Пред прошле изборе био је актуелан разлаз национално оријентисаних странака, а сада је актуелан разлаз национално свесних интелектуалаца
Извор: НСПМ
Много више разлога за своје акције и реакције, које не оправдавам, али могу да их разумем, имају Зоран Ћирјаковић, Александар Вујовић (Нови Стандард) или Александар Лазић (Стање ствари), него Мило Ломпар. Њихов друштвени положај је неупоредиво тежи од Ломпаровог, па су и могућности да греше или праве компромисне потезе веће. Али не мислим да било ко од њих због својих објава или ставова ради за режим и да од тог рада има неке бенефите
(…)
На почетку овог текста истакнут је разлаз национално оријентисаних странака пред прошле изборе, а сада је актуелан разлаз национално свесних интелектуалаца. Последња линија одбране овог народа, по мом скромном мишљењу, су Српска православна црква (СПЦ) и национално оријентисана интелигенција – Ломпар, Ковић, Антонић, Антић, Димитријевић, Копривица и њима слични. Тако је било увек у историји, тако је и данас. Био сам крајем 2023. године много разочаран и љут на Милоша Јовановића, јер сам сматрао да је он одговоран за „минирање” уједињења националне опозиције. На кога сада да се љутим? И сада су моја примарна осећања била збуњеност, љутња и бес. Прво сам помислио „Да ли сте нормални, шта радите?!” Потом сам помислио „Дабогда ’очи повадили‘ кад вам ништа није свето?” Затим сам покушао да утврдим ко је и због чега довео до ове катастрофе и на крају дошао до закључка да тај сукоб можда и није тако лош. Кренимо редом.
Дуго сам робовао мишљењу да су национална слога и јединство безалтернативна вредност. Звучи патетично, али веровао сам у „Само слога Србина спасава”. Наравно, слога коју не пропагирају Војислав Шешељ и Драган Вучићевић већ нормални, доказани и пристојни људи. Али, вратио сам се на становиште да је слобода личности највећа друштвена вредност. Нека свако ради по својој слободи и савести, па ће се из тога сигурно изродити нешто добро. Компромиси су добри, одрицање од сујете зарад укрупњавања такође, али очигледно је да то није дало резултате. Време је да сви отворе своје карте и да се промешају карте на десници – како партијској, тако и идејно-идеолошкој. Без намере да улазим у детаље, наводим кратку хронологију тог сукоба у четири корака, да би људи који нису упућени сазнали како је до њега дошло.
I. Сукоб Ломпар – Ћирјаковић
II. Сукоб Ломпар – национални медији (Стање ствари, Нови стандард, Нова српска политичка мисао)
III. Ломпар на трибинама Прогласа и страницама Побједе
IV. Полемика Ломпар – Ковић, Антонић, Копривица
I. Сукоб Ломпар – Ћирјаковић
Оквир у коме је моја генерација одрасла и формирана, дефинисан је интелектуалним сукобом између прве и друге Србије, односно интелектуалаца националног типа и групације аутошовиниста. Те две групације држале су се компактно, невезано за идејне разлике између појединаца који им припадају. Та два блока и даље постоје, јаз је подједнако дубок, али данас није толико релевантан као што је био.
Већ пар година тиња сукоб Мила Ломпара и Зорана Ћирјаковића. Могао је то бити плодотворан сукоб два велика зналца и научника, да није прерастао у личну нетрпељивост. У свету идеја, сукоби мишљења и аргумената су нормална ствар, осим када пређу границу доброг укуса и постану патолошки.
Зоран Ћирјаковић је новинар, есејиста и политиколог, био је предавач на Факултету за медије и комуникације, велики познавалац геополитике, културалних студија и сиромашнијег дела света (Африке и Азије). Био је припадник онога што оквирно (непрецизно) можемо назвати другосрбијанштина, па је због критике Латинке Перовић остракизован из тих кругова. Онда је постао слободан стрелац, који својим твитовима, есејима на блогу Неписмени ђавољи адвокат и повременим гостовањима на подкастима типа БалканИнфо брани своје становиште. Познат је по осмишљавању појма аутошовинизам.
Зоран Ћирјаковић: Ломпар је највећи живи српски интелектуалац, али симболизује пут у пораз
Мило Ломпар је професор књижевности на Филолошком факултету и историје српске културе на Православном богословском факултету. Познат је по књизи Дух самопорицања, у којој критикује антисрпску политику у култури југословенских комуниста и њихових српских идеолошких наследника (другосрбијанаца). Познат је и по својој пристојности, умерености и спремности да разговара са људима различитих светоназора. Један од ретких људи који могу да гостују и у Утиску недеље и у Ћирилици.
Нећемо овде улазити у детаље тог сложеног сукоба, само ћемо нагласити суштину око које се он води. Ломпар је, по Ћирјаковићу, „заљубљен” (оформљен, формиран, духовно инволвиран) у западни систем вредности и демократију, као што су на овај или онај начин у Запад били „заљубљени” многи значајни српски мислиоци – Доситеј Обрадовић, Слободан Јовановић, Жарко Видовић, Добрица Ћосић, Војислав Коштуница. Деловати на начин западног човека у друштву које није у потпуности западно, а такво је по Ћирјаковићу српско друштво, је сулудо. Према Ћирјаковићу, ти људи не разумеју српски културни образац и не живе у реалности српског друштва, већ у некој измаштаној (пројектованој) реалности. Из тога произилази да је све што они раде контрапродуктивно. Ми нисмо западно друштво, нисмо имали западну историју и развој друштва, и на нас се не могу применити западни модели мишљења и деловања. Другим речима, не треба западне моделе (устав, законе, институције, праксе, политички систем и сл.) дословно преписивати и усвајати у Србији, већ их треба прилагодити начину живота, мишљења и понашања овдашњих људи и заједнице. Лично сам се уверио у исправност овог становишта, као студент који је студирао и по старом и по новом (болоњском) систему образовања. Преписивање неких норми осмишљених на Западу, без икаквог прилагођавања домаћем стању свести и домаћим праксама, није само присутно код нас. Остала је у етру прича како су бугарски посланици, због журбе у процесу приступања те земље ЕУ, усвајали законе на енглеском језику. Не само да су закони требали бити преведени на бугарски, него је упитно колико посланика је прочитало то за шта је гласало.
Зоран Ћирјаковић: Aнатомија брзе предаје – од „демократских протеста“ до суочавања са ломпаризмом
Ћирјаковићева критика Ломпаровог становишта је легитимна, али је изложена на личној равни и на један крајње погрешан начин. Да је остао на универзитету, верујем да би Ћирјаковић своје становиште излагао научним језиком. Овако је све отишло у једном непредвидивом правцу.
Ломпарово становиште је општепознато, изложено у бројним његовим књигама и наступима, и нећу га овде излагати. Када је реч о Ћирјаковићу, најбоље је погледати следећу емисију[1] или прочитати текст Од Доситеја два путића.[2]
Zoran Ćirjaković: Srpsko društvo je sličnije Avganistanu nego Norveškoj
Оно што, по мом скромном суду, спаја Ћирјаковића и Ломпара су (1) њихово очигледно искрено родољубље и тежња да српска нација и српска држава постану боље и (2) изузетно тежак и софистициран научни језик и аргументација које користе у својим писаним и усменим излагањима. Мој жал због сукоба те двојице веома паметних и важних људи у савременој историји српског народа заменила је нада да ће тај сукоб изродити нешто добро.
II. Сукоб Ломпар – национални медији (Стање ствари, Нови стандард, НСПМ)
За почетак овог дела, констатујем да је било доста осврта на сукоб Ломпар–Ћирјаковић у национално-конзервативном делу сцене[3], али да је он био регистрован и промишљан на другој страни[4]. По мом мишљењу, тај сукоб је корен ове велике конфронтације која се последњих месеци дешава. Људи су почели да се деле на таборе, да се изјашњавају ко је за кога и против кога. Најбољи осврт на тај сукоб дао је Александар Вујовић у свом тексту на Новом Стандарду.[5]
Милан Ружић: Нападом на Ломпара Ћирјаковић заувек отпутовао на тужну маргину српске јавне сцене
Вујовић у тексту индикативног наслова Одјеци једне идеје или разликовати личност и идеју опрезно маркира све вододелнице и опасности тумачења нечијих ставова. Остављамо читаоцима да се у то сами увере, али у целости наводимо један занимљив део, занимљив због сукоба о коме пишемо:
„На крају остаје моја лична дилема која се своди на питање да ли бих опет снимио емисију са З. Ћирјаковићем да сам знао да ће изазвати низ медијских напада на лик и дело М. Ломпара? То зависи од питања да ли ће М. Ломпар због личне увређености бојкотовати Нови Стандард, пошто нам је већ забрањено да пренесемо његов текст објављен на сајту Катене Мунди.”
Нико не брани Милу Ломпару да се љути на Зорана Ћирјаковића, може чак и да престане да објављује или да се појављује на медијима на којима се појављује З. Ћирјаковић, али забрањивати људима да преносе твоје текстове је инфантилно и детињасто.
Говорим то у светлу тренутних дешавања (о којима ће бити реч у делу IV), јер је Ломпар замолио НСПМ да уклони његов текст са свог портала:
„… Са изненађењем сам утврдио да сте 21. фебруара 2025. године објавили мој текст, променивши му наслов, на вашем порталу. Пренели сте га са мог блога упркос томе што је изричито написано да није дозвољено преносити текстове без одобрења аутора. Како вам нисам дао никакво одобрење, молим вас да у најхитнијем року уклоните текст са вашег портала и објавите ово писмо као доказ да нисте имали никакво одобрење. Тако бисмо предупредили могуће компликације. Ако се сетимо да овај портал није пренео мој интервју Побједи, као и да је пренео напад Милоша Ковића на мене, поводом тог интервјуа, онда јавни редакцијски одговор открива предумишљај у преношењу овог есеја: „Текст господина Ломпара проследио нам је пријатељ и сарадник у чију добронамерност нисмо и немамо разлога да сумњамо. Међутим, нашом грешком пропустили смо да видимо напомену која је стајала на крају тог изузетно дугог текста, у противном га, разуме се, не бисмо преносили или бисмо тражили претходно одобрење. Због тога се извињавамо аутору и читаоцима.” Уместо да уклони текст, као што сам захтевао, редакција портала га оставља, да би обезбедила подручје за нове нападе на мене које су написали Часлав Копривица и, потом, Владимир Вулетић. И портали који се противе Вучић-Брнабић режиму делују по његовим узусима, јер су снижени стандарди јавног понашања.”[6]
Прво што сам помислио након овога било је „На шта је спао професор Ломпар, да брани људима да преносе његове текстове. Уместо да каже „Хајде пуцајте из свих оружја, ја се дуго спремам, моји су аргументи неумољиви и ја немам шта да изгубим”, он цмиздри и брани људима да преносе његове текстове.” Оптужује људе за кампању која се води против њега. Па шта иако се води, професоре Ломпар, још само фали да заплачете или да на суду тужите портале јер преносе ваше текстове без дозволе. Спустите се мало са конформног неба идеја у реалну политичку арену. Ту се води лавовска борба, али не у белим рукавицама. Морате понекад и да опсујете, а понекад и да примите ударац с леђа. Видећемо касније да и ваши опоненти тврде да су, такође, жртве кампање од стране ваших „другара”.
Поред Новог Стандарда, а како видимо и НСПМ-а, Ломпар се сукобио и са Стањем ствари, још једним изразито и несумњиво националним и патриотским медијем. Танка је линија између преношења супротстављених мишљења и оптужбе за кампању и медијску хајку, за шта је Ломпар оптужио Нови Стандард и Стање ствари.[7] Та два медија једва „крпе крај с крајем”, једва преживљавају, преносили су бројне Ломпарове текстове и на крају их човек оптужи да су сарадници режима и да њихова критичка оштрица према режиму није довољна. Да су сарадници режима, не би тражили финансијску помоћ од својих читалаца. Узгред буди речено, имају јасно маркиране рубрике Наши аутори и Преносимо.
Светислав Пушоњић: Професор Ломпар и „референдум“ о Косову или Политичке саблазни долазе и здесна
Новом Стандарду Мило Ломпар је замерио гостовање Ћирјаковића, а Стању ствари текст Светислава Пушоњића Политичке саблазни долазе и здесна[8]. Бивши Ломпаров студент изразио је своје сумње због подршке иницијативи Народне странке одржавању референдума о Космету. Човек је крајње пристојно и добронамерно, што се не може рећи за Ћирјаковићеве критике Ломпарових ставова, образложио зашто мисли да је тај Ломпаров потез погрешан. И то је било довољно да Мило Ломпар прогласи да Стање ствари води кампању против њега и да нема антирежимску оштрицу. А антирежимску оштрицу, односно њен принцип или вододелницу, одређује нико други до Мило Ломпар – Вучић или студенти?! Стање ствари је објављивало текстове у којима шири Ломпарове идеје и дословно га „канонизује” као учитеља непристајања и постојаности, интелектуалца као чувара предања. А те текстове су писали они са којима он данас води прави мали рат око тога јесу ли на прави начин супротставили режиму.[9] Председника Вучића јесте опила моћ, али је богами и Мила Ломпара опила велика надменост и гордост.
И да завршим овај сегмент приче. Много више разлога за своје акције и реакције, које не оправдавам, али могу да их разумем, имају Зоран Ћирјаковић, Александар Вујовић (Нови Стандард) или Александар Лазић (Стање ствари), него Мило Ломпар. Њихов друштвени положај је неупоредиво тежи од Ломпаровог, па су и могућности да греше или праве компромисне потезе веће. Али не мислим да било ко од њих због својих објава или ставова ради за режим и да од тог рада има неке бенефите.
Мило Ломпар: У кампањи против мене видно учешће узели портали „Нови стандард“ и „Стање ствари“
Лични однос са неким медијем треба раздвојити од јавног односа и објективног стања. Од три наведена медија, објављивао сам текстове у два. Имам пет шест адреса на које шаљем текст који напишем, па ко хоће да објави нека објави. Уредник једног од ових медија ми је написао – ви већ пишете за други портал, објавите текст тамо, немојте ми више слати текстове?! Уредник другог портала, на коме никада нисам објављивао, није ме ни удостојио одговора када сам послао кратки CV и питао могу ли да објавим текст. Нисам престао да читам и препоручујем наведене медије ни након овог личног искуства, јер они објективно раде добар посао. Да ли имају свој стил, начин, преференције или чак и интерес да промовишу одређени наратив, наравно да имају, због чега би то било спорно.
III.
Мој лични став је да је учествовање професора Ломпара на трибинама ПроГласа добар потез, јер је евидентно да ниједна опозиција (грађанска и национална) није у стању сама да угрози власт садашње позиције. Са обе стране, потребни су људи који ће моћи да разговарају са супротном страном и да данас сутра буду медијатори између политичких субјеката. У том смислу, уз сву критику на његов рачун, мора се признати Милошу Јовановићу да је пред прошле изборе, иако је минирао уједињење националне опозиције, инсистирао на остављању могућности за сарадњу опозиције у Београду. Ломпар је говорио на две трибине ПроГласа, у Лучанима и Крагујевцу. И колико сам успео из медијских натписа да схватим, није тамо рекао ништа проблематично – идеолошки можемо бити различити, али нам свима требају јаке институције, праведни демократски избори и независтан правни систем.
Није спорно учествовање на трибинама ПроГласа, већ казах да је то пожељно, али спорно је прогласити тај начин за једини исправан и једини могући.
Друго питање које овде желим тематизовати, јесте Ломпаров интервју подгоричкој Побједи, објављен 20. 1. 2025. године.[10] Лист Побједа јесте антисрпски медиј, такву репутацију изградио је у време док му је уредник био Драшко Ђурановић. Данас је у тој новини други уредник, политика је много блажа, неутралнија, али се та антисрпска арома одржала. Свима који прате друштвено-политичку ситуацију у Црној Гори, познато је чему служи Побједа. Она је ту да ублажи и у прихватљиву форму уобличи екстремно антисрпско црногорство (које аутор овог текста зове титогорством) које се пропагира у медијима какви су АнтенаМ, Аналитика, АктуелноМЕ, CDM. Ја лично немам ништа против да се људи кова Мила Ломпара појављују у било ком медију, јер такви људи су довољно утемељени и остварени толико да их нико не може поткупити и завести да причају против својих уверења. Али разумем бојазан неких људи када чују да је Ломпар дао интервју Побједи.
У наведеном интервјуу мало тога што је Ломпар рекао је спорно у садржинском смислу, али две ствари су индикативне. Прво, интервју који је вођен да читаоце у ЦГ информише о ситуацији у Србији и о односима Србије и Црне Горе, претворио се у интервјуу о Милу Ломпару. Цео интервју је „ја па ја и опет ја”, нападају ме и вређају са свих страна. Друго, Побједу чита велики број људи који мрзи Србију и српски народ, њима је сасвим свеједно да ли је на челу Србије Вучић или Ломпар. Они навијају за пад Вучића зато што желе да српски утицај у Црној Гори буде слабији и минималан. Они желе слабу Србију, а Ломпар је у свом интервјуу причао само о слабој Србији и угроженом самом себи. Због тога њима мало значи Ломпарово правдање у смислу да његова политика културног интегрализма не представља територијалне аспирације, да је прошлост део културног идентитета једнога народа и сл. Они уживају у поделама у србијанском друштву, а у овом интервјуу је то готово једина тема. Слаба Србија, јака Југославија – то је била доминантна политика Титових комуниста. Титогорски део читалаштва Побједе, а таквих је 90%, би рекао – што је слабија Србија, то је јача Титогора, односно Црна Гора антисрпске оријентације.
Мило Ломпар: Део кампање против мене водили чланови Покрета за одбрану Косова и Метохије
IV.
Због контекста и погодног момента, пренели смо у делу II реакцију Мила Ломпара на преношење његовог текста Српска режимска интелигенција од стране портала НСПМ, а овде ћемо наставити са анализом те реакције. Ломпар је тражио да се текст уклони са портала НСПМ, а уредник НСПМ Ђорђе Вукадиновић се извињава аутору и читаоцима на пропусту, текст је предуг и слојевит, објавили су га на препоруку једног сарадника и превидели су напомену да га није дозвољено објавити без одобрења. Да сам ја уредник НСПМ, не бих се извињавао Милу Ломпару јер је објава тог текста јавни и национални интерес у садашњим политичким приликама. Чак и да су видели напомену, чак и да нису добили одобрење, требали су да објаве текст, по цену да плате казну. Зашто? Зато што је то битан, најбитнији процес у српском друштву тренутно, битан подједнако као студентска побуна. А Мило Ломпар направио блог „пре месец дана”, на коме има пет објава, за који „нико не зна” и очекује да ми национално свесни грађани знамо да постоји и читамо његов блог да бисмо сазнали његово становиште. Тражио је да се текст уклони, а онда закључио да „га редакција оставља, да би обезбедила нове нападе” на њега, кoје су затим писали Копривица, Вулетић, Ковић итд. Да није тужно било би смешно. Ја имам блог и Твитер налог, па се питам шта ће Милу Ломпару блог. Човеку који је објавио толико књига и који може да објави свој коментар/колумну у било ком дневнику/недељнику/порталу не треба блог да би се његов глас чуо. Није НСПМ оставио текст да би обезбедио нападе на Мила Ломпара, него да би се развила дискусија и дијалог око суштинске ствари, око статуса и наступа националног дела опозиције на будућим изборима. Уосталом, шта би променило и да је текст макнут са портала НСПМ, сви људи који су реаговали на текст би на Ломпаровом блогу прочитали текст и одговорили на неком од портала где иначе објављују.
На прво читање Ломпаровог текста, нисам знао да је ситуација тако озбиљна. Прочитавши реакцију Часлава Копривице[11], па Владимира Вулетића[12], видим да се нешто комеша и тек након читања Ковићевог текста, схватим да је „враг однео шалу”[13]. У наставку ћу се фокусирати, углавном кроз цитате, на тај Ковићев текст, зато што је он други део „изношења прљавог веша” српске националне елите (појединци, покрети, партије, удружења). Наслушао сам се и начитао свега и свачега, али овај текст и текст Мила Ломпара Режимска интелигенција није могуће другачије оквалификовати него као „изношење прљавог веша”. На сличан начин као што нисам улазио у детаље Ломпаровог текста, нећу то ни овде радити, јер је то сувишно и беспотребно.
На сличан начин као што Ломпар користи студију Славни самозванци као теоријску потку за своје тезе, Милош Ковић користи дело Фама: Историја гласина да утемељи своје закључке. Оговарања могу да постану гласине, а гласине се брзо шире и могу постати чињенице „у главама лаковерних, нарочито у тренуцима друштвеног врења и узбуна.” Када сте јавна личност, о вама почиње да се прича свашта, јер непријатељи почињу да шире лажи и гласине. Народски преведена ова научна теза гласи – где има дима, има и ватре. У постмодерном свету, народне изреке добијају другачије значење. Ту може да дими, а да нема ватре.
Знао сам да нападају Ковића, да се о њему прича да је сарадник УДБА-е. Сходно горе наведеном, свестан сам да неко шири те приче, али да их без доказа не треба прихватати. Читао сам његову књигу Завети и слушао више емисија у којима говори о историји, геополитици, савременим процесима и догађајима тумаченим очима историчара, патриоте и родољуба. Оно што ми је било битно код националних интелектуалаца – Ломпара, Антонића, Ковића, Владе Димитријевића и сличних, јесте то што су били ван малограђанских оговарања и олајавања, ко је с ким, ко ради за кога, ко кога уцењује и слично. Овим текстовима су двојица највећих српских интелектуалаца показали да нису дорасли овом епитету. И спустили су ме на земљу.
Ковић у првом делу текста делује некако помирљиво – Ломпар претерује, али хајде да ја зауздам злу крв, рећи ћу му да спусти лопту, али нећу даљи раздор. И таман кад сам помислио да ће у том тону завршити, почиње „журка”. Човек је у својој души нагомилао толико јада и чемера да ја ни након два читања нисам успео да процесирам који људи га нападају и због чега. Он је добар историчар, и као такав је прецизно изложио читаву мини историју напада на себе.
„Ломпар је коначно јавно изнео оптужбе на мој рачун, исте оне које већ годинама систематски понављају његови пријатељи. Пошто је штета по општу ствар већ учињена, више нема разлога да ћутим. Морам да браним Покрет, чији сам председник, али и истину. При томе, за разлику од Ломпара, настојаћу да, без сувишних страсти, посведочим само о чињеницама које лично, из прве руке познајем. Има много сведока који ће оно што ћу овде рећи моћи да потврде. Када будем износио претпоставке, то ћу изричито наглашавати.”
Није реч о обичној свађи. Дужина текстова Ломпара и Ковића сведочи о предумишљају, о томе да се сукоб годинама таложио, да се у њиховим душама рађала теорија о нападу на њихова величанства велике интелектуалце, да им је то хранило его… Да не будем моралиста, ја бих можда у њиховој кожи био и гори, али ми се ово нимало не свиђа. Од стања шока дошао сам до каквог таквог душевног мира. Нека нам је на здравље и на спасење ова свађа.
„Заиста, тачно од тада, четири и по године трају јавни напади, систематска кампања пријатеља Мила Ломпара (Дејана Мировића, Млађана Ђорђевића, Драгане Трифковић, Небојше Вукановића и других) против мене. Био је довољан само један Ломпаров миг да то престане, али то се није догодило. Уместо тога, сам Ломпар се годинама, по институтима, кабинетима, кафанама и славама, бави ширењем гласина о мојим тобожњим везама са Александром Вучићем. Зашто то раде? На то питање вратићу се на крају овог текста. У сваком случају данас су се, пошто је Ломпар објавио своје политичке амбиције, и пошто сам се усудио да критикујем његове ставове, напади његових пријатеља на мене, по друштвеним мрежама, утростручили.”
Милош Ковић, Мило Ломпар, Никола Н. Живковић и Александар Лазић на трибини „Стање ствари уживо 2“, јануар 2020. (Фото: Соња Ракочевић)
Немам шта да додам на ову болест историјског мазохизма. Што сте ћутали, господине Ковићу, што се нисте бранили свих ових година? Или се повукли из јавности ако вам је било превише.
„Јакшић, Мировић, Ристић и Трифковићева су, међутим, повели нову јавну кампању, која је на страницама сајта НСПМ потрајала нешто дуже од месец дана.”
Ковић у осветничком расположењу и зловољи машта и домишља, али ипак не оптужује НСПМ да је водио кампању против њега као Ломпар.
„Ђорђевић, за кога се не зна да ли је ишта студирао, Мировић, политичар са запослењем на Правном факултету у Косовској Митровици (са Српским гласом он се враћа у политику), и Драгана Трифковић, по занимању инжењерка хортикултуре, неретко тврде да нисам имао услове за избор у звање редовног професора на Универзитету у Београду и да ми је у томе у помоћ притекао режим Александра Вучића. Изгледа да такве гласине шири и сам Ломпар. Да сам он, сада бих тврдио да су Ломпар и пријатељи све време у дослуху са Николом Самарџићем, Дубравком Стојановић, Радошем Љушићем и осталима, који су ме у то време (2021-2022) избацивали са посла, тужили суду за повреду части и угледа и, у медијима Јунајтед медија групе и монтенегринским медијима, такође тврдили да нисам имао услове за избор у звање.”
„О режимским нападима, фамозном Народном непријатељу, о расходованом Идолу Небојши Крстићу, емисијама Миломира Марића и сличном, не бих да трошим речи, јер то овде није тема. Није, међутим, лако бити на брисаном простору и трпети паљбу са две стране, од режима и од „опозиције“. Критике својих неистомишљеника, јавних личности које, после свега, и данас исповедају веру у САД, ЕУ и политички Запад, прихватам као нешто сасвим природно. Али, где да сместим свог (бившег?) пријатеља Јову Бакића, који ваљда понесен револуционарном еуфоријом, у једном интервјуу рече да сам „1944. отишао у четнике“, желећи ваљда да каже да сам прешао у Вучићев табор, као у некакву поражену војску. Било би лепо да Јово за овакву тврдњу ипак изнесе неки доказ. Осим тога, верујем да су четници који су стрељани и клани 1944. (надам се да ми Јово не намењује такву судбину), нанели мање зла српском народу од титоистичких победника над „великосрпском буржоазијом“ на чијој страни су, како изгледа, Јовове симпатије.”
Овде ћу стати. Мука ми је од трећег читања Ковићевог текста. Сви смо понекад били у оваком оговарачком расположењу, па и у некој депресивној душевној атмосфери – сви ме мрзе и нападају. Али да се два највећа српска интелектуалца овако заваде, па да морамо читати овакво застиђе, то не могу да појмим. Ако сте се унередили, господо интелектуалци, напијте се, побијте се у кафани, закажите двобој, решите то на неки људски начин. Не морамо сви да знамо и читамо ваш прљави веш. Дичите се традицијом и некаквим вредностима, а живите у информерском и ријалити свету. Могу да разумем да улазак у јавност подразумева изложеност нападима и излазак из комфора анонимности, али спуштати се на овај свађалачки ниво у јавности значи губитак ауторитета и достојанства. Полемика је размена аргумената, али ово је далеко од полемике.
Пре него што завршим, преносим речи једног коментатора на сајту Стање ствари, који је слично као и ја доживео сукоб на десници[14]:
„Неспособници и свађалице, погледајте у стиду: несвршени студенти оборише владу, а ви – са својим академским звањима, књигама, теоретским образложењима, језичким бравурама – само дижете прашину свога сасушеног блата у коме се блажено копрцате деценијама, траћећи снагу, вољу и веру нас малих Срба које тако успешно замајавате.”
Ми који смо студирали филозофију, често се позивамо на Аристотелову реченицу „Драг ми је Платон, али ми је истина дража”. Невоља постмодерног света састоји се у томе што је истина толико разуђена и компликована, да људи помисле или да је уопште нема или одустану од потраге за њом. Све претходно написано је упрошћени опис једног процеса који се састоји у борби, како политичких субјеката, тако и интелектуалне елите, да „ставе шапу” на национални део бирачког тела у Републици Србији. Нема у овом сукобу невиних, нити апсолутно кривих. Нисам га ни писао да бих ловио кривца, него да покушам да се снађем у ујдурми која се десила. Најгоре је сврставати се на нечију страну, то је аналогно питању волиш ли више једно или друго дете. И као што баба кад не може да смири унучад која се свађају, плачу, бију и руже, „дигне руке” од разговора, каже „очи повадили дабогда” и крене да тражи прут, тако и ја дижем руке од приче о смиривању сукоба и страсти. Свађајте се што више можете, јер је и то начин да се свачији трагови покажу. Први пут сам политички сазрео 1999. Ово је моје друго политичко сазревање.
Аутор је филозоф
Скраћивање и опрема: Стање ствари
[1] https://standard.rs/2023/03/26/zoran-cirjakovic-srpsko-drustvo-je-slicnije-avganistanu-nego-norveskoj/
[2] https://www.arheofutura.rs/clanci/drustvo/zapadnocentricna-teleologija-od-dositeja-dva-putica/
[3] https://stanjestvari.com/2023/04/07/preumljenja-i-kampanje/
[4] https://vreme.com/komentar/obracun-u-suterenu/
[5] https://standard.rs/2023/04/12/odjeci-jednog-razgovora-ili-razlikovati-licnost-i-idejuu/?alphabet=cyrillic
[6] https://milolompar.com/rezimska-inteligencija/
[7] https://stanjestvari.com/2024/05/11/milo-lompar-u-kampanji-protiv-mene-vidno-ucesce-uzeli-portali-novi-standard-i-stanje-stvari/
[8] https://stanjestvari.com/2023/04/10/pusonjic-lompar-referendum-o-kosovu/
[9] https://stanjestvari.com/2019/10/11/cvorovovic-dimitrijevic-lompar-nepristajanje-na-klovna/
[10] https://www.pobjeda.me/clanak/lazemo-se-je-omiljeni-igrokaz-rezima-vucic-brnabic
[11] http://www.nspm.rs/polemike/o-dvostrukim-standardima-samoproglasenog-etalona-moralno-nacionalne-korektnosti.html
[12] http://www.nspm.rs/polemike/odgovor-milu-lomparu.html
[13] http://www.nspm.rs/polemike/jedan-prilog-za-istoriju-srpske-nesloge.html
[14] https://stanjestvari.com/2025/02/01/jedan-komentar-na-polemiku-lompar-kovic/
Categories: Гостинска соба
Која српска десница? Па ми смо на вештачком дисању. Мислим на Србе којима (вековни) концепт националних интереса и народне вере нешто значи. Да ли је обједињени утицај 0,2% јавног мнења, или смо подељени на ипсилон фракција од 0,0025%, суштинска разлика је нулта. Ето, нека је и 2%… Све испод 5% назива се статистичка грешка… А тешко, врло тешко да је 2%! Да је 2%, нпр. Стање ствари би имало 100 000 редовних посетилаца а коментарисало би неколико хиљада.
Што је најстрашније, да ли због замора материјала или чега већ, ми смо и у самој Цркви готово занемарљива мањина. Тако да се реално треба „прострти колико нам губер дозвољава“, то јест нимало, и све наде положити на Бога, пред Којим Јединим лични труд у сулудо време свеопште расцепканости има неку вредност.
Нисте довољно скратили, а одвећ сте опремили овај текстић, најбоље СРБСКО мрежно слово. @стање ствари исткано је од трпљенија и поштовања, мој фркет и клот су прстохват другојачији – фркет ми не увиђа ништа добро у компромису, клот нема искуство доживљаја “ заљубљености“ Жарка Видовића у „запад“…
Две најважније премисе које не воде у икакав показатељни закључак овог таштог многословља, тек су кључ прве воде у којој се кува пасуљ, а та вода, је л’, просипа се…
„Већ пар година тиња сукоб Мила Ломпара и Зорана Ћирјаковића. Могао је то бити плодотворан сукоб два велика зналца и научника, да није прерастао у личну нетрпељивост.“
…
„Зоран Ћирјаковић је новинар, есејиста и политиколог, био је предавач на Факултету за медије и комуникације, велики познавалац геополитике, културалних студија и сиромашнијег дела света (Африке и Азије). Био је припадник онога што оквирно (непрецизно) можемо назвати другосрбијанштина, па је због критике Латинке Перовић остракизован из тих кругова. Онда је постао слободан стрелац (…)“
Ћирјаковић је претходно остракизовани, дакле, случајни „слободни стрелац“!
Ово звучи као да је могуће да, рецимо, пливач, онда када су га избацили из базена, слободно-стрелачки постане непливач? И, наравно, кад је већ тако, нама остаје да закључимо како је он „велики зналац и научник“, шта друго?!
Нећу даље…
Видовић је далеко био од некаквог ,,западњака,, тако да би то ваљало исправити. Што се тиче поменутих интелектуалца и квалификација ,,већи-највећи,, предлажем да се манете тога јер нити се ,,ученост,, (ако уопште то подразумевамо) може измерити нити је сама по себи битна. Очигледна је инфериорност различитих облика код поменутих професора. Ако мислите на аристократију духа овог народа, она није широко позната, већ је одувек где је и била – ,,андерграунд,,, по разним кружооцима, кафанама и ван свих ,,институција,,.
@Нико де Кирико
Занимљива подударност: отприлике тачно баш ту негде је био крај почетка и мојег чтенија. Запитао сам се тко је хлапац и чији оно беше НСПМ али сам просто отворио прозор да изађе, и глупост је изашла. Проветрено, мин нет.
Мислим да сте у опису Ћирјаковића и Ломпара заборавили да поменете да се Ћирјаковић декларише као атеиста, док Ломпар увек и јасно исказује хришћанско опредељење. Ко је искрен није моје да судим, али ми здрав разум говори да не прихватам национал-атеистичку идеју. Сви други аргументи постају неважни, јер Србин без Христа није Србин.
Претенциозан и предугачак текст, упитне сврсисходности.
Покушај детаљисања „до у ситна цревца“ не може сакрити основни узрок овог проблема, а то је да су у питању „цревца“.
Остао бих при ставу гађења, да не видех последњу одредницу: „Аутор је филозоф“ и то ме – насмеја.
😊
Шта рећи за текст? — пароле, пароле, пароле, рекли би Италијани, а има и једна популарна песма са тим „речима“.
Речи, само речи, али другови, када ћемо са речи на дела, „на радне задатке“, како рече један који је још увек схватао да се мора делати, а не само језиком преметати, у одбрани интереса народа и отаџбине. Али, таквоме до’акаше номинални Срби, а непријатељи Срба и Србије, лажни антикомунисти и још лажнији верници, па обележише и прославише Видовдан 2001-ве киднаповањем ратног команданта из 1999-те и испоручише га као да је џак кромпира у Хаг, на стуб срама за српски народ. Цео пројекат је у потпуности одрађен српским рукама осим самог плана, а који је спремљен на истом месту одакле су Србе по СФРЈ растурали од 91-ве и где су касније и бомбардовање планирали…
Четврт века је прошло од понижавајућег, и по последицама катастрофалног, петог октобра, али Срби не уче, него као најгори историјски понављачи, истински „ћаци“ из задње клупе, понављају катастрофалне грешке. Ево их сада јуначки руше омрзнуту им власт, а да не примећују да при том пале кућу е да би истерали мишеве. Дело достојно описа у поучним баснама о ономе шта и како не треба, о ономе што доноси пораз и пропаст.
Ко је „бољи“, Ћирјаковић или Ломпар? Мила мајко, какво питање, будућност српског народа и Србије се не може сагледати пре него се ово разреши! Да је само Карађорђе некако знао за сличне овима или неким другима, па да их обеси (за ноге) на исту шљиву. Док не престану да пате од логореје. После тога, јатаган у руке па јуриш у Турке. То је лако рећи, али је проблем данас што смо постали (имагинарни) Турци једни другима. За сада протестујућима се више Турци привиђају, него онима који још нису подлегли индукованом масовном лудилу. Срби се, о парадокса, Богу успротивише, тако што се најзад сложише — слогом незнавених, заблуделих, заведених, преварених, а уз то острашћених, једним словом, из-без-умљених.
Када ово стање обмане и острашћености нарасте до критичне тачке (такав је план) наћи ће се и јатагани, па јуриш једни у друге. Они из пленума имају кључ од магацина. Срби, о парадокса, Богу се успротивише, тако што се најзад сложише — слогом незнавених, заблуделих, заведних, преварених, а уз то острашћених, једном речи из-без-умљених. Право је питање, има ли наде да нам сам Господ помогне…
Деценијама нас убија овај „нарцизам малих разлика“ србске интелектуалне елите. Док село гори бабе се чешљају а ми са тугом посматрамо њихов вашар таштине. Преостаје нам само да се у безизлазу тешимо да иако „нам спаса нема – пропасти нећемо“, или да „није све пропало кад све пропало је“, или неком трећом утешном досетком.
Да ли је оваква национална елита, и овакав патријарх, и оваква издајника власт нека казна Божија или последица неког проклетства које на себе навукосмо ми и наши преци – не знам, а волео бих знати.
Утеху и наду ми даје само једна чињеница: преко три деценије редовно посећујем Божије храмове и присуствујем светим литургијама, и тврдим да никада за то време није било више народа у црквама него током овогодишњег Часног поста. И никада се није више људи исповедило и причестило него сада. Не знам како је по том питању било у Србији пре комуниста, али ако се овај тренд настави и још више Срба се врати Богу и себи – то може само на добро изаћи.
Запишта опет лојални Логичар, овог пута над „ратним командантом“ (кад га брани, што га не одбрани?) коме је Космет био важан јер је, због арнаутског бојкота избора, сваки пут стартовао с неких 26 посланика форе. Окружени полицијским обезбеђењем, соцвдикалски бирачки одбори су доле лопатама убацивали у листиће гласачке кутије, па је тако чувено арнаутско Свињарево (Горње?) листом гласало за Милана Милутиновића, иако ниједан локалац не би могао да дође на биралиште, све и да је хтео/смео.
Било је и грешака у корацима, нпр. онда кад је Зоран Зоран Лилић изгубио од Шешеља у другом кругу, па су онда морали да ваде листиће из кутија, е да би испало да је гласало мање од 50% уписаних бирача и како би избори били неважећи. Батајнички удбашки контејнер је исте ноћи отишао у аудијенцију на Дедиње и тамо је лепо истрговао да не таласа због отете победе, већ је напунио владу Србије својим кадровима.
То су, децо драга, примери соцвадикалске државотворности и одговорности пред институцијама и историјом. И неко се чуди што је с абартованим соцвадикалима данас овако како је?
Не држимо се хронологије и зато премотавамо на 1996/97, кад се Злобеку, кажу на наговор сумануте супруге, прохтело да да поништи изборе у педесетак градова. Тако је ту потенцијално спасоносну лажну карту проиграо и искористио, уместо да је сачува за 2000. годину, када је стварно морало да му буде битно. Да, он је ствар с предајом изгубљених градова развлачио дуже него истрајавање у рату 1999, оном рату у ком је, је ли, „врховно командовао“.
А да је требало утамничити све који су га испоручили у Хаг – јесте, но то није тема.
Конац дело краси: ако су „лоши гласови“ у Психовој глави, напредњачки криминал, похлепа, безочност и бахатост, те најновије манифестације папином сахраном усхићеног Gjura Мазута и Патрика Хемороида везивно ткиво које кућу држи на окупу, онда је боље да те куће и није. Па, кад је реч већ пуштена – можда да она ипак изгори, па да неко на њеном месту подигне нешто боље и трајније?
Ама није логичару и лојалистима до куће, него до режима – ако није њихов, соцвадикалски и лумпенпролетерски, онда све може да нестане у пламену. Шта ће тим потомцима и баштиницима Осме офанзиве држава ако није њихов плен, како су их подучили и у том духу одгајили и издресирали друг Тиииита, Злобек и Психо?
@губернатор
Знаш за онај виц када је један очигледно ловарни баја питао даму (да простите) да ли би му нешто дала за 100 ‘иљада евра. Ова се поче умиљавати око њега, а он јој рече – види, а може ли за 100? Па шта ти мислиш!? Нисам ти ја курва. Е, каже баја, то смо утврдили на почетку, а сада тврдимо пазар…
Са вама пленумским петоколонашима је обрнуто, прво сте утврдили пазар и (про)дали се за ситну пару (да споменемо само USAID/Soros стипендије и апанаже), али су вам порасли апетити и сада би не само 100 хиљада, као она наивна дама лаког морала, него и целу државу. Прочитани сте одавно, а сада се и сами разоткривате — како си сам написао „куће боље и да не буде,… и да изгори!“. Дакле, Србије боље и да не буде и још да изгори! Е па ова јесте и биће је. Ако ти је остало ишта од свести и савести, тебе да срам и стид буде. Како год, са таквим избезумљеним идејама и ставовима, јадна ти је перспектива – у пожару који сам подмећеш пази да се не опечеш, ако већ и не изгориш, а иначе шанса је и букагија да допаднеш, као помагач у саботажи и рушењу државног уређења и безбедности Републике Србије.
Овде у коментарима на СтСт се јавља екипа која вазда понавља исте фразе и лепи исте етикете, па се намеће закључак да су из истог штаба са истим задатком и за исте напојнице.
Ево неких примера на само два наслова;
@Логично: „Са вама пленумским петоколонашима је …
@Станимир (Студенти у блокади): „Види вам се култура, васпитање и петоколонашки сентимент.“
@melaniј (Студенти у блокади): „Зашто да верујемо очињем виду, када пленум каже шта се десило. Само, ко је скухао пленуму?“
@Логично: „Ако ти је остало ишта од свести и савести, тебе да срам и стид буде. … у саботажи и рушењу државног уређења и безбедности РС“
@Станимир (Студенти у блокади): „Срам их било, а и оне инфо обмањиваче, који полако али сигурно воде овај народ и друштво у све дубљи хаос грађанских насилних сукоба.
@Логично: „… прво сте утврдили пазар и (про)дали се за ситну пару (да споменемо само USAID/Soros стипендије и апанаже)
@Станимир (Студенти у блокади): „То му је отежавајућа околност у ал-џазирским, сорошевским, N1, и сличним антидржавним круговим …
итд
Мени искрено није јасно ког имагинарног непријатеља описују истим речима?
Како заскичи бољшан кад му дирнеш у тековине свијетле револуције! Врисне из њега оно исконско, партизанско, титоистичко, ознашко-удбашко, рзмјештимене. То прети букагијама због рушења безбjедности и државног неуређења РС јер је, је ли, прозрело „спољног, а исто тако и унутрашњег непријатеља“, како је научило на партијским и жандарским обукама.
И умница „разоткрива“… Шта разоткрива? Да му није доста што је Србија од ’44. (уз минималне и само козметичке изузетке) плен слугерања дебелог мртваца Гроза, партизанских комесара, кумровачких курсиста, наплавина Осме офанзиве, непрежаљених Лека и Крцуна, те њихових идеолошких и биолошких потомака. То познаје и признаје само Србију на којој може да паразитира и онда се скандализује што се неко дрзне да каже да је боље да изгори такав провизоријум, та имитација државе коју бране кохорте наркодилера искрцане код Скупштине, него да је његове земаре и кркани силују и даље. Ето ти открића, Колумбо, а сад иди у матични месни обор па пријави ову зломисао!
Па,и они су само људи! А има и она народна за ‘идеалисте’-У царице, к’о у магарице!
ХВ!
Молим г. Александра Лазића да нађе механизам и омогући да се коментари, попут губернаторовог, монетаризују.
Па макар и по цену да бих и ја морао ићи пешке 10+10км до мени најближе поште да (из свог џепа, пробушеног) уплаћујем скромни прилог.
Губернатор за Гувернера СаВеСт-и Србије!
(А Евсевије за Гувернера Народне Банке Србије – па да и прилози теку ликвидније!)
Ево се @телигентни потрудио да прикупи доказни материјал :))) и донесе : „… закључак да су из истог штаба са истим задатком и за исте напојнице.“ Мислио на Логично и Станимира.
Није му на телегенцију пала чак ни помисао да има неко из народа ко мисли другачије од њега и комрејда му @губернатора, иначе самодекларисаног непријатеља државе Србије, коју, а не само власт, намерава да руши и пали! Да, ви сте дириговани пленумским инструкцијама и формулама, па сматрате да и они који вам с супротстављају морају такође бити ту по задатку и за напојницу! Заиста извитоперена перцепција стварности. У вашим дописима преовладава острашћеност изражена кроз мржњу према власти коју кроз увредљиве уличарске фразе проширујете и на сваког неистомишљника. Мада, реч неистомишљеник подразумева да постоје две стране које мисле, што у вашем примеру није случај, јер код вас размишљања, расуђивања и логике нема — као што је више пута примећено – скоро искључиво ваше прилоге испуњава само сирова мржња, хистерија, уличарски жаргон и вербална пљувачина по саговорнику. Претворили сте коментаторску секцију СтСт у брлог антидржавне пропаганде. Уз то сте и досадили.
Без обзира на све, ево још једном, да покушам, да вас приведем ако не „к познанију права“ онда барем простим истинама (овде и чињеницама) које би требале бити очигледне онима који нису емотивно нестабилни или мржњом ослепљени. Размотрите ово:
1) Хрватска се (и) ових дана учвршћује у монолитном антисрпском шовинизму – триста хиљада карата је продато за концерт промотера усташке идеологије Томпсона почетком јула. Очекују преко пола милиона посетилаца.
2) Хрватска, „Косова“ и Албанија праве војни савез по налогу споља.
3) Званична гласила Фед. Бих у Сарајеву и РХ у Загребу не престају бити центрима примитивне антисрпске и анти-СПЦ пропаганде
Само један пример – насловна страница „Hrvatskog Tjednika“: „Zbogom Papi, nije vrijedan ni jedne hrvatske suze jer je više volio zločinačku Srpsku pravoslavnu crkvu nego hrvatske katolike i Stepinca“.
4) Група студената, коју је пленум послао из НСада у Сарајево, да се мало друже са тамошњим колегама, добише батине. (https://www.blic.rs/vesti/hronika/ucenici-iz-novog-sada-pretuceni-u-sarajevu-policija-traga-za-napadacima/nfjwmd3)
5) Наређено хапшење целог врха политичког руководства Републике Српске (Председника Републике, Предс. Скупштине и Предс. Владе)
6) Истовремено, Србија на граници друштвеног хаоса са учесталим случајевима физичких сукоба, крајње политичке нестабилности и потенцијала за ескалацију масовног насиља, док непријатељи (спољни и унутрашњи) планирају о дословном паљењу и рушењу Србије. Такође, дешавају се тектонски поремећају на глобалном економском, војном и политичком плану, уз опасност да нас „земља прогута“ као некада „чету Авиронову“…
Јавите и ви ако имате нешто да допринесете на горњу тему, то јест како гледате на две противстављене стране стварности, једне укратко назначене у (1)-(5), а друге у (6).
Док Логичар износи своје 1)2)3)4)5)6), од којих се првих 5 тачака могу збирно описати као „усташе/арнаути/балије раде што усташе/арнаути/балије иначе и раде“, ја ћу дати само блиц пресек догађаја једног јединог дана:
– олош из Ћациленда напао је ратне ветеране и борце с Кошара и довикивао им да су усташе,
– у НС је један главати земара и кркан, стицајем околности председник некаквог удружења по имену Личка капа (баш чудно!), улетео аутомобилом у колону грађана,
– испливало је да се режим пред ЕУ хвалио да ће бити још усклађенији са спољном политиком Четвртог рајха, да је послао највећи пакет помоћи Украјини од свих са Западног Балкана, те да је спреман да је и јаче подржава, да ће спровести све обавезе према Приштини, те да ће ускладити визни режим са ЕУ.
Забавица?
Е зато ово није Србија, него територија коју су окупирали и коју бесрамно силују бољшани, титоиди, ознаши, удбаши, кркани, земаре, потомци ћесаревих граничара који су 1914. насртали на Србију на Дрини, Церу и Колубари (којекакви бугојански Вучићи и кордунашки Мазути инклузив).
Шта ја има да се чудим усташама и Арнаутима? Мени су проблем ови што се понашају као домаћа испостава НДХ и УЧК, а неколико таквих категорија је побројано у претходном пасусу. Укратко: „не бојим се од вражјега кота, па да га је ка на гори листа, но се бојим од зла домаћега.“
И зато ово заслужује пропаст (а Логичар, логично, заборавио да је први поменуо „паљење куће“, ваљда фројдовски, јер његова узор дружина је непоћуднима већ палила домове), камен на камену да не остане. Јер држава=режим, земља је нешто друго и земља пропасти неће.
Нешто дивно је о томе написао Данко Поповић: „Ако ми деца у овом леденом паклу скапавају од студени и глади, зашто ја требам да се борим – за коју отаџбину, за ону што ми је децу сатрла! Па ја ћу, бре, да је рушим, нећу да је браним, пост ти твој! Ако би тако било, њој горег непријатеља од мене не треба.“
Иди сад још једном у месни обор, па пријави и ово. Само имај на уму, Данко Поповић је променио светом 2009. године, па нема вајде да се твоје колеге лојалисти труде да га пронађу и да му због антидржавних писанија прете букагијама.
@губернатор
Кажеш да Србију „бесрамно силују бољшани, титоиди, ознаши, удбаши, кркани, земаре, потомци ћесаревих граничара који су 1914. насртали на Србију на Дрини, Церу и Колубари (којекакви бугојански Вучићи и кордунашки Мазути инклузив).“
Дакле, да скратимо, хоћеш рећи, Србију „силују“ прекодрински Срби. Омакло ти се да споменеш и Кордун, а знаш ли, невољниче, шта је Кордун и каква је то била усташка кланица и масовна гробница Срба? Српска села су дословце била затирана, куће попаљене а укућани поклани. Мрзилачки терор и геноцид су усташке хорде пронеле кроз целу Лику, Банију, и остатак Крајине, „крваве хаљине“. А ти тврдиш да су прекодрински Срби криви за пропаст Србије од 1914-те до данас! Каква само подмукла, болесна, али већ позната теза – јер, усташки NDH режим је за своје проблеме кривио управо исте прекодринске Србе! Затим трећину побио, трећину поримокатоличио, а трећину истерао (посао завршен 1995-е). Ево сада чека се само да ови последњи допадну губернатору шака.
Губернаторе, губа те не разгубала, да ли си свестан шта чиниш? Прекодринским Србима које усташе зверски побише и учинише мученицима, ти име скрнавиш, а на њихове потомке сикћеш адском мржњом. Још се не стидиш рећи да хоћеш кућу да палиш, да Србију рушиш – а испоставља се и због прекодринских Срба. Какав ужас!
Ниси случајно споменуо Његоша: „не бојим се од вражјега кота, … но се бојим од зла домаћега.“ Да, препознао си се међу злом домаћим. Али таквих се не треба се бојати. Истина је да та историјска недоношчад, национални изроди, могу своме роду зло починити, али ће сами сагорети од сопствене злобе, мржње и подлости. Губернаторе, не ваља ти посао, али не сумњам да ћеш наставити да га радиш. Пленум те зове.
Добро бре „Логично“ тј Бокан Драгославе, олади мало. Неће ти овде то твоје набубано штреберско комунистичкога хардвера роботовање ишта посла обавити.
Да будемо прецизни и да не оставимо на „хоћеш рећи“: 1914. су јуришали као ћесареви војници, а 1944. су Србију окупирали као Тииитини шумски људи из оног сонга „те су двије Титу најмилије“. Као бонус добисмо и личку љубичицу за којом се овде онолико нарикало што не живи комфорно у отетој вили.
Совјети су ’44. дошли, обавили посао и отишли. Окупатор из прека је остао и био је овдашњи темељ трона дебелог мртваца Гроза, а није да тај црвени усташа и у самој Србији није нашао верне слуге, што је такође неопростиво. Данас су твоје земаре највернија подлога режима психички озбиљно поремећеног диктатора и докле год третирају ову земљу као плен, ја немам разлога да другачије мислим о њима. Неописиво покорни, недржавотворни пролетери, плебс у вечитој потрази за овоземаљским идолом чврсте руке, за вођом кога ће слепо слушати, алергични на пројаву слободе и другачијег. Остало им, ваљда, од ћесара, а и код маршала им је такав светоназор лепо послужио.
Хоћемо мало да проверимо како гласа популус којекакве Алтине и свих урбанистичких новотворевина батајничког удбашког контејнера? Који је – гле чуда – такође дошао изБосне да учи памети Шумадинце и унео невероватну дозу простаклука и примитивизма у јавни простор. Његов најмилији ученик је тим фекалијама преплавио Србију. И, наравно, инсталирао усташицу за председника владе/скупштине. Она из ендехазије, он из Бугојна, па како ће другачије? То ником од вас није сметало? Е, да, то живи у истој оној вили из првог пасуса, зашто да не, све је то плод успешне Осме офанзиве. Да је бар стало на осмој…
Право поштовање заслужују само они који су стали на црту, створили и одбранили Републику Српску и остали у њој да јој омогуће да живи. Не и они који у Србију долазе да гласају како им се каже и тиме каљају себе, српство и једину по Србе позитивну тековину ратова деведесетих.
Добар ми је и овај податак, изнео га је један од коментатора овдашњих, Дана Тан: „Година 1914-1916. у Краљевини Србији као австроугарски геноцидни агресори и окупатори су погинули 2 Мацута, рањени 3 Мацута и заробљени 1 Мацут, укупно 6 Мацута су доказане праусташе.“ И сад ћу да верујем у добре намере Gjura Мазута?
Него, Логичару, донесоше ли твоји див јунаци макар неку резолуцију о ужасима почињеним 1941-45. у НДХ? Или пропустише? Колико пута, два, три? Колико је бизгова, главоња и кркана аплаудирало драгом госту Герхарду Шредеру баш на дан почетка бомбардовања СРЈ? Немаш неко објашњење зашто су твог идола Психа пустили да направи Tour de Croatie баш кад је, после порођајних мука и карактеристичног драмоерисања, преломио да се преумио и прешао из СРС у СНС?
И опет, мој предлог за химну дотичне секте:
„Полочи, попиај, пождери, посеи,
извуци, навуци, натакни, одери,
обрни, наврни, потари, помузи,
посрчи, утеци, затаји, нагуи.
Јаче, јаче, јаче, јаче,
скини гаће, скини гаће.
Колачи, котачи, благајне, виле,
задружни савјет, печено пиле,
опћина, котар, прасећа маст,
јагњећа му*а, народна власт,
одбор, комисија, кокошји шупак,
мањак у задрузи, телећи пупак.“
Коментаторска секција СтСт се видно срозава, а @губернаторови прилози по уличарском примитивизму конкуришу за дефинитивно дно. То је једна ставка, али само другостепена, јер уличарски речник и простачко опхођење су последњих месеци постали стандард у оном делу српске популације који преферира улицу као место за масовне манифестације, укључујући мега журке за пражњење нагомиланих фрустрација. Дакле, уличарско-кочијашки речник на страну, важније је нешто друго – ово што пише индивидуа која се представља као @губернатор је редак и врло срамотан пример екстремног шовинизма и мржње уперене према делу српксог народа. У таквом безумљем посувраћеном светоназору, милионски мученици и страдалници, за @г. не значе ништа. Он свој неартикулисани бунт против неких имагинарних партизанских, пропагандом подметнутих ликова користи као параван за блаћење и мржњу против прекодринсих Срба. Својим речником и сентиментом је постидео и усташке посленике на пољу антисрпске пропаганде. Оваквих примера нема много у стварности, али у полуимагинарном свету интернет комуникације, анонимност као да даје махове мрачним и болесним поривима онима који због кукавичлука иначе не би могли да се покажу. Овако, на површину излазе карактеристични знаци психопатологије мржње и параноје, а термин @губернатор се испоставља не као псеудоним него дијагноза.
Потресосте ме, љубезни Логи(сти)чару овим последњим уписом, толико да сам већ намеравао да спакујем кофере и наредим свом новом фалкону да полети натраг за Србију, без обзира на то што сам имао важне пријеме које сам обезбедио позамашним подмићивањем. Кад оно, пропаде ми наум, штос већ лансиран.
Забавни сте, Логистичару. Типично напредњачки: кад иде по плану, онда газимо и рушимо, брже, јаче, боље, певамо „четири године дуге, године туге“ и „дуни ветре преко јетре“. Али кад се уђе у епоху ћацизма, који је, као што ће бити уписано у уџбенике политичких трагикомедија, последњи стадијум напредног радикализма, дакле када се приближи фајронт и свођење рачуна, онда кукамо и тражимо суздржаност, хладнокрвност, комифо речник, ништа улица, све кабинетски, итд.
Ма немојте.
Живите одбрану и последње дане једног помахниталог пајаца, ходајућег списка Ф дијагноза, господара српског криминала и архииздајника. Откад је тај пустио адске штакоре (ratus infernalis) на студенте и преко својих чауша наредио да се газе људи по улицама и тротоарима, елем, откад је одабрао да ескалира, морао је да зна, и он и сви његови, да ће крај бити врло, врло тужан. И управо се одвија.
Жени су убили дете, а онда је притсцима и агресијом још натерали да напусти земљу! Господе Исусе Христе! И то заслужује одбрану?!?
И, упамтите, упамтите добро: што вама и вашима мислим ја, није ни део онога што вам мисли свет који се ваља улицама. И то је добро, јер би овакви попут мене били исувише благи у спровођењу правде која долази.
Губернатору, ваше превасходство, да ли се то код вас поново примећује нервоза? Чини се да нисте баш убеђени у прогнозе које видите у вашој кристалној кугли. Јер, чему онда толика нервоза? И шта велите, „правда која долази“? Очигледно, ви не мислите на правду, него на уличну правду. А улична правда је – неправда. Улична правда је – линч. Ви би таквима аплаудирали, па би им се и придружили. Је л’ то оно „јурићемо вас по улицама“? Изгледа ми да сте сасвим на линији тог анархисте који се прославио таквом изреком. Дотични анархиста рече: „Дакле, волео бих да их јуримо по улицама. Ја бих то волео, јер они то заслужују. То је револуција“! И сад ви као критикујете револуционаре?! Али, дабоме, оне раније. Овог пута, изгледа да би револуција и вама одговарала. Значи, нема принципа, нема доследности. Има само сопствене правде која је увек правда када, је л’ те, обезбеђује сопствене жеље и намере. Када је у функцији онога што би ви и ваш пиромански узор „волели“.
Време је да бар једно схватите: нема правде без разума. А то што ви пишете и како пишете не личи на разум. То је острашћеност, нетрпељивост, искључивост, мржња … речју – неразум. У неразуму нема правде. Појам правде давно сте ви изгубили, ако сте икада имали представу шта је то – правда. А тек право? То ваше право је опет – уличарско. Нема код вас ни права, ни правде. Има само патолошке мржње која сеже у ко зна које мрачне дубине несрећне прошлости коју сте доживели ви или неко од вама блиских. Срећом, такви неће одлучивати ни о чијој будућности и судбини. Ни благо, ни сурово. Мораћете да се спустите на земљу и сведочите 21. веку, кад већ у свом мрзилачком слепилу о претходном веку ништа нисте ни научили, нити разумели.
Кад смо већ код учења из историје.
Увек сам се питао чија је глупа логика тројанског коња назвала тројанским, кад је он данајски.
Али сад, кад се данас опет и опет појављује исконски и вечни прасрбски архетип, схватам да је ту у питању интервенција надумне логике: тај коњ је увек и у свим временима само тројански, коњ прасрба Тројанаца, Илина и Илира (грађана Илијума, а затим Илирика, Новог Илијума), /Т/Р/о/ашана, Тројичиних и Тројеручициних Срба, Срба тројне краљевине, срба троструког агента Тите, Новосрба… Мењају се само војници у његовој утроби, И поклоници-бранитељи коња, наравно.
Али је увек и у свему заједничко исто: чемерног чамовог коња дизајнирају и граде врази туђини дошљаци; у утроби су (попут Одисеја) синови Европе (=Хлма) који долазе Тројичном Граду са западне стране, верно и ревно служећи туђинима; а коња у Град уводе и засипају ружиним латицама сами Тројанци – и чувају га и бране га, и својим животима и животима своје деце не дају на њега. Јер тај коњ је грандиозни видљиви симбол њиховог победоносног благочешћа и мудрости (=расуђивања), гарант њиховог благобитија, егзистенцијално им нужан кад већ те живоносне врлине у унутрашњем бићу аутентично немају.
Једина разлика је у томе што су данас у србском Граду два коња, два идола дара грчке богиње Атине: једном је име Демократија (а презиме РесПублика/Држава), другом Еклесија (а презиме СПЦ).
Овај други је сасвим нов, иницијално склепан у време Јозефа Броза вештим рукама његових комуниста и бивших усташа, данас раскошни коњ-гломерат опшивен са 27 трулих дасака које носе византијском калиграфијом исписан бренд: „Архиепископија“.
У утроби су му елитни кољачи, епископи хиротонисани у УДБ-и (а мудри Одисеј који их данас предводи интронизован је у Лас Вегасу – интронизацији су присуствовале само најдостојније мироносице, а фотографије са интронизације верни народ није имао прилике да види, љубоморно се чувају у бункерима Беле Куће Митровића Жељка). И нови благоверни Тројанци поносно кличу: врата адова му неће одолети!
Духовни смисао, логику и логистику догађаја из неког разлога Тројанци до данас не могу да виде. Циник би рекао: природно – коњ коњинама.
И сваки Србин који данас, попут Губернатора – или Евсевија, да и та мени значајна личност због лажне скромности не изостане из историјског помена – лаокоонта о бићу и смислу чамове коњине у опседнутом последњем србском Тројичном Градићу, и хитне се копљем у њега, биће, доследно, проглашен најопаснијим безбожним врагом. И пријављен где треба.
Логично.
Љубезни Зеко, кладим се да је и Рудолф Хес стојећи испод вешала у Аушвицу мислио како је на правди бога осуђен. Мора бити да су и Мула Јусуф и Аганлија с другарима мислили да заслужују другачију судбину и правду, да то мора „разумније“ и „по праву“, а не да их посече Миленко Стојковић. Тако стоји ствар и са вашим апелима.
Пророчанство по Јову Бакићу се већ остварује, он није тема.
Пут до конзервативне контрареволуције може да почне и уништењем и затирањем владавине олоша, ја тако посматрам овај народни покрет и радујем му се.
Иначе, свака ваша апологија ћацизма доживи тужан судар са стварношћу и то се понавља из дана у дан. Колико данас ју је на пример буквално полила чињеница да се један од ваших јуришника-лојалиста испи*ао по цвећу и свећама остављеним испред губилишта у које је захваљујући труду братије, партије и мафије претворена новосадска железничка станица.
Није довољно што су због грамзивости побили шеснаесторо, што су изгнали из земље мајку једне од жртава, него одозго и уринирају по симболима пијетета! Јесте ли ви уопште свесни шта браните?
@ Gubernator, posedujete intelligence ( mislim ( Mensa), ali I veliko rodoljublje . Spominjete I svima nam dragu majku ubijenoga Stefana Hrke. nasa junakinja je na Instagram, ♥️ bar da joj damo podrsku.
@E, @г
Народ каже, нашла крпа закрпу.
У овом случају секташка пленумско-бакићевску.
У преводу, антицрквена антидржавну.
@ Губернатор или кормилар
Година 2016-2023. у Јозефштату (бивши Београд) у „Народној скупштини Републике Србије“ 11, 12. и 13. сазива посланици Александра Анђелкова Вучића 1970. из Бугојна су 6 (шест) пута званично одбацили да прихвате Резолуцију о усташком геноциду над Србима, Јеврејима и Циганима у Независној Држави Хрватској 1941-1945.
Године 2021. у Јозефштату усред Дворског парка (титоисти кажу „Пионирски парк или Ћациленд“) у Новом двору Карађорђевића (титоисти кажу „Председништво Републике Србије“) Александар Вучић је 2 (два) пута званично одбацио да призна геноцид над Србима у систему ендехазијских истребних логора Јасеновац на Сави 1941-1945.
Лонац и поклопац.