Током јунске посете констатовано изражено присуство влаге и низ појава које указују на озбиљно нарушавање микроклиматских услова и одсуство превентивне заштите
Јасмина С. Ћирић у Матеичу током снимања епизоде серијала „Средњовековна баштина Немањића на тлу данашње С. Македоније“ (Фото: Снимак екрана)
„Време садашње и време прошло,
оба су можда присутна у времену будућем.“
Уводни стихови Томаса Стернса Елиота данас се могу читати и као својеврсна опомена струци заштите културног наслеђа. Будућност једног споменика не зависи искључиво од његове старости, нити од његове историјске и уметничке вредности, већ пре свега од степена одговорности савременог друштва према наслеђу које му је поверено. У времену у којем су дигитална документација, 3D модели, системи мониторинга, превентивна конзервација и мултидисциплинарни приступ постали саставни део савремене теорије и праксе заштите културног наслеђа, поједини сакрални споменици средњег века настављају да пропадају препуштени деловању влаге, микроорганизама, животиња и времену које, уместо да буде савезник трајања, постаје најтиши и најупорнији разарач.
Јасмина С. Ћирић: Матеич – манастир Богородице Црногорске код Куманова
Међу таквим споменицима посебно место заузима Богородичина црква у Матеичу, чији најстарији слојеви сежу у XI век, о чему сведоче грчки натписи из времена Исака I Комнина (1057–1059), док се манастир први пут помиње као манастир Богородице Црногорске у хрисовуљи краља Милутина из 1300. године. Средином XIV века цар Стефан Душан започео је његову обнову, коју су у оквиру ктиторске замисли довршили царица Јелена и цар Урош V, што је овековечено и у ктиторској композицији, где мајка и син заједно приносе модел храма Богородици, док је цар Душан представљен на пиластру непосредно испред њих. Тако је Матеич постао једна од најзначајнијих царских задужбина позног средњег века, а уједно и последња сачувана задужбина српских царева у којој су, упркос бројним страдањима, до наших дана очувани архитектонска структура и значајни делови монументалног живописа. У овом изузетном споменику, који представља последњи велики очувани монумент царске епохе Немањића, на јединствен начин су се сусреле традиције ромејског градитељства, духовности и идеологије српског Царства.
Још је проф. др Ђурђе Бошковић, који је уз проф. др Александра Дерока био један од најзначајнијих међуратних истраживача архитектуре Матеича, упозоравао да „љубав коју осећамо према свему добром и лепом што је човек створио у прошлости подразумева и одговорност“, наглашавајући да се суштинска питања заштите историјских споменика морају решавати на међународном нивоу.
Више од пола века након што су ове речи изговорене, оне звуче готово пророчки. Стање у којем се Матеич налази средином треће деценије XXI века сведочи о томе колико су ова упозорења и данас актуелна.
Јасмина Ћирић: Двадесет година од погрома у Матеичу – страдање последње царске задужбине Немањића
Након вишевековних страдања, уклањања кровне конструкције у османском периоду, оштећења током оружаних сукоба 2001. године и четврт века занемаривања, манастир Матеич данас се суочава са новом врстом опасности – тихим и готово неприметним пропадањем.
Током теренске посете манастиру, реализоване 18. јуна 2026. године у саставу: доц. др Јасмина С. Ћирић, историчар уметности, Милутин Станчић, програмски директор Српског културно-информативног центра – Спона, и Бобан М. Младеновић, представник Завичајног удружења Матејче, у унутрашњости храма констатовано је изражено присуство влаге и читав низ појава које указују на озбиљно нарушавање микроклиматских услова и одсуство превентивне заштите.
Фото: Јасмина С. Ћирић
На читавој подној површини цркве констатовано је присуство значајне количине органских наслага и фекалног материјала, насталих као последица дуготрајног боравка голубова и куне златице у ентеријеру храма. Трагови присуства фауне уочени су и на елементима црквеног мобилијара, што указује на изражен степен биолошке контаминације сакралног простора. Овакви услови представљају озбиљну претњу за очување живописа, будући да присуство органских материја и повишена влажност стварају повољне услове за развој секундарних биодетерогених процеса.
Истовремено, акумулација фекалног материјала и органских остатака не представља само конзерваторски, већ и здравствено-хигијенски проблем, јер инхалација аеросолизованих честица може бити повезана са присуством потенцијално штетних микроорганизама и гљивица, што захтева предузимање хитних мера санације и биолошке деконтаминације простора.
Посебно забрињава стање северног параклиса, у којем су уочени бројни трагови биолошке деградације у непосредној близини представа Светих бесребрника (лекара). Знаци интензивне активности инсеката констатовани су и у зонама око ктиторске композиције на источној страни јужног зида, где колоније различитих инсеката излазе из пукотина и шупљина зидне масе. Изражена концентрација инсеката забележена је и на југоисточном стубу, док је југозападни стуб био готово у потпуности прекривен њиховим формацијама, од представе Св. Недеље све до зоне представе Светог Никите на јужној страни тролучног церемонијалног пролаза (тривилона).
Овакво стање указује на озбиљно нарушавање микроклиматских услова у унутрашњости храма и присуство сложених биодетерогених процеса, који, у комбинацији са повишеном влажношћу и органским наслагама, представљају значајан фактор ризика за даљу деградацију зидног сликарства и архитектонске структуре.
Савремена заштита културног наслеђа не подразумева искључиво конзерваторске интервенције, контролу микроклиматских услова, већ и праћење биолошких и климатских фактора, управљање ризицима и међународну сарадњу. Овакво схватање у складу је са основним начелима Конвенције о заштити светске културне и природне баштине из 1972. године, према којој очување културног наслеђа не представља искључиво обавезу појединих држава, већ и одговорност према заједничком наслеђу човечанства и његовом преношењу будућим генерацијама.
Управо зато питање Матеича, као места у којем је стварао један од најзначајнијих српских и византијских химнографа XV века, Исаија Србин, аутор чувеног Српског Полијелеја (Πολυέλεος ὁ Σέρβικος), не може бити сведено искључиво на конзерваторски проблем или на последице постконфликтног наслеђа. Као средиште монашке културе и духовног стваралаштва, Матеич је представљао место сусрета материјалног и нематеријалног наслеђа, сведочећи о јединственој синтези уметности, богословља и литургијског живота. Зато његова вредност не почива искључиво на очуваности архитектонске структуре и живописа, већ и на памћењу које овај простор носи и преноси кроз векове.
Судбина Матеича данас, стога, превазилази оквире очувања једног манастира. Она постаје мерило нашег односа према културној меморији и способности савременог друштва да разуме да културно наслеђе није само сведочанство прошлости, већ и услов будућности. Укупно узев, највећа претња Матеичу данас није само су ономе што му се догодило, већ у ономе што му се и даље догађа. А време прошло, уколико не буде сачувано, неће постојати ни у времену будућем.
Фото: Јасмина С. Ћирић
Др Јасмина С. Ћирић, доцент
Универзитет у Крагујевцу, Филолошко-уметнички факултет
Наслов и опрема: Стање ствари
Научни радови аутора посвећени манастиру Матеичу:
Ćirić, Jasmina S. “Mateič Monastery: A Place of Cultural Memory in Urgent Need of Conservation.” In Niš and Byzantium XXI. Proceedings of the Twenty-First International Symposium, Niš, 3–5 June 2022, edited by Miša Rakocija, 305–322. Niš: University of Niš, 2023.
Ćirić, Jasmina S. “Echoes of Empire, Contemporary Challenges: A Transnational Path to Preserving Mateič (the Black Mountain Monastery).” In The Life of Serbs in Northern Macedonia: History, Challenges, and Perspectives. Proceedings of the Round Table Held on 29 November 2024, edited by Tibor Várady, 67–96. Belgrade: Serbian Academy of Sciences and Arts, 2026.
Ćirić, Jasmina S. “Church of the Black Mount Virgin (Mateič): Sources of Architecture.” In Niš and Byzantium XXIV. Proceedings of the Twenty-Fourth International Symposium “Niš and Byzantium”, edited by Miša Rakocija, 309–338. Niš: Niš Cultural Center, 2026.
Послушајте још
Јасмина С. Ћирић: Фреске Светог Саве налазе се у црквама широм данашње Северне Македоније (Спутњик, 25. 7. 2026)
Погледајте/прочитајте још
Јасмина С. Ћирић: Прекрајање историје – да ли српску баштину у Северној Македонији чека иста судбина као у региону (РТ Балкан, 2. 7. 2026)
ИСПРАВКА: Претходна верзија је погрешно наводила да је Никола Србин аутор Српског Полијелеја / Πολυέλεος ὁ Σέρβικος (27. 7. 2026. у 8:26).
Categories: Гостинска соба
Ми смо. Ми, ововремени. Ми јесмо „фрескописци“ садашњег „фрескописа“ Царске задужбине. Слепи и грбави, губави и улитани, буђ и влага, бубиње и измет, без љубави за лепо и добро, без одговорности, искорењени од трулежи… Безбожна мазала, јефтини молери, кичерајски кистоносци, жижак у фрескописној скели, банални карикатуристи одрицања и порицања, заборава и нехаја – вредимо ли предањског Матеича? Не вредимо. Вредни смо тек кесице фарбе за јаја, начете и истеклог рока трајања..
Свако поштовање за научно и високо професионално прегалаштво Др. Јасмине С. Ћирић. Верујем да Ваше чланке чита и наш историчар Раковић. Желим Вам добро здравље и дуг професионални век.
@Мирко
И ако чита, њему помоћи нема. Магарац у Солун, магарац из Солуна.
Манастир је у добром стању. Жена је злонамерна. Многи од нас били и видели.
Срби су 1946 јахали попове, Македонци нису. Зар ви стварно мислите да Бог то није гледао. Наравно да је гледао, па је као у причи о домаћину винограда из Новог завета одузео виноград виноградару који неће да га обрађује, и дао га виноградару који хоће. То је суштина приче о македонској цркви.
Било би добро када би обе државе, С. Македонија и Србија кроз нпр. културну сарадњу уложиле новац у санацију тако вредних културних споменика. Да се бар заустави њихово пропадање.