Портрет мегаинтелектуалца у отпору и друге антиелитистичке чрчкарије, писане у складу са мотом – само мртва уста могу слободно да говоре

Зоран Ћирјаковић (Фото: Хронограф)

* * *

Није довољно да човек буде много паметан. Нема те памети која може да га заштити од самољубља. Када је илузија о сопственој безгрешности упарена са месијанским комплексом – као у случају Мила Ломпара, великог али неоригиналног интелектуалца који се наметнуо као путовођа и идеолог дела опозиције који можемо назвати националним, суверенистичким или патриотским – чак и вансеријска памет уме да оде далеко у трећи план. Када се на то дода растројеност Вучићем, најталентованијим српским политичарем од Николе Пашића, добијемо не толико политичку јаловост колико саучесништво.

Ту настаје и мук с којим је на политичкој сцени дочекан „француско-немачки план“. Грађанисти су га подржали свим срцем, али, пошто би то могло да сугерише подршку власти, углавном у своја четири зида. Анемични „активни отпор“ суверениста је, пак, и званично прекинут пре него што се захуктао. Наиме, Вук Јеремић је 4. априла саопштио одлуку вођа националне опозиције да са танушног пређе на још тање, на „народну иницијативу за расписивање референдума о одбацивању ‘француско-немачког’ плана за КиМ“, а десет дана касније Војислав Коштуница је рекао да је и то неприхватљиво, пошто би, како тврди, значило да грађани треба да се изјашњавају о питању које је уређено уставом. Неочекивану брзу предају, која је збунила и разочарала многе присталице, Јеремић је бранио позивањем на видео подршку новог „оца“ поносних Срба: „Ево шта о томе мисли један од највећих живих српских интелектуалаца, професор Мило Ломпар.“

Јеремић је неталентован, лош политичар без харизме, али стрпљив је и не треба га потцењивати. Уосталом, његова главна циљна група нису гласачи већ политичка класа и политизована интелектуална елита. Он рачуна на место најмањег зла, добитника у пат позицији, која ће, како с разлогом верује, једног дана – који и даље делује јако далеко – наступити после пада Српске напредне странке о коме многи сањају. С једне стране, Јеремић наступа као „апдејтовани“, мекши и љупкији не-Коштуница, Коштуница 2.0 који се уби од добро јутро чаршијо на све четири стране, док, с друге, зна да је Косово тест његових способности. Ту му је Ломпар, самољубива патриотска „икона“ којој подилази без блама, послужио као савршен изговор; маска која прикрива недостатак политичког талента.

Ипак, чак и слабост Јеремића као политичара делује безначајно ако се пореди са Ломпаровим политичком потенцијалом. Нисам сигуран да у Србији постоји мисао која је више антиполитичка од Ломпарове. При томе, ту није реч само о саслужењу Вучићевој владавини. Пишући са случајносрпске половине овдашње елитистичке мансарде, највећи аутодидакт међу српским мегаинтелектуалцима, неуморни мислилац који је самопорекао и своје име, потврдио је оно што измиче многим поносним Србима. Да је Ломпар, као десни либерал, морализатор и поносни „Европејац“ у западноцентричној једнини, можда не драг али несумњиво добар, пожељан национални партнер аутошовинизма овдашњих левих, а(нти)националних „Европејаца“. Неко с ким се Латинкини либерали размимоилазе идеолошки и територијално, „картографски“, али се слажу „цивилизацијски“, „геокултурно“ и стратешки – и зато су одавно престали да га оспоравају.

ДОГОДИНЕ У ПРОТЕСТУ: Узет заједно, учинак Ломпарових и Латинкиних ученика је такав да је Вучић данас у Србији, као неолиберализам глобално, нешто што нема алтернативу. Делује да је она увек иза ћошка, да само што није стигла, али је нема. Штавише, чини ми се да, као и када је реч о неолиберализму, алтернатива Вучићу постаје све мање замислива, колико год да је призивана и најављивана. Ако избегне хибрис, што неће бити нимало лако, не бих се изненадио да Вучић (п)остане више природна него друштвена чињеница. Вође грађанистичке опозиције су углавном одлично разумеле једну од кључних Ђинђићевих порука, која је посебно значајна у Србији – „коме је до морала нека иде у цркву“, али не умеју да је примене. На њихову срећу, НАТО је не само свуда око нас већ и унутра па случајни Срби не плаћају цену неспособности својих лидера. Вође опозиционих националиста су је, пак, схватиле превише буквално и у политици се држе „цркве“ као пијан плота. Зато Вучић овде делује у политичком окружењу које подсећа на „Дизниленд“.

Вук Јеремић и Мило Ломпар (Извор: Блог З. Ћирјаковића)

Тешко је не осетити сажаљење према килавој опозицији која није у стању да искористи своје шансе па чека чудо, неочекивану силу. Националисти имају Ломпара, неталентованог месију који се угурао у политику; грађанисти „НовуС“ и „Н1“, западне мегафоне који су увезали аутошовинистичко и антирежимско становиште – и зато је политички пут којим иде Александар Вучић збуњујуће чист и раван. За разлику од грађаниста, естетичара који подржавају Вучићеву агенду али га руше, националисти, чије супротстављање јесте политичко, везано за срж Вучићевог програма, против су и Вучића и његове политике, за коју највећи изазов представља „француско-немачки план“.

Очаран „мансардама“ привилегованости, просветљења и начитаности, и згађен, као и Латинкино јато, врелима живота и свакодневице, „сутереном“ и „блатом“ народног сиромаштва и подређености, које га окружује у нашем презреном Србистану, Ломпар је успео да зомбира српске националисте и претвори их у проблем који је за Вучића мањи чак и од аутошовиниста, чија је нова мантра – да народ који гласа за Вучића заслужује да нестане. Заљубљени у своје колонизоване умове и два различита аватара Запада, Латинка, турбокомунисткиња која се прешалтовала у турбонеолибералку, и Ломпар, српски Ниче поново рођен као Ганди, расејали су два паралишућа српска западнољубља, две политичке „црне рупе“ које надзире Вучић. Ту постоји једна важна разлика, Латинка, лева либералка, имала је НАТО да вади њену мисао из бунара, док Ломпар, десни либерал, нема чак ни Русију, коју је осокољени Запад, коме је рат у Украјини донео трансфузију смисла и вере у незамењивост за којом је жудео Брисел, прошле године заградио и тако одмакао од Србије. Ломпар се уживео у тврдњу Лајонела Трилинга да „само ако смо свесни реалности прошлости као прошлости, можемо осећати да је она жива и присутна”, па му је побегла садашњост. Нажалост, либерализам је опијум за све српске елите, не само левичарске.

ГУТАЊЕ ЖАБА: Чини ми се да су, ипак, најтужнији ликови у тужној причи о елитистичком самоповређивању током једанаест Вучићевих година – мада, чак и када себи одсеку пословични орган, привилеговани не плаћају велику цену, сем у смислу креативних година којима су сами хранили скакавце – јесу Вучићеви непријатељи који немају колонизовани ум Мила Ломпара и његово месијанство као усуд и изговор. Некако ми је жао ЕУрољуба који нису разумели да је Вучић не толико већи Ђинђић од Ђинђића колико прави Ђинђић, онај кога су учитавали у мртво тело стрељаног премијера. Вучић је толико велики виртуоз гутања жаба – а кренуо је од оне од које не постоји већа, и то без да „произведе“ једног хероја, дисидената или политичког затвореника – да смо, још не ту али јако близу, важног лакмус-теста. Наиме, ако му Запад не додели Нобелову награду за мир биће то крунски доказ колико су велики и непоправљиви анти-Срби.

Зомбирани телевизијама НоваС и Н1, Вучићеви грађанистички, естетски, што значи неполитички, непријатељи нису у стању да виде да у сенци „коначног статуса“ Косова – у дубокој сенци у коју је Запад поставио и заковао Србију – не може да постоји нека битно боља, „европскија“, нормалнија и демократскија „нормалност“ од нормалности Вучићеве Србије. Ако погледамо Србију из њиховог елитистичког угла, и користимо речи којима воле да се фрљају, може се рећи да не постоји мирнији, бољи, лепши и, што је овим хигијеничарима јако важно, чистији „европски пут“ од овога којим иде Вучић. Нема „нормалнијег“ излаза из уставне ненормалности на коју је антисрпски Запад осудио Србију.

Лако је разумети да се поносним Србима Вучићев пут не свиђа, али, пошто их предводи и усмерава Мило Ломпар, пошто су зомбирани ломпаризмом, ово неслагање је, бојим се, на путу да постане политички битно, отприлике, колико и лањски снег. У наставку овог текста ћу се фокусирати само на удес овог дела опозиције, а он се, у великој мери, своди на причу о Ломпару и ломпаризму, како сам назвао идејну и идентитетску провалију у коју је Мило Ломпар гурнуо српски национализам. Само узгредно ћу се осврнути на поносно српске јавне интелектуалце, новинаре и аналитичаре, националисте – као и оне који то јесу али им наслеђе титоизам не да да признају себи да јесу – који су стали или, нескривено, иза Вучића или су уз Вучића, без да отворено постану „његови“. Ту је важну улогу одиграла серија актера. Од Љиљане Смајловић, мајсторице кетмана, мистериозне „сфинге“ српске патриотске политике и, већ деценијама, чуварке њених медијских капија, до Владимира Путина. Наиме, чини ми се да је лакше пронаћи лед у Сахари него критику Вучића на „Русији Данас“ или „Спутњику“, руским државним медијима које имају своје филијале у Београду. Нисам сигуран да у свету постоји неки други актер о коме постоји сагласност Русије и НАТО-а каква је постигнута када је реч о подршци Александру Вучићу.

Зоран Ћирјаковић: Ломпар је највећи живи српски интелектуалац, али симболизује пут у пораз

ОДСУТНИ ВОЂА: Овде ништа – ни власт ни опозиција – не може без вође, фигуре строгог и, како волимо да верујемо, доброг и праведног „оца“. Некада, као 2000. године, то може да буде двојац који је срушио Милошевића, али тај провизоријум у Србији не може бити дугог века – не да му наш културни образац. Војислав Коштуница се, касније, није снашао – не толико у политици колико у српској политици. Са њом, као и са живим, реално постојећим српством, наше десне, поносне националне елите одавно нису на ти. Нажалост, оне воле Србе као идеала али стварност, свет у коме живе потенцијални гласачи, углавном им се гади. Убрзо смо као вођу добили једног неталентованог, случајног председника, који је побеђивао за длаку, уз помоћ галерије похлепних политичких патуљака. Борис Тадић је био политичка карикатура, шала историје, манекен који је, као син величине и телевизични „Кен“, попунио „постисторијску“ заграде српске историје. Новоформирана Српска напредна странка је, у тишини, променила своју идеолошку и геополитичку оријентацију и Александар Вучић је убрзо дошао на власт. Национална опозиција је остала обезглављена, изгубљена без лидера у политичкој утакмици у којој су сви избори првенствено лични, а тек потом, и то обично само у примисли, страначки и идеолошки.

Национална опозиција је, временом, добила неспорног али вишеструко одсутног лидера. Мило Ломпар је постао тешко видљиви, стелт вођа, више небески него овоземаљски, али пролетос смо могли да видимо што се дешава када такав вођа одлучи да сиђе на овај свет и приземљи се. Иако многима сасвим непознат, а многима познат само као преки „Јутјуб“ пророк, Мило Ломпар данас није само вођа бескомпромисних српских националиста и главног тока националне деснице већ много више од тога. Иако није тимски играч, Ломпар, човек који непријатеља види и у сличномишљенику, тачније у свакоме у кога може да се самопројектује и тако произведе новог „конкурента“, наметнуо се као нови, јако строги „отац“ веће половина Србије, Србије која се поноси својим српством.

ОД ЗАПАДНОЉУБИВОГ СТАНОВИШТА ДО ЛОМПАРИЗМА: Ломпарова мисао не би данас била политички деструктивна да није заводљива и, пре десетак година, када је био мета аутошовиниста, више него добродошла. Угледни београдски филозоф ми је, с правом, указао да је, после деценија потискивања, сатанизације и омаловажавања, Ломпар обавио преко потребну „афирмацију српског становишта“ и својим књигама и јавним наступима дао огроман допринос ономе што је велики број људи желео – самоосвешћивању, „прихватању позиције партикуларитета“, оданости српству као не само легитимне већ и пожељне, „добре“ политичке и идентитетске позиције, етички равноправне другима, и прихватању српских интереса као јако важних, једног од главних покретача јавног деловања. Нажалост, из разлога који су у великој мери лични, па спадају више у домен психологије него културе односно културног обрасца, становиште које је представио као српско у ствари је Ломпарово становиште обликовано чињеницом да су западне вредности и схватања у његов моћни ум уселила као универзална – иако то нису.

Ипак, утапање „српског становишта“ у ломпаризам нема само личну димензију. Милош Ковић пише да се „крајем 18. и почетком 19. века одиграо… велики препород, зачет у култури Срба Хабсбуршке монархије, пре свега кроз дело Доситеја Обрадовића“. Али то је, нажалост, само једна половина приче која се завршила са два српска самопорицања. Османска владавина је представљала један толико дуготрајан „дисконтинуитет“ да се претворила у обликотворну силницу српског идентитета, што је изгледа измицало хабзбуршким Србима, који су дуго времена били одвојени од матице. Оригинални, „западни грех“ модерне српске елите је учинио да „Востани, Сербије! Давно си заспала, У мраку лежала“ временом мутира у клекни Србијо и довека клечи под западним светлима – и робуј само другачије туђем, западном. Нажалост, Доситеј Србима није донео само „препород“ већ и идеју о потреби да буде извршен „абортус“ важног дела српског бића, од чега српске елите нису желеле да одустану, па их је серија неуспеха водила све дубље и дубље у презир према „раји“, „маси“ и „обичном“ народу. На крају су завршиле у два самопорицања, која су кулминацију доживела у Философији паланке односно у Духу самопорицања. Нажалост, Ломпар је, слично као и Доситеј, истовремено „сахранио“ оно што је „ископао“. Штавише, Ломпар српско становиште још није сасвим ни „открио“ и осветлио а већ га је „затрпао“ западним и гурнуо у мрак, који је произвела једна другачија врста западнољубља од онога коме је робовао Радомир Константиновић.

Бркајући, као и многи други српски елитисти, и леви и десни, и национални и а(нти)национални, западно са европским и свој културно културни образац са српским културним обрасцем, Ломпарова критика духа (случајносрпског) порицања завршила је у манифесту једног другог српског самопорицања, паралишућег и зато саучесничког, просветитељског. Док Философија паланке Радомира Константиновића представља библију првог, грађанистичког, склоног да проклизи у аутошовинизам, Ломпаров Дух самопорицања, књига писана више као нарцисоидна реплика Константиновићу него као доследна реафирмација српског становишта, па би јој више пристајао наслов „дух самоуздизања“, постала је библија другог, и наводила је српски национализам у неделотворни, омамљујући ломпаризам. Можемо га дефинисати као специфичну, идентитетски обојену и зато срболику, операционализацију веровања да су западноцентричне идеје, схватања и вредности свеевропске, примерене свима, поредиво смислене, корисне и делотворне у сваком европском контексту. Ломпаризам представља (анти)политичку кулминацију учинка важне струје унутар српске интелектуалне историје.

Фото: Катена мунди

Важно је истаћи да је ломпаризам много више култ него псеудоидеолошка платформа. Ломпарове кључне идеје су моћне али празне и зато је ломпаризам – као основа за било какво деловање, сем изградње Ломпаровог култа – вакуум. На пример, није могуће ухватити Ломпарово „српско становиште“ ни за главу ни за реп. У високопарној салати од речи коју је сервирао, јасно је шта није, још јасније шта треба да буде – али скоро ништа о ономе шта јесте. При томе, кључне Ломпарове идеје нису његове идеје. Ломпар има статус идола и постао је недодирљив, па се мало ко усуђује да о томе говори. За разумевање ломпаризмa потребно је имати у виду да је Ломпар, како га је описао проницљиви историчар Бојан Драшковић, „интелектуални вампир“, нарцисоидни интелектуалац који се специјализовао за „крађу мртвих“ величина.

ПИНК ПАНТЕР: Наиме, још више него „крадуцкању“ и „рециклирању“ туђих идеја и појмова, Ломпар је склон „присвајању“ мртвих великана – где је ово „мртвих“, у суштини, непотребно, пошто Ломпар верује да, сем њега, нема живих међу Србима. Зато је о Милу Ломпару, који већ годинама покушава да од Србије „преотме“ Милоша Црњанског, упутно размишљати као о споју Мила Црњанског и Слободана Ломпара односно Милоша Ломпара и Мила Јовановића. Такође, православље је за Ломпара првенствено украс његовог самољубља и жудње за влашћу, средство помоћу кога може да представи своје западнолико становиште као „српско становиште“. Штавише, и онда када се чини да покушава да Слободана Јовановић и Милоша Црњанског претвори не само у тотеме већ у богове, Ломпар то не чини зато што верује да они то јесу већ да би могао уверљивије да се самообожи. Не чуди да је за овог професора књижевности добар српски писац само мртав српски писац.

Ломпар користи цитатност мртвих великана како би неоригиналност своје мисли сакрио иза ауторитета које покушава и, нажалост, често успева да монополише. Он је начитани елитиста јако моћног али прилично јаловог, некреативног ума, који не уме са (обичним) људима. Драшковић каже да је Ломпар „академски стерилан“ и да, као и Слободан Јовановић, није човек дубине нити творац нових идеја. Уз помоћ завидне ерудиције, Ломпар лако „фалсификује“ оригиналност своје мисли, али, када се одмакне од књижевне историје, она звечи. Латинка, подједнако идејно јалова као и Ломпар, била је, чини се, на ти са својим главним ограничењима, или је, можда, пошто је пала с власти, Јосип Броз научио драгоценим, „библијским“ врлинама, као што су скромност и понизност, па она, за разлику од Ломпара, није постала непријатељ идеја за које се бори.

Бојан Драшковић истиче да је, као и Јовановић својевремено, Ломпар успео јер је „био велико освежење“, чија је мисао, на почетку, много пре него што је засео на патриотски трон, препозната као нова, одступање „од прописаног и колотечине“, али и да је, за разлику од Јовановића, Ломпар жудео за „цензорском моћи“ и „положајем арбитра“. Нажалост, Ломпарова политичка моћ је моћ омаме и може се изразити бројем пилула „бенседина“ које сипа у поносно српску јавност. Његова лична моћ је, пак, деструктивна, али није усмерена на политичке непријатеље. Чини се да сања о чекићу умотаном у плиш културности, пристојности и васпитаности док управља усисивачем уз помоћ кога покушава да уклони из видног поља поносно српске јавности, да „усиса“ и „исиса“, свакога у кога учита слику ривала и свакога ко се усуђује да гласно мисли српски – а да не мисли ломпаровски.

РЕЉИЋЕВ САЛОН И РУСКО ОБДАНИШТЕ: „У једном новосадском стану“, од 1996. године сваког првог четвртака у месецу одражава се „Мијићев салон“, чији је домаћин либерални бизнисмен Ненад Мијић, познат као власник одавно упокојене „Наше Борбе“, коју је наследио „Данас“. На ову идеју су дошли Мијић и Мијат Лакићевић, „по узору на неке салоне којима је [Мијић] присуствовао с Предрагом Матвејевићем у Паризу, где је једно време деведесетих живео у добровољном изгнанству“, и одлучили су да „организују дружења с намером да се разговара и промишља о разним темама које су заокупљале наше животе“. Главна гошћа, по сведочењу Алексеја Кишјухаса, била је Латинка Перовић.

Мијић каже да се „показало кроз време да је Салон прикладно место за разговоре, проверу идеја, ставова, мишљења, а неретко и место на којем су се отварале нове друштвене теме… Већина људи које смо позивали одазивали су се са знатижељом и великим очекивањима. Временом се вршила селекција… Наша амбиција није била у скупном ангажману већ промишљање не само онога шта нам се догађа него и трагање за узроцима.“ Не бих се изненадио да је његов салон, уз лењост и идејну обамрлост Дубравке Стојановић, чинило се принцезе-наследнице „мајке Друге Србије“, допринео да се насупрот Ломпара, као главно идејно врело, „мозак“ аутошовинистичког и сродних становишта, нађе вредни Кишјухас. Ако је то нека утеха, идејна еволуција на доле није забран Ломпарове Србије.

Један пословни човек, велики патриота који не жуди за публицитетом, почео је да на Дорћолу организује нешто слично, што сам, ради јасноће, назвао по формалном домаћину „Рељићев салон“. На њему су главни гости, мада не знам колико редовни, Мило Ломпар и Војислав Коштуница. Ту се срећу антивучићевски, провучићевски и они трећи, чини се најбројнији, елитни српски националисти који су у своја четири зида, и за кафанским столом на коме се може чути и реч „издаја“, против Вучића, али јавно, тамо где се „отплаћују“ синекуре и положаји који пријају егу, или за Вучића или, много чешће, агностици, који воле да сеире о безбедним темама као што су колонијализам, колективни Запад и глобализам.

Слободан Рељић (Фото: ХелмКаст)

Гостопримство на дорћолском „салону“ је део једне од небројених синекура и апанажа Слободана Рељића – пензионисаног новинара и професора, који, верујем, представља не толико шићарџијску карикатуру јавног интелектуалца колико слику и прилику кукавичлука, калкулантства и опортунизма којима је, због личних слабости колико и моћи аутоколонијалне хидре, затрована десна, једина поносно национална, страна српске политике. Рељић, који је, као главни уредник „НИН-а“, био истакнути „Коштуничин човек“, неко ко је имао политичку моћ, наравно не као Коштуница, али, као и Коштуница, није учинио ништа како би спречио оно што је могао и морао – да „НИН“ буде отет и претворен у ћирилично „Време“, једну од бројних медијских песница покоравању Западу, а НИН-ова награда у аутоколонијалну значку . Оно што, ипак, уједињује домаћина, доброг босанског кетмана, и два главна госта, јесте незаинтересованост за саборце и савезнике и стварање претпоставки да они који нису случајни Срби постану делотворна политичка снага. То је један од разлога зашто су Ломпар, Коштуница и Рељић, свако из својих разлога и на свој начин, више случајни савезници и сапутници него непријатељи аутошовинизма.

Када размишљамо о „националним“ разлозима зашто су протести брзо окончани предајом, треба истаћи улогу Љиљане Смајловић, сиве еминенције главних медијских крила поносно српског новинарства и повезаног коментаријата. Ту се издваја „руско“, „РТ Балкан“ и „Спутњик“, као и такозвани „јавни сервис“, на коме важну идејну улогу има његова интелектуална, мегапристојна али не и инсуларна, подружница – емисија „Око магазин“ и сајт „Око“. У великој мери захваљујући дугим и јако вештим прстима Љиљане Смајловић, то су медијске „сигурне куће“ за јавне интелектуалце који воле српство и који, ако не воле Вучића, то не воле јавно да показују. На њима је временом постало немогуће не само наћи реч критике или похвале Мила Ломпара, већ ни чути његово име. Штавише, на „РТ Балкан“, од оснивања ове прилично имућне и дарежљиве медијске куће, Ломпар није поменут – ни један једини пут. Строга „мајка Русија“ много воли Вучића, али, изгледа, баш не воли своју незахвалну српску „децу“. Зато, уколико сте заинтересовани за динамику политичке борбе на некој од удаљених планета Сунчевог система, „РТ Балкан“ је, можда, добар извор, али ако вас занимају протести у Србији – сигурно сте на погрешном месту.

Љиљана Смајловић (Фото: Медија центар Београд)

ДУХ ГОСПОДСКОГ САМОПОРИЦАЊА: У Духу самопорицања, животном делу и сублимацији његове, у овдашњем контексту, не политичке већ антиполитичке мисли, а касније и у бројним јавним наступима, Ломпар је поносним Србима истовремено наметнуо неоствариве циљеве и непримерена средства. Уместо алтернативе, бољег пута, Ломпар, обузет собом и поседнут вољом за моћ, није понудио чак ни брану већ је патриотске снаге повео на заобилазницу око аутошовинистичке странпутице – на пут до часног пораза. Сваки „отров“, а, верујем, посебно идентитетски, представља највећу опасност када је упакован у лепу флашицу и када је питак; када овде настаје у једном јако моћном, поносно српском мозгу вођеном неиздиференцираном, унитарном сликом Европе и исправног европејства.

Тешко је рећи да ли је Мило Ломпар лошији када је изнад ситуације, када је идеолог и стелт вођа који седи на небу, далеко од Србије, и одатле моралише, или када одлучи да се спусти на земљу и умочи елитистичке прстиће у муљ српске политике – засићене аутоколонијализмом, кукавичлуком и опортунизмом. Насупрот Вучића, као предводник његових јединих првих, политичких непријатеља, данас је Мило Ломпар – цепидлака која највећу претњу препознаје у сличномишљеницима а не у непријатељима циљева за које се залаже, док доброг Србина види само у огледалу. Ломпар је постао нешто много веће од сиве еминенције – „три у један“, истовремено идеолог, политички комесар и страшни суд десне опозиције. Њен Радомир Константиновић, Латинка Перовић и Радован Зоговић.

При томе, за разлику од Константиновића, колеге књижевног историчара и мегаинтелектуалца с којим највише воли да мери интелектуалну потенцију, Ломпар није у стању да се суочи са својом, више месијанском него елитистичком, самогетоизацијом у облацима, својим чистунством и последичном политичком импотенцијом. Иако су му књиге пуне јефтиних реплика на Константиновиће идеје, Ломпар није понудио одговор на реченицу која потврђује да ништа није сасвим црно, па ни покојни аутошовинистички гуру: „У часу када успевам да видим и самог себе, да изађем из своје лажне издвојености, из свог прљавог чистунства, почиње истински хуманизам, онај који је увек претпостављао јединство света и човека.“ Реплика се није могла очекивати од православног (нат)човека, који верује да је и српски Исус и нови Његош, иако је са стиховима на ти само када их чита.

Како је указао историчар Милош Мишић, Ломпарова моћ је, донедавно, била, као и Латинкина или моћ Добрице Ћосића некада, првенствено референтна – моћ „особе чије мисли, ставови и вредности уживају углед, поштовање и ауторитет“ међу члановима заједнице. То није, подсећа Мишић, „легитимна моћ“, која „почива на овлашћењу које заједница даје неком појединцу ради утицаја на понашање осталих припадника заједнице“ већ моћ људи чији „углед и ауторитет уважавају други“. У међувремену, Ломпар је постао моћник кога се плаше, цензор и громовник, западнољубиви арбитар српства, патриотизма и национализма, елитиста који уважава само мртве умове и егзистира изван и изнад заједнице коју би да репрезентује и коју жели да преобликује. Нажалост, капацитети овог самољупца, који час хоће час неће да се бави политиком, далеко су и од ауре и од моћи коју има. Ломпар је у поносно српском свету постао непобедив – што је неодвојиво од Вучићеве непобедивости у „српском свету“.

Радомир Константиновић (Фото: Бранко Белић)

Ломпар не крије да жели да дефинише и успостави (нови) српски „културни модел“, али не само да не уме да оде даље од високопарне критике већ, фатално колонизованог ума, не може да препозна шта би ту уопште било српско, па, док ламентира над проблемом синтезе два западна, улази у сферу надреалног када пише о „средњеевропском културном моделу, који је у суштини био аустроугарски или немачки културни модел“ Срба западно од Дрине и оном у Србији, за који каже да је „у знаку француског културног модела“. Најуспешнији је када говори о ономе чему треба пружати отпор и шта треба елиминисати.

Наравно, Ломпар није једини кривац за идејно и политичко мртвило, али говорити о улози осталих актера је много корисније ако постоји свест о унутрашњим слабостима. У свету држава-нација, будућност држава без национализма није много светлија од будућности народа без држава, какви су Курди, Тамилци на Шри Ланци или Палестинци. Штавише, сугерисане алтернативе, као што су „грађанска држава“ и „хомонационализам“ као данас једини „добар“ национализам, не представљају одмак од државе-нације већ покушај да се другачије дефинише „добар“ поданик – што је, треба стално подсећати, синоним за грађанина. Нажалост, „непријатељ“ није само спољни – Запад, Сорош, Брисел, глобализам, америчка популарна култура, конзумеризам и друге але и бауци једног зомбираног национализма. Штавише, бојим се да каква-таква шанса да се адекватно одговори „непријатељима“, постоји само ако су претходно спаљене слатке илузије и ако се одустало од идолатрије.

ТВ ПРОГРАМ ПРАВОСЛАВНИХ АУСТРОСРБА: Нажалост, Мило Ломпар проблем види у стварима које би морале да буду важни српски савезници у распетљавању историјске мртвоузице. При томе, претпоставка остварења његове западноцентричне визије доброг, васпитаног Србина није само самопорицање већ, чини ми се, и функционална временска машина. Наиме, Ломпар захтева да у Србији буде обављена деветнаестовековна „цивилизаторска мисија“, какву је, на пример, тридесетих година прошлог века у Совјетском Савезу спроводио Стаљин, како би овде настали „прави“ Европљани, неконтаминирани ријалитијима, конзумеризмом и америчком поп музиком, онакви какви су, како воли да верује, на Западу постојали пре стотинак година.

Штавише, десно, ломпаровско самопорицање следи логику која је непријатно слична саморазумевању од кога крећу ставови Вучићеве министарке Тање Мишчевић („Србија се учи европским вредностима“) и грађанистичког опозиционара Драгана Ђиласа („На првим следећим изборима Србија ће морати да се коначно одреди да ли ћемо бити део Европе или настављамо да идемо на другу страну“). Нажалост, Европа више није само вечна српска кућа. „Европа“ је овде постала опасна и отровна реч, ућуткујућа и десубјективизујућа. „Европа“ је данас име највећих српских пораза и понижења. „Европа“ је, бојим се, постала српска реч која је скупља чак и од Косова.

Један од водећих националних интелектуалаца је препознао да, ако се ограничимо на оно што данас постоји у Европи коју није опрљио Оријент, можемо рећи да Ломпар жели да од Срба направи Чехе. То је један проницљиви твитераш изразио речима: „Најгори аспект Ломпаровог дјеловања је његово упињање да Србе – народ пун духа, живота, маште, и храбрости – претвори у Чехе – безмуду биомасу која са презиром гледа на могућност да сама крчи свој пут у будућност.“ Мишић, пак, види елементе „аустрославизма“, централноевропске верзије славизма која се кристалисала средином 19. века, како око страха од пангерманизма тако и око сумњичавости према „оријенталној“ Русији и страха од „покварене руке Руса“, па је упориште тражила у географски и „цивилизацијски“ ближем Бечу. Наравно, Ломпарова „цивилизаторска“ визија, која налаже темељно преумљивање и васпитавање Срба, оправослављена је и одвојена од схватања Беча као центра, али и она је западноцентрична и садржи сумњичавост према Русији, тачније одражава схватање да је на Балкану бранила своје интересе, а српске само успут. Може се рећи да су за Ломпара ваљани, исправни Срби – православни Аустросрби који не гледају „Задругу“.

Супротстављено, Латинкино елитистичко јато, изникло из титоизма и обележено чињеницом да је Тито раскинуо са Стаљином али не и са стаљинизмом, свој цивилизаторски и васпитни жар није покушавала да понуди као демократски – и затражило је културну деконтаминацију, много радикалнију и безобзирнију интервенцију у друштвено ткиво. Нажалост, меру Ломпарове одвојености од српске стварности илуструје чињеница да има смисла запитати се ко јој је ближи – да ли Латинка, која верује да смо „негатив Европе“ у западноцентричној једнини, или Ломпар, који верује да можемо да постанемо прошлост исте те „Европе“. При томе, док Латинка, са НАТО-ом на страни њене визије Србије, није ни морала да се обуздава, нови Његош, који не тражи савезнике, своју цивилизаторску амбицију не жели да ограничи са „Може, књаже, оно што се може, а више се ни тражити неће“. Изгледа да богови који су сишли на земљу не слушају песнике.

Један од мотора самопорицања јесте склоност елита да побркају оно у чему су се препознали са оним што јесу – што се у српском динамичном, европском али не и западаном, суштински различитом контексту – дешава у сенци оријенталне димензије нашег бића. Важна разлика између случајносрпског и просветитељског самопорицања јесте у томе да „мајка“ првог српску различитост види као тешко излечиву културалну патологију, док је „отац“ другог посматра као тешко отклоњив недостатак културе, патологију некултурности. При томе, речима Татјане Росић, Ломпарове интелектуалне „сестре“ са студија књижевности, која има истакнуто место на супротном крају идеолошког спектра, он је тај који данас спроводи „хипнозу обећањем ‘праве’ стварности“ док одбија да уважи ресурсе који су на располагању у српској „стварности без наводника“, што представља једну од антиполитичких машина које обично раде у корист онога ко има највећу политичку моћ.

ШУМАДИЈСКИ БЛУЗ: Негатив сопства, који је Радомир Константиновић пронашао у Ивањици и на обронцима Голије, Ломпар је видео у селу Багрдан и Јагодини. Говорећи о мајчином селу, Ломпар пише: „У сећању ми се чини да сам посматрајући тај сељачки свет са обале Велике Мораве… успео да осетим нешто од противречног србијанског осећања живота: и намученог и радиног, и веселог и тужног, каткад несрећног, и површног и заумно дубоког. Волео сам пољске послове и домаће животиње: и данас волим и ценим сељаке иако их више нема. Некад ми се чини да је Србија једино вредела као сељачка држава, јер су у њој и господа била – господа.“ А сада, када не оремо масовно, када сви не беремо шљиве и не чувамо стоку, када нам главно животно кретање није од њиве до трпезе, а једино релевантно историјско кретање није „дуго кретање између клања и орања“, више, за овог не-Константиновића, чак ни господа, шта год то тачно било, нису господа. Чини ми се да нам начитани, не-заумно дубоки али отуђени, просветитељски самопорекнути интелектуалац и елитиста згађен и Србијом и реално постојећим, живим Србима, каже да овде постоји само један господин, Мило Ломпар, и ми остали, обични Срби, стока „србијанска“ која је престала да оре. Да није „домаћих животиња“ и њега самог, нисам сигуран да би за Ломпара у Србији било нечега вредног његове љубави и уважавања.

Зоран Ћирјаковић: Српство и демократија

Живан Берисављевић, који је, у 31. години, 1967. постао министар културе, рекао је за свог саветника Радомира Константиновића, мегаинтелектуалца који је више Ломпаров репер, неко кога воли да цитира и опонаша, него ривал кога се упињао да престигне: „Не цукер-покер момак, него појава… Не знам осим Андрића већег господина од њега, чак и ако узмемо у обзир његовог оца“. Суочени са свакодневним непристојностима, људи су склони да врлину виде у „господству“. У стварности, „господство“ је једна од омиљених маски највећег зла. Нисам сигуран да је Мило Ломпар, зилот „господства“ и васпитаности, пристојнији од Константиновића и Латинке Перовић, који су кумовали највећем српском злу. Научио сам да се плашим васпитаних и „господе“, и почео сам да се јежим од инсистирања на пристојности, нарочите оној културно културној, високопарној пристојности каква, између осталог, царује у редакцијама „Политике“ и „Радио Београда“, преко чијих таласа је Константиновић оригинално емитовао своју зломисао.

ДОБАР РЕДИТЕЉ И ЛОШ ГЛУМАЦ: Сваки вођа прижељкује непријатеље који га потцењују, који сами утабавају пут ка свом следећем поразу. Међу патриотским, истичу се Бошко Обрадовић, који је изашао из Ломпаровог шињела, и Вук Јеремић, који се увукао под њега. Ипак, ни ту није лако достићи Мила Ломпара. Одличну илустрацију потцењивања и повезаних, за Вучића јако корисних, илузија, представља Ломпаров став, који је Балкан инфо сместио у наслов интервјуа који је објављен почетком априла: „Народ је опчинила лоше режирана представа“. Ломпар је толико растројен Вучићем да брка предложак који му се гади, текст „комада“ и тужан крај, са режијом тог „комада“. Зато Ломпар, који је, иначе, у њему један од најгорих „глумаца“, није у стању да препозна врхунску режију. При томе, Ломпар мисли да ни не мора да „глуми“, већ да, као Коштуница некада, треба само да каже истину и „публика“ ће кренути да гласа и спроводи његову агенду.

На жалост Ломпара, слепог код очију, Вучић је један од велемајстора, политичара који су са лакоћом владали Србијом и Србима. Као и његови талентовани претходници – Никола Пашић, Јосип Броз, Слободан Милошевић и Мило Ђукановић – Вучић је разумео да владар мора да одговори на очекивања грађана, да репресија није ни довољна ни довољно поуздана и да владавина мора да буде упарена са послушношћу да би трајала. Оно што је кључно, Вучић је разумео један од темељних принципа одрживости власти у посттранзиционој Србији, условљеној са две наддетреминације, неоколонијалним мешањем Запада и српским незападним културним обрасцем, који каже да у Србији истовремено – мора демократски али не може демократски. Ту су и сродна сазнања – да мора устав али да не може са уставом; да мора правна држава али да не може у правној држави и тако редом. Фундаменталисти демократије, уставности и правне државе, западноликих хидри које су овде само офарбане у боје српске заставе, могу бити драга бића, али, када изађу из својих „цркава“, требали би да разматрају пецање, куглање и сродне неполитичке вештине.

Овде не судим о политикама велемајстора које сам поменуо – који нису моралисали и робовали нечему што је овде постало недостижно, само делом због природе наше различитости – већ о њима као политичарима. Односно, Ломпаровим речима, не говорим о њима као (ко)сценаристима, писцима „комада“ већ о њима као режисерима „представе“. Штавише, и Зоран Ђинђић је, као и уметници балканске, другачије европске политике које сам побројао, све разумео – али није умео. Ту није довољна висока интелигенција већ је потребна специфична врста памети, која је неодвојива од нашег културног обрасца, и „икс фактор“, који, такође, мора да буде „у резонанцији“ са српским схватањем могућности деловања и доброг вођства. Њега овде, са изузецима који су небитни, деле свезуби и крезуби, неистуширани и стерилни, неписмени и начитани, натољубиви и русоколонаши.

Слободан Антонић: Час анатомије проф. Ломпара или Лажна историографија Латинке Перовић

Политичари који су завршили факултете на којима се стичу политичка и повезана западноцентрична знања, као што су Факултет политичких наука или Правни факултет, морају да забораве научено, да одуче да би могли да буду успешни. Наравно, нема сувишних знања, и сва им могу бити корисна, не само како би сигнализирали знање и „исправне“ одговоре на нормативне и друге заповести какви се очекују од свих, па и балканских, пастира имитаторске, copy-paste политичке модерности рођене и обликоване на Западу у складу са западним. Треба истаћи да ни Правни факултет, који, за разлику од ФПН-а, није постао фабрика аутошовинистичких умова, и где аутошовинизма има релативно мало, не обезбеђује идејну и сазнајну платформу са које се може пружати делотворан отпор аутошовинизму и сродном злу. Његови дипломци, по правилу, нису самопорекнути идентитетски, они нису случајни Срби, али јесу културално, просветитељски. Зато, између осталог, важне аспекте српске политике, као и културалне сингуларитете унутар непримереног, (само)наметнутог, „ресавска школа“ правног система, морају да науче сами, на својим и туђим грешкама, пошто положе правосудни испит.

ДУХОВИ ВОЈИСЛАВА КОШТУНИЦЕ: Највише омамљујући аспект ломпаризма јесте инсистирање на преваспитавању и упристојавању; пристојности не само као средству, што је лепо онолико колико уме да буде контрапродуктивно, већ као једном од главних циљева преумљивања Срба. Као и њени рођаци, принципијелност и морализам, пристојност у српској политици има презиме – Коштуница. Док је Јеремић прорачунати (не)Коштуница, може се рећи да је Ломпар турбо Коштуница; Коштуница са егом на стероидима. При томе, за разлику од Коштунице, Ломпар захтева не толико пристојан колико стерилисан дух, дисциплиновање српске десне и конзервативне мисли које, примећује Драшковић, садржи ауторитарну „стерилизацију мишљења“ и представља облик „интелектуалну цензуре“. Ломпар оглашава да на националној страни нико не може да постоји као свој човек – „да се мора у шињел; да ће свако ко не буде Ломпаров бити или Латинкин или мртав“ за поносно српску јавност. Драшковић подсећа и да је Ломпар ту анти-Црњански, супротност генија који није бежао не само од „блата“ и „сутерена“ већ ни од песничења.

Ломпар представља врхунац, како га је Драшковић назвао, „ДСС синдрома“ у српској политици. Он је најзаводљивији лик из „галерије практично неупотребљиви људи“, често политички не толико јалових колико деструктивних интелектуалаца, амбициозних туриста у политици који, каже Драшковић, „лепо причају“ и „елоквентно бране српство, што их чини недодирљивим“. Ти псеудополитичари су усвојили „суморну“ слику Срба у дугој половини 20. века, коју је створио Слободан Јовановић, гуру другог српског самопорицања. Јовановић је, како пише Александар Павковић, овде видео „људе ненавикнуте на дисциплину и планирање, без културног модела који би следили, остављене… да се с модерним животом носе опремљени једино својим личним динамизмом, својом храброшћу, и нехајањем за сопствени живот“.

За просветитељски, „лајт“ самопорекнутог Јовановића, када не постоји западни културни модел то значи да не постоји културни модел, да између универзалног-западног и личног овде постоји само вакуум, док Ломпар, његов најагилнији следбеник, у свом самопорицању одлази на један перверзнији ниво, па на питање, које, изгледа, највише воли, „Спомињете културне моделе у стварању јужнославенске државе. Који културни модел је тој држави понудила Србија?“ одговара декламујући један од стубова свог западноцентричног вјерују, рецитацијом просветитељског самопорицања која му је, изгледа, баш прирасла за срце: „Она је имала образован француски културни модел, док је у бившим хабзбуршким земљама доминирао средњоевропски“.

Слободан Јовановић (1869-1958)

Меру Ломпарове одвојености од српске стварности и динамичног „културног модела“, који, иначе, упорно брка са културним моделом елите, илуструје чињеница да има смисла запитати се ко је отпутовао даље од света реално постојећих Срба. Да ли Латинка, која верује да смо негатив „Европе“ (у западноцентричној једнини) и да имамо лош културни модел, или Ломпар, који верује да смо, у суштини, последњи прави „европљани“ (у западноцентричној једнини) али да немамо културни модел зато што нисмо у стању да спојимо два западна културна модела, која су некада постојала на Западу какав одавно не постоји?

KULTUR MACHT FREI: Павковић истиче и да је Јовановић веровао да су Срби „у стању да се науче дисциплини и да створе свој културни модел“, где је, бојим се, тешко ставити довољно знакова навода на ово „свој“. Много већи проблем је да, са разликама које нису суштинске, у то данас верује и Мило Ломпар и сви који пате од „ДСС синдрома“, што укључује веру у „колективни Запад“ као једино врело „универзалног“. Једни мисле да немамо културни модел, други да га имамо али да ништа не ваља, али, за разлику од аутошовиниста, који верују у „српског Ататурка“, челичну европеизацијску руку и брзину промена коју она обећава – не у брзи већ у „воз-метак“, Јовановићеви елитистички зомбији су чистунци који верују у институције, образовање, васпитање и демократију – у „ћиру“. При томе, он не треба да иде само у „Европу“ већ да нас вози у њену прошлост. Зато је, бојим се, данас корисније тражити одговор на питање зашто Мариника Тепић није на власти него зашто Вучић јесте.

За разлику од Ломпара, који одскаче као неко ко нешто сеје, макар то било нешто што овде не може да израсте, добра илустрација неразводњеног „ДСС синдрома“, схватања политике као одржавања принципијелне, чистунашке национално грађанистичке позе, јесте „пуњени гавран“ који се одазива на име „Владета“, десни интелектуалац који је својим галактичким елитизмом и интелектуалистичком отуђеношћу показао да у Србији левица нема монопол на аутошовинизам. На жалост свезубих зилота преписивачке уставности, демократије и културности – који су у српску политику улазили као „у воду“ у Будви првих дана јуна, верујући да није пријатно али да ће се навићи – српски динамични, незападни културни модел односно образац овде делује у синергији са неоколонијалним мешањем Запада и зато политика која се гади „крезубости“, и свега другог што у народу производи сиромаштво, као и „блата“ које наливају и Запад и домаћа похлепа, може да да резултат само у некој, мање или више краткотрајној, загради српске историје, о којој сања Јеремић – налик претходној, коју су попунили Коштуница и Тадић.

ЗАУСТАВИТЕ ЈУЖНИ ВЕТАР: Једним, срећнијим незападним друштвима тешко да може да падне на памет да треба да се суочавају са западноцентричношћу и размишљају о просветитељским илузијама, док друга, неупоредиво несрећнија од Србије, као што је либанско, сасвим су суочена али не могу ништа да ураде по том питању и зато настављају да тону. Не знам да ли ће се наше елите икада суочити са Србијом, али развој, у сваком смислу речи и по свим питањима, неће због тога престати. Суочавање са западноцентричношћу сопственог схватања политике и помоћних алата посебно је важно за националисте и сродне актере. Што касније дође, национална цена ће бити већа, док економска може постати јако мала, а можда почне и да личи на добит. Са ломпаризмом у глави, немогуће је спалити западноцентричне илузије и зато се бојим да ће национална цена, која се у немалој мери одређује у домаћој политичкој арени, остати јако велика.

Ломпар није само парадигма већ човек који је безумље просветитељског самопорицања бетонирао и претворио у врлину, мерило доброг, исправног – али, наравно, недостижног – западноликог Србина. Истовремено културно културног и, у суштини, „деконтаминираног“ од конзумеризма, масовне културе и, оног најгорег, „ужаса“ Оријента, највећег и најстрашнијег свеевропског „зла“. Али, као и у Италији, на њеном сиромашном, презреном и оклеветаном „мецођорну“, и на Балкану јужни ветар – ведри дух ескапизма, колективизма и слатке извесности, који ка Апенинима путује из Магреба, а на Балкан стиже са Леванта – данас не дува да направи промају већ да овдашњи „прдопудераши“ и сродне врсте оставе траг. Он је, иначе, уписан и у све политичке победе Српске напредне странке, која не рачуна на аплаузе елите која се плаши „јужног ветра“. Један моћни титоиста, због извештавања, тада британске, новинске агенције о догађајима на Косову, пре пола века је завапио „Зауставите Ројтерс!“. Ломпар данас одлази много даље. Он би да заустави „јужни ветар“ и, што је подједнако залудно, избаци Оријент из Срба.

Извор: Време

Велики део овога на шта указујем не било битно да је српска историја ишла неким другим путем, да нема аутошовинизма, да је Косово део Србије и фактички и правно и да је прерастање Републике Српске из ентитета у државу извесност. Ни ломови ни улог не би били оволико велики, истовремено историјски и идентитетски, и, као у неким другим незападним друштвима у Европи, ни овде не би постојала потреба да се размишља о непримерености западног српском. Не верујем ни да би требало указивати на модалитете самопорицања у текстовима тотема и табуа деснице, као што су Слободан Јовановић и Михаило Ђурић, нити на последице укорењивања њиховог веровања да нисмо оно што јесмо, израза добронамерног бега од српског незападног сопства, и да туђе може тек тако, трансплантацијом, постати наше. Можда би и клечање пред њиховим портретима , бистама и сабраним делима било сасвим бенигно и можда Ломпар не би био оволико лош „отац“ поносних Срба. Можда не било важно ни то што „српско становиште“ које промовише није српско већ западно становиште крштено у Хопову, намирисано тамјаном и украшено Светим Савом – али не и светосављем, најдоследнијим покушајем дефинисања једног српски српског становишта, од кога је ломпаризам још удаљенији него од Србије.

ЈАСПЕРСОМ НА МАЈУ БЕРОВИЋ: Не чуди ме да је националној елити несвесној колонизованости сопствене памети баш Вучић демонстрирао шта може да се деси када имитирате и мислите туђим мозговима; када су вам фотокопир машина и преводиоци кључни државоградитељски алати; када пишете устав према западним узорима а не у складу са српским околностима и потребама. Ако је то некоме утеха, овај последњи, „Коштуничин“, није једини за који је адекватна метафора о пилету и сисама. Тај самодеструктивни Устав, плод једног, мање радикалног и, наизглед, лепог, „цивилизованог“ самопорицања, главни је савезник другог, јако ружног, можда чак и фаталног. Српски Устав је загарантовао право на аутошовинизам и укинуо сваку могућност делотворне борбе против њега. Зато, када наше „ресавске“ уставописце и законодавце похвали такозвана „Венецијанска комисија“ – један од перверзнијих неоколонијалних бичева, чије је право, „службено“ име „Европска комисија за демократију путем права“ – то вероватно значи да су „уставно“ или „правно“ баш добро пљунули по поносној Србији.

Ломпар, верујем одличан познавалац Његоша и Јасперса, инсистирајући на „демократским протестима“ показао је да је лош познавалац како неоколонијализма путем „демократије“ и „права“ тако и живог, реално постојећег српства, којим је елитистички згађен колико и вентилима сиромашних слојева, ескапистичким уточиштима као што су „Задруга“ или стихови Маје Беровић, једини џин и лимунада који су овде увек свима доступни. Само неко ко није у стању да уважи важну последицу силом наметнутог „брака“ западног неоколонијализма и нашег незападног културног обрасца може да каже да нешто мора демократски – не да буду ненасилни, не мирни, већ да протести морају да буду „демократски“.

Верујем да се Вучић обрадовао када је видео да се Мило Ломпар намерио да од Зорана Ђинђића преотме титулу „највећег сина наше демократије“. Наиме, свако ко нам говори да у Србији нешто мора демократски, да не смемо другачије или да не треба другачије, тај нам, у ствари, каже да – то овде не може. Зато је мој фаворит „демократски отпор“, што је Ломпаров појам који је, не само у Србији, мање смислен чак и од одреднице „независни медији“. Штавише, мислим да би Ломпар политички боље пролазио када се не би стално трудио да сакрије колико је интелектуално стерилан. Овако, док год наставља да производи идеје које звече, повећаваће се вероватноћа да ће људи чути непријатан звук.

ОД ГАНДИЈА, ПРЕКО АМФИЛОХИЈА И МАКАРИОСА III, КА ПАПОЛИКОЈ ПАТРИЈАРШИЈИ: Један од раних бисера аутошовиниста јесте тврдња Биљане Ковачевић Вучо „да би и сам Ганди у Србији подржао улазак у НАТО пакт“. Мило Ломпар је отишао много даље и решио да постане српски Ганди, откривајући нам, успут, у шта је његову моћну мисао претворио спој самољубља и растројености Вучићем. Толико се запетљао па је, пошто није у стању да призна грешку, кренуо да фалсификује сопствене речи. Више није било могуће разазнати шта је ту демократски отпор, шта пасивни, шта активни, шта ненасилни – и када та салата од отпора престаје да буде отпор. Текст „О пасивном отпору“ Ломпар је објавио 4. априла, само неколико сати пре него што је Јеремић, позивајући се на њега, објавио престанак сваког отпора – па и „пасивног“. У том тексту је увезао ниску „бисера“, од логички неодрживих преко бизарних до тужних, па сам принуђен да направим селекцију.

„У последњих тридесет година, код нас, пасивни отпор је био једино ефикасно средство да се власт натера на прихватање онога што ускраћује грађанима или да одступи од онога што им намеће“, и као први пример наводи демонстрације од 9. марта 1991. године. Прво, оне су биле неуспешне. Друго, биле су средство активног отпора, где је Милошевића највише угрозила чињеница да није остао ненасилан, и зато је направио неке уступке. Али за Ломпара су чињенице које му не иду у прилог „злонамерне информације“ горе од лажи. У исту реченицу је уметнуо „које је власт претворила у тешки обрачун са народом“ – што је једно од бројних места на којима сам се запитао „на чему је“, иако сам прилично сигуран да је у питању само его. Наиме, у демонстрацијама марта 1991. године у Београду живот су изгубиле две особе, један учесник протеста и један полицајац, а повређено је 114 особа – 58 полицајаца и 86 грађана. „Тежину обрачуна“ илуструје и чињеница да је ухапшено 158 људи. Прескочићу две велике „победе“ ненасилног отпора, Видовдански протест у јуну 1992. године и студентски у јесен 1996, и прећи ћу на бисер, где се, ваљда, скупштина запалила због удара грома – „демонстрације од 5. октобра 2000. године – које су изнуђене одбијањем власти да призна победу опозиционог кандидата“. Ломпар дугачак параграф, у коме је навео све поменуте примере, закључује реченицом: „Сви примери показују да је пасивни отпор делотворан.“

Говорећи о Литијама у Црној Гори, Ломпар је направио једну другу, негандијевску сазнајну акробацију – скакање самом себи у уста. Прво каже да их је „предводио митрополит Амфилохије“ и истиче их као „изванредни пример“ успешности ненасиља, што није спорно, али, неколико параграфа касније, Ломпар прелази са Ђукановићеве Црне Горе на Вучићеву Србију и каже: „Да би демонстрације биле успешне, оне треба да почивају на неколико ствари. Морају бити ненасилне, јер се тако умањује могућност режима да употреби силу. Морају имати политички субјективитет, односно морају их водити политичке странке, јер су оне најзаштићенији и најлегитимнији носиоци народног (опозиционог) расположења“.

Ако занемаримо чињеницу да Амфилохије у Црној Гори није био вођа политичке странке, а да Ломпар инсистира да протесте у Србији мора да предводи вођа политичке странке, није јасно да ли очекује да се Амфилохије врати на овај свет и постане грађанин-Београђанин или верује да у Србији Бошко Обрадовић, његов љубимац, може да преузме улогу какву је јако интелигентни и уважавани митрополит имао у Црној Гори. Можда је, ипак, решење да Ломпар постане митрополит, „србијански“ Амфилохије, или архиепископ Макариос III, мада, не знам да ли би ту чињеница да је кипарски вођа био пријатељ Јосипа Броза представљала препреку. Не бих се изненадио да му је на памети већ била идеја да би, заправо, решење било да се устоличи у Пећи. Ако поверујете да сте безгрешни месија, спасилац или богочовек, а не иде политички, дакле ако цезаропапизам није опција, онда се папоцезаризам сам намеће. Ипак, демократска љубав, вера и нада су и даље живе. Дејан Мировић каже да је Ломпар „најбољи кандидат националне опозиције на председничким изборима“. Не знам да ли Александар Вучић дели Мировићево мишљење.

Са литија у Црној Гори (Фото: ИН4С)

Ако се из слатких демократских снова вратимо у демократску стварност, срешћемо се са још две, за Ломпара као новог Гандија и мозга отпора, неугодне чињенице. Једна се зове тродеценијска власт а друга чланство у НАТО-у. Наиме, Ломпар пише да су литије биле „изванредан пример демократског, мирног и ненасилног отпора који је довео до рушења тродеценијске власти црногорског председника“. Вучић је на власти само једанаест година, па ми није најјасније: Да ли ће литије у Србији почети 2042, или мало раније? Да ли се, можда, и овде чека да прво уђемо у НАТО? Или се чека да Ломпар постане митрополит или патријарх? Жив нисам. Могу мислити како је Вучићу.

Вратићу се овде на, за Ломпара „отпораша“, најљупкију неугодност познату као (прави) Ганди. За почетак, у тексту „МК Ганди, паметни тактичар ненасиља“, објављеном у „Хиндустан тајмсу“, пише: „Махатма Ганди није волео термин ‘пасивни отпор’ јер је сугерисао пасивност за оно што је у ствари био активан облик грађанског протеста“. Наравно, ако поверујете да сте свезнајуће боголико биће зашто би вас занимало шта је радио неки човек, па и онај који је био најуспешнији практичар ненасилног отпора у, верујем, целокупној људској историји. Да је заинтересован за људске послове, Ломпар би можда сазнао и да је Ганди стратегију супротстављања западном колонијализму извео из утопљености у индијску културу, из живих пракси и културног обрасца свог друштва. Али, самоуверени подловћенски Ганди са врачарског гумна, згађен српским незападним културним обрасцем, покушао је да „пасивни отпор“ западном неоколонијализму, и српском политичару који је најуспешније одговорио на његове изазове, фалсификује ослањајући се на својој темељно колонизовани ум и западне идеје које су се у њему не толико сместиле колико окамениле.

Ломпар се везао за најподмуклији аспект хегемоније Запада и његово најјаче оружје – партикуларне, западне вредности и схватања, која је, спојивши, при томе, комплекс сопствене инфериорности (према западном) са комплексом супериорности (наспрам српског), интернализовао као универзалне. Он се дичи српским идентитетом али верује да се, упијајући западни канон и путујући по „Европи“ траговима покојних српских интелектуалних величина, јединима које овде сматра себи равним, искоренио из српске дубоке културе; из нашег другачије европског, у многим кључним аспектима оријентоликог, културног обрасца, који је уписан у сваког од нас и у сваку пору друштва. То „лајт“, наизглед бенигно, просветитељско самопорицање је одличан савезник несумњиво малигног, аутошовинистичког, „хардкор“ самопорицања.

СРПСКИ ПАПА: Верујем да се Вучић пријатно изненадио када је открио да се у некоме ко потиче из Црне Горе, ко је, при томе, у Београду истовремено један од најутицајнијих изданака херојске крајине српства и неко ко не оклева да каже да му је Вучићев заклети непријатељ, може да се појави нешто не гандиолико већ гандијевскије од самог Гандија. Верујем да се још пријатније изненадио када су, дан касније, Ломпар и Јеремић објавили одустајање од сваког отпора – укључујући пасивни. Немогуће је данас у Србији надботовати Ломпара, па се не бих изненадио да Општински одбор СНС Врачар затражи донацију како би послао најскупљи и, вероватно, нисам пробао, најукуснији – сендвич са кобе говедином.

Ломпарова играрија о „демократским протестима“, која се јавила у мозгу српског елитисте окованог отровном илузијом да су западне вредности највише универзалне вредности, отворила је врата неочекивано брзог пораза важне гране српског национализма, која на Косову и Метохији види утемељење српског бића и зато не прихвата компромис. Њега, између осталог, Србији намеће јако болна чињеница да је Слободан Милошевић Кумановским споразумом све кључеве Косова и Метохије предао НАТО-у и, заузврат, добио само Резолуцију 1244, скројену више као „смоквин лист“ за Милошевића него могући ослонац у борби за непризнавање очекиваног самопроглашења независности Косова.

О пасивном отпору – Мило Ломпар

Захваљујући у великој мери Ломпару, који је десну, једину организовану националну опозицију сместио у лагум својих амбиција упарених са недостатком дара за политику, Вучићев прагматични, за једне малосрпски за друге реалсрпски, национализам постао је, чини се, једини политички релевантан српски национализам. Имам утисак да Вучића и даље више угрожава синергија незаситог НАТО-а и кербера из различитих аутоколонијалних трансмисија – од канала „НоваС“ и „Н1“, преко не само поносних већ и класно привилегованих хомонационалиста и хомоколонијалиста којима никада није довољно ни „прајда“ ни моћи, до грађанистичке Странке слободе и правде – него његови, не толико највећи колико једини, политички непријатељи које предводи Мило Ломпар.

Колико год се заваравао да није политички вођа, да може да буде истовремено и на небу и на земљи, Ломпар се наметнуо као вођа бескомпромисних поносних Срба, и то не обичан вођа већ као вођа над вођама, као „отац“, и он, несумњиво, ужива у том положају. Али он не доноси само права и могућност да се о празницима шепури по манастирским портама, попује на трибинама и крстари по дијаспори. Ломпар одбија да прихвати величину и природу своје одговорности, која је у великој мери везана за чињеницу да је непријатна посткумановска косовска стварност стигла на дневни за време његовог, јако килавог и недоследног, столовања на поносно српском „трону“. Један од проблема је што Ломпар верује да је безгрешан, па не види себе толико као грађанско-националног, полу-секуларног „српског патријарха“ већ као „српског папу“. Иако иза себе нема моћну католичку цркву већ део – велико је питање колики и колико је иза њега – једне мале, понижене нације, која трага за излазима из тунела. „Небеска Србија“ се одавно приземљила, али нови вожд не би да је следи. Ломпар, наследник „Добрице Ћосића“ на „очинском“ трону, који сања да постане више не-Милошевић него други Коштуница, у стварности је националистички Добрица Веселиновић, више манекен него лидер.

ПОТПИСОМ ЗА КОСОВО: Ломпар, чистунац и моралиста који не уме да отвара врата и прави мостове, брзо је спао на проповедање отпора са – вероватно не најнеморалније нити „најпрљавије“, али сигурно једне од најнатољубивијих и најуспешнијих у производњи аутошовинизма – телевизије „НоваС“, која, при томе, није српска већ луксембуршка. Прво код Оље Бећковић, која се, у својој мржњи према Вучићу и слепој љубави према западним вредностима, негде успут „деконтаминирала“, али и даље носи „ауру“ коју јој приписују због оца, па је Ломпарово појављивање половином фебруара могуће бранити. Али, гостовање 4. марта у „Дневнику“ исте парамедијске куће је било политички карамбол, не само добар пример „клања вола за кило меса“ – мање од 30.000 прегледа на „Јутјубу“ и прилику да се обрати телевизијској публици коју оличавају грађанисти који су за његове идеје отворени колико становници Медине за неког католичког проповедника.

Домаћин „Дневника“ Горан Димитријевић, који је некада био спикер на телевизији Б92 па су елитисти склони да га потцене, израстао је у вештог НАТО пропагандисту, са прилично одмереним али одлучним наступом, Ломпара је искористио као пинг-понг лоптицу за рутинску сесију натољубивог спина, прилагођену грађанистичкој циљној групи – која, када чује „борба за Косово“, инстиктивно помисли „Косово за патике“ и види економску „рупу без дна“, у којој, од Срба, живе само Вучићеви „сендвичари“ које контролишу Вучићеви „криминалци“. Ломпара је Димитријевић, с лакоћом, свео на улогу патриотске икебане, која је требала да појача илузију отворености, и зачинског националисте у бљутавој аутоколонијалној чорби.

Не треба да чуди да је, како сам истакао на почетку текста, месец дана касније Ломпар завршио као „икебана“ Вука Јеремића, вође патриотске странке који потенцијалним гласачима улива најмање поверења. Међу реакцијама на цитирани твит, у коме је Јеремић написао и да „разуме и поштује оне који се брину“ због одустајања од отпора, што је за многе представљало шок, налази се и порука која каже: „Када сам вас изблиза гледао на протесту како код улаза у Народну библиотеку разговарате са професорима Ломпаром и Мировићем, понадао сам се: ево јединства, ево удружене памети! Ово сада је заиста разочаравајуће. Зашто ово радите?“; па затим и њен наставак, „Ја се још увек надам добру од обојице, али ово је стварно промашај. Дејан Мировић је на подкасту код Бране рекао да су њему објаснили како је захтев за референдум заправо само фора с циљем да се закаже седница Народне скупштина, чији је рад суспендован до даљњег“; на који је Тара из Рашке одговорила са – „Дај Боже! Али, не верујем“.

БОГ И ЛОМПАР: Са вером у Бога би све ишло много лакше да та вера данас не захтева упоредну веру у Мила Ломпара. Наравно, и много већа чуда су се дешавала, али мало је вероватно да ће мегаинтелектуалац, који до сада није био у стању да призна ни ситне грешке, смоћи снаге да себи призна своја два највећа греха – самољубље и онај најслађи, мозготворни, западни грех српске интелигенције. При томе, Ломпар, који верује да је „на ти“ само са величинама попут Гетеа, Његоша и Хегела, верује да његов политички критичар – неко ко покушава да му помогне да се дозове и да престане да лута по западном канону, ко жели да му укаже на заблуде и да му помогне да се коначно суочи и са самим собом и са Србијом – може бити само плаћеник, агент провокатор и полуинтелектуалац.

Један Ломпаров пријатељ ме овог месеца „заувек“ сахранио. У ствари, тај мучени Ломпаров чанколизац је само оверио мој друштвени леш, који су аутошовинисти годинама черечили. Али, у свакој злоби има и нешто добро па ми увођење слике коначног краја као аргумента против неистомишљеника омогућава да јасно и без моралних недоумица изразим опције које су на располагању Вучићевом најдрагоценијем „боту“, човеку који и даље није спреман да прогута ни најмању „жабицу“ својих заблуда а камоли да се одбожи и приземљи, или да почне да преиспитује своју бенседин-мисао. Не знам за положај „кловна“, али, много истакнутији, положаји дворске луде, каква је Зоран Кесић, и мегабота не захтевају пристанак да би трајали „на многаја љета“. То је нешто из чега један самоправедан, преуско центрирани човек, спутан амовима метастазираног ега, мора сам да се испише – иако се никада није уписао.

Зоран Ћирјаковић: Нови прилози за разумевање клеветања и самодеструкције Србије

Зато се бојим да су Милу Ломпару – ако стварно жели да науди Вучићевој агенди и отежа остваривање политичких циљева којима се супротставља – остала само два избора. Један, не толико манастир колико нека далека, изолована келија или изба, и други, још тежи, „племенита смрт“, ултимативна лична жртва, која није била ретка у првим вековима хришћанства, пре светог Августина Хипонског. Наравно, часно је не одустати од ломпаризма и наставити линијом мањег отпора; не предати се и остати „бот“ свог највећег непријатеља. Чак и онај највреднији, морализаторски „корисни идиот“ који је, вероватно, незамењив и кога зато није упутно јавно критиковати. Није немогуће да ће Ломпар, ипак, одлучити да следи Вучићев пример и прогута своју највећу „жабу“ – веру у натчовештво. Можда је још у стању да, зарад Србије, спали илузије и препозна непријатеља у огледалу?

Опрема: Стање ствари

(Блог Зорана Ћирјаковића, 17. 4. 2023)

Categories: Преносимо

Tags: Зоран Ћирјаковић, Мило Ломпар