Треба напоменути да је Тито изгубио сваки осећај за меру, делом због своје посете Лондону, а делом и због обећања Пентагона да ће му послати савремено наоружање, пише Тера 1953. године

У оквиру једне од својих бројних, амбициозних припремљености за сарадњу (или кризе опсесивне мега­ломаније, како би се изразио мој пријатељ Петков), мар­шал Тито је помислио да успостави директну контролу хијерархијске и традиционалне структуре католичке и православне цркве у Југославији. Како би припремио неопходан терен, Тито је почео с нарушавањем односа с Ватиканом, наредивши да се удаљи, у децембру ‘52 мон­сињор Силвио Оди (режим га је доживљавао као сиву еминенцију католичког отпора), након што су га пропа­ганди органи неколико недеља подвргавали нападима. Срушивши, да тако кажемо, све мостове сарадње с Светом Столицом, у пролеће 1953. маршал је најзад – пошто је у међувремену, уставном реформом, постао председник Републике – одлучио да сазове католичке и православне црквене великодостојнике у Бели двор, предратну грађевину династије Карађорђевић, подигнуту у двозначном средњоевропском приморском стилу. Да би избегао било чије одсуство, Тито их је сазвао као југословенске поданике, користећи се једним чланом устава. Окупљеним великодостојницима, маршал је приказао своје породичне charmes непосредности и разумевања, који су успевали пред западњацима, нарочито пред енглеским амбасадором Пиком и америчким амбасадором Џорџ Аленом (овај последњи, у тренутку свог поласка за Њу Делхи, остао је без своје златне табакере). Католички бискупи нису били фасцинирани Титом, делом због њиховe старости, или због извесног, свакодневног пристајања уз југословенску стварност. Тито им је рекао да се не противи развоју друштава католичких свештеника, коју би организовао режим, и да ће, заузврат, они у својим бискупијама бити остављени на миру. У својој импровизацији, Тито је веровао да може да се унутар католичке традиције постави као најбољи бонапартист. Католички бискупи слушали су не приговарајући. Православни епископи били су, у формалном смислу, нешто прилагодљивији: изјавили су да ће уз максималну добру вољу проучити питање и обезбедити одговор, узевши у обзир да је Православна црква сама одувек, у срећи и несрећи, пра­тила судбину Јужних Словена.

Ово Титово отварање, или пак, криза, потпуно је пропало. Католички бискупи, који су у својству југословенских грађана дошли на конференцију и саслушали Титове предлоге, као свештеници који морају да се на цивилном нивоу повинују каквом насумично изабраном Цезару, нису се ни удостојили да одговоре на предлог признавања режимских друштава, предвођених понеким бившим семинаристом, одраније изопштеним, који би успео да окупи око себе неког пароха на планинама.

Православни епископи више месеци одуговлачили су с изношењем свог мишљења на маршалове предлоге, и најзад, почетком јесени исте ‘53, у саопштењу за јавност Патријаршије (пренето, због једне од оних честих грешака у ексцентричности тоталитарних земаља, у београдским вечерњим новинама), изнето је да се безрезервно осуђују сви чланови верских друштава свештеника лојалних режиму и да добијају могућност да се „покају за своје грехове гордости и непослушности“.

Приметивши неуспех и констатујући да је отварање према католичкој и православној цркви окончано пре него што је на озбиљан начин започето, Тито је жустро реаговао, и то на начин који осветљава његову нарав и који ће представљати драгоцен материјал за Емила Лудвига неке нове генерације. Тито је одлучио и наредио да се вређају, нападају, повређују стари великодостојници, који су одбили његова наваљивања током састанка у Белом двору.

Стефано Тера (Извор) 

Била је то најприземнија и најсрамнија замислива освета. Иза завесе макар је испоштована формалност, премда су и тада на оптуженичкој клупи великодостојници изгледали испразно и беспомоћно. Спреман сам да у сваком тренутку потврдим своју причу, упркос томе што су дописник Кришчен сајнс монитора или други западни титоистички посматрачи у Београду спремно покушавали да умање значај ове кукавичке акције против беспомоћних стараца.

Ипак, желео бих да испричам ствари по реду. Као што сам већ рекао, након отвореног, личног неуспеха да формира и организује православни и католички клер под организацијом режима, Тито је разаслао свим покрајинским руководиоцима окружницу, којом би се католичким и православним великодостојницима забранило лично вршење парохијских посета, и како би научили лекцију. УДБА из Босне и Далмације одмах се повиновала наређењима и током неколико недеља јула и септембра месеца 1953. у Борби су се (одмах уз водећи чланак против италијанских империјалистичких циље­ва, Де Гасперијевог, Пелиног и Пачардијевог фашизма) могли прочитати извештаји о батињању штаповима бискупа у Сарајеву, Сплиту, Бањој Луци.

Треба напоменути да је Тито изгубио сваки осећај за меру, делом због своје посете Лондону, а делом и због обећања Пентагона да ће му послати савремено наоружање. Достигао је ону тачку сигурности, на којој диктатор себи може да допусти било шта: да једног јутра нападне осамдесетогодишњег великодостојника, а истог поподнева да у посету прими америчког отправника спољних послова (Џорџ Ален је већ отпутовао за Индију) и затражи, због ванредне ситуације, неколико десетина милиона долара или моментално слање реактора[1]; да у зору ухапси Београђане, ухваћене како читају билтен у енглеској читаоници, а поподне да урла на амбасадора Велике Британије Ива Малета незадовољан благом подршком Форин офиса његовим новим захтевима према зони А и Трсту, споменутим током говора у Окроглици и Сплиту.

Две године раније, пре него што је примљен у Краљевски суд Светог Џејмса, пре него што је добио гаранције Пентагона у вези модерног наоружања за његову армију, пре формирања балканског пакта који су један за другим прижељкивали Енглези и Американци (ови потоњи у инат првима), Тито је био неупоредиво опрезнији и није достигао ону температуру на којој диктатори поверују да им је све дозвољено. И тада се одважно светио својим противницима. И тада је покушавао да застраши великодостојнике батинањима у режији храбрих активиста. Настојао је, ипак, да у позадини прикрије или оправда свој садизам. Типичан случај тим поводом догодио се с неоствареним убиством љубљанског бискупа Вовка. Органи политичке полиције чекали су прелата који је, уз претходну дозволу УДБЕ из Љубљане, намеравао да обави једну пасторалну посету, на станици Ново Место у Словенији. Чим се појавио на перону, седамдесетогодишњи бискуп био је погођен баченим каменицама. Најсмелији активиста полио га је бензином а други, ништа мање предузимљив, запалио му је мантију. Умешали су се сељаци, тек сишли с воза, и спасли бискупа Вовка, скидајући с њега запаљену одежду. Бискуп је био тешко повређен и с опекотинама, али активисти су спречили његов транспорт до болни­це у Новом Месту. Пет сати касније, Вовк је утоварен у сточни вагон теретног воза који је ишао за Љубљану.

О овоме југословенска штампа ништа није рекла. Неко (чије име сада не могу да наведем) с руководећег положаја пренео је ту вест двема западним агенцијама. Разборито промисливши, агенције су одбиле да је проследе, „будући да се с званичне стране ништа није знало“. Најзад, вест је стигла и до мене, и ја сам је одмах проследио. Сат времена након слања, осетио сам за­довољство што сам обавестио поједине колеге да сам послао неке занимљиве вести у Рим. Пар дана касније, Борба је објавила допис из Љубљане, да је бискуп Вовк „био веома задовољан због пружене здравствене помоћи у народној градској болници, на чему је захвалан“.

Из књиге: Стефано Тера Три године с Титом, Оксиморон, 2025.

Књига се може купити у књижарама Златно руно, Делфи, Вулкан и Booka.

[1] Параноично обезбеђивање Тита настављено је и разрађено у тренутку када су Англо-Американци одлучили да, октобра 1953, Италији уступе зону А с Трстом. Није оклевао да прети ратом.

Да ли је Тито заиста умро?

Навршило се 45 година од смрти Јосипа Броза Тита.

Период његове владавине још увек није у потпуности сагледан и расветљен.

Погледи су различити, често страсно супротстављени.

Таква су и сећања оних који су живели у том периоду.

Има оних сматрају да се Тито није политички упокојио и да његов дух и даље влада Србијом.

И оних који верују да је са Титом покопан  неки бољи живот.

Како је, међутим, Титову владавину, почетком педесетих година прошлог века, представио један италијански новинар и књижевник, протерани дописник италијанских медија из Југославије?

Стефано Тера
Три године с Титом
Оксиморон 2025.

О књизи

Три године с Титом је без сумње посебна књига. Она је истовремено репортажа и политички памфлет с аутобиографским елементима који је приближавају жанру мемоара.

У њој је Стефано Тера покушао да оцрта портрет Југославије на почетку Титовог режима, избегавајући пропагандистичку условљеност која карактерише репортаже многих његових колега са Запада који су боравили у Југославији у истом периоду.

(Енрико Даванцо)

…

Опоро сведочанство о времену самовлашћа и мегаломаније, освајачких амбиција, беде и страха, неједнакости и неравноправности, свуда присутне тајне полиције, кожних мантила и најлона.

Проницљиво сведочанство публицисте и приповедача Стефана Тере, јединог италијанског дописника из Југославије (радио је истовремено за La Stampa, RAI  и АNSA) у јеку Тршћанске кризе и најзаоштренијег југословенско-италијанског сукоба.

Садржај :

Предговор: Поглед на почетак Tитовог режима очима заборављеног аутсајдера италијанске књижевности (Енрико Даванцо)

ПРВИ ДЕО

ДРУГИ ДЕО

I поглавље:

Ко је Тито?

II поглавље

Да ли Тито игра двоструку игру?

III поглавље

Тито и Москва

IV поглавље

Тито и Запад

V поглавље

Тито и Трст

VI поглавље

Тито и Степинац

VII поглавље

Титове оружане снаге

VIII поглавље

Како се живи у Југославији

IX поглавље

Осим Тита

Categories: Гостинска соба

Tags: Јосип Броз, Стефано Тера