За злочине почињене током хрватске агресије нико од Хрвата није одговарао. Ти злочини чекају Божији суд. „Бог ником дужан не остаје“ каже српска народна песма

Фото: Getty Images

Када су удружене снаге Хрватске војске и Хрватског Вијећа Одбране током борби у новембру и децембру 1994. успеле да заузму неколико важних кота на планини Динари, било је јасно да ће наредно пролеће донети нову хрватску агресију на Српску Крајину.

Почетком пролећа 1995. године, Република Српска Крајина била је у много тежем положају него крајем 1991. Почетком јануара 1992. године, потписан је „Венсов план“ који је омогућио долазак „мировних снага“ Унпрофора на простор Крајине. Искључиви задатак тих снага Унпрофора је био да Србима „веже руке“ и онемогући свако њихово борбено деловање док се Хрватска војска не устроји, наоружа и опреми. Када су се Хрвати довољно наоружали и опремили, кренули су да у појединачним акцијама заузимају део по део Српске Крајине. Они су бирали место и време када ће напасти, а на све те нападе Унпрофор није реаговао. Већ у јуну 1992. дошло је до напада на Миљевачки плато, у јануару 1993. дошло је до напада на Равне Котаре, у септембру те године до напада на Медачки џеп.

Већ 1992. године појавио се нови непријатељ. Биле су то муслиманске снаге из Бихаћке енклаве. Иако је међу њима дошло до међусобног сукоба 1994. године, почетком 1995. Крајина је и даље против себе имала веома агресивне снаге муслиманског 5. корпуса који је непрекидно био претња. Од 1992. године, Крајишници су били принуђени да се боре на два фронта, против Хрвата и муслимана, у сталном страху да би се непријатељске снаге могле спојити јер су хрватске и муслиманске снаге биле међусобно удаљене на најкраћим деоницама око 40 километара.

Стање у Српској војсци Крајине било је алармантно. Војска је сваког дана била све слабија. Број војника је од 1991. године услед дезертирања непрекидно опадао. Поједине бригаде имале су од 600 до 700 војника. Већ крајем 1992. године направљена је стратешка процена да је за успешну одбрану Крајине потребно још најмање десет бригада. Те бригаде су требале у случају потребе да пошаљу Војска Републике Српске и Војска Југославије.

Фото: Фејсбук

Од материјално-техничких средстава, војска се ослањала на залихе и оставштину ЈНА. Много технике и оруђа било је у квару због истека рока употребе, а није било капацитета за поправку и замену делова. Војсци је недостајало свега, а посебно горива и муниције већег калибра. Недостајале су и униформе, па чак и храна. Покушано је још 1993. да се у војсци створи једна професионална јуришна бригада, али то није успело. Српска Војска Крајине није била војска у правом смислу те речи. То је у суштини била једна добровољачка милиција без основне ратне дисциплине и без озбиљнијих казни за дезертерство.

С друге стране, Хрватска се озбиљно спремала за завршницу рата. Њен војни буџет био је пет пута већи од тадашње СР Југославије. Језгро њене војске било је састављено од седам професионалних бригада, које су називали „гардијским‘.‘ Још четири професионалне бригаде Хрвати су имали у Хрватском Вијећу Одбране у БиХ. Осим тих професионалних бригада, Хрватска војска је има још 33 бригаде састављене од резервиста и редовних војника.

Генерална проба опште хрватске агресије на Републику Српску Крајину изведена је нападом на Западну Славонију, коју је бранио 18. западнославонски корпус јачине око 2.700 војника. Територија Западне Славоније била је са три стране окружена хрватским снагама, у позадини је била река Сава, а само са леве стране имала је мали територијални спој са Банијом и остатком Крајине. Хрвати су изненада напали 1. маја из два правца и убрзо опколили главнину снага 18. западнославонског корпуса. Већи део војника је успео да се пробије кроз обруч, изводећи из обруча и велике колоне цивила. До 4. маја, Хрвати су заробили неколико хиљада цивила, као и око хиљаду војника из 18. корпуса. Заробљени су углавном на превару Унропфора, који им је гарантовао ће моћи мирно да оду са осталим цивилима ако положе оружје и пресвуку се у цивилну одећу. Српско становништво напустило је своја огњишта и избегло у Републику Српску и Србију. Хрвaти су непрекидно гранатирали колоне избеглица, при чему је погинуло скоро 300 цивила. Ратним планом одбране Западне Славоније било је предвиђено да им одмах у помоћ притекну три бригаде Војске Републике Српске, као и да дају артиљеријску подршку.

Изостале је било каква помоћ и од Војске Републике Српске која је била ту у непосредном суседству и од стране Војске Југославије, иако је СР Југославија била гарант безбедности Републике Српске Крајине по „Венсовом плану.“ Након тога је било јасно да је хрватски државни врх пре тих напада добио чврсте гаранције из Београда се Војска Југославије неће мешати и да ће Српска Крајина бити препуштена сама себи.

Након пада Западне Славоније, за новог команданта Српске Војске Крајине именован је генерал потпуковник Миле Мркшић, који је на то место дошао са позиције помоћника начелника Генералштаба Војске Југославије. Уз њега је из Београда дошло још неколико виших официра, попут Милорада Ступара и Слободана Ковачевића. Ковачевић је преузео команду над 7. севернодалматинским корпусом, а Ступар над новооснованим Корпусом специјалних јединица.

Корпус специјалних јединица био је то само по називу. Нити је био корпус, нити је имао специјалне јединице, нити Гардијску бригаду у свом саставу. Делом је био попуњен од избеглих Крајишника који су недуго пре тога присилно мобилисани у Србији. Јасно је било да ће њихова борбена вредност бити равна нули.

Када је преузео дужност, Мркшић је са командом Војске Републике Српске првобитно планирао заједничку акцију против удружених снага Хрватске војске и Хрватског Вијећа Одбране на Динари, али је процењено да већа претња по опстанак Крајине долази из Бихаћа, од стране муслиманског 5. корпуса. Непостојање стратешке дубине био је главни проблем одбране Српске Крајине и војном врху Крајине било је јасно да не смеју да дозволе истовремени удар хрватских и муслиманских снага, јер то малобројна крајишка војска не би могла да издржи.

Испланиран је напад на снаге 5. корпуса, са првенственим циљем заузимања Цазина, поред којег је био аеродром Ћоралићи на који је ваздушним путем допремана помоћ 5. корпусу у оружју, муницији и опреми. Губитак аеродрома био би катастрофалан по 5. корпус и сигурно би га изложио потпуном уништењу.

Напад је покренут 19. јула 1995, а у напад је кренуло око 5 хиљада крајишких војника и око 4 хиљадe војника Народне одбране Западна Босна Фикрета Абдића. У тешким борбама које ће уследити, Српска Војска Крајине и снаге Народне одбране Западна Босна успеле су да потисну снаге 5. корпуса и да већ 25. јула стигну на свега 5 километара од аеродрома и 8 километара од Цазина. Командант 5. корпуса, Атиф Дудаковић, сведочио је касније да му је то била најтежа ситуација у којој се нашао у читавом рату. Увиђајући да би пораз 5. корпуса имао тешке последице за планирану агресију на Српску Крајину, Фрањо Туђман и Алија Изетбеговић су већ 22. јула на хитном састанку у Сплиту договорили заједничку резолуцију у којој Изетбеговић од Хрватске траћи хитну војну помоћ, пре свега у области Бихаћа, са циљем да се спасе 5. корпус.

Управо због тога, удружене хрватске снаге Хрватске војске и Хрватског Вијећа Одбране покрећу напад на Грахово и Гламоч 20. јула 1995. Без већих и озбиљнијих борби, удружене хрватске снаге поразиле су 2. крајишки корпус и већ 28. јула заузеле Грахово, а следећег дана и Гламоч. Тим неочекиваним поразом, Книн се нашао у полуокружењу, одсечен од Републике Српске, одакле се очекивала најбржа помоћ. Због такве ситуације, снаге Српске Војске Крајине повукле су се из напада на Цазин, очекујући убрзо општи хрватски напад.

Пред саму хрватску агресију, Српска Војска Крајине имала је у западном делу Крајине око 25 хиљада војника. У источном делу Крајине, у 11. источно славонском корпусу, било је још око 10 војника. Иако је на списковима Српска Војска Крајине имала око 60 хиљада војника, стање на терену показивало је драстичну супротност. Та малобројна војска јачинe 25 хиљада војника бранила је фонт дугачак чак 630 километара. Да би се видело колика је та линија фронта била, рећи ћемо да од Београда до Трста има 626 километара. Војска у западном делу Крајине била је подељена у четири преостала корпуса: 7. севернодалматински, 15. лички, 21. кордунашки и 39. банијски. У војсци је било мало и редовних и резервних официра. Попуњеност официрским кадром у војсци била је свега 26 посто. Војници су били лоше опремљени, често нису имали ни основне делове опреме, попут шлемова, а о панцирима да не говоримо. Читава војска није имала ни једнобразне униформе. Просечна старост крајишког војника износила је чак 47 година. Јасно је су такви људи само ограничено способни за неке дефанзивне борбе.

С друге стране, Хрвати су подигли све иоле вредно што су имали у својим оружаним снагама и у Хрватској и у Босни и Херцеговини. Укупно су били ангажовали око 200 хиљада војника и три професионалне бригаде из Хрватског Вијећа Одбране. С муслиманске стране био је 5. корпус такозване Армије БиХ са око 10 хиљада војника. Однос снага био је скоро 10 према један у корист Хрвата и муслимана.

Дан пред општи напад на Српску Крајину, ситуација је већ била безизлазна. Книн је и даље остао у полуокружењу, а снаге 5. муслиманског корпуса остале су у позадини. Јаке снаге Хрватског Вијећа Одбране са три своје професионалне бригаде везивале су снаге Војске Републике Српске да не изведу контраудар код Гламоча и Грахова. Сад је само било питање колико ће дуго времена Крајина моћи да се брани. Војни врх Крајине није имао решења за три основна стратегијска проблема: малу дубину територије, непостојање снага за други ешалон, као и резерве за активна дејства.

Због врло мале дубине територије Српске Крајине, хрватски план напада био је да се поједини делови Крајине одсеку, тако да војска која брани тај део буде принуђена да се што пре повуче јер би упорном одбраном била опкољена. То је посебно важило за оне јединице које ће се наћи између хрватских и муслиманских снага. Самим тим, нешто касније у окружењу остају и они делови територије који нису директно нападнути, али су одсечени од осталих делова Крајине.

Када је почела општа хрватска агресија на Српску Крајину, управо тако су се ствари и одвијале. Многе крајишке јединице нису ни виделе непријатеља, нити су улазиле у борбу, а биле су принуђене да се повуку јер су се суседне јединице које су биле нападнуте већ повукле. Тако се повукао оклопни батаљон из Слуња са најмодернијим тенковима М-84, а да ни једну једину гранату нису испалили јер нису били нападнути.

Општа хрватска агресија на Републику Српску Крајину почела је у зору 4. августа 1995. Хрвати су напали на тридесет праваца уз огромну подршку артиљерије. На сваком од праваца ангажовали су по неколико хиљада војника који су нападали на фронту широком свега неколико километара који је бранио веома мали број крајишких војника који нису могли да их зауставе.

Извор: Фејсбук 

Хрватска артиљерија је непрекидно тукла сва већа насеља у Крајини. По неколико хиљада граната падало је на крајишке градиће са циљем да се цивили натерају на бекство из својих домова јер су сви добро знали да Хрвати никог неће поштедети ако успеју да пробију српску одбрану. Убрзо су због тог стравичног хрватског гранатирања колоне цивила кренуле ка дубини територије и Републици Српској, да би се само привремено склонили од ураганске артиљеријске ватре.

У напад је одмах кренуо и муслимански 5. корпус који је нападао правцима: Личко Петрово Село-Раковица-Плитвице, затим Лапац-Кореница. Трећи правац био је: Ћорковача – Висока глава – Которани и кота 551 – Хлеб, у правцу Двора на Уни.

Подручје Двора на Уни бранила је 33. пешадијска бригада Српске Војске Крајине. Бригада је до 6. августа имала организовану одбрану која је нарушена након вести да су Петриња и Костајница заузете. Бригада је од касног послеподнева држала линију Жировац – Двор.

Српска одбрана се јако добро држала на Кордуну и Банији. И 21. кордунашки и 39. банијски корпус су чврсто држали своје положаје. Посебно се чврсто држала одбрана Петриње тог првог дана напада. У директном нападу на град потпуно је разбијена 2. гардијска бригада „Громови.“ Уништено им је неколико тенкова, погинуо им је један командант батаљона, имали су много погинулих и рањених војника. Настрадале су и друге јединице коју су нападале на Петрињу, погинуо је командант 57. пуковније, из 101. бригаде је погинуло је 7 војника.

Српска статична одбрана није могла да се носи са брзим хрватским маневрима заобилажења, нити је имала мобилне резерве за контранападе. Првог дана агресије, 4. августа, све до 17 часова, српска одбрана се добро држала, али је након тога почела да попушта. Очекивала се реакција и директна помоћ Војске Републике Српске, као и Војске Југославије. Никакве помоћи није било. У склопу тих гаранција које су из Београда дате хрватском војном врху да се неће мешати, заустављен је напад 11. источнославонског корпуса, иначе најјачег крајишког корпуса, на Винковце и Осијек са циљем да веже део непријатељских снага за себе. Тај напад био је предвиђен ратним планом, али до напада није дошло јер је ситуација у источном делу Републике Српске Крајине била чврсто под контролом Београда.

Извор: НСПМ

Хрватске снаге су током тог дана напредовале од 5 до 15 километара и већ озбиљно уздрмале одбрану Крајине. Услед тога, многи борци су напуштали јединице и журили да извуку своје породице на безбедно. Било је случајева где су и читаве јединице самовољно напуштале положаје, посебно оне које су биле састављене од принудно мобилисаних избеглица у Србији. Већ сутрадан, ујутро 5. августа, спојиле су се хрватске снаге и муслиманске снаге 5. корпуса у Грабовцу, на путу Раковица – Плитвичка језера. У једној заседи крајишких бораца погинуо је командант по злу чувене 505. бужимске бригаде Изет Нанић, начелник безбедности те бригаде и још два војника. По аналитичарима ЦИА 5. корпус је био заслужан и за пробој Хрватске војске код Петриње јер је његов напад 5. августа оставио Банијски корпус Српске Војске Крајине без резерве, која би могла бити послана у Петрињу.

Без озбиљнијег отпора, хрватске снаге из правца Динаре улазе у Книн. Книн је заузет из правца из којег се није очекивало да ће бити нападнут све до краја јула 1995. У току 6. августа, хрватске снаге улазе у Двор на Уни и прекидају једину везу преко које становништво Кордуна и Баније може да пређе у Републику Српску и преко које су се колоне избеглица извлачиле.

Ујутро, 7. августа, српске снаге из два правца су успеле да потисну Хрвате из Двора на Уни и да поново отворе пут избегличкој колини ка Републици Српској. Сутрадан, 8. августа поподне, на локалитету између Ћировца и Двора, избегличка колона је била нападнута и пресечена од стране злогласне муслиманске 505. бужимске бригаде. Једна тенковска чета предвођена генералом Милетом Новаковићем је без пратње пешадије дошла на место напада и снажном ватром отерала нападаче, након чега је колона поново наставила пут ка Републици Српској. Неколико пута су хрватске и муслиманске јединице успеле да пресеку избегличке колоне, када су над српским цивилима извршени стравични злочини у којима су убијене стотине цивила.

Пошто су војници 21. кордунашког корпуса чврсто држали своје положаје и нису се на време повукли, остали су у окружењу у Топуском. У окружењу је остало око 5 хиљада војника и преко 30 хиљада цивила. Првобитан план команде корпуса био је да се крене у пробој према Двору на Уни, али због великих цивилних жртава које би уследиле од тога се одустало. На ту одлуку је утицало и посредовање снага Унпрофора, који је договорио са хрватском страном предају читавог кордунашког корпуса и предају оружја. Заузврат, свим војницима и цивилима ће бити омогућен излаз преко аутопута према Србији. Тако је, 8. августа, 21. кордунашки корпус положио оружје, као последња већа групација Српске Војске Крајине која је пружала отпор.

Борбе за Двор на Уни настављене су све до 9. августа касно у ноћ.

Хрватска војска је током заузимања Српске Крајине имала 243 погинула и 1430 рањених војника и полицајаца. Крајишници су успели да за тако кратко време борби из строја избаце читаву једну хрватску бригаду. Дакле, није био главни проблем низак борбени морал крајишких војника. То се препознаје и у студији ЦИА[1], где се каже да су крајишки војници показали висок борбени морал током задњих борби за Цазин, непосредно пред хрватску агресију. По њима главни проблем крајишке одбране био је мали број војника и непостојање мобилних резерви за интервенцију.

Без икакве помоћи са стране, Крајина и Крајишници су остали сами против читавог света што је резултирало брзим поразом западног дела Крајине. Источни део Крајине ће посредовањем власти Слободана Милошевића бити предат без борбе. Хрватском руководству на челу са Фрањом Туђманом било је дозвољено да заврши последњу етапу геноцида и етничког чишћења Срба из Крајине. Уз помоћ буквално читавог света, успео је оно што није пошло за руком ни Павелићу и Хитлеру.

Шта су Хрвати добили уништењем Српске Крајине?

Морали су још 1994. да се одрекну своје парадржавне творевине „Херцег Босне“, који су морали да утопе у „Федерацију Босне и Херцеговине“, и сада им муслимани бирају хрватског члана председништва БиХ. Број становника у Авнојевској Хрватској опао је за задњих 30 година за најмање милион и по људи. Крајина је данас пуста, као и Славонија, а сада се Хрвати исељавају и из Далмације. Број страних радника из Азије је већ достигао десет посто становништва садашње Хрватске. Јасно је да Авнојевска Хрватска нема светлу будућност.

За злочине почињене током хрватске агресије нико од Хрвата није одговарао. Ти злочини чекају Божији суд. „Бог ником дужан не остаје“ каже српска народна песма. Видећемо када ће Хрватима њихова злодела над Србима доћи на наплату, али ће свакако доћи. Сетимо се само како је турски председник Ердоган 10. јула 2020. византијску цркву Свете Софије поново претворио у џамију. Већ 6. фебруара 2023. серија разорних земљотреса погодила је Турску у којој је погинуло преко сто хиљада Турака.

Људи заборављају.

Бог не заборавља.

[1] Balkan Battlegrounds: A Military History of the Yugoslav Conflict, 1990-1995, Central Intelligence Agency, 2002, стр. 375.

Categories: Гостинска соба

Tags: „Олуја“, Александар Стевановић, Крајина, НАТО, Хрватска