која примају материјална средства из страних извора, да се региструју и да формално обзнане врсту и степен зависности од финансијских извора који потичу изван Републике Српске мора се хитно донети. Користан модел је амерички закон којим се регулише  ово питање, “Foreign Agents Registration Act.” Сврха америчког закона није да ограничава делатност организација чији се спонзори и крајњи корисници услуга налазе у иностранству, него само да те чињенице документује да би се јавности помогло да буде информисана како би могла да процени мотиве, природу и ефекат њиховог рада. Руска Федерација је пре кратког времена донела сличан закон, који америчку регулативу такође узима као модел. Влада Републике Српске треба што пре да формира експертску групу која ће проучити садржај и примену ових законских норми у САД и РФ да би се принципи уграђени у њих могли прилагодити потребама Републике Српске.

[4] Дефанзивни образац понашања се мора прекинути. На вишеструке нападе из разних праваца не може увек одговарати само један човек, ма колико снажан и динамичан био. Влада Републике Српске треба да формира посебан, нестраначки биро у чији састав ће ући тим домаћих и страних специјалиста који ће знати да користе расположиве информативне ресурсе да на сваки изазов реагују документовано, ефикасно и без одлагања. При томе, мора се повући оштра разлика између патриотске опозиције која поштено ради свој посао и стране агентуре која под плаштом опозиционог наступања ради посао својих страних спонзора.

Одговорни фактори у Републици Српској морају да формулишу свеобухватан „Стратешки план за спас Српске“ зато што – као за Венецуелу – и за њено уништење постоји и примењује се већ припремљен план. Стручњаци који су проучавали обојене превратничке „револуције“ што се већ више од једне деценије спроводе на разним тачкама света углавном по истом шаблону процењују да је за успешну припрему и извођење преврата у просеку потребно око годину и по дана. До избора 2014. остало је нешто мање од годину. Време је за акцију. Времена за одлагање – више нема.

(Текст уз дозволу аутора преносимо из бањалучког часописа „Аргумент“)


[2] Укидање дејтонске Републике Српске као „геноцидне творевине“ и утапање у унитаристичку БиХ под доминацијом Сарајева.

[3] Материјална средства потребног обима и кадрови „демократских активиста“ обучени за ову акцију, слично операцији изведеној против СРЈ крајем 1990-их година.

[4] Да су грађани Србије били обавештени на време да је „Отпор“, представљен као демократско омладинско удружење, у ствари био „један добро подмазан покрет финансиран милионима долара из Сједињених Држава,“ што је „Њујорк Тајмс“ открио, али тек после догађаја, у тексту “Who really brought down Milosevic?”, објављеном тек 26. новембра 2000. године, питање је како би почетком новембра гласали.

[5] Видети: „Додик за четири године инкасирао осам  милиона евра!“, Курир, 31. јануар 2013; „Додик: стратешки интерес Српске,“ блог Миленка Вишњића, 27. јануар 2013, www.milenkovisnjic.blogspot.ca; такође, лични напад “Већа конгреса бошњачких интелектуалаца“ да „Додик мора бити заустављен као што је морао бити и Хитлер“, Глас српске, 28. април 2012.

[6] Черчилова реторика „крви, зноја и суза“ из времена Другог светског рата у садашњем времену светске економске кризе била би много примеренија од излива исфорсираног оптимизма, а поред тога, то би најшире слојеве импресионирало поштењем и одражавало би стварна кретања у свету која ће неумитно утицати на стање у Републици Српској, без обзира на то ко је тренутно на власти.

[7] Robert Fisk, “From Algeria, a lesson in how to bypass democracy,” The Independent, 27 January 2013.

[8] Та „варница“ може да буде сасвим баналан инцидент, као у Тунису 2010. године када је продавац поврћа одбио да полицајцима покаже дозволу да се бави трговином, што је проузроковало препирку и протестно окупљање грађана и обележило почетак „Арапског пролећа“ у тој земљи. Покушај да се слична варница инсценира у Бањалуци у вези са Пица парком 2012. године пример је покушаја коришћења исте  технике, али у овом случају без очекиваног резултата.

[9] Искуство Југославије после октобарске операције 2000. године довољно говори о искрености таквих обећања. Локални извођачи радова су успешно обманули велики број бирача да страни «пријатељи» само чекају пад Слободана Милошевића да би почели са мултимилионским инвестирањем у реконструкцију и изградњу земље. Од тога се није обистиноло апсолутно ништа након што су «статисти» одиграли своју улогу на бирачким местима и тиме допринели инсталирању на власт агентуре која се покорава наређењима из иностранства.

[10] Страни фактор томе синхронизовано садејствује често инфантилним потезим,а као што је изјава заменика помоћника државног секретара САД, Филипа Рикера да ће амерички званичници убудуће  „бојкотовати“ председника Републике Српске приликом посета Бањалуци, Vijesti.ba, 6. децембар 2012. Интересантно је да је Рикер том приликом такође изјавио да ће уместо са председником Републике Српске представници САД убудуће контактирати са председником Народне скупштине РС Игором Радојичићем, иако по положају Радојичић нема ингеренције у сфери извршне власти. Симптоматично је да исту тему преузима Рикеров локални пропагандни пион Слободан Васковић, најављујући у свом блогу да је „Радојичић Додиков природни наследник“ (http://slobodanvaskovic.blogspot.com/2012/04/radojicic-umjesto-dodika-uspravljanje.html). Једна од техника које се примењују да би се постигла „промена режима“ је изазивање раздора и узајамног неповерења у редовима таргетираног руководства.

[11] Емотивна реакција једне званичне личности на инструисан и нимало спонтан протест групе студената у Бањалуци, када их је означио као «копилад,» пример је нетактичности којој се супротна страна и њени страни инструктори интензивно надају.

[12] Важно је схватити разлику између ова два пропагандна приступа и како се они у пракси допуњавају. Поред сатинизације, појма који Срби из искуства врло добро разумеју, исмејавачки однос према власти, као наводно трапавој и неспособној, такође игра значајну улогу у процесу рушења њеног ауторитета. Стратег преврата Џин Шарп то врло добро схвата када говори о „експлоатисању већ постојећих слабости“ таргетиране власти  (Самоослобођење, с. 31). Прекомерна реакција МУП-а РС пре неколико месеци на лепљење аматерски произведених плаката по Бањалуци, уместо да провокацију обесмисли игнорисањем, згодно је послужила као повод за примену технике исмејавања са циљем рушења ауторитета државних установа (www.frontal.rs 18 јул и 21 јул 2013).

[13] Илустрација неприлагодљивости нападача и погрешних процена којима то води су очекивање НАТО пакта да ће СРЈ капитулирати за неколико дана (несумњиво на основу искуства САД у Гранади и Панами) и потпуно промашене процене губитака нападнуте стране захваљујући бриљантно изведеној асиметричној операцији Војске Југославије коришћењем макета тенкова и авиона. Ови примери су из друге сфере, али принцип је исти.

[14] Михаил Леонтјев, водитељ емисије „Однако“ на Првом каналу Руске телевизије, то формулише као „банално врбовање – компликована смеса егоизма, каријеризма, застрашивања и уцена“ (http://www.1tv.ru/news/leontiev/245976).

[15] Управо зато што обим активности оваквих удружења очигледно превазилази скромна средства обичне „групе грађана,“ питање порекла материјалне подршке мора се непрекидно постављати. На пример, једна „НВО“  из ове категорије, бањолучка „Бука,“ редовно поставља свој пропагандни банер на разне интернет портале не само у БиХ и Србији него и шире, као црногорски „Вијести.ме“ (http://www.vijesti.me/sport/serena-vilijams-najbolja-teniserka-godine-clanak-161919). Легитимно је упитати како успевају да себи приуште такав луксуз  и куда води финансијски траг по свему судећи знатних средстава која су им на располагању.

[16] Многи насамарени припадници покрета „Отпор“ у Србији, којим је управљао обавештајни центар  у Будимпешти преко оперативаца Џина Шарпа и Роберта Хелвија (Gene Sharp, Self-liberation, Albert Einstein Institution, 2009, с. 12), након што су схватили да је њихов младалачки идеализам цинично искоришћен, огорчено су се оградили од своје улоге у петооктобарском пучу у Србији. Али ефекат је већ био постигнут и пошто је „инфраструктура“ наводно спонтаног народног покрета за демократију у потпуности била у рукама страног фактора, млади идеалисти који су му несвесно послужили више нису могли да учине ништа да поправе штету.

[17] Није могао прецизније сигнализирати свој заокрет од изјаве коју је дао у интервјуу Сенаду Хаџифејзовићу на Федералној телевизији:  „Ту нема спора. Ја никада нећу да говорим да је РС држава у том буквалном смислу. РС јесте један дио БиХ, и тачка.“  Ослобођење, 28. септембар 2013. Ускоро затим, као по прећутном договору, председник СДА Сулејман Тихић, који је у односу на статус Републике Српске несумњиво на истој линији, огласио се са изјавом „да ће се БиХ моћи градити као држава равноправних народа Бошњака, Хрвата, Срба и осталих тек када на сцену у РС дођу политичке снаге које ће заједно са осталима градити једну државу БиХ“ (Еуро Блиц, 13. новембар 2013).

[18] На пример, група окупљена око покрета „Избор је наш“ (видети, Дане Чанковић: „Операција Додик“, Видовдан, 4. фебруар 2013.), па чак и власник БН Телевизије, на чија политичка опредељења у овом тренутку вероватно да је најснажније деловао позамашан бакшиш.

[19] Н. Нарочницкая, ответственный  редактор, Оранжевые сети, от Белграда до Бишкека,  Санкт-Петербург 2008.

[20] Иницијатива Центра за цивилне иницијативе БиХ (www.cci.ba) за подизање јавних чесми и тоалета у Бијељини један је баналан пример коришћења реалних проблема („Фронтал.рс, 12. новембар2013), али не да би били стварно решени на добро грађана, него да би се истакла „брига“ НВО сектора, са коренима у иностранству, и истовремено подвукла небрига државе. Међу донаторима на сајту Центра се наводе Агенција Сједињених Америчких Држава за међународни развој (USAID) и корпорација Микрософт, међу осталима. Мисли ли ико да се стање јавних тоалета у Бијељини заиста налази високо на листи приоритета оваквих организација?

[21] Још један пример пропагандног коришћења реалних проблема да би се утицало на перцепцију таргетиране власти је афера са тровањем студената у мензи студентског центра у Бања Луци, за коју се још незна да ли је инсценирана или последица стварног немара („Глас Српске,“ 9. јули 2013).  Функционери Уније студената Говедарица и Обрадовић нису губили време да у Клиничком центру посете једног оболелог колегу и да му на поклон театрално донесу донесу јастук јер је до тада, наводно, смотано ћебе било најбоље шта је болница могла да му понуди („Глас Српске,“ 10. јули 2013). Студентски руководиоци су за јавност израчунали да је КЦ за суму коју плаћа агенцији за односе са јавношћу могао да купи 655 јастука за своје болеснике. Џин Шарп би био поносан када би чуо за њихов перформанс.

[22] В. И. Лењин, Револуционарно-демократска диктатура пролетаријата и сељаштво, Москва 1962, Сабрана дела, том 8, с. 293-303.

[23] „Моћ треба концентрисати на најслабијој тачки противника на начин који повећава шансе за победу“ (Самоослобођење, с. 37).

[24] Thierry Meyssan, Voltairenet.org, 6. јун 2007.

[25] Rovert L. Helvey, “On strategic nonviolent conflict: Thinking about the fundamentals,” The Albert Einstein Foundation, с. 75

[26] Ibid., с. 84

[27] Ibid., с. 79.

[29] Организације овог типа делују интерактивно са другим удружењима сличног порекла. „Глас народа“ је био уско повезани са групом сличне инспирације под називом „Оштра нула“ и дугогодишњим омладинским фронтом на платном списку западних служби, „Иницијативом младих за људска права.“ Видети http://ba.yihr.org/en/article/33

[30] Ibid.

[31] “Независне новине“, 15. новембар 2011.

[32] Интернет портал “Журнал.инфо“, 18. септембар 2013.

[33] Упоредна анализа је врло корисна за пречишћавање многих питања. Дроњак тврди да је узнемирен наводним масовним одливом младих људи из Републике Српске (мада не прецизира како им  полази за руком да пронађу запослење у земљама западне Европе чији грађани масовно остају без посла). Шта би рекао на савет португалске владе својим младим људима, од којих половина нема запослење, да пођу у бивше колоније Бразил, Анголу и Мозамбик, које су релативно просперитетније и где се такође говори португалски, и да тамо окушају срећу?

[34] Гора од Тачијеве на Косову, која попуњава буџет тако што живим људима вади и продаје органе?

[35] Интернет портал „е-Трафика,“ 16. септембар 2013.

[36] Интернет портал “Фронтал,“ 18. септембар 2013.

[37] Интернет портал „Васељенска ТВ“, 9. август 2013.

[38] Видети списак донатора на интернет презентацији ЦЦИ: http://www.cci.ba/pages/1/35/8.html

[39] Интернет сајт „Фронтал.рс,“ 13. септембар 2013.

[40] Ibid.

[41] „Курир,“ 31. јануар 3013.

[42] Интернет портал “ljutakrajina.net,“ 9. фебруар 2013.

[43] Интернет портал “Фронтал.рс,“ 15. фебруар 2013.

[44] Интернет портал “Фронтал.рс,“ 23. октобар 2013.

[45] Интернет портал “Фронтал.рс,“ 22. септембар 2013.

[46] Интернет портал “Вијести.ба“, 6. децембар 2012.

[47] Видети “Afghan massacre: The convoy of death,” Youtube, http://www.youtube.com/watch?v=AErXW1uhhvA (6:06 – 6:26 минута).

[48] Интернет портал “Фронтал.рс.“, 15. март 2013. Ово је само једна од низа тужби ове врсте.

[49] Агенција „Анадолија,“ 6. јануар 2013.

[50] “Глас Српске,“ 11. новембар 2013.

[51] Ева Голинџер, “Documento evidencia un plan de desestabilizacion contra Venezuela,” http://actualidad.rt.com , 5. новембар 2013. „Невладине организације“ које су добиле задатак да разраде план за политички преврат у Венецуели су FTI Consulting, Fundacion Centro de pensamiento Primero Columbia и Fundacion Internacionalismo Democratico.

[52] Ова техника је успешно коришћена у Чилеу када су америчке службе организовале пуч против демократски изабраног председника Аљендеа.

Advertisements


Категорије:Српске земље

4 replies

  1. Крајње озбиљан текст. Не само прочитати него и творити.

    Свиђа ми се

  2. Одлично! Текст на програмском нивоу. Надам се само да дужина неће одбити просечног читаоца и оне нестрпљиве (за те је можда требало направити неки сажетак).

    Али у главу се Србљи и научите ово што закључи г. Каргановић:

    Време је за акцију. Времена за одлагање – више нема.

    Свиђа ми се

  3. Слажем се с ауторовим препорукама.

    ——————–

    Дискусија о утврђивању чињеница о Чилеу, пре свега истине ради:

    „Погоршати несташице спречавањем редовне доставе производа из основне потрошачке корпе крајњим корисницима.[52]
    [52] Ова техника је успешно коришћена у Чилеу када су америчке службе организовале пуч против демократски изабраног председника Аљендеа.“

    Није ми познат тај специфичан случај. Моји сумњичавост и цинизам су засновани на следећим изворима:
    http://archive.lewrockwell.com/roberts/roberts189.html
    http://gonzalolira.blogspot.com/2010/08/social-security-and-chilean-afp-system.html
    http://www.policyofliberty.net/HPdA/RobertsAraujo.html

    Жучна дискусија о контроверзи негде у ‘средини’ ових коментара: http://www.opednews.com/a/135325?show=votes#allcomments

    Поздрав

    Свиђа ми се

  4. Мене чуди то што овакав професионалац какав је госп. Каргановић није обратио пажњу на слабљење Републике Српске изнутра добровољном десрбизацијом латиничењем.
    Владика Јефрем је сведочио како га је неки важан странац у БиХ уверавао да се Срби не требају плашити Сарајева ( унитаризације) , јер имају свој кинески зид – ћирилицу. Срби као да намерно и добровољно бришу различитости између себе и Бошљака, како би се сутра могли утопити у босанство.Српски народ је преварен од стране својих професора да је његова и латиница, па зашто да брине због слома ћирилице, кад ће му ионако остати „његова“ латиница.Још од 2001.г. у Уставу Републике Српске је од старне Високог представника наметнут језик српског народа уместо српски језик. Па кад то нико не спомиње странци могу чинити шта им је воља. Да је Додик окружен мало паметнијим људима око себе, макар неко од њих би му могао саветовати да јавним залагањем за ћирилицу истовремено и мобилише народ и да код њега стекне поене.Али нема памети, него се полази од тога да народ није за ћирилицу. При томе се губи из вида да је многоструко више оних који читају јавно написано, него оних који то сада исписују хрватском латиницом.
    По равнодушности народа према ћирилици непријатељ цени да ће се он лако одрећи и свог председника.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s