Упутство за читање: Овај текст нема никакву скривену поруку, не треба га читати између нити изнад/испод редова, не носи алузије на текуће политичаре, не учитава ништа много лоше о Србима (а ни о другим народима). Имена која се помињу у тексту скоро да су измишљена. А сам је текст настао кад се појавила вест да су Амери пронашли некакве ледене лопте на језеру Мичиген. “С леве и десне стране језера видела сам стотине савршених округлих ледених кугли. Нисам могла да верујем, никада нисам видела ништа слично – рекла је Леда Олмстед, која је међу првима поставила фотографије на Фејсбук”. Добро, кажем, није тада било Фејса, али нама су на главу још пре десетак година падале ледене (и плаве) лопте – па ником ништа. Прича која следи показује на делу заверу да се удео Срба у истраживању, до сада непознатих, феномена скрајне: да не би “Гласа јавности” нико не би знао шта нам се тог лета 2001. сручило на главу. Но, кренимо неким редом – прво теорија, па пракса. (становита Леда Олмстед цитирана према сајту “Телеграф”, 2013)

Теорија (књижевна): “Хосе Аркадио Буендија се усудио да прошапће: – То је највећи дијамант на свету. – Не – исправио га је Циганин. – То је лед… Платио је још пет реала и, ставивши руку на санту, као да се заклиње над Светим писмом, узвикну: – Ово је највећи изум нашег времена.” (извор: Габријел Гарсија Маркес, “Сто година самоће”)

Пракса: “Око 19 часова у селу Доња Омашница код Трстеника из ведра неба у једну од њива пала је необична ледена лопта плаве боје и са њом још две које су се потом распршиле у комадиће. По речима очевидаца који су се тада налазили на њиви Зорана и Миладина Станчића претходно се током лоптиног лета чуо чудан звук, а потом су три ледене плаве лопте пале на земљу.” (извор: “Глас јавности”, лето 2001)

Теорија (филмска): “Blue ice”, филм међу Србљима знан као “Плави лед” (са све Мајклом Кејном), добио је име по садржају летећег (авионског) тоалета. Пражњење путника-намерника није ограничено на период док “се возило креће”, али је пражњење самог товара тоалета ограничено на територију која није аеродром (наводно су тамо високе таксе за претовар дабл-ју-си-ја). Тако да се испушта у току лета, по мало, долива се плава хемикалија, конгломерат се задржава на делу оплате, смрзава се, а (на изабрану територију и изабран народ) пада тек кад нарасте довољно да постане ледено-плава лопта. (извор: “Википедија”)

Пракса (српска): “Једна је остала читава, а остале две су се поломиле, кажу Станчићи. Крупнији комад ледене лопте Станчићи су као примерак сачували у замрзивачу, а потом показали мештанима.” (извор: “Глас јавности”, лето 2001)

Теорија (колумнистичка): После српске праксе не остаје много простора за да се колумниста истакне; ако ме баш питате, једино жалим што Срби нису могли (са све неким замрзивачем) да се нађу (рецимо) мамутима кад су изумирали. Јербо их нико не би ка’ уписане сачувао за хисторију до једино ми. (извор: Александар Лазић, лето 2013)

Post scriptum: Свакако је потресна српска склоност ка науци и спремност да се у замрзивач тури свакојака твар. Надам се само да, ма колико их привлачило да открију ванземаљце, нове планете/материјале, блиске контакте српске врсте etc., немају условни рефлекс да једу баш све шта из хладњака извуку. Како власници замрзивача тако и мештани.

Post post scriptum: Фасцинантно је оно што живи на територији Србије – нема тога ко ће поверовати да се пијењем млека уноси штетна количина афлатоксина, али ће сви ватрено доказивати да је жито у Војводини гажено док су мали зелени играли моравац а да су ледене лопте последња опомена плаво-небеском народу.

Categories: Дневник читаоца/гледаоца

Tags: Александар Лазић