Доносимо писмо кнеза Милошу Петру II Петровићу Његошу о „рђавој секти, вуковском названој” и одговор владике Рада
Књаз Милош; владика Раде (Извор: Блог Огњена Војводића)
(…)
Књаз Милош Обреновић, владар полувазалног Књажества Сeрбија (Княжество Сербiя) у којем је живјела трећина српског народа, које се ослобађало од османске окупације, док је српски народ у Босни и Херцеговини, Крајини и Војводини био под германском аустроугарском окупацијом, иако оперативно неписмен, одлучно се одупирао римокатоличком прозелитизму и револуционарним реформама разградње форме и континуитета културе српског народа у свом Књажеству. Књаз је спречавао покушаје да аустроугарска католичка културна политика наметне школству и културним установама Књажества програм југословенске језичке политике – сурогат српске ћирилице и прости народни говор као књижевни језик. Књаз се савјетовао са најученијим Србима тог времена, са митрополитом Стефаном Стратимировићем и са српским филолозима, и спроводио савјете српских филолога и владика који су упозорили књаза да је њемачка ћирилица прозелитско писмо у функцији прелаза на латинично писмо, а да се кодификовањем дијалеката као књижевних језика могу израђивати „нови књижевни језици” од једног језика и тако разградити један јединствен језик, то јест креирати нове нације од једног народа и тако раздијелити један историјски народ. Главни промотер српског „народног” књижевног језика и сурогата српске ћирилице у Књажеству Сербија и у другим српским установама на Балкану био је српски сарадник аустрославистичке канцеларије у југословенском језичком програму, Вук Караџић. Такође, словенски филолози су упозоравали књаза да је германска славистика, под називом југословенска језичка политика, средство геополитичког одвајања српског народа од православних хришћанских народа, а прво од највећег словенског народа. Тако је културна политика књажества Књаза Милоша Обреновића постала повјесни примјер потврде становишта хришћанског теолога и филолога, дипломате Руске царевине, Константина Леонтјева, да је „Некада неписменост народа бољи чувар народне особености, његове културне физиономије, него писменост по сваку цијену”.
Књаз Милош је у Књажевини Сербији установио више закона забране уношења и штампања књига аустријским сурогатом српске „ћирилице”. Најзначајнији закон забране „да се не штампају књиге правописом Караџића Вука„ као „хуле против божества и правитељства”, који је Књаз Милош установио јесу, Основанија, Правила о цензурисању, објављена 1832. године 22. децембра (јулијанског календара) у Књажевско-српској канцеларији у Крагујевцу. Закон је истовремено представљао установљење првог стандарда српског писма у Кнежевини Сербији, и културног континуитета ћириличке писмености српског народа. Закон је забрањивао коришћење Караџићеве (аустрославистичке) ћирилице у Србији. У тачки 7. је наведено: „У Србији неће се ни једна књига печатити (…) које би написане биле са писменима Љ, Њ и Ј по ортографији познатога списатеља Вука Караџића” и које би била штампане „без малог и великог (дебелог) јера и писмена јери.” Забраном нису била обухваћена слова Ђ (које је креирао владика Лукијан Мушицки), Ч и Џ, иако су били и у Караџићевој азбуци. Такође, у првим одредбама цензуре, нису се смјеле штампати књиге, „у којој би написане биле: 1. „Хуле против божества”; 2. – „Против вероисповеданија христјанског”; 3. „Мисли саблазне против владајућег морала”; 4. „Мисли против Правитељства Србскога и њихових чланова; 5. Мисли против просветитељстава страних и њихових чланова; 6. „Пристрасна ружења и грђења личности, чије му драго…”. Забрана је важила 35 година. Постепено укидање законске забране почело је 12. марта 1868. године (јулијанског календара) одобрењем књаза Михаила Обреновића (сина Милоша Обреновића) и указом министра просвете.
Павел Тихомиров: Један пример како је Вук Караџић осакатио српски језик
Свједочанство да је Књаз Милош у Књажеству Сербија водио културну политику континуитета књижевног језика и предања ћириличке писмености јесте и књажево писмо Владики Петру II Његошу 1. октобра 1836. године. У писму књаз пише владики да је у одређеним текстовима штампаним на Цетињу примјетио изостављање одређених графема ћириличке ортографије и пише против „вуковске секте”, како је назвао српске сараднике њемачког југословенског програма колонизације српског језика, по имену њеног гласноговорника, Вуку Караџићу, која је у Србији пропагирала нови правопис. У писму је књаз Милош обавијестио владику Његоша о упокојењу митрополита Стефана Стратимировића, који је у „Српској православној цркви” имао функцију патријарха, али је та вијест у другом дијелу и у другом плану писма. „Вуковска секта” је обилазила и Цетиње, лично Вук Караџић, и вршила утицај на младог владику Његоша, који је рукоположен за владику прије пунољетства и био посебан објекат обраде Вука Караџића по питању њемачке реформе српског књижевног језика и увођења сурогата српске ћирилице, али владика Његош никада није пристао да пише сурогатом ћирилице него је у свим својим писмима користио право ћириличко писмо којим је штампао и своја књижевна дјела.
Писмо је објављено у Руској царевини 1903. године у часопису Извјешћа Одељења руског језика и словесности Императорске Академије („Известия Отделения русского языка и словесности Императорской Академии наук”) посвећеном српској језичкој и вјерској политици у односу на њемачку колонијалну језичку и вјерску политику, и дјелатностима руских слависта у књажевини Сербији која је била непосредно под колонијалном политиком Аустроугарске монархије и римокатоличке мисије. Писмо је публиковано у поглављу које је припремио П. А. Лавров под насловом „Кнез Милош о реформи српске азбуке Вука Караџића и владика Петар II о Доситеју Обрадовићу”. Писмо сам транслитерацијом „превео” са српског књижевног језика и српског ћириличког писма 19. вијека на савремени српски језик, али сам оставио оригинални распоред ријечи у реченици (синтаксу) ради очувања стила и изражајности језика и оригиналног наглашавања ријечи у реченици.
(…)
Писмо Књаза Милоша Владики Његошу
„Има једна рђава секта, вуковска названа, која ь (дебело јер) изоставља, и још гдјекоја измењенија захтева, и све се бојим да не буде отров ученија ове секте и до у Црну Гору, досад свагда чисту и невредиму пребившу, приспео, а ако би то било, то би ми заиста врло тешко и жао пало, јербо је доста верно познато да та секта изостављањем ь и увођењем некаквог ‘ј` одводи од православља и приводи к римокатоличанству. (Познат ће Вам бити кустос Ц. К. Библиотеке, Копитар, римокатолик, овај је та ученија разврата дао Вуку, а Вук вуче туђу будалаштину не знајући ни шта вуче ни нашта. Но ово, мислим, сами за себе задржите да не дође до нечастивих ушију.) Та је секта и овде била почела исто учење распрострањивати, но ја сам то у согласију с Г. Митрополитом Карловачким Стратимировићем предупредио многе такове књиге у ватру бацивши, а многије читавим сандуком побацавши”.
Огњен Војводић
Њговому високопреосвештенству, Господину Петру Петровићу Његошу Православному Епископу Цетињскому, владатељу Црногорскому у Цетињу
1. октовра 1886. у Крагуевцу.
Како ми ово неко време више православни мили Црногораца своим пословима овамо долазе и враћају се, врло самь жељан био, запитати за ваше повољно здравље, и свагда сам с радошћу разумевао, да сте, хвала Богу, живо и здраво. Овом приликом, како се неки ваши отечественници, боравивши код мене, и изјавивши желљу своју, у Сербију преселити се да би избјегли свирепства турска, у отечество свое враће, не могу пропустити, да вас и писмено поздравим, желећи и од вас извјестити се, како се находите. Ваши соотечественници показивали су ми овдје и црногорски пасош: «Црногорско проводно писмо» и драго ми е било видити, оваки Докумень и у Црнои Гори печатан.
Имајући сад једно таково писмо пред собом, издано у Цетинљу месеца Маја 21. 1836. год. No 112 не могу пропустити, да вам не примјетим, да, колико ми е драго о успјеху литерарном Црногорца уверити се, толико ми је жао, приметити, да у печатању вашем слово ъ изоставља се. Ово е за мене нова појава, тим више, што на печату, на ком є надпис: „Црногорскога правителствующега сената печать» а тако и у писанымъ рѣчма п. п. «Петарь Милићевићъ” слова ъ има а у прочем печатању нема га.
Ваше високопреосвещенство! све церковне славенске књиге нашег вјероисповједанија списане су кирилловим писменама, са ъ, православни Русси пишу ъ, Сербљи и у Сербии и у Аустии пишу га такође, не иначе и Бугари, и сви се держе основанија Славенског тежећи к јединој цјелини, то јест једному Славенскому језику, и обдержанију јєдине вјере то јест восточне православне.
Има једна рђава секта, вуковска названа, која ъ изоставља, и оште измјене захтијева, и све се бојим, да не буде отров учења ове секте и до у Црну Гору, до сад свагда чисту и невредиму пребившу приспио, а ако би то било, то би ми заиста врло тешко и жао пало. јербо је достовјаено познато, да та секта изостављањем ъ, и увођеніемъ некаквог j, одводи од православља и приводи к Римокатоличеству*1)
Кнез Милош Обреновић (Фото: Народни музеј Аранђеловац)
Та јє секта и овдје почела била исто учење распрострањивати, но ја сам то у согласју с Г. Митрополитом карловачким, Стратимировићемъ, предупредио, многе такове књиге у ватру бацивши, а многе читавим сандуцима побацавши. Зато не могу пропустити, да вас не умолим, да обратите внимање ваше на печатања ова, да бу и ваша типографја плодотворила на прослављање чистог Славенства и чисте наше вјере православне, које сте и ви, као и силни Русси и ми и Бугари, вјерни синови.
Овом приликом не могу прећутати да вам не сообщим добивену ми вест, вест истина печалну, но знамениту: православни Архиепископ карловачки у Срему, Стефан Стратимировић, преселіо се у вјечност 23. Септембра око поноћи између 22. и 23. и то чудесним и знаменитим за мене случаем. Я сам послао супругу и оба премила сина моја пре неколико дана у Цесарију на посјећеније кћери мојој удату у Земуну, у Темишвару. Из особите жеље посјетити старог, славног и заслужног Г. Митрополита Стратимировића ударили су они на Карловце, гдје је Г. Митрополит здрав здравцит 21. септ. на ручак дочекао. У Карловцу су тај дан ноћили, и сутра дан 22. Септ. рано кренули су се даље у Петроварадин и Нови Сад к Темишвару, Г. Митрополит испратио их јє до Петроварадина, а после вратио се кући у Карловце. Описују, да се не може описати радост, коју јє чувствовао видевши и дочекавши госте овакове. Тај дан на два саата и пред поноћи легне спавати, и тек што заспи, викне свог камердинера и пошље га по доктора. Док јє доктор дошао он је издануо. Кажу, да га је шлог трефио. И таковим случаем преставио се славни старац у вечност. Бог да му душу прости и лака му земльица, многа је добра починио. Желећи вашему високопреосвещтенству, да и ви дубоку старост, као и Cвети Петар, блажене памети стриц ваш, и сад у Богу преставивши І. Стратимировић, (доживио је пунх 80. година:) дочекате, и славу нову наследите, и поздрављајући вас љубезно с почитанием сам.
1) Приписка: Познат ће вам бити кустос Царске аустријске Библиотеке, (бартоломеј) Копитар, Римокатолик, овај је та ученија развратна дао Вуку, а вук вуче туђу будалаш тину, незнаюћи ни шта вуче, ни на што. Но ово, молим, сами за себе задер жите, да не дође до нечестиви ушију.
Писмо је штампано у публикацији „Известия Отделения русского языка и словесности Императорской Академии наук” (1903. т. VIII књ. 3,ст.333)
Скраћивање и опрема: Стање ствари
(Блог Огњена Војводића, 4. 9. 2017)
П. П. Његош: Била би неограничена радост да бисмо сви Славеносрби учинили међу собом једно правило књигопечатања
Милошу Обреновићу
Беч, 15. јануара 1837.Пресвијетли Кнеже,
Милостиви Господару,Почитајемо писмо Ваше од 1-вога октобра прошле године имао сам чест примити, из којега видим Ваше драгоцјено расположеније к мени и народу црногорскоме, за што приносим Вашој Свјетлости моју чувствитељњејшу благодарност и молим всевишњега Творца да сохрани Ваше за свакога Србина драгоцјено здравље за похвалу и срећу свега славеносрпскаго народа.
Молим Вас, Пресвијетли Кнеже, да ми опростите што нијесам има времена прије Вама одговорити на почитајемо Ваше писмо, будући сам оно примио пред самим мојим одласком из Црне Горе у Бечу, поради неких посалах с австријским правитељством црногорскијех, ђе се сада и налазим.
Послије доласка мојега у овоме столичноме граду првом дужношћу поставио сам себе одговорити Вама, Свјетљејши Кнеже, на прељубезно мени Ваше писмо и изјавити у томе моје неограничено желаније виђети се с Вама лично и преговорити о многоме што би се тицало до ползе народа славеносрпскаго, но опстојатељства нека неће ми дозволити моју давњејшу нелицемјерну жељу испунити.
Пресвијетли Кнеже, Ви изволите изјасњивати у Вашему писму да у књигопечатњи црногорској јесте познали нека правила ортографическа сасвијем противна правилима ортографије књигопечатани црковни славенски књига нашег вјероисповједанија. Поради мене била би неограничена радост да бисмо сви Славеносрби учинили међу собом једно правило књигопечатања, а особено Срби и Црногорци, но и то остављам до тога времена доклен будем срећан виђети се с Вама лично и преговорити како о томе тако и о многијема другијема стварима које би се тицале до среће подвласних нама народах.
У закључењу овога мојега писма имам чест поздравит Вас, Пресвијетли Кнеже, наступајућим Новим љетом, којега како и млогих другијех всесрдечно желим Вама проводити са свом пресвијетлом Вашом фамилијом у доброме здрављу, спокојствију и благоденствију за похвалу и радост српскога народа.
С глубочајшим мојим високопочитанијем и преданошћу имам чест бити Ваше Свјетлости Милостиваго Господара покорњејши слуга
Владика црногорски и брцки
П. Петровић Његош
Извор: Петар Петровић II Његош, Писма. Електронска сабрана дела, 2024.
Categories: Гостинска соба
И Његош се тако потресао да је објавио „Горски вијенац“ на народном језику, а Вуку послао народне песме.
А Вук и Милош: успони и падови, свађе и мирења, на крају помирење.
@Карабас
Његошев „Горски вѣнац“ је изворно штампан старим правописом. Друго издање настало је када су, већ тешко болѣсном владики, Вукове присталице практично на прѣвару измамиле рукопис поеме и штампале га Вуковим правописом.
@ Гремлин
О односу владике Његоша према новој ортографији:
Александар Лазић
Писмо кнеза Милоша је доста кљакаво прѣнѣто саврѣменим правописом, али добро, ипак је све јасно.
Кнежево и Његошево писмо изврсно допуњује слѣдећи одломак из „Утука III језикословног. О језику и правопису србском“ Јована Хаџића, оснивача Матице Србске. Из њега се зорно може видѣти каквом су се „научном“ методологијом“ Копитар и Вук служили у свом „ратовању за српски језик“, а и закључити да је Вук Караџић нѣ само отац саврѣмене писмености, већ и праотац књижевног поступка великих списатеља српског језика типа Светислава Басаре и Марка Видојковића. Нѣ мучите се да текст изгуглате, ово на интернету нигдѣ нѣћете наћи. Дакле, после 180 година, рѣч има и заслужни Милош Светић:
„Познато је колико је учени Копитар у делима Вуковима участвовао и како се основи Вукови могу заједно и изворно као Копитарови собствени сматрати, и како је Копитару на срдцу лѣжало, да ови основи Вукови, наравно као купно и његови, мах и првѣнство у књижству отму. Он као познати слависта у оно врѣме сматрао се као једини орган и извор о југославенству; што је он Нѣмцима о Србима јављао, оно се као света истина држало, нити се другојачије што знало, нити знати могло, почем противно што нити се примало, нити слушало, а Копитару је у рачун ишло, само оно што је Вуково и његови послѣдоватеља. И ето проста узрока, зашто је у стране новине, поврѣмена изданија, конверсационалне лексиконе и т.д. само оно прѣлазило, што је Копитарово и Вуково, а друго нѣ. Може бити, да ће ко на ово рѣћи: Добро, али зашто нѣсу се наши други књижевници постарали, учени свѣт и о противном извѣстити? – Но гдѣ Копитар код страни говори, шта ће ту књижевници србски учинити, који ни сојуза таковога, ни познанства са иностранцима имали нѣсу. А гдѣ Судија само једну страну свагда слуша, ту можемо мислити, какав суд наопак испада.
Копитар је своима знанцима писао, говорио, њи увѣравао, Вука њима шиљао, прѣпоручивао, а о другом свѣму ћутао, или ако се и изражавао, оно је било онако, као што је њему и Вуку у рачун ишло. Србљи су, нарочито послѣ изданога Рѣчника (1818. год.), викали, да Вук у својему писању нѣ набљудава пристојност, да се безобразно и срамотно изражава, које врѣђа чувство морално, и само приличи свињарима и говедарима, а нѣ списатељима, који су учитељи младежи и народа; а он окрену ствар другчије, и увѣрава стране да Србљи и србски списатељи на њега вичу, што он србски просто пише, и да називају прости народни језик свињарским и говедарским. А људи страни, ма и најученији, мислећи да је то тако, морали су по томе и о њему и о другима другојачије судити, него што јест, и закљученију наопако закључити. Али кад би они знали, да овдѣ нѣје рѣч о говедарству и свињарству простога србскога језика, него о говедарству и свињарству нѣпристојности, безсрамности и безобразија онога начина писања и изражавања, који је Вуку својствен, онда би се сасвѣм о другоме чему судити имало, и јамачно би другојачије и закљученије испасти морало.“
Овдѣ Јован Хаџић своје тврдње у напомени поткрѣпљује слѣдећим свѣдочанством:
„К истини мога потврђивања нѣка послужи и оно, што је Мушицки Магарашевићу 30-га Јан. 1819. (у Голубици ч. IV стр. 308) писао: ‘Вукова Лексикона јошт нѣмам. Писао сам Копитару да ми што скорије по дилижансу пошље. Жао ми је и Вука и Копитара – највише чрез умањеније обште ползе – што су се тако, као што ми пишете, осрамотили. Ја се чудим Копитару и срдим се на њега што је као цензор – оне свињарије или свињарства допустио. – Тако ћу му и писати. У његовој је дужности, нѣ допуштати ништа contra bonos mores. Срѣћан ће бити, ако га митрополит нѣ устужи полицају бечком. – Лакомислени људи шкодише обштој ползи, и собственом свом намѣренију, што је јошт луђе’.“
Па наставља:
„Јошт године 1828. Магарашевић, читајући више пута у Липиским (=Лајпцишким – прим. моја) ученим Новинама и осталим Листовима страним такова једнострана извѣстија о србском књижеству, писао је тамо издатељу рѣчени новина, и саобштио је, како су извѣстија она једнострана, и да потрѣбују и с друге стране исправљенија и допунѣнија, и да је он са другима књижевницима србским готов од врѣмена до врѣмена чинити, ако би се примило. Но мѣсто да се овај обрадује таковој понуди, а он одговори, да он од противни извѣстија нѣ може никаковог употрѣбљенија чинити. Тако они су волѣли и лаж у своима Листовима распрострањавати него Копитару се замѣрити. И тако је ова лаж трајала и напрѣдовала и од Нѣмаца и на Русе, до који је и нѣпосрѣдствено допирала, и на Енглезе и Французе прѣлазила, и добивши учену преобуку лѣпо углађена међу Србље долазила, гдѣ су је књижевници, нарочито они, који на наочари гледе, и аукторитетом се управљају, обѣручке примали, и јошт поносили се, што и они тѣм принадлѣже у дружство учени Нѣмаца, Руса и т.д. те мисле да су толико паметнији од други…
(Милош Светић, Утук III језикословни. О језику и правопису србском у: Мирослав Јовановић, Језик и друштвена историја // Против Вука, Службени гласник, Бѣоград, 2022, стр. 326-328.)
Поштовани Карабас, кратак одговор у две тачке:
1. Имам код себе репринт првог издања „Горског вијенца“ који је штампан на старом правопису.
2. Није истина да је Горски вијенац написан „народним језиком“, скоро па половине речи из Горског вијенца нема у Вуковом речнику
Дакле, ако желите да о нечему дискутујете, добро би било да бар елементарно познајете материју о којој пишете, много тога што су „вуковци“ протурили нема никаквих додирних тачака са Истином…
@Александар Лазић
Велико хвала на примѣдби. Побркао сам у памћењу: измамили су му заправо рукопис Шћепана Малог. Али друго издање Горског вѣнца у сваком случају штампали су тек три године послѣ Његошеве смрти.
@ Гремлин
Скоро сва Његошева дела (осим дела Србин Србима на части захваљује, Кула Ђуришића и Чардак Алексића 1847. године и Лажни цар Шћепан Мали) објављена по старом правопису.
Елементарно је да се не мешају писмо и језик. Правопис је једно, језик друго. Је ли „Вијенац“ писан славносрпским језиком? Није. Писан је народним језиком, као што је Његош писао и песме по угледу на народне и слао Вуку народне песме. Подсетите се из основне школе шта је све изашло 1847.
Под тачком 1 сам нагласио којим писмом је писан, а под тачком 2 сам управо на томе инсистирао, да није истина да је Горски вијенац писан на Вуковом или како га они зову „народном језику“ како тврде „вуковци“. И навео да огроман број речи из Горског вијенца не постоји у Вуковом „народном“ речнику. Тако да је најобичнија масонско-ватиканско-бечка пропаганда да је Његош свој Горски вијенац писао на „народном“ језику. Дакле, не само да је ортографијом којом је штампао свој „Горски Вијенац“ Његош показао да баштини традиције писма свете браће Ћирила и Методија, него и језиком тог дела наставља са баштињењем традиције православно-предањског и црквенословенског језика, много више од промовисања Вуковог народног десакрализованог језика. Слично се може рећи и за „Лучу микрокозму“. Како је исправно приметио Меша Селимовић у својој студији „За и против Вука“, Његош није одбацивао многе речи из народног језика, али је његов језик далеко од Вукове вулгаризације и наметања простонародног језика за књижевну норму српског језика. Његош је осећао потребу да се, као у Русији, спроведе одређена стандардизација, па можда и реформа српског језика, али свакако није био да се то ради по језуитском калупу Вуковог кума Јернеја Копитара. Његошев језик је уздигнут на много виши и мисаони и духовни ниво од Вуковог народног језика, Његошев језик је много богатији, садржајнији за приказ универзалног смисла људског живота, садржајнији у симболима којима се докучује смисао… Колико смо духовно осиромашили прихватањем Вукове реформе, говори и факт да број речи црквенословенског речника скоро ДЕСЕТОСТРУКО премашује број речи из другог допуњеног издања Вуковог народног речника…
Па ако није писан на српском народном језику, на ком је? Дукљанском можда? Сад мешате Његошев изузетан песнички стил (што укључује и вокабулар) с питањем језика на ком је писан. На славеносрпском није. Једини којима иде у прилог да се инсистира да „Горски вијенац“ није писан српским народним језиком јесу дукљани-милогорци. „Луча микрокозма“ је под утицајем језика руске поезије и написана је пре „Вијенца“. А на ком језику је Његошево „Огледало српско“ где се угледа на народне песме? И да знате, овакав презир према народном језику као „простачком“ нигде нећете наћи код Вукових савременика који су му били противници. Напротив. Они су итекако ценили народни језик. Овако би писао Басара, али за разлику од вас он има смисла за хумор.
За овог који одговара @Ranko
Знате и Ви веома добро да су нас у школи лажно учили да је „Горски вијенац“ победа Вукове реформе, о томе је реч! Нити је писан новом ортографијом, нити је језик „ослобођен“ да би постао довољно „свињарски“.
Хајде после писма Милоша Његошу да дамо и нешто из писма Његоша Вуку (23.8.1833):
„Србскій е Хомерђъ у народньой повзіи, ко ю хоће разумѣти и коме е србскость мила“
„Слично се може рећи и за „Лучу микрокозму““
Треба: „Слично се може рећи и за „Лучу микрокозмА“.
То је генитивна синтагма, није микрокозма придев уз луча.
Кад смо код основног школовања. Па ћемо једног дана разговарати и о Његошу.
Да исправим грешке у куцању
Србскій е Хомеръ у народньой поезіи, ко ю хоће разумѣти и коме е србскость мила
Одговор оном који моје име пише латинским писмом. Немам презир према народном језику, имам презир према Вуковом делу који је по налогу највећих србских злотвора спровео истински културни геноцид над србском словесношћу. Ако скоро пола речи из Горског вијенца нема у Вуковом Речнику народног језика, с којим правом тврдите да је Његош Горски вијенац писао народним језиком? Могли сте се потрудити да прочитате коментаре испод овог текста, па би схватили да: «… овдѣ нѣје рѣч о говедарству и свињарству простога србскога језика, него о говедарству и свињарству нѣпристојности, безсрамности и безобразија онога начина писања и изражавања, који је Вуку својствен, онда би се сасвѣм о другоме чему судити имало, и јамачно би другојачије и закљученије испасти морало.»
Масонска и ватиканско-бечка пропаганда је трубила на сва звона да је Његош написао Горски вијенац на «вуковици» или народном језику јер им је био неопходан такав ауторитет да прогурају Вукову реформу, иако су два највећа црквена (и не само црквена) ауторитета тог времена била против Вукове реформе – Митрополит Стефан Стратимировић и владика Раде илити Његош. Онај ко је без благослова Цркве и по налогу србских злотвора прогурао ту реформу, не заслужује ништа осим дубоког презира код сваког благочестивог православног Србина.
Свакако да критику језичке реформе не треба мешати са сакупљачким радом Вука Караџића.
У праву сте за генитивну синтагму, нисам се ни распаковао са пута из Русије па написах одговор. Међутим, лично се никада у полемици не бих „хватао“ за такве ствари, битна је суштина, битно је указати да је зарад промоције Вукове реформе пропаганда (знамо ко вековима влада пропагандном машинеријом) на сва звона указивала да је Његош Горски вијенац написао на „Вуковом језику“. Да сам малициозан попут Вас, могао бих навести да сте глагол „треба“ могли допунити другим глаголом који стоји у трећем лицу једнине, које је одлика безличности, па уместо „Треба: „Слично се може рећи и за „Лучу микрокозмА“, ставити – „Треба да стоји: „Слично се може рећи и за „Лучу микрокозмА“.
Секташки ум нѣ ометају ни очигледни примѣри – опет ће лупетати по своме ћефу уз инат чињеницама.
Граматички облици из горњег Његошевог писма, протѣрани од Вука и његових слѣдбеника као „нѣнародни“:
Свѣтлѣјши, давнѣјши, покорнѣјши – рѣчи с наставком -ејши, којима се ствара облик сродан компаративу и суперлативу придѣва. У наше дане и најписменији људи овај облик поистовѣћују с уобичајеним суперлативом с прѣдметком нај-, чему свѣдоче и примѣри у нѣким текстовима, објављени и на овом порталу, гдѣ аутори руско „святейший патриарх“ потпуно бесмислено прѣводе као „најсветији патријарх“.
Почитајемо – рѣчи с наставком -емо, -емый, који означава јединицу за творбу рѣчи код придѣва, којима се означава I) допуштеност или нѣдопуштеност радње или стања означеног рѣчима којима је наставак додат или II) трпни глаголски придѣв садашњег врѣмена.
Данашњим „дозвољеним“ граматичким срѣдствима ово се може исказати обликом почитовано, почитовани, или, у датом случају на исти начин изведеном синонимном рѣчју попут цѣњени/о, поштовани/о, којим се ипак покрива само дѣо изворног значења. Уопште, направљена је збрка која ни менѣ самом нѣје сасвѣм јасна, јер нѣје разрѣшена ни од граматичара, баш као ни проблем чисто књишког облика двоструке негације, код чије употрѣбе већ и најобразованији Срби грѣше.
Примѣр кога нѣма у Његошевом писму, али га и те како има у другим његовим дѣлима, укључујући поезију, јесу глаголски придѣви садашњег врѣмена (нарочито они изведени од повратних глагола), који се у новије врѣме, благодарећи првѣнствено црквеним ауторима, поново враћају у језик писмености, а граматичари се тренутно муче да га изнова опрѣдѣле, дефинишу – у чему их, између осталог, по мом скромном мишљењу, омета и „мањак“ слова у Вуковој ћирилици. Да нѣ трошим рѣчи, ниже вам наводим саврѣмене примѣре из једног научног рада – прво с нѣповратним, па с повратним глаголима:
„Научник посматра из даљине природу и описује је; песник стаје раме уз раме са стварајућим силама и сам с њима дела“; Кад би осуђеници осетили да се неко од њих пре осталих спрема да умре, окруживали би га док је још при свести… климајући главом, запиткивали умирућег.
Савршени Бог… састојећи се из душе разумне и човечанског тела, раван је Оцу по Божанству, мањи од Оца по човечанству; Блудника и кајућег се разбојника примио си, Спасе.
А има тога још много… Све су то књишки облици, развијани вѣковима, услѣд потрѣбе да се искажу сложеније ствари, којима се најшире народне масе по правилу нѣ баве, па их зато у народном језику и нѣма.
И онда је Његошев језик „народни“? Ако је народни, зашто су за све писце послѣ њега сви наведени и нѣпоменути граматички облици стављени „ван закона“?
Пар битних чињеница које по мом мишљењу умањују потребу за расправом око мање битних ствари:
1. Бркају се заслуге Бартоломеја Копитара и службеника му Вука, који је само извршилац.
2. Ради стварања књижевног језика неопходне су књиге, писана реч. То је разлог зашто је Вук имао задатак да скупља усмену уметност и преточи је у писану. Уједно је својски покушао да уклони и отуђи постојећу књижевност, што су након њега и његови наследници у току ратова. Нема ту љубави.
3. План Немаца о укупном сужавању будућег државотворног подручја Србима је текао (и) кроз окњижавање једног говорног наречја чиме се одбацују сва остала. Имам несрећу да је моје наречје несрећно изузето језичким преображајем, те да смо из тог разлога остали као мали Срби заједно са вама говорницима големог срПског који нас гледате подсмешљиво када гласно отварамо уста. Ова реченица пружа сазнање (дијагноза) о умоболности, но, тешим се да није само моја, општа је одлика „непланираних“ Срба.
4. Око пола века пре Вука су (уколико не грешим Венцловић) записане приповетке народним језиком на тлу Војводине. Запрепашћен бе(ја;’;х) кратком времену прилагођавања читању, али и нагласцима на задњем слогу. Наравоученије – у књижевни језик назван српским је васпостављено НЕНАРОДНИ правилник нагласака у речима пренет из ЛАТИНСКОГ на срПски, где не сме бити нагласака на задњем слогу речи.
5. Бартоломејева с(ш?)кола ученика је заменила окњижавање позајмљеница из новоруског позајмљеницама из западњачких језика. Већ сам писао за реч „сигур(н)о“ коју су по први пут употребили преводиоци библије коју је потписао Вук Караџић, и одмах након тога признао да сам није укупни преводила(о?)ц. Да, чешем главу, ово је напор…
6. Русија у доба Вука је била под огромним утицајем немачког племства, лажова о германској праповести на свеукупном данашњем „словенском“ простирању, људи који до данас без трунке стида на основу жеље за продором на исток поистовећују себе са Германима римског доба (@Гремлин, брате, без љутње, обрати пажњу). Бартоломеј је имао зелено светло да вршља. Подсећам на стварање немачке државе након помоћи руса за ослобођења, Бугарске, где је требало да припадну и моји земљаци, но „нису сви простори били те среће“ (погледати деЛ 3).
Шта је свеукупан закључак? Језички преображај србског језика у српски и онако нису и не воде Срби, већ туђини. Он је био и јесте средство за њихове више циљеве, а ми смо наивчине што упорно наседамо. Заштитни знак језичке „реформе“ није само одбацивање јата у убризгавање словолика Ј. Главни заштитни знак туђина су — туђице. Молим за опрост пар оних који су стигли до краја овог писма за моју неписменост и дрскост.
):Мр.Года:(, 3. октобар 2025. • 14:21
„Пар битних чињеница које по мом мишљењу умањују потребу за расправом око мање битних ствари:“
Врсан коментар Крмару, мислим да си пловидбу беспућима морским привео крају.
Стога, следи занимљива прича.
У Хомеровој „Илијади“ се каже, читам:
„Више помаже памет дрвосечи неголи снага,
само памећу опет на сињој пучини,
крмар бродом управља брзим,
кад стану га бацати ветри;
памећу један возар надмашује другог возара.“
Крмар памећу управља бродом, и никада друкчије, и нигде није друкчије него овако како Хомер говори. Срби би рекли,
Сваки морнар може да плови, али само крманош може да крмани.
Платонов Сократ у „Држави“ каже, читам:
„С тешком смо муком, дакле, допловили до циља и сложили се у томе,
да иста својства постоје и у држави и у души сваког појединца,
и да су та својства и по броју једнака.“
Свако Платоново (Сократово) испитивање је „пловидба“, а плови се бродом. У „Федону казује, читам:
„Ја бих, дакле, веома радо пошао у школу ма коме, ко би ми објаснио како ствар стоји с тим узроком. Али, како сам га морао оставити, па како га ни сам нисам могао наћи ни научити га од кога другога, подузео сам другу пловидбу ради потраге за узроком.“
Пловити значи испитивати, а плови се бродом којим управља памет, разум и глава.
Баш зато што глава управља лађом, првом икад направљеном лађом кормиларио је Глаук, а приповеда се да ју је он и направио. Глаук није био само добар кормилар него је био и велики јунак и непогрешиви пророк, и прорицао је истину и само истину. Арго лађа је прорицала зато што је имала на предњем делу даску од додонског храста, а имала је и крманоша који је непогрешиво прорицао.
Због ових изванредних Глаукових особина Зевс га је унапредио у морско божанство налик Посејдону.
Такав је био крманош Арго лађе, која је била тако лагана да се могла носити, и која се носила на раменима, и зато што се та лађа носила на раменима, њеном крманошу је било име Глаук.
Сви Глауци или Глаукони из грчке митологије и филозофије добили су име од србске речи „глава“, и име им значи глава, и они су глава.
У доба незнања и у доба „зоре људске мисли“ лађом је управљала глава, а данас то чине едуковани кормилари и продавци кромпира и сухих шљива.
Таква је пловидба, и такав је брод, и такви су кормилари у свој старој књижевности … а под старом књижевношћу се подразумева све оно што је написано да средине деветнаестог века.
@ Ненад
Истине ради, реч „γλαυκων“ (изг. главкон) води порекло од старогрчког придева који значи „светлуцав, плаво-зелен“. Дакле, Главкос је био бог мора и његово име се не односи само на плаво-зелену светлуцаву боју, већ и на симболику светлости, дубине и променљивости мора. Ни о каквој српској речи „глава“ овде није реч, молим Вас.
):Мр.Года:(:
„6. Русија у доба Вука је била под огромним утицајем немачког племства, лажова о германској праповести на свеукупном данашњем „словенском“ простирању, људи који до данас без трунке стида на основу жеље за продором на исток поистовећују себе са Германима римског доба.“
Управо у том периоду, Русима су прекрили очи, затворили уста, главу оголили а понеки део тела одкинули.
Нека питања која муче Русе:
Когда очи стали глаза?
Когда уста стала рот?
Глава и голова – в чём разница?
Интересантно је читати коментаре (стручни одговори су готово увек без смисла).
Закључио бих, олупали им језик к’о солунску чутурицу.
#
Ивана,
на србском језику Глаукон посве сигурно значи „глава разабира“ или глава мисли, конта.
Зашто у трагању за мудрошћу и истином гледате из туђе главе, што не покушате сами да протумачите реч Глаукон? А онда испитате, да ли свим Главцима / Главконима из грчке филозофије и митологије (и митским и историјским), пристаје или не пристаје србска реч Глава?
@Ненад, одлично сам се забављао због вас и @Иване. Веза порекла речи „γλαυκων“ са главом је звучна, дакле, глава и глаукон су сазвучни. Ипак, @Ивана јесте у праву. Глаукос је, рецимо, сазвучна и истог порекла са златом, глатким, , жутим, јајцетом, светлосним надражајем. Не обраћајте пажњу што ове наведене речи не личе да су изведене из истог корена. Рецимо да јесу, само се то не „види“. Но, иако је Ивана у праву, то не значи да ви у потпуности нисте. Напротив. Глава јесте по творби сродна и са гласом. И глас и глед су зрачење, једно је светлосно, друго је ваздушно, звучно. У поимању наших предака, попут зрака, ваздушно-светлосног појма, су из исте речи изведени појмови и за звучне, и за светлосне надражаје. Дакле, сазвучје није случајно између главе и глаукома, али је пут раздвојен негде у прошлости, па се је опет спојио. Пример додатни, поред зрака је глас на српском и glass енглеског језика, или уколико вам је ближе, глаза на руском. Како сам дошао до закључка? Глауком (глатко, злато) и глукоза (слатко вино, из речи кљук) су ми слични по звучношћу, па сам мало истраживао и поредио корене и изведенице те две речи. Наравно, етимолози не признају, али, ко год жели да схвати може исто да уради, упореди корене и речи из индоевропских језика и доћи ће до истог закључка. А хтео сам да будем кратак и да не наводим примере…