Осећао је врло добро Димитрије Богдановић не постоје интелектуалци да би нешто знали, него постоје да би у оним тренуцима када се решава судбина народа нешто били

Мило Ломпар (Фото: mitropolija.com)

Текст овог чланка настао је као транскрипт излагања Мила Ломпара на трибини која је уприличена поводом седмог издања „Књиге о Косову“ Димитрија Богдановића. Трибина је одржана у Амфитеатру „Георгије Острогроски“ Филозофског факултета у Београду, 5. децембра. Поред професора Ломпара, говорили су протојереј Милорад Средојевић и професори Слободан Антонић и Милош Ковић. Текст излагања смо настојали да предочимо што је верније могуће уз изостављање, на једном или два места, очитог понављања.

Као академски образовани човек, правник, Димитрије Богдановић је у нашој култури превасходно остао упамћен као стручњак за средњовековну књижевност. Његова књига о поетици средњовековне књижевности је била, не само уџбеник, него у неком смислу и завршни свод у разумевању једне дуге књижевности и њеног значаја у нас.

Но, оно што је у тој његовој посвећености литератури било занимљиво јесте да упркос знатним научним потенцијалима његовог времена међу професорима историје као и знатним резултатима у другим духовним областима ипак је један проучавалац књижевности одлучно посегао у дневну материју 1985. године и привукао на себе громове политичког нерасположења у том времену. То је чињеница која говори да је проучавање књижевности у много чему било слободније и под мањим степеном контроле па је у неком смислу могло да дозволи једну врсту неосећања самога притиска једног прилично репресивног друштвеног апарата.

То Димитрију Богдановићу није било први пут. Он је, заједно са другим великим професором српске средњовековне књижевности Ђорђем Трифуновићем, приредио једно издање „Србљака“ у Српској књижевној задрузи[1]. И оно је било такође предмет великих идеолошких дискриминација негде око 1973. године. У неком смислу је то издање црквене поезије на неки начин изложило Димитрија Богдановића и Ђорђа Трифуновића једној врсти нерасположења политичког, јер се мисао о средњем веку и литература средњовековна у нас под снажним утицајем просветитељске парадигме и нарочито њене левичарске артикулације која је била кристализована у рецимо схватањима Јована Скерлића, читава та средњовековна духовност отписивала као један облик писмености а не уметности. Утолико су проучаваоци књижевности, а нарочито Димитрије Богдановић, говорили о уметности средњовековне књижевности. Да то није ни писменост и да то није ни нека врста историјског документа – или да није само то – него је то једна врста уметничких, артикулисаних доживљаја света. И они су враћали тај доживљај света у један наглашено идеолошки нетолерантан, марксистички надахнут и дискриминаторни контекст.

Тако да ми ако погледамо проучавање књижевности средњег века у нас и упоредимо га са проучавањем средњовековне књижевности код Бугара односно Руса, суочавамо се са великим парадоксом да су ти идеолошки системи совјетског модела код Бугара и Руса били, ипак, пријемчивији за проучавање средњовековне књижевности и духа о чему сведоче велика имена руске науке као што су Лихачов[2], Аверинцев[3], Бичков[4] , а да су код нас у наизглед толерантнијем облику комунистичког поретка мере контроле и цензуре биле веће.

То делује парадоксално. Али то показује да нису идеолошке кочнице једног времена у исто време најснажније кочнице у сваком његовом тренутку. То значи да је југословенски комунизам имао различите облике притиска и да је један од тих притисака свакако био везан за оно што је било везано за средњовековну књижевност која је враћала један дух унутар кога је питање о Косову било централно питање.

И то је нешто што је Димитрије Богдановић морао осећати и када се бавио српским средњовековним писцима и када се бавио библијским историзмом српске средњовековне књижевности и њеним есхатолошким садржајима, и када је кружно доживљавао време у једном времену које је себе доживљавало искључиво прогресистички и као кретање од бољем ка најбољем.

Када је он дакле био на неки начин постао мета једне врсте идеолошке одмазде око 1975. године у вези са Србљаком ствари су се још увек чиниле чврстима да би арнаутска побуна 1981. године показала да почиње да подрхтава тле под ногама титоистичке Југославије. Та побуна није била ничим мотивисана, никаквих спољних притисака на албанску националну мањину није било, власт у покрајини Косово и Метохија је припадала албанској идеолошкој номенклатури и та побуна је у ствари значила да се један национални покрет Албанаца премешта из једне фазе у другу фазу, односно тражи да се институционализује унутар републичког а не унутар покрајинског друштвеног модела да би се на крају тог процеса појавио и захтев за државом. То је било у време када је сама комунистичка Југославија почињала да се дезинтегрише што је било структурно у њу уграђено али је у исто време било време када многи интелектуалци нису желели да виде оно што је долазило. И заклањали су се било својим еснафским обавезама, било једном врстом опортунизма, било једном врстом презира свакодневице упрвши поглед ка вечности својих научних резултата.

Димитрије Богдановић је – познат иначе у круговима светске науке о средњем веку једном лепом крилатицом „српски Јован Златоусти“ јер је био изванредан беседник – одлучио да [ступи? – прим. М.М.] у ту стварност која је била натопљена дубоком патњом Срба на Косову и Метохији и једним општим осећањем безнађа које се ширило услед тога што је јавни говор који је био контролисан али релативно разуђен све више разилазио од саме стварности на коју се односио. То што сте могли читати у новинама више није имало никакве везе са оним што сте виђали у аутобусима, на улицама, то што сте могли гледати на телевизији више није имало никакве везе са оним чему сте присуствовали на оваквим разговорима који су тад били на различитим местима организовани. И та врста разлике се могла осећати готово у ваздуху. Рецимо, разговори који су некад вођени на теолошке теме између тадашњих јеромонаха Амфилохија и Атанасија и Николе Милошевића о Достојевском су пунили сале и трајали су сатима а да би испод тог разговора о литератури или о Кирилову и Ставрогину[5]  текао један дубљи разговор о самој свакидашњици у коју су они који су слушали та предавања улазили.

Димитрије Богдановић је загребао дубље и он је написао књигу која је одјекнула као бомба. Одјекнула је као бомба зато што је на један одмерен али прецизан начин нагласила главну парадигму у нашем двадесетовековном разумевању косовске драме – а то је била левичарска парадигма. Он је у својој књизи благо али ипак јасно указао на далекосежну  мањкавост схватања Димитрија Туцовића која су у много чему била канонизована схватања српске левице у дугом њеном трајању. То је нешто што је изазвало идеолошку нелагодност јер је подстицало на преиспитивање великог левичарског засада у нашој косовској драми. Та чињеница је на неки начин деловала узнемирујуће као што је деловало узнемирујуће и његово прецизно, по турским дефтерима, показивање промене структуре становништва на Косову и Метохији из једног у други век.

Одговор који је ова његова књига изазвала могао би се упоредити са одговорима које су изазвале неке друге расправе, на пример расправе поводом књига Николе Милошевића „Достојевски као мислилац“ које су по први пут питање лењинизма изнеле у нашу јавност – такође су имале јако велико зрачење – само је оно било на другој основи, али је Димитрије Богдановић био у срцу ствари зато што се косовска традиција појављивала у једном окружењу на које наше разумевање није било навикло.

Јер, у једној расправи, која се водила 1961. године Марко Ристић[6] је поставио, изнервиран једном врстом средњовековне традиције, питање „шта је уопште то косовско опредељење?“ и онда је Зоран Мишић написао један понесен, поетски, леп текст да покаже да косовско опредељење постоји и да оно има свој еманципаторски садржај. Дакле, та расправа о Косову траје из поколења у поколење, и то управо у интелектуалном смислу а не само у практичном смислу – у смислу односа воља и моћи – него у интелектуалном смислу и Богдановићева књига је нагласила тај интелектуални моменат косовскога предања које има своје различите слојеве.

Можемо у неком смислу рећи да ова његова књига и данас делује субверзивно као што је деловала и онда, што значи да се нешто у нашем времену, које се наизглед потпуно разликује од времена у ком се она појавила, понавља са готово законитом правилношћу. Опет један тупи однос према стварности, опет једна врста неразумевања онога што се мора и једна врста невољности да се надиђе хоризонт непосредних и често сасвим практичних потреба. То значи да ова књига и данас делује субверзивно јер она враћа централну мисао косовске традиције у нашу свест.

То је мисао о подвигу. Увек се, злонамерно, тумачи косовско опредељење као слављење пораза. Често се говори да у једном вулгаризаторском смислу да српска традиција ту слави пораз. Па се онда, да би се то некако прекомпоновало говори и о томе да је Његош ту традицију запечатио једном врстом позива на другу крајност одговора који је подразумевао обилићевско начело у кривотвореном смислу. А сама косовска традиција и косовско опредељење подразумева оба момента који су спрегнути у Лазаревом избору. Увек треба нагласити да Лазар се опредељује за Царство небеско зато што у земаљској победи која му се нуди нема небескога смисла. Али, определивши се за Царство небеско, Лазар у исто време одлази у битку. Дакле, косовско опредељење није никакво пасивно, фаталистичко прихватање неминовности него активни одговор на оне изазове које неминовност упућује људској слободи. И у том смислу унутар Лазаревог одласка у битку постоји обилићевски моменат – а то је подвиг. Онај моменат којим се обилићевски моменат уграђује у лазаревско опредељење јесте моменат подвига.

Према томе, сећајући се кроз дуге векове турскога ропства косовске традиције кроз глас народног певача, кроз записе средњовековних дијака, Срби су се у извесном смислу сећали подвига.

Димитрије Богдановић као проучавалац литературе је осећао ритам подвига у њиховом понављању библијских формула, у њиховом поверењу у библијски историзам и у њиховом поверењу и поуздању у есхатолошко разрешење своје судбине. И осећајући то, као и многи проучавалац књижевности, он је у једном тренутку схватио да стварност од њега тражи подвиг какав припада интелектуалцу.

А то је да сведочи оно што зна. Јер, осећао је врло добро Димитрије Богдановић – и то је оно субверзивно што стиже из његове књиге у наше време – не постоје интелектуалци да би нешто знали, него постоје да би у оним тренуцима када се решава судбина народа нешто били.

Ако су били, они онда заувек јесу. Као што је то био Димитрије Богдановић.

Приредио и напомене написао: Милош Милојевић

Прочитајте још

• Мило Ломпар: На путу промене јавне свести
• Мило Ломпар: Апел показао да није могуће да се Косово и Метохија шаптом препусте
• Мило Ломпар: Промена свести као подлога за одлуке у вези са Косовом и Метохијом
• Мило Ломпар: О промени свести

[1] Три тома Србљака –  службе, канони, акатисти су приредили Ђорђе Трифуновић и Димитрије Богдановић (превод) а илустрације је одабрао историчар уметности Сретен Петковић. Срвљај је издала у библиотеци „Стара српска књижевност“ Српска књижевна задруга 1970. године. Он обухвта упоредну фонетску транскрипцију српскословенског текста и превод на савремени српски језик.

[2] Дмитри Лихачов (1906–1999) је био руски медиевалиста и лингвиста. Лихачовљев опус о руском средњовековном духовном и надасве књижевном наслеђу је огроман. Нека његова дела преведена су и на српски језик: Текстологија: кратак оглед (превела Љубица Штављанин-Ђорђевић, Научна књига, Београд 1966), Поетика старе руске књижевности (превео Димитрије Богдановић, СКЗ, Београд 1972), Човек у књижевности старе Русије (превео Андриј Лаврик, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Нови Сад–Сремски Карловци, 2017).

[3] Сергеј Сергејевич Аверинцев (1937–2004) је био руски проучавалац књижевности и слависта. На српски језик преведена су његова дела: Поетика рановизантијске књижевности (превели Драгољуб Недељковић, Марија Момчиловић, СКЗ, Београд 1982), Преглед византијске филозофије (превод Илија Марић, Плато, Београд 1996),  Византијска филозофија (превод Вера Јанићијевић, Д. Џамбић, Београд 2008), Симболика раног средњег века: прилог дефиницији проблема (превео Миленко Панић, Богословско друштво Отачник, Београд 2009),

[4] Виктор Васиљевич Бичков (рођен 1942), руски теоретичар уметности, проучавалац естетике, историје уметности и историје културе Византије, средњовековне Русије и истраживач руске религијске естетике у 20. веку. На српски језик преведене су његове књиге: Кратка историја византијске естетике (превод Наташе Пољак, Службени гласник, Београд 2012), Византијска естетика: теоријски проблеми (превод Димитрије М. Калезић, Просвета, Београд 1991)., Естетика отаца цркве – апологете – блажени Августин (превод Радислава Маројевића, Службени гласник, Београд 2010).

[5] Ликови из романа „Зли дуси“.

[6] Марко Ристић (1902–1984), југословенски и српски песник, надреалиста.

Categories: Аз и буки

Tags: Димитрије Богдановић, КиМ, Књига о Косову, Мило Ломпар, Милош Милојевић