И међу национално оријентисаним Србима постоји приличан број атеиста, агностика, родновераца, њу ејџовских алтернативаца, национал-комуниста, којима поклоњење светињама смета као и Другој Србији
Појас Пресвете Богородице (Фото: Друштвене мреже)
Двонедељно присуство Појаса Пресвете Богородице у Београду разоткрило је много штошта.
На првом месту, да Друга Србија под појмом „толеранције“, којим се толико размеће и кити, подразумева да сви ми будемо толерантни према њима, колико год нас вређало и понижавало оно за шта се залажу (LGBTIQ+, родна равноправност, признавање Косова, ухљебљење миграната, мноштво западних агенди), али нипошто и да они буду толерантни према нама, тј. ономе што нам је као већинском народу ове земље важно и свето (православна вера, историјско наслеђе, културна баштина, државни суверенитет, територијални интегритет).
Поред тога, али не мање битно, открило се да и међу национално оријентисаним Србима постоји приличан број атеиста, агностика, родновераца, њу ејџовских алтернативаца, национал-комуниста, којима поклоњење православним светињама смета ништа мање него Другој Србији, те су се о редовима пред Храмом изражавали са готово истом злобом и презиром, не разумевајући дубљу мотивацију невероватног збивања, односно тајанствену пројаву Божије силе у њему.
Чудне подударности међу наизглед сукобљеним и непомирљивим странама које су постале очигледније под благообразним сјајем велике светиње, преко које нас је свих ових дана озаривао и тешио пречисти лик Деве Марије, којој је деспот Стефан Лазаревић посветио Београд, када га је на почетку 15. века прогласио за нови престони град.
Наслов и опрема: Стање ствари
(Фејсбук страница Светислава Пушоњића)
Categories: Гостинска соба
Сви са свима имамо нешто заједничко. И нема две зараћене групе, које у некој тачки немају исте погледе на нешто.
Да то увидимо омогућује нам данашње време у коме свако има могућност да јавно напише своје мишљење.
Како можемо од овог калеидоскопа нешто научити? Па тако, да размишљајући о прошлости схватимо да су и та и та страна, тада имале неки исти идеал. А да је повезивање идеала ствар приоритета идеала.
На нашем примеру Богородичиног Појаса данас, приоритет је некима да исмеју веровање једног дела грађана Србије. То се само нотира и идемо даље. Нема ту много чега за чудити се.
За неке вернике може деловати потресно како други схватају извесне обреде, који овима изгледају сами по себи разумљиви и свети.
Преиспитајмо свој начин веровања и манифестације Светости које нам нешто значе. Наставити Путем који сматрамо исправним.
Заиста, живимо у временима у којима се одлучује судбина и Вере, и Религије и Света. Свакако, то време је увек у свакој секунди сваког раздобља у историји света, али данас као да смо на прекретници.
Стражимо.
Мени је однос задовољства наспрсм нелагоде 51% / 49%.
Колико ме је изненадила срећа да поред толико милијарди и пропаганде уложених у расрбљење и обезбожење задњих 26 година, није дало жељени ефекат мрском западу. Као ни претходни кумунистички покољи и репресалије, да ми просто дође да одем на гроб ћопавог усташе и да се грохотом исмејем на ону његову реченицу упућену ништа мањем усташоиду Мештровићу, да је толико уништио Србе дс за 100 године неће ни знати ко су… Ето усташка гнусобо гледај ко смо.
Са друге стране нелагоду ми ствара што простор и ваздух морам да делим са људским *******, који је гадости јавно просипао против светиње јер ни у кога се овај народ тако не поузда као у Бигомајку. Богомајка је мила као јагње и њу чак и зливерни муслимани поштују. Штета што међу нама нема лудака и јунака да поступи као муслимани када им се вређа њихов пророк.
Аутора поштујем, али Србин безбожник, хвала не треба, то је апсолутни бесмисао. Цела наша историја, борба и страдаље воде се баш због опстајања у вери Бога живога. У том смислу, када се дух вере одузме остаје месо, а месо је исто као иму хрвата, арнаута или бушњака.