Исуса је убила држава – институције законите власти, уз амин народа, гомиле. Свака сличност са данашњом државом Србијом неслучајна је
Стеван Алексић, Голгота (Извор: Википедија)
Рим?
Император римски није знао ни да постоји некакав Исус звани Христос; он је само формирао услове у којима се убиство Дотичног могло догодити.
Пилат, као конкретни представник власти Римског царства?
Он је архијерејима, презвитерима и народу три пута експлицитно рекао да не налази у Христу ниједне кривице за коју су га они оптужили, да Он није учинио ништа што заслужује смрт, али да пресуђује да се удовољи захтеву Јудејаца (архијереја, презвитера и народа) – како би се избегли нереди и могуће крвопролиће на улицама („кад виде да ништа не помаже, него још већа буна бива“); и демонстративно је прогласио да он сам у тој одлуци нема никаквог удела („уми руке пред народом, говорећи: Ја сам невин у крви овог праведника“).
Архијереји, презвитери, књижевници и сав Синедрион (скупа садукеји и фарисеји)?
Они су наумили и пресудили и инсистирали да се Исус усмрти, али су знали и пред Пилатом исповедили да они сами „не смеју никог погубити“.
Јуда?
Он је Исуса само издао архијерејима, презвитерима и Синедриону; и за то се раскајао, и био увелико мртав када је Исус распет.
Схиархимандрит Илија Ноздрин (+2025): Како да сами не издамо и како да живимо са издајом ближњих
Народ?
Глас гомиле која је – у послушању архијерејима и презвитерима (= цркви старозаветној) – изабрала помиловање за Барабу а тражила за Исуса смрт (од иначе мрских јој Римљана), био је кључан да Пилат пресуди да се удовољи вољи њиховој, али Га ни народ није непосредно убио.
Римски војници?
Они су Исуса приковали и подигли на крст, али су били само егзекутори политичке воље (власти, свештенства и народа), као бесловесни инструмент смрти, мач у руци џелата (безличног, који стога носи маску – да симболизује да личност његова нема удела у томе).
Онај војник који је Исуса у последњем часу напојио оцтом?
Оцат је преципитирао ацидозу, која је кулминирала стање шока и непосредно довела до престанка дисања и рада срца, али не може се рећи ни да Га је он убио – смрт на крсту је већ била неминовна, а оцат је био coup de Grace (и Промисао Божје воље – да се не деси да Му се „пребију голени“).
Дакле, нико од њих понаособ није убио Исуса.Убили су Га сви они заједно, свако према својим моћима и домету у колективном акту убиства; убила Га је њихова воља у хијерархичној синергији (политичка воља = воља полиса).
То јест, Исуса је убила држава – институције законите власти, уз амин народа, гомиле.
Држава, јер сви они скупа чине државу: управна власт политичка (конкретно окупационо-колонијална, омогућена садејством домаћих издајника, иродā), црквено-народна власт (проклета, садукеји и фарисеји у симфонији у синедриону/скупштини, сагласни међусобно само у томе да Исус треба да умре), полиција (плаћени и храњени пси чувари власти) и народ (пучина безумна и безбожна, у послушању богомпроклетој апостатској цркви).
Држава, дакле, како је год дефинисали: било као државицу јудео-израиљског народа окупирану Римом, било као супердржаву Римске Империје која је владала локалном администрацијом и војном силом, а под собом покривала аутокефалне локалне верске институције и локални полуаутономни народ (без римског „пасоша“).
Свака сличност са данашњом државом Србијом, колонијалном управом, архијерејима и презвитерима, Синодрионом („Светим Архијерејским Синодом/Сабором“), књижевницима („интелектуалцима“), полицијом, и свим државољубцима, државобранитељима и државопослушницима/црквопослушницима у њој – ћацима и нећацима који се међусобно слажу само у једном: да је „наша држава наша највећа вредност“ („једина коју имамо“), и са Кајафом: да је „боље да један човек умре него да сав народ/држава пропадне“ – неслучајна је (око цркве не постоји потпуна сагласност: мада су сви скупа на службама и љубе руке једни другима и деле заједничке вредности /паре, чинове и ордене/, неки ћаци сматрају да одређеним црквеним великодостојницима треба ломити кичме и јахати мајке, а неки нећаци се не слажу сасвим са тим, јер схватају да и на њихове кичме и мајке може доћи ред).
Свети владика Николај: Неправославном свештенику који пита „Зашто Бог кажњава православну Русију“
И ту се налази и одговор на питање: ко је убио Бога у Србима?
И објашњење зашто је савремена држава Србија проклета.
И сви редом у њој („Крв Тела Христовог на нас и на децу нашу!“).
Прилог је објављен као коментар на Стању ствари
Categories: Гостинска соба
Слажем се са тим да Исуса није убио нико. Свако по мало, али нико баш и скроз. Исус је убијен на рате. Свако је радио свој део посла. Интересантно је како нам ке предање баш то, до данашњих дана добацило, како изгледа кад свако само ради свој посао. Као и дан дандањи. У време суђења нацистима, био је упадљиво велики број људи који су „само извршавали наредбе, тзв „шрајбтиштетер“ тј „починилац за писаћим столом“ тј – „извођач“.
Јевреји су супер урадили што су до коске (и саму коску) разложили до детаља, испитујући у поратним временима механизме послушности. Како се зваше онај тест са струјним ударима и лажним затвореником,знате већ сви.
Али, ајмо корак даље: не само КО је убио Исуса (Јевреји), нити ко је убио Србе у НДХ – него ШТА је то што убија? Шта је то што ће се сутра наћи у свакоме, кад куцне час – а нашло се толико пута у историји када је куцнуо час.
Зар то није то: еф.6.12. Јер наш рат није с крвљу и с тијелом, него с поглаварима и властима, и с управитељима таме овога свијета, с духовима пакости испод неба.
Или друга библија: Efescima poslanica 6,12:
Jer se ne borimo protiv krvi i tela, nego protiv vrhovnih poglavara*, protiv sila, protiv kosmičkih* vladara tame ovog doba, protiv zlih duhovnih sila na nebesima.
(*арха се подразумева сатанска хијерархија демонских владара, врховни поглавари
* космос значи свет, тј световне власти).
Да ли је исправно да убиства не чине тела, људи, условно речено, него духовне и душевне особине које „настањују“ убице, тј „само обављаче свог посла“?
Ау какав логички промашај. То је оно кад гађаш на кош, па промашиш и таблу, а лопта ти падне у свињац. Чуј Србија(?!) , од толико савремених наци држава, баш ти Србија сличи са руљом која је убила Исуса, како кажеш. Предалеко оде Евсевије…
Ја кад сам прочитао опис, неодољиво сам помислио на „демократију“. Покварена већина свашта изгласа, а битнија је истина као што одлично знаш а не већина. А до истине се може доћи не уз домекратско партијашење него кроз саборност, и то не било какву него саборност, него око оне речи коју нам је Господ оставио.
Што се Србије тиче стање кривице је 50:50. Пола смо криви ми какви јесмо. А пола је крив спољни фактор, опет зато што смо ми овакви какви јесмо. Ко зна да нас 1945 нису предали у руке кумунистичког терористе богоборца, људи који су одмах пострељали 200 000 за које су рачунали да ће им пружити отпор, можда данас неби били овакви него би били бољи. А овакви какви смо, добрано смо итекако криви за све ово. Па, ко је 2000 окупатору отворио железну браву на капији? Па управо је народ помогао странце да од нас направе бедну колонију. Тако да, треба се чувати народа, посебно у демократији, где сваку лудост може да изгласа полудела/затупљена већина.
@A head full od dreams
Уместо главе пуне снова, много је боље, мада некомфорније, знам, имати главу пуну појма.
А још кад би видео духовни смисао историје, умео да асоцираш аналогије и малчице разумео говор симбола и значење сигнала, сигуран сам да би схватио шта је у питању.
Владика Николај је говорио да су Срби изабрани народ Новога Завета (словенско хришћанство, у њему Срби као први и водећи).
А свети оци да и хришћанству долази апостасија – најконкретније Игњатије Брјанчањинов, који је у своје време (средина 19. века) резимирао: „Испуњава се пророштво Светог Писма о томе да ће народи, који су из многобоштва примили хришћанство, одступити од њега“.
Иако Срби нису апсолутна паралела „изабраног народа“ у Новом Завету, јер је он понуђен целој Васељени и свима који га желе, ми то јесмо у врло парадигматском смислу: народ који је први у Европи отворио Христу двери и примио Благу Вест (=у „западном свету“, мада смо суштински изнад Истока и Запада), народ који је васпоставио Васељенско хришћанско Царство (Други Рим), обновио Јерусалим (Нови Јерусалим), базилике трансформисао у саборне хришћанске цркве (Константин у Риму, Новом Риму, па редом), дао Хришћанству слободу и Крст („за Крст Часни и Слободу Златну“, искључиво србски поклич), а помесним црквама и модел саборног јединства и Симбол Вере (Васељенски Сабор осмишљен и сазван Константином). Изван и мимо тога, мало је шта битно остало у постапостолском свету.
Ипак, то нас не чини имуним на Апостасију – нарочито нас за које важи оно из Небесне Литургије: „Нису Срби кано што су били“.
И као што је Јерусалим, град на гори и жижа Палестине, био поприште конца старозаветне драме и христоубиства које се имало десити у „изабраном народу“, тако смо и ми, град на гори Европе (Холм, Ар Магедон) и жижа Хришћанског света (https://stanjestvari.com/2024/08/14/evsevije-petrovic-svetosavlje-kao-spasenje-pravoslavlja/), поприште окончања новозаветне драме и коначног црквоубиства (=христоубиства као убиства Тела Христовог).
А убиство Тела Христовог, као што показах, чини држава – и онда и сада: проклета власт политичка (колонијална+локална компрадорска), у синергији са проклетом влашћу црквеном, и у садејству и са сагласношћу проклетог народа, безумне пучине, стоке једне грдне.
Држава, која је звер, колективни антихрист.
И наравно, као што ни они жидовски антихристи нису убили Христа, јер је и за тридневног погребења Жив седео са Оцем, и Жив устао из гроба, тако ни ови нови патетични жидо-масонски и цинцарско-проусташки ћаци антихристи не могу убити Цркву – јер и ако страда и умире распета на крсту, понављајући Христов голготски пут, ни врата јој адова неће одолети, и васкрснуће у Светлости и Слави. Чак и кад је распета и бездихана на крсту, она живи у сваком истински православном Хришћанину, и док год су два или три сабрана у Духу и Истини, са Христом посредје њих. И они решавају коначну судбину света: Син Човечји кад дође, да ли ће наћи Веру на земљи?
Али немој ми говорити о узвишености Срба на овај Велики Петак историје (“од толико наци држава баш ти Србија сличи са руљом која је убила Исуса“) – кад већ не схваташ шта се збива, бар молчај, из пијетета.
Има ли праведника осим @Евсевија? Има ли правог „истински православног Хришћанина“ осим њега? Има ли још негде человјека као @Евсевије?
Питања разна, реторичка. Одговор један исти – нема, нема и нема.
Тај се није још млађан родио
ко би @Евсу ручак посолио
на беседу мушки говорио.
Јер је @Евсо хидра седмоглава,
свака глава са седам језика,
сваки језик по седам жалаца,
а под жалцем две оке отрова.
Па када се разобада @Евсо
по Ст-Ствари пољу широкому,
то му Лазо све махове даје,
те све пршти од силних удара,
под копитам’ страшног исполина!
Није Голем, к’о што су големи,
но је нешто горе и худије.
Кад зарежи на СПЦ Цркву,
па још приде на србску државу,
то се леди и крв у жилама,
незнавеног СтСт читалаштва
(пардон, има ту и штудената учевних,
са по неколико школских одмора).
Грми Евсо с’ предикаонице,
и проклиње србске свештенике,
па владике све са Патријархом,
нијесу они њему до кољена
када „јунак“ с гњевом неправедним,
ту фукару мантијашку ништи.
Још проклиње и сав народ сербски
кано „стоку, безумну пучину“
Па призивље тамне силе адске
којено ће светом завладати
када Господ тај вакат најави
Не мили се Евсу чекат до тог часа
но је злогук већ сад одредио
да ће Србље, мучено невино
јоште страшног греха починити
(Боже опрости)
да ће „Србљи и Цркву убити“!
Имал’ краја булажњењу Евса
Имал’ конца његовом зловерју
Или спаса безумноме жрецу
што клевеће на свакој страници
новотарског злословља ћација!
Молимо се за његову душу
Да је Господ од ада сачува
јер @Евсо је крштено чељаде…
Как’ радили, а не злогучили
нек’ и нама Господ Бог помогне.
Један коментатор помену „пијетет“. Интересује ме, постоји ли разлог да се користи та реч а не „поштовање“, у чему је разлика? Можда је до мене, али ја сам чешћу употребу те речи први пута сретао код хрватских званичника када су редовно говорили о „пијетету“ према жртвама српских злочина, како смо ми дужни показати тај „пијетет“, увек баш у неком таквом контексту, и после су то и наше јавне личности почеле да усвајају. Тако да, тај термин је за мене набијен тим асоцијацијама. Уз то, зар то није термин који има специфично значење прво у старом Риму а потом римокатоличкој теологији? „Pietas“?
Е добри Евсевије, свакаквим знањима владаш, увек се од тебе има шта ново научити, па је зато толика штета да ти оно основно знање измиче. Пре него си написао ту страшну реченицу, знаш ли да сва небеса задрхте када се горе спомене име Господње? Па зар иде наш народ ставити, (грозно ми је и да изговорим) као некакве Богоубице? Саблазан велика и горка.
Али сам логички конструкт је бесмислен и ништаван, јер је главну улогу у распећу Господа имали жиди који Господа нису препознали, а и који су га препознали нису га прихватили. Тако је просто, а ти не видиш да Срби Христа јесу прихватили и препознали, и не само то него са њим и завет начинили, и на основу досадашњег, уверења сам да ће тако бити до самог краја овог света, а вероватно и после. Остаће правих Срба па макар два.
Зашто мислим да ће правих Срба увек бити, па самим тим и незаслужујемо ту страшну реченицу коју си саставио? Зато што смо прошли и ватру и воду, у средњем веку прославили Бога у небројеним манастирима и фрескама па онда под Турцима у муци и крви издржали проверу завета. Ево и данас први војевати против легиона епсинових о његове пешадије, усташа, ханџароваца, УЋК-а. А то је почело 1990 када је деловало да смо самлевене деценијама богоборачког титоизма…Изронише Кошаре, Патрик, или небројене битке које су војевања браћа у Босни и Крајини.
Наравно много је наших Срба застранило, пало на том путу али опет мораш да знаш да су напади највећи на нас, па неће ваљда непоменика да удари на муслимана или паписту? Он је у његовим очима већ свезан, неће толико чак ни на Бугарина или Грка, а на нас се удара без престанка, ратови санкције, уцене, претње, једна другу сустиже и смењује.
Такође, помињеш и огавну реч ћаци, што имплицира да ти то ниси. Е па добри Евсевије ћаци, блокадери па и та држава добрим делом јесу једно исто. Сервис окупатора. Све је то на истом задатку смејања отровне мржње која би окупатору требала да подари неки грађански рат. У том смислу да не дужим баш превише, препоручујем ти последњи текст уваженог проф Антонића, лековит је за многе усијане главе, и развејава разно информативно смеће да се та сама срж најосновније знања може лако видети.
Није први пут, но баш овај јесте упечатљиво и дубокорезно поистовећење са Евсевијевом словом. Доживљај празничан – на трагу онијег доживљаја који ми је даривао Жарко Видовић кроз слово своје…
Ово је ипостасно поистовећење – душом и духом, зато је битно…
@ A head full od dreams. „Па зар иде наш народ ставити, (грозно ми је и да изговорим) као некакве Богоубице?“
Видите, можда смо такав назив и заслужили, уместо да себе сматрамо небеским народом. И мени је грозно да изговорим да је „небески народ“ кроз чедоморства од Другог светског рата наовамо себи приредио десетак Јасеноваца. Како бисте другачије назвали убиство Богом даних створења?
Практично, замислите да нас сада, уместо шест и по милиона, има минимум шеснаест милиона. Не би ни теоријски дошло до трагичног сценарија за Србе какав смо имали последњих четрдесет година.
Бог ником дужан не остаје.
Србски сељак, чедоморство није узрок него последица. Да нема неморала, да жене нису прошле кроз транзицију звану сексуална револуција, да је целомудреност вредност – неби ни имали потребе да разговара о чедоморству посебно не као нечем масовном.
Али опет се враћам на исто, зар кумунизам и њихово виђење морала нису нама имплементирани? (омиљен Рељићев глагол). (Одмах затим ту је и виђење званичне науке па и правног становишта да је фетус суштински део тела женске особе у смислу да је одлука само њена…)
Друго и свет је глобализован, изложени смо разним утицајима, немамо одавно ни медијску сувереност а камоли дигиталну сувереност. Јадан наш народ и јадна наша омладина какви им се обрасци живота и понашања сервирају, а они млади зелени још не могу да схвате ни опасност ни куда то води. Зато малолетнике трудноће, чедоморства, неплодност, епидемија развода … Хришћански морал као и свака драгоценост, када је народ или појединац изгуби, тешко се враћа у тешко се стиче.
Ја се упадљиво и непристојно намећем – они ме упадљиво и непристојно одмећу.
Зашто говорећи о злу, морамо да говоримо о народима, а не о особинама особа?
Нама то дође ко иконопоклонство. Фали нам нешто опипљиво, материјално, да би га осудили и казнили. Није похлепа, него Енглез. Није страх него Јевреј. Није бруталност него Немац, није свирепост него Хрват, није кукавичлук него Шиптар, није небески, него Србин.
Стварно мислим да сте далеко од истине у овом питању.
Даље, није … него Ћаци и није … него деца наша студенти. Три тачке сам ја ставио, остављам вашој машти да их попуни.
Јесте, добра главо добрих снова пуна, саблазан је велика и горка: сваки човек има моћ (слободну вољу) да убије Бога у себи. Па исто тако и народ, као колективна личност.
Неки народи су убили Христа пре 2000 година.
Неки пре 1400 (агарјани, дотад хришћани).
Неки пре 1000 година (они које ти зовеш „наци државе“).
Неки су Га распели пре 109 година (Руси), неки пре 100-тинак (Грци и фанарци новокалендарци, за њима Румуни, Блгари…), неки пре 80 (Срби који су извикали Барабу, и колективно се генерацијски заклели да с његова пута неће скренути), неки пре 60 (остатак православних Срба, учлањењем у Сатанин Савез Цркава)…
А Ава Јустин, године 1977, сведочи да је „Господ Христос стављен на распеће страшније од свих прошлих“. Зашто не полемишеш са њим?
И зашто не можеш да разумеш да нисам рекао да је „наш народ“ убио Господа, кад сам управо технички нацртао да Га је убила држава?
А, уосталом, иза сваког од горепоменутих христоубистава стоје жиди – некоћ инфилтрирани у мухамеданство, затим у латинско хришћанство, данас као жидомасони свуд где је управа и власт (=держава). И нема ту никакве логичке грешке: народи који се дају обманути и које се покоре њиховој власти (=держави), и како год, макар и кроз „канонску“ црквену хијерархију, само су слепо оруђе у њиховим рукама – баш као она избезумљена руља која је у Јерусалиму урлала: „Распни га, распни!“ (и није ли и њима „имплементирано“ како велиш: „А архијереји и презвитери наговорише народ да иште Вараву, а Исуса да погубе“, Матеј 27:20?). Па тако и данашњи црквени Срби који љубе руку Ћацијарху Порфирију и вичу му амин.
Логичку и фактографску грешку чиниш ти, кад кажеш „жиди који су Господа препознали нису га прихватили“: они који су га препознали били су Апостоли и оних 5000 првих хришћана у Јерусалиму који су поверовали првој апостолској проповеди (ДАп 4:4).
И древни Јевреји су прихватили Бога и са Њим Завет начинили, као и наши Преци (с којима је тешко да се поредимо, и још теже ставити се скупа с њима у исту заменицу „ми“); па то није спречило ново покољење Јудејаца да у големој већини одбаци Христа – једнако као што ни врлина наших праотаца није спречила модерне Србе да, колективно, злочинством главара београдске патријаршије, и народним амином на то (реченим на свакој наредној литургији!) постану органски уд тела Сатаниног (ССЦ). А ти епископи, и тај народ који им је викао амин, јесу ли они (били) жиди?
Али ипак, ја сам оптимистичнији не само од тешког песимисте Калеидоскопа, него и од тебе – верујем да ће правих православних Срба претећи и више него што је претекло Јевреја у Христу.
@са пијететом
Може да постоји разлог, јер је та реч семантички мало богатија него просто поштовање.
Србски/црквеносрбски еквивалент је благочешће (тезоименита ми евсевија): на првом месту подразумева религиозну дужност (не само према Богу него и према прецима), религиозност, посвећеност, оно што је у складу са божанственим законом.
Разумем савремене асоцијације, али управо не треба допустити да оне замуте и сакрију суштину.
Етимологија је од придева pius.
Pius је у римској давнини био онај који је верно обављао своје религиозне дужности према прецима („боговима“=“живима“).
Главна од тих дужности било је приношење жртава.
А главна форма жртве била је libatio, либација – жртва ливаница (проливање вина, смешаног вина и воде, уља, меда, млека…). И то је међу јазицима била праслика Христове жртве, изливања Његове крви – Исаија 53:12, у најконкретнијем месијанском пророчанству, оном које жиди никад не читају јербо им је забрањено: „јер је душу Своју (=крв, јер крв је душа) излио на смрт“.
Када се ливало на земљу, то је била жртва мртвима – и то је оно што и благочестиви и неблагочестиви Срби и данас једнако чине на гробљу и о поменима. А и етимологија енглеског pity (жалост) иста је, од pietas.
У Хомера је остало записано да су то чинили сваки пут када се пило вино (најпре мало проливали).
Што ће рећи да је некоћ pius био онај који је најпре лио а затим пио, из чаше богова.
Данас је пијус онај који пије из Чаше Христове, Крв Његову Новога Завета која се (једном) излила за многе, за остављење грехова.
Тако да – опуштено. Немају Крвати баш ништа своје – осим србосјека. А чак и њега су им немци исковали.
Евсевије, једно је говор фраза, колико год он био сликовит али у крањем, никада се не односи на нешто буквално. Једно је рећи да је у некоме потамнео Господњи лик, да је грехом угушио савест која је глас Божији унутар човека, а нешто друго је направити паралелу између нашег народа и зливорвих жида, који су народ који највише треба жалити на свету, јер су упорни у ратовању с Богом, с ослонцем на кнеза овога света.
Ево баш ових дана сведочимо, када смо сви помислили да гори од овога не можемо бити како се непресушне реке Срба сливају светињи која је стигла са Свете Горе, док одроди посрамљени шкргућу зубима. А толике су милијарде уложене у ореумљенемовог малог остатка великог народа… Паметно пишеш, омекшају мало срце, писаће још боље
Нисам ја тај који је измислио паралелу између нашег народа и богоодступника јудеја.
Ја само кажем:
1 да је србски народ парадигматски узорак, тврдо језгро новозаветног изабраног народа хришћанског, од јазиков (највећег народа Европе, данашњих Словена, оних које су јелини звали /Ј/едни, а вероватно зато што је и тај народ тада себе осећао као Једно – и данас се на македонском наречју каже едни); то се очитује и по томе што је Веру први примио (Македонија), и последњи је издао (практично сви из породице православних народа/помесних цркава одступили су пре нас: прво Руси, комунизмом-сергијанизмом, затим Грци, расколничким новокалендарским екуманизмом, за њима Румуни, Булгари и остала ситна боранија; једино су се Грузини одржали мало дуже, слично као ми; говорим генерално, мислећи на званичне „канонске“ црквене организације, јер у свим тим народима и помесним црквама постоје покрети отпора апостасији); и
2 да је одступништво новозаветног хришћанског народа проречено Писмом („Дух изричито говори да ће у последња времена одступити неки од Вере“, 1. Тимотеју 4:1), да крај света и Други Долазак неће наступити „док најпре не дође Одступништво“, као предуслов за долазак Антихриста (2. Солунцима 2:3), да је то драматично наговештено од Господа Христа („Син Човечји кад дође, хоће ли наћи Вјеру на земљи?“ Лука 18:8), и да је наступање тог Одступништва експлицитно посведочено Светим Оцима блиским нашем времену (Игњатије Брјанчањинов, Теофан Затворник…).
Паралела, дакле, апсолутно постоји: одступништво старозаветне цркве (изабраног народа Старог Завета) версус одступништво новозаветне цркве (изабраног народа Новог Завета).
Ту имаш две могућности:
или да одрекнеш Апостасију и нађеш се у контрадикцији са Писмом, Духом Светим, Апостолима и Светим Оцима,
или да устврдиш како ће се Апостасија, да, десити, али једино Срби од свих православних народа никад неће одступити.
Ово друго је блиско мојем лудо меком србољубивом срцу, али објективно контрадиктује чињеницама у реалном свету.
Осим тога, ови жиди које данас гледамо на делу нису онај народ који је живео у Палестини у време Христово, па се не могу сасвим поистоветити (оно су били семити, хабадахије су јафетити – хазари, ашкенаци; то потврђује и генетика, зато су генетска тестирања забрањена у Израелу).
Слично као што ни данашњи Французи и Талијани нису онај галски и расенски народ из првог Миленијума, док су још били Хришћани. Да би видео зреле плодове одступништва у једном народу, треба да прођу векови, векови дегенерације. У Србља се то неће дати тако видети – јер кад наступи Одступништво, одмах наступа и Антихрист, и Судија свира крај.
Другим речима, плод србског одступништва биће Антихрист сам (иако опречни, слажемо се у истом: Срби ће последњи одступити). А његови кораци се већ чују.
И оригинални Јудејци својевремено су се у рекама сливали Светињи, и Светињи над Светињама, Христу кад је дошао, одушевљено Му кличући: „Осана!“ – а само после неколико дана једнако одушевљено: „Распни га!“.
Хоћу да кажем: искрено верско одушевљење и благочестива пракса није никаква гаранција против апостасије, и ни једном народу, па чак ни Србима, није дато обећање да ће бити ексклузивно изузет од отпадије. Јер, то је ствар људске слободе – слободе да народ изабере Барабу (во времја оно, данас у Јерусалиму србском ВарAVу..).
А то што тај избор није чиста разумна (словесна) воља народа него резултат манипулације од стране црквено-народних главара („покрадених избора“), и преобиља ћацади која воли и чува своју државу (и стоји у послушању својим црквеним властима), враћа нас на почетак и оно нелажно што сам објаснио: Исуса је убила држава, а убиство је пресудио амин избезумљеног заветног народа.
Нећеш ми замерити али ја не волим никакве паралеле са тим народом, па ни ту изабрани народ старог/новог завета. Прво, ти и сам знаш да је тај народ у својих 12 племена био разнородан и да није био монолитан, па је упитно може ли се уопште говорити о једном народу, све до питања зашто је једна таква проблематична скупина одабрана… (На страну што су они тек оперативни део и менажерија и да и изнад њих има још већих богобираца у сенци.)
Наша судбина је другачија, ми смо више баш контра те приче, јер ми нисмо изабрани него смо „изабрали“, својом чврстом и непоколебљивом вољом, слатког Риста. О можда је баш то једина формула како се може бити “ изабран „.
Што се црквене јерархије тиче, од њих се друго и није могло очекивати, накад су престона места епископа били скривени манастири по забитима да би могли остати нишчи духом. А данас су по угледу на паписте епископски дворови по центрима градова, где се духом, хтео не хтео, мораш обогатити – а знамо који је дух овога света…
Но то све није битно, или макар бије трагично. Док се има Бога у срцима и Богомајке, има наде, претећи ће неко таман да се броји у народ. Па сети се за време неверних агарјана, како није ни на 10 села било једног свештеника нити цркве, да се звоно није вековима огласило, па се вера одржала и кад је дошло време пламен разгирео. И још мораш да прихватиш да је непријатељ јак, да је ово његов терен и да ће јако да удара и даље и да ће на жалост многи дс отпадну али исто тако и да не да Бог Србина свог.