Ја бих Доситеја почитова да је умио свој дар душевни обратити у корист нашега народа, али га обратити није умио, и зато га презирем како човјека који није видио у што се садржи срећа народа, писао владика Раде
Доситеј Обрадовић; Петар II Петровић Његош (Извор: Музеј Вука и Доситеја)
За уски круг познавалаца није тајна да владика Петар II Петровић Његош није имао, најблаже речено, лепо мишљење о Доситеју Обрадовићу и његовом делу. Зашто је творац „Горског вијенца“ и „Луче микрокозма“ устао на писца „Совјета здраваго разума“ и „Живота и прикљученија“ тема је многих стручних радова. Без намере да отварамо непотребну полемику на ову тему, изнова вам пружамо прилику да прочитате Његошево писмо кнезу Милошу Обреновићу, у оригиналу писано славеносрпским, овде дато „модерним правописом са свим оригиналним изразима и грешкама“. Неопходно је додати да се кнез Милош на овај владикин предлог оглушио, те да штампање Доситејевих дела у Србији никада није било забрањено.
Споменик Доситеју Обрадовићу у Смедереву, поклон Ротари клуба (Извор: Фејсбук страница проф. Небојше Јовановића)
Ваша Свјетлост,
Има неколико данах да се бавим овди у Тријесту чекајући прилике отправити се у Црну Гору, и баш на два три дни пријед мојега одласка допадну ми однекуд у руке сочиненија покојнога Обрадовића, препечатана у типографији Ваше Свјетлости. Ја сам се тому веома удивио и зачудио како се допустило то у Вашу типографију препечатат, у типографију из које су дужни источници слатки и питателни у народ православни истјецати, а не горки и отровни. Свјетљејши Књаз, то је јавно подруганије с благочестијем, које је корен шчастија славенскога садашњега и будућега. Ја знам истинито да Ваша Свјетлост, како се у друге ствари умно владате, тако бисте и онај разврат од својега народа удаљили да Вам нијесу ту ствар наопако представили Ваши служитељи, којизи то зло сјеме нијесу намјеравали и посијали на штету благочестија ни иза шта другога до из сопственога интереса. Такви случај мене принуждаје молити Вас покорњејше да заповиједите вишеречена сочиненија не пуштати из Ваше типографије и да их забраните у Ваше књажевство свакоме читати и имати, као што и друга сва правитељства зла и развратна сочиненија запрећују. Ја просвјешченије љубим, но оно просвјешченије које је полезно нашему народу, које је сообразно данашњијем опстојатељствама нашијема и којега је темељ благочестије; а просвјешченије развратно, којему су зли основи учињени на подруганије светиње славенске нити ја љубим нити ће ниједан управомисљашчи Славјанин. Ја бих Доситеја почитова да је умио свој дар душевни обратити у корист нашега народа, али га обратити није умио, и зато га презирем како човјека који није видио у што се садржи срећа народа, што ли му може причинити несрећу, и како човјека који је био некоме подло орудије подсмјејанија над благочестијем.
Впрочем поздрављајући Вас љубезњејше имам срећу бити с високопочитанијем
Ваше Свјетлости предањејши слуга владика црногорски
П. Петрович Његош“
Извор: Милан Ракочевић, Његошева осуда Доситеја, Гласник бр. 5, Одјељење умјетности ЦАНУ, 1984.
Опрема: Стање ствари
(Фејсбук страница Музеја Вука и Доситеја)
Categories: Гостинска соба
Пре десетак година, за руско-србски ресурс Фонд Стратешке Културе (угашен вољом моћника овог света крајем 2017. године) написао сам један текст на ту тему http://sabornik.rs/index.php/kolona-urednika/2272-lazniprosvetiteljdositejobradovic
Капелу су ти срушили, најумнија Србска главо. Наместо те освештане љепоте подигоше ругло и наказност, између осталих, и доситеју у ђавоиману славу…
Код неких Србаља су само екстремне мере. Ту нема средине, па ни оне златне. Само бинарни нивои, или си нула или један. Или свет, или ђавоиман!
Бинарни систем јесте технички користан у дигиталном свету рачунања, с тим што се тамо употребљава множина нула и јединица, па се реалне величине могу изразити нумерички врло приближно, практично са произвољном прецизношћу. Срби бинарци за такве детаље немају талента или интереса. Зато је некима и оно што треба да буде мишљење, сведено на роботско-механичке клацкалице засноване на по једној нули и јединици за сваку тему. Можда да одредницу „Динарци“ променимо у „бинарци“!?
Очигледно се Његошу није свидело „слободно зидарство“ Доситеја Обрадовића.
Razmonašiti se, a zadržati monaško ime govori dosta o Dimitriju Obradoviću.
Na stranu i Njegoš i Dositej lično. Nisam ni teolog ni filozof. Ali tema je vrlo aktuelna. Kratko bih rekla da Srbi lako prihvataju svaku revoluciju, ali, fali nam smisao za organizaciju. Ako je pravoslavna duhovnost toliko napredna, kako objasniti da su sve pravoslavne slovenske zemlje bile komunističke, na čelu sa Rusijom, skoro jedan čitav vek? I kako objasniti da i katolici i protestanti i dalje odlaze redovno u crkve (ne samo na parastose), a kod nas, retko ko?
Baš zbog te organizacije zapadnjaka, koju im je usadila crkva, ako želimo da povećamo standard u narodu i vežemo ga za zemlju, crkva treba da se pozabavi i zemaljskim problemima pastve, a ne samo nebeskim, da organizuje narod, savetuje ga, nadstranački. To bi bilo korisno i narodu i crkvi.
Сестро, није Ти баш добро поређење са католицима а поготово протестантима који уопште не иду у цркву. За мисионарење наше цркве си у праву.
Zorane, živim već vrlo dugo u Nemačkoj, u protestantskom kraju, veruj mi, idu nedeljom u crkvu. Neki, za koje nikad ne bih rekla…
Критика Његошева је критика са становишта православних догмата, и ту нема ничега чуднога. И Доситеј и Његош су људи свога времена, и у складу са тим временом, и својим животним убеђењима и ставовима су се и понашали. Треба увек нагласити примере из наше историје који показују активне, делатне људе, са ставом и животном идејом водиљом, насупрот јаловим причалицама, цепачима длаке на четворо, фарисејима патриотизма, јунацима меканих софа. И шта сада? Треба искористити Његоша против Доситеја, и Доситеја против Његоша? И опет код нас Срба та вечита дезинтеграција уместо синтезе, расипање уместо фокуса. Ја не могу да пристанем на то јер видим да нас пут Буридановог магарца води право у народну катастрофу.Мишљења сам да је српски магарац далеко више склон оном Његошевом пласту сена, па се после свих наших апокалиптичних погибија, изгибенија, сеоба, расељавања и пораза питам, да ли би било боље да смо мало више погледали и кусали онај Доситејев пласт.Тај прокажени и омаловажени разум нам је ваљда добри Бог дао да га користимо за нешто полезно и добро. Луча разума и божанска љубав душе, ето формуле просперитета. И зато ћу, и поред возљубљеног Његоша, ја бранити и чича Доситија, што дође у сред Карађорђеве буне да помогне своме роду.
Магарче српски, једи оба сена.
Доситеј је победио, а као исход те победе ми треба речник и за ваша, и за Његошево писмо. Не кудим и не корим, немојте се пронаћи, већ само примећујем до чега смо укупно, као језичка заједница дошли.
Одмах да се изјасним. Ја сам за Његоша. Ту нема дилеме.
Али као што један од претходних коментара рече: Србски проблем је бинарност. Или – или.
Доситеј је, као и Вук, имао и неке добре стране. Да су Срби само то прихватили, а одбацили кварну суштину, гдје би им био крај. Али ми хоћемо револуцију до краја. Да срушимо све што су претходне генерације изградиле. И успјели смо у томе. Срушили смо темеље своје куће.
Да је нпр. Вуков фонетски систем добар, Енглези би га давно усвојили.
Да су се Кинези одрекли свог писма и прихватили латиницу, били би као амерички Индијанци или аустралијски Абориџини.
Ми тим путем идемо. Без алтернативе. И без повратка назад. Сад смо пред провалијом. И имамо избор: или ћемо сами скочити у њу или ћемо оклијевати и врпољити се на ивици, док се не оклизнемо и паднемо. Резултат је отприлике исти.
Ипак, ако не скочимо, купујемо одређено вријеме. Да се Бог смилује на нас недостојне и да интервенише.
Нити је Доситеј победио нити је православље пронашло своју улогу ван Мојсијеве и ромејске цркве . Где нам је просветитељство после 214 година од смрти Доситеја и црква као заједница свих верника на народном послу ?