Слободан Антонић: Час анатомије проф. Ломпара или Лажна историографија Латинке Перовић

Хвала професору Ломпару што је написао и, „о свом руху и круху“, одштампао ову књигу. После ње више нико не може рећи да нисмо знали са чим имамо посла

О књизи Мила Ломпара „Успон колонијалне свести: лажна историографија Латинке Перовић, Београд: издање аутора и Catenе mundi, 2022, 134 стр.

Лист Danas, тај наш омиљени The Colonial Times, поклања читаоцима сваког понедељка, oд 1. септембра 2022. па до данас (1, 2, 3), књижице у којима се прештампавају делови из монографије Латинке Перовић Доминантна и нежељена елита (2015).

Извор: Danas

Пошто је Ломпар, чим се појавила Латинкина књига, објавио њену опширну критику – најпре у недељнику Печат, а онда и у својим Полихисторским истраживањима (2016, стр. 115-224) – он је одлучио да о свом трошку (а уз помоћ Catenе mundi) одштампа ову критику као засебну књигу, како би се, такође бесплатно, делила читаоцима на Сајму књига. Тамо сам је и ја добио.

Ломпар се на овај неуобичајени гест одлучио у складу са својим супериорним ставом да „не постоје интелектуалци да би нешто знали, већ да би – поготово у оним тренуцима кад се решава судбина народа – сведочили оно што знају.

За Ломпара је, наиме, Латинка Перовић један од кључних идеолога данашње „окупационо-колонијалне моћи“ у Србији, како стоји у овој књизи (13). И то је потпуно тачно. Рецимо, суиздавач првог издања Латинкине књиге била је Радио телевизија Војводине – јавни сервис који се финансира новцем пореских обвезника. Такође, у прилозима РТВ посвећеним овој књизи, Перовићева – која је још раније названа „мајком Друге Србије“ – слављена је као „суперстар„! А ево, лист Danas сада има довољно пара и интереса да може већ месецима бесплатно да дели брошуре састављене из делова те књиге.

Ломпар Латинкино писање подвргава стрпљивом сецирању (тзв. close reading), систематској и пажљивој анализи и тумачењу, раскривајући идеологију која иза тог писања стоји – њену унутрашњу логику и кључне ентимеме (силогизме у којој се велика премиса подразумева), уз критику консеквенци те идеологије по српску културу, па и по све нас.

Ево неких основних Ломпарових налаза.

Латинка Перовић у јавности наступа као историчар, и она збиља јесте родоначелник једне утицајне, финансијски и грантовима снажно подржане историографске школе. Међутим, њену књигу одликује презентоцентризам (12) – пројектовање у прошлост садашњих односа, веровања или предрасуда.

Тако је титоизам, из њене визуре, транзициона етапа кретања од комунизма (бољшевизма) до атлантизма (американизма) – тог модернизацијског есхатона, те коначне сврхе целе историје (48). Титоизам је – а Ломпар га сјајно карактерише као „антируско кретање у спољној политици и антисрпско кретање у унутрашњој“ (59) – као идеологија и политика, по Латинки Перовић, водио у добром смеру: ка атлантистичком есхатону. Титоизам је, дакле, био позитиван, исправан историјски феномен, те су отуда, дакако, и функционери тог поретка исправни, прогресивни актери – укључив и секретарку ЦК СКС 1968-1972.

Овакво накнадно учитавање историјског смисла у титоизам изван је хоризонта саморазумевања актера читаве те епохе, и зато то и јесте школски пример историографског анахронизма.

Мило Ломпар: Бити интелектуалац или Слово о Димитрију Богдановићу

Друго што Ломпар налази у делу Латинке Перовић јесте прикривена апологетска намера – жеља да се идеолошки одбрани, оправда и уконачи садашња структура моћи у Србији. Њу Ломпар, као што је речено, назива „окупационо-колонијална моћ“, сматрајући да је успешно „сломила јавну вољу за интелектуалним облицима отпора својим застрашујућим медијским и практичним демонстрацијама окупационо-колонијалне моћ у нас“ (13).

Дајући научни легитимитет тој моћи, Латинка Перовић заправо хоће да сваки отпор прикаже као незнање, заосталост, тупост. Тако се критика и отпор стављају у положај да су у јавном простору дискурзивно немогући: свако ко има примедбе на атлантизам аутоматски се стигматизује као глупак или идеолошки фанатик.

Треће што Ломпар налази у делу Латинке Перовић јесте лажно представљање нежељене елите – елите која је, у српској историји, наводно била прогањана и затирана од стране „доминантне елите“. Ломпар се с правом пита зашто за Латинку Перовић „нежељена елита“ нису били врхунски српски грађански интелектуалци, који су одбили да, како се то каже, „пољубе папучу“ новодошавшем примитивном ауторитаризму – Милутин Миланковић, Брана Петронијевић, Иван Ђаја, Радивој и Милан Кашанин, Јустин Поповић, Милан Грол, Никола Радојчић…(14)?

Како сви ти људи, пита се Ломпар, којима се данас дичимо, а које је титоистички режим својевремено прогонио или у неком часу осудио на „јавни заборав“ (damnatio memoriae) нису били „нежељена елита“? Него су српска нежељена елита, у интерпретацији Латинке Перовић, били баш Иван Стамболић, Иван Ђурић, Богдан Богдановић, Слободан Инић, Новак Прибићевић, Марко Никезић… (17)?

Извор: Искра

Ломпар одбија овакву историјску рефлексију наше културе, и објашњава да је та „нежељена елита“ Латинке Перовић заправо била алтернативна елита титоизма – она која је изгубила у фракцијским борбама унутар комунистичког система. Али, она није била истинска елита српског друштва, она није била истинска српска алтернативна елита (17-19).

Реч је, оцењује Ломпар, о настојању да се изгради једна „нова митологија“ (27) као облик „колонизације јавне свести“ (100). Већ сȃмо проглашавање, без иоле озбиљног образложења, свих ових људи за елиту која нас је могла спасити – само да је заостали Срби нису одбацили – јесте, заправо, својеврсна модернизацијска сотериологија пројектована уназад, у историју.

Као четврто, Ломпар у делу Латинке Перовић налази бројне фактографске нетачности, недопустиве за историчара (20-26). Читави пасуси у овом његовом есеју састоје се од реченица које почињу са није тачно (21-24). Рецимо, није тачно да је књига Добрице Ћосића Моћ и стрепње изашла 1969. године јер је она објављена и забрањена 1971; није тачно да је Душан Недељковић био на Филозофском факултету до удаљавања Михаила Марковића, већ је он изгубио своју професуру две деценије пре тога, итд.

Такође, Латинка Перовић нетачно извештава и о аргументацији која је коришћена у расправи Добрице Ћосића и Душана Пирјевца, 1961-1962. године, прикривајући и национално-суверенистичке аргументе Пирјевца – јер позицију овог словеначког интелектуалца треба приказати као проевропску, али прикривајући и интернационалистичко-космополитске аргументе тадашњег Ћосића – јер његову позицију треба приказати као одувек националистичку (29-30). То је „преварни интерпретативни маневар“, с правом оцењује Ломпар (38).

Упућенији читалац може да потврди да и Ломпарове реченице које почињу са „под сумњом остају“, а које се односе на поједине исказе Латинке Перовић, такође указују на фактичке неистине – на пример, Перовићкина тврдња да је Иван Ђурић 1990. „добио у Војводини више гласова од Слободана Милошевића“ (Доминантна и нежељена елита, стр. 327). То није тачно, у Војводини је Слободан Милошевић добио 707.674 гласова, а Иван Ђурић 196.117 гласова. То значи да је Милошевић добио 2,5 пута више гласова од Ђурића. Историчарка која прави оволико фактографских грешака – не говори ли то понешто и о карактеру те „историографске школе“?

Latinka Perović: Hajduci su stavili leptir mašne, obukli svešteničke i vojničke odore, ali su ostali isti – nasilnici i zločinci

 

Следећа одлика дела Латинке Перовић јесте слављење ауторитарне модернизације. У тој визури, модернизација је „магијска и шаманска реч нашег секуларног свештенства“ (27). Нарочито је то приметно код Латинке Перовић као очигледне првосвештенице те идеологије.

Код ње се модернизација види као дозвољено насиље које елита сме да изврши над друштвом како би се то друштво променило у смеру у којем то хоће елита, без обзира на то шта сȃмо друштво жели. Перовићкина „нежељена елита“ могла је, ето, да усрећи српско друштво – наравно, против његове воље, али примитивни Срби су се одвећ опирали. Не само да су гунђали и саботирали, већ би на крају увек одбацили читаву ту „елиту“. Консеквенца оваквог виђења српске историје јесте да, наводно, има нечег дубински погрешног у српском друштву – и то не само данас, већ последњих двеста година.

Управо зато је важна историчарка, јер она даје легитимитет и утеху нашим данашњим преумитељима и усрећитељима Срба и Србије: и онима који „за наше добро“ хоће да нас гурну у НАТО, и онима који „за наше добро“ хоће да нас „ослободе терета“ Косова, и онима који „за наше добро“ хоће да нас присиле да Русији уведемо санкције…

Све њих ова историчарка теши да њихов неуспех са Србима не долази од тога што нешто није у реду са њиховом идејом. Не, њихова идеја сасвим је на месту. Њихов преумитељски и усрећитељски неуспех долази од тога што нешто суштински, дубински, већ два века, није у реду са српским народом и друштвом.

Зато се Срби морају, „за њихово добро“, натерати да се цивилизују и модернизују. Оваква апологија ауторитарне модернизације, указује Ломпар (стр. 77 и даље), мора да има, као нужну консеквенцу, и ауторитарну негацију српских демократских и културних традиција. Отуда Латинка као „елиту“ промовише Олгу Поповић Обрадовић, представницу Латинкине историографске школе, чији је главни задатак био да „деконструише“ српске демократске традиције, поготово да „демистификује“ период 1903-1914. (о чему сам критички писао овде, 799-817; 821-839).

Латинка Перовић: Заробљена великодржавним пројектом Србија неспојива са Европом

Али, ти покушаји манипулативне реинтерпретације – ма колико обилно били финансирани и медијски подржавани – показали су се као неуспешни. То је било зато што они једноставно нису били у складу с историјским чињеницама. Јер, Србија неоспорно има врло пристојну и незанемарљиву демократску традицију кроз цео 19. век (и то не само за балканске прилике), али и кроз део 20. века (овде, 27-142). Србија је имала демократске капацитете у структури становништва, у менталитету, у култури… – зашто они нису дошли више до изражаја, то је пре стицај историјских околности (од ратова, до прављења нефункционалне државе с „погрешним“ народима), а не некакве „дефектности“ српског друштва.

Али, кога брига за историјске чињенице, све што је важно и вредно у српској традицији треба исмејати, негирати, умањити – томе и служи читава ова идеологија и њена историографска „суперзвезда“.

Шесто, упозорава Ломпар, негативна хипергенерализација о неком народу може бити увод у његову нихилацију. Претерано искривљено приказивање (чак лагање) о неком народу, често и јесте увод у његово уклањање. Читав дискурс ове идеологије, упозорава Ломпар, као да управо томе и тежи – и то свакако није само Ломпаров утисак (уп. овде).

Слободан Антонић: „Они само чекају Дунав да се заледи…“

Па и прављење „нежељене елите“ од Ивана Стамболића, Богдана Богдановића или Новака Прибићевића такође није случајно – преко елитизације ових кадрова „брани се садашња колонизација наше јавне свести“, каже Ломпар (64; 100), односно обезбеђује „продужетак титоизма колонијалним средствима“ (65).

Седмо, Ломпар цитира речи Марка Никезића из 1972. године: „За четири године рада садашњег ЦК главно политичко питање било је борба са великосрпским национализмом. (…) Решава се ко ће кога у Србији“ (нав. у Перовић, 141; Ломпар 67). „У неким стварима превешћемо и на административне мере“ (69). То исто вели и Латинка Перовић: „Нема колебања Савеза комуниста Србије у погледу потребе за административним мерама“ (69).

Административне мере – па то вам, у времену у ком се такве изјаве дају, значи претњу затвором. Ломпар подсећа и на изјаву Латинке Перовић дату ХТВ да је однос две Србије „борба на живот и смрт“ (70). То је, очигледно, читава једна философија акције која неће коегзистенцију различитих становишта, која неће легитимни плурализам идеја, већ која наш друштвени живот види првенствено по моделу „ко ће кога“ и као „борбу на живот и смрт“! Зар су то либерали, пита се Ломпар.

Латинка Перовић и Марко Никезић (Фото: Википедија)

Осмо, ту је и непрестано минимализовање хрватског национализма, али и свих других – албанског, словеначког, муслиманског… њихово приказивање као чисто реактивног у односу на српски национализам, као и проглашење српског национализма главним узроком распада Југославије. Циљ је утврђивање за вечност комплекса српске кривице (97).

Но, „српска кривица“ треба да постоји не само у вези с распадом Југославије. Србија је, по Латинки Перовић (154), свој погрешан пут, који ју је одвео у полом деведесетих, „сама изабрала почетком седамдесетих година 20. века“. Дакле, није Тито 1972. године почистио српске „либерале“, не, „Србија“ је тада нешто погрешно „изабрала“, Србија се одрекла „нежељене елите“, па је зато и доживела све што ју је снашло током деведесетих…

Девето, код Перовићеве постоји, указује Ломпар, непрестани појмовни редукционизам. Рецимо, све што је у Србији национално своди се на националистичко, па тако у модерној српској историји не постоје ни национални либерали, ни аграрни конзервативци, ни народњаци, ни патриотски социјалисти… не, постоје, само и једино, српски националисти (99). И још један Латинкин редукционистички низ: Србија мора да се модернизује – модерност је оно што је Запад – запад су заправо САД – за Србију је најбоље да слуша САД (96). Шта је овакво редукционистичко извођење друго до идеологија?

Мило Ломпар: Невладина интелигенција и власт се узајамно подржавају

И десето, карактеристично за дело Латинке Перовић, јесте то што се у њему афирмише реторички трик којим се паланком и паланачким именује заправо сваки отпор. Отпор гурању грађанске Србије у комунизам, па отпор гурању Србије у све антисрпскије форме Југославије и коначно отпор гурању Србије у атлантизам (113). У том смислу, Ломпар Философију паланке назива „амблемом“ (72) читаве једне „идеолошке формације“ (113). У њој паланка постаје истозначница, уочава Ломпар, не толико за све што је уопште национално, већ за све што је српско.

Дакле, паланка није оно што је национално-француско, национално-шпанско, а таман посла национално-америчко… Не, паланка је само и искључиво оно национално-српско. Паланка је објашњење и за 1941, и за 1991, и за 1999. – јер , у Србији, уз помоћ реторичког трика с паланком, каже Ломпар, „бити националан значи бити унапред крив, унапред одговоран“ (124). А то с паланком такође је манипулативно претеривање о једном народу, чак лагање о њему – уз пуну свест да систематско и дуготрајно лагање о неком народу заиста може бити увод у његову нихилацију.

У вези с тим Ломпар се осврће и на став Латинке Перовић која каже да Јасеновац не може бити „метафора историје Срба и Хрвата“ (нав. у Ломпар, 63). То је некако сасвим у складу са систематским ћутањем о Јасеновцу, после 1945, с ћутањем у коме је активно учествовала, док је била високи политички функционер, и ауторка критиковане књиге.

Овде Ломпар цитира Хану Арент која саопштава: „Схватила сам и то поновила много пута: када сте нападнути као Јевреји морате се и бранити као Јеврејин. Не као Немац, и не као грађанин света, и не као заговорник људских права. Не, него – шта могу конкретно да урадим као Јеврејин!“. А онда, после овог цитата, следи сјајна Ломпарова реченица: немојмо се заваравати, „геноцид је заувек метафора историје два народа“ (63). Нажалост, потпуно тачно – јер, шта су Јасеновац или „Олуја“ друго до синегдоха односа Хрватске спрам Срба.

Сајамско гостовање М. Ломпара у подкасту Код Бране 

Коначно, Ломпар кроз ову критику афирмише и аутентично српско национално становиште, а та афирмација је важна у тренутку када је на делу „западна (америчка) колонизација српског народа“ (129). Српско национално становиште, по Ломпару, подразумева како демократију, тако и дубоку и снажну националну културу – у смислу неговања једног јасног система вредности. „Отуд је оно“, каже професор Ломпар, мислећи на српско национално становиште, „у односу на идеологију глобализма – субверзивно“ (125).

И то јесте један од кључних налаза овог оштроумног есеја, који смо сада добили и у облику засебне књиге. Ово је једна субверзивна, и зато опасна књига, књига која одлучно стаје наспрам не само читаве једне доминантне идеологије, већ и наспрам свега што ту идеологију подупире. А то што је подупире почиње од осамсто војних база САД широм света, наставља се с моћном медијском индустријом преко које се успешно колонизују умови милиона обичних људи, и завршава се моћном академском и културњачком индустријом преко које се влада умовима на хиљаде интелектуалаца…

Једна књига, и њен аутор који ју је дрско сам финансирао, стали су дакле не наспрам друге књиге, већ наспрам озбиљне силе у њеној позадини. То јесте субверзивно и храбро, али и опасно. Свакако да није безопасно бити њен писац, можда није безопасно бити ни њен приказивач, а можда није сасвим безопасно ни бити њен читалац.

Мило Ломпар (Фото: Соња Ракочевић)

Ако мислите да претерујем, одмах ћу вам извести могућу оптужбу из владајуће идеолошке формације. Подсетићу да другосрбијанска апологија Философије паланке каже да је то „антифашистичка књига“ (рецимо, Милорад Беланчић). Не следи ли, онда, да је сваки њен оштрији критичар заправо – фашиста? Не жали ли се Danas, који је и издавач ових књижица Латинке Перовић, да је мета све чешћих „језивих претњи„? Ето, све се уклапа: читалац узме Ломпарову књигу, падне му мрак на очи, постане фашиста и крене да бије по Danasu

Али, Ломпарова књига збиља нас упозорава: пријатељи, не смемо се дати, они заиста то што раде доживљавају као „ко ће кога“, као „борбу на живот и смрт“.

Хвала професору Ломпару што је написао и, „о свом руху и круху“, одштампао ову књигу. После ње више нико не може рећи да нисмо знали са чим имамо посла. Знамо, сада јасно знамо.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Искра, 10. 11. 2022)

Прочитајте још

Слободан Антонић: Мило Ломпар – интелектуалац који је у 2018. „нешто био“

Међу српским интелектуалцима, протекла 2018. била је несумњиво година Мила Ломпара.

Најпре, објавио је две сјајне књиге: Црњански: биографија једног осећања (525 стр.) и Слобода и истина: белешке о промени свести (269 стр.). Обе књиге, свака на свој начин, од суштинског су значаја за српску културу. Прва као капитална монографија о једном од највећих српских књижевника у 20. веку, а друга као оштроумна студија стања данашње српске културе, друштва и политике.

Такође, Ломпар је у 2018. години публиковао и осмо издање књиге Дух самопорицања (557 стр; 1. изд. 2011) – можда најважније књиге за разумевање доминантне идеологије у српској култури с краја 20. и с почетка 21. века, као и друго издање књиге Похвала несавремености (230 стр; 1. изд. 2016), вероватно најлепши путописно-рефлексивни есеј објављен последњих пар деценија на српском језику.

Ако се имају у виду: ерудиција, научна акрибичност, интелектуална одважност и поштење и ванредно стилско умеће професора Ломпара, протекла 2018. година заиста је била права духовна „гозба с ватрометом” за све љубитеље књиге у Србији.

Мило Ломпар: Поводом једне акције „Пешчаника“, водећег гласила нашег секуларног свештенства

Као друго, професор Ломпар је, у складу са својим надмоћним увидом да „не постоје интелектуалци да би нешто знали, него постоје да би у оним тренуцима када се решава судбина народа нешто били”, односно да би „сведочили оно што знају” (овде), био један од главних иницијатора окупљања српских интелектуалаца у одбрани Косова и Метохије од предаје и распарчавања. Својим ауторитетом и енергијом Ломпар је подстицао све око себе да не падну у безнађе и равнодушност, разговарајући са сваким – од обичног света, преко политичара и новинара, до академика, владика и самог Патријарха. И то што већ у 2018. није „завршен посао” око „ослобађања Србије од косовског терета” свакако један од најзаслужнијих актера који је, делујући из позадине, успео да покрене макар део нашег друштва на отпор, био је Мило Ломпар.

И треће, професор Ломпар се није плашио да изађе у медије и да заступа своју културну мисију чак и тамо где је то могло да буде ризично по углед и ауторитет једног универзитетског професора. Сви смо били поносни на супериорност и виспреност коју је професор Ломпар показао, рецимо, у ТВ емисији „Ћирилица” (овде), демонстрирајући како се сваки медијски простор може и мора искористити за просвећивање публике и њено упознавање са свим оним највреднијим и највишим што постоји у српској култури.

Заиста, ако је неко међу српским интелектуалцима обележио 2018. годину, то је био Мило Ломпар. И стога – на многаја љета, драги професоре!

С. Антонић

Образложење одлуке да проф. Мило Ломпар буде Личност 2018. године по избору „Стања ствари“



Categories: Преносимо

Tags: , , , ,

10 replies

  1. Дакле, како год да се окренемо сударамо се сопственом историјом. Имамо много нерасчишћених ствари у прошлости тј. у историји. Видмо да различите интерпретације постоје и о догађајима које смо својим очима гледали и такорећи учествовали. Питам се како би хипотетички реаговала Латинка на наш предлог српског идентитета. Вероватно нешто слично као весели Филке. То ме мање забрињава, чак је и комично, али није комично да ли би њена интерпретација била ближа нашој званичној истотриграфији или ставу једног МЕса (ДнТ га назива Еугенико) или г.Николића (исти га назива ‘Зоћа сплавар’), који већ колико сутра, полазећи од нашег идентитета, могу да заступају давање суштинске аутономије Шиптарима у Србији.

    Ево пар цртица које је Антонић издвојио:

     “… систематско и дуготрајно лагање о неком народу заиста може бити увод у његову нихилацију. Претерано искривљено приказивање (чак лагање) о неком народу, често и јесте увод у његово уклањање. Читав дискурс ове идеологије као да управо томе и тежи.”

    Значи ми имамо не само ‘хипергенерализацију’ споља већ и нашу унутрашњу и то не само код Латинке и њој сличних, већ чак и код тзв патриотске интелигенције тако да може да се деси да ‘Боже, опрости им, не знају шта раде’, дође прекасно.

    Има још један детаљ који је Антонић паушално поменуо али ће проћи доста времена док код наш сазри свест о целини проблема.

     “… књига која одлучно стаје наспрам не само читаве једне доминантне идеологије, већ и наспрам свега што ту идеологију подупире. А то што је подупире почиње од осамсто војних база САД широм света, наставља се с моћном медијском индустријом преко које се успешно колонизују умови милиона обичних људи, и завршава се моћном академском и културњачком индустријом преко које се влада умовима на хиљаде интелектуалаца…”

    Овде тек неће бити храбрости да се соучимо са суштином и сагледамо одакле наши проблеми заиста долазе и зашто је ова Латинкина књига написана како је написана. У међувремену је главни приоритет заокружити дефиницију српског идентитета кoји ће бити наше најјаче оружје против спољних инспиратора и њихових локалних извођача радова који укључују и (бес)корисне идиоте.

    17
  2. O Latinki Perović još da dodam što ranije nisam.

    1954 godine postaje ČLAN CK omladine SK Srbije sa 21 godinom života.
    1956 godine postaje ČLAN CK omladine SK SFRJ.
    1968 godine postaje SEKRETAR CK SK SFRJ.

    2005 godine postaje ČLAN SAVETA LDP.
    2019 godine postaje ČLAN SAVETA GDF.

    Prva tri članstva su CRVENE boje.
    Druga dva članstva su LJUBIČASTE boje.

    Ima NEzvaničnu titulu:

    Majka DRUGE Srbije.

    Ime joj GOVORI sve.

    Na dan 11.11.1918 godine je POBEDILA Srpska Kraljevska Vojska.

    Taj dan NIJE dan PRIMIRJA.

    12.10.1918 godine Srpska Kraljevska Vojska oslobađa Niš.
    01.11.1918 godine Srpska Kraljevska Vojska oslobađa Beograd.
    03.11.1918 godine Srpska Kraljevska Vojska je OSLOBODILA celu Srbiju.

    Na taj dan svakog 11.11. u tekućoj godini se nosi Srpski endemski cvet na reveru.
    Zove se Natalijina Ramonda.
    Ili Srpski cvet Feniks.

    Raste kod Niša i na Kajmakčalanu.

    Ne zaboravite.

    Srbija je dočekala kraj rata sa:

    114.000 ratnih invalida.

    500.000 dece bez OBA roditelja.

    1.247.435 poginulih Srba i Srpkinja.

    Nemačko Mađarski katolički okupator je opljačkao Srbiju za vreme trajanja okupacije.

    Pri povlačenju je uništavao SVE.

    Srbija se nije MIRILA već POBEDILA.
    Srbija nije OSVAJALA već OSLOBAĐALA.
    Srbija se nije SVETILA već OPLAKAVALA.
    Srbija nije NESTALA već VASKRSLA.
    Srbija je NJIHOVA dnevna i noćna STALNA MORA.
    Srbija je NAJVEĆI PONOS.
    Srećan ti SRBIJO dan POBEDE.

    POBEDE a ne PRIMIRJA.

    01.12.1918 godine proglašeno UJEDINJENJE.

    28.07.1948 godine na 5 kongresu KPJ u Beogradu GROZNI govori pred 2344 delegata sledeće reči citiram:

    U vrijeme takozvanog ujedinjenja u Kraljevinu SHS 01.12.1918 godine došlo je do obilne asistencije Srpske i Francuske vojske koje su došle u Krvatsku Sloveniju Bosnu i Hercegovinu i Crnu Goru.
    Važno je reći sa kojim ciljem se došlo jer u Krvatskoj i Sloveniji nije bilo Nemačkih i Mađarskih vojnika.
    Jasno te dvije vojske su došle da bi obezbjedile velikosrpsku buržoaziju i vladajući položaj u državi i nesmetanu pljačku radnog naroda.
    U Crnoj Gori i Krvatskoj je došlo do jakog otpora protiv takovoga ujedinjenja.
    Taj otpor kako u Crnoj Gori tako i u Krvatskoj je krvavo ugušen u krvi.
    Eto to je bila misija Srpske i Francuske vojske u novo pripojenim krajevima.

    Svih 2344 delegata su aplaudirali.

    Velika većina su bili Srbi komunisti.

    Ovo je rekao GROZNI samo mesec dana posle rezolucije Inforbiroa u Bukureštu 28.06.1948 godine.

    Veza između 11.11.1918 godine 01.12.1918 godine i Latinke i Groznog i danas je ista.

    Srpski cvet Feniks.

    Srpska Ramonda.

    Kada se potpuno osuši samo se zalije sa malo vode i ona PONOVO OŽIVI.

    Naravoučenije.

    Zalivajte Srpski Endemski Cvet.

    Svakog božijeg dana.

    30
    1
  3. Срби/проценат непознат, али већина свакако/ прихватили су Јосипа Броза, оснивача Кроатоко-комунистичког кадилука! Усвојили обичаје и светковине окупатора, вође партизана!!!.Г-ђа Перовић? Симпатична бакица???
    Бесмртни монарх Аца Карађорђевић је жртва сатаниста који вам се привиђају кад причате о другу ловцу и рониоцу…
    Срби су племенито ткање, ми нисмо бољшевички стрводери….

    13
    3
  4. Презентоцентризам је и обележје код Ломпара: вреднује „Србе“ из 70-их аршином његовог врлог национализма у презенту. Никад га нисам читао да се осврнуо критички на садашњи национализам у Србији, чини се да је сваки његов израз, прихватљив. Опортуниста.

    4
    25
  5. je sovjetska podmornica druge generacije. Ono sto je zanimljivo jeste da se remontuju dve podmornice ove generacije, dok se iz sastava izvode podmornice trece generacije Проект 971 „Щука-Б“ jer su starije od ove dve podmornice druge generacije !? Naime, Sovjeti su imali ideju da se se kvalitetnije i skuplje podmornice trece generacije prave u manjem broju, a da se nastavi proizvodnja podmornica druge generacije koji su jeftinije i losije, ali se mogu masovno proizvoditi i, kako se pokazalo, jeftinije remontovati. Sto bi Dugin rekao, baveci se Selingom, simultanitet proslog i buduceg! Ovo je karakteristicno za sovjetsko nauruzanje, jer se nije vrsila modernizacaji, vec su proizvodjena sredstva istog tipa, ali drugacije opremljenosti, pa su postojale verzije MiG-23 koje su se po opremi razlikovale za generaciju. Kolika je to muka za logistiku, vidi se danas u Ukrajini, kada krenu, simultano, sto bi rekao Dugin, T-72B1, T-80, T-90M… To je uvod u nasu pricu o prezentizmu.Ali, pre toga, jos malo o sovjetskim specijalitetima glede naoruzanja. Na jutjubu se moze pogledati: История создания ПЛАРК 675, to je bila prva sovjetska podmornica sa protivbrodskim raketama. Specificnost ove podmornice je bila ta da je mogla da lansira rakete samo u povrsinskoj plovidbi, a posto je domet raketa bio manji od odbrambene zone nosaca aviona (tada je bila 200km, a koliko je sada…, tako da ideje da ce raketa tek tako unistiti nosac…) posada je znala da ce biti otkriveni i unisteni za vreme lansiranja o cemu i govore u dokumentarcu!

    Elem, prezentizam je otklonjiv samo ako postoji ideja vaskrsenja i Strasnog suda. Bez nje, on se javlja kao istoricizam, odnosno ideja da proslost vodi: 1) sadasnjosti (progresivizam, kraj istorije) 2) buducnosnom odsecanju od proslosti (komunizam), 3) obnova-i-povratak (uslovno autohtonizam, jer on nije teorije o vremenu (ovo, se inace, moze podvesti pod 1). U sva tri slucaja postoji ideja odsecanja od proslosti i njenog ponovnog uvezivanja iz sadasnjosti. Cak i kada se daje primat buducnosti, tu se samo vrsi pomeranje diskontinuiteta u Sada u buducnost. Zato nije cudo da su marksisti poceli da prihvataju ideju progresa i kritikuju „metafiziku“ iz perspektive stalne promene nesuprot toboznjoj nepromenjivosti „metafizickih istina“. Autohtonizam je tu najgori, jer zahteva apsolutnu dominaciju Sada preko stalnog diskontinuiranja (dakle, pretpostavlja ono sto odbacuje) od proslog, jer obnova ne sme da obnovi i uzroke diskontinuiteta zbog kojih je obnova i neophodna, a koji se ne razumeju, pa se predstavljaju kao nesto spoljasnje (cin tudjinske volje). Cak i kada bi mogao da se retrojektuje u proslost, autohtonizam ne bi mogao da se re-projektuje u Sada (kao sto je renesansa, koja doslovno oznacava „ponovno rodjenje“, obnavljajuci antiku, bukvalno je dokusurila. U tom pogledu srednjovekovna teolosko upisivanje hriscanstva u anticku filozofiju je sustinski istorijski cin, a iz perspektive objavljenog Boga i nuzan (periodi istorije: 1) pojava, 2) objava, 3) predstava, 4) simulacija)), jer ne moze da objasni vezu identiteta i diskontinuiteta (ne daj Boze ipseiteta :))))), posto identitet shvata kao banalnu istost, pa mu je, paradoksalno, potrebno stalno politicko odsecanje od proslosti, tako da je on oblik najdoslovnijeg prezentizma i zato i nije teorija o vremenu!

    5
    4
  6. ‘За понети’ (takeaway) овог текста је једна парафразирана реченица:

    ‘Идеологија (коју подупире 800 војних база, моћни медији и Холивуд који колонизују умове милиона обичних људи и моћна академска и културњачка индустрија преко које се влада умовима на хиљаде интелектуалца), систематским и дуготрајним лагањем о Србима тежи да их уништи.‘

    Неки су чак усвојили нову дефиницију демократије – демократске земље су оне у којима влада Идеологија.

    Сваки Србин (за почетак сваки читалац СтСт) треба да види где му је место и да ли је међу милионима или хиљадама горе поменутих.





    12
  7. Сад прочитах овде Дугинов текст – ‘Руска идеологија и цивилизација Антихриста’. Он каже да данас готово сви разумеју да без идеологије нема победе (у СВО). А, каква је то идеологија – такође је свима кристално јасно. То је (руска) идеја која укључује:

    1.сигурно и бескомпромисно утврђивање нашег идентитета, наше етике,
    2.правичност,
    3.оданост заветима предака

    То је управо оно што ми овде радимо. После дужег периода дискусија, предлога, коментара, примедби, провокација, недотупавности, могу да кажем да смо успели да сигурно и без компромиса утврдимо наш српски идентитет и да ускоро можемо да га јавно обзнанимо. То ће бити наше најјаче оружје у борби за опстанак, против оне друге Идеологије која хоће да нас уништи и о којој Антонић овде пише.





    14
    3
  8. Jos jedan primer prezentizma je kada „Stanje stvari“ previdi moj komentar, a onda ga naknadno postavi kao da je izasao na vreme ; )

    5
    3
  9. @ Проект 671 РТМК „Щука“ (Komentar ceka pregled)

    Поштовани господине,
    Већ неколико месеци систем Вордпрес нам не шаље мејл када неки читалац остави кориснички коментар; додатно, у последње време апликација за мобилне уређаје не приказује све пристигле коментаре. То је објективни разлог што одобравање коментара, понекад, касни. (О субјективним, тј. о стању техничко-људских ресурса не бих – јер „људи трпе, а жене наричу“.)

    ПС. Наравно, Ви можете да изаберете и могућност да Вас „мрзи“ Вордпрес или ми лично из Стања ствари (или да смо сви заједно у уроти противу Вас).

    11
  10. @Stanje stvari

    Naprotiv, osecam da me gotivite :)))) Ono je trebalo da bude duhovito, ali ‘aj’ sad…

    5
    1

Оставите коментар