Мило Ломпар: Промена свести као подлога за одлуке у вези са Косовом и Метохијом

На једној страни се налазе председник Србије и његови другосрбијански критичари, који га подржавају у свакој ствари у вези са Косовом и Метохијом, као што га и подстичу да убрза своје кретање, а на другој страни су – магарци и морони: ако ствари тако стоје, зар је грађанину покорном тешко да одабере страну

Мило Ломпар

У свакој расправи постоје видљиви садржаји исказа које износе различити учесници и, истовремено, посредни показатељи истинског циља који учесници имају на уму.

Понекад се осведочимо у извесну сразмеру: колико се видљиви садржаји исказа разилазе, било да је то условљено личним несимпатијама, било да је такав распоред потребан на јавној позорници, толико се посредни показатељи подударају унутар истоветног циља наизглед супротстављених учесника расправе.

Не може се казати да унутрашњи дијалог о политичком решењу за Косово и Метохију, на који је у сред лета 2017. године позвао председник Србије, крај свих привидних несагласности одабраних учесника, није изнедрио и дубинска места сагласности.

Тако је председник Србије, образлажући свој прелет са националног на супротни политички пол, лево-либерални, као прелет од уличне табле са именом Ратка Младића коју је пред свима лепио по зградама до споменика Зорану Ђинђићу који се подиже на његову иницијативу, недавно закључио – 31. јула 2017. године – да се само магарци не мењају.

То би значило да они који су остали у националној опозицији, као политичкој оријентацији коју је он деценијама наводно заступао а суштински компромитовао, нису ништа друго до магарци. Поживотињење политичких противника, као проверени демагошки и медијски метод, појавило се у говору иницијатора унутрашњег дијалога о Косову и Метохији. Тај дијалог је замишљен као привидан: са магарцима треба разговарати као да су нешто друго, премда сви знамо – а председник Србије је овлашћен да саопшти – да су они ипак и само магарци.

Корифеј невладине и грађанске интелигенције у нас, хероина уличних и студентских протеста деведесетих, потоњи амбасадор у Мексику, недавно је – 2. августа 2017. године – јавно устврдила да је председник Србије бољи од националистичких морона. Бити бољи – за њу – значи бити политички ближе њој.

Извор: Факти

Није нимало погрешила зато што председник Србије спроводи узорну другосрбијанску политику: са посебним учинком када је реч о Косову и Метохији.

Она је – још у време Бриселског споразума 2013. године – у њему назрела Де Гола: ко ли је он сад – после свега што је од тада учинио – у њеној визији?

Размишља ли она – макар тајно – о предлогу за Нобелову награду?

То нам је за сада остало скривено, док су његови опоненти – са националног пола политичког спектра – оцењени као морони. То значи да су они глупаци, имбецили, слабоумници, душевно заостале особе. Премда се оцена складно допуњава са својством магараца које им је запало, она уноси нијансу: не доделивши им животињску идентификацију, она утврђује њихову неотклоњиву менталну мањкавост.

То – у коначној анализи – доводи до слутње о извесној сродности, јер се и магарац каткад уме представити не само као тврдоглав него и као неразборит.

Како водити дијалог – спољашњи или унутрашњи – са ментално мањкавим особама?

На једној страни се, дакле, налазе председник Србије и његови другосрбијански критичари, који га подржавају у свакој ствари у вези са Косовом и Метохијом, као што га и подстичу да убрза своје кретање, а на другој страни су – магарци и морони: ако ствари тако стоје, зар је грађанину покорном тешко да одабере страну?

Свој допринос жигосању опозиције недавно је – у Недељнику од 17. августа 2017. године – понудио и новоизабрани председник Олимпијског комитета. Образложивши своје опредељивање за политику председника Србије, он је поентирао: „а ко ће то боље да ради од Вучића? Један део опозиције ми личи на ʼБич бојсеʼ, а други део на изгубљене и тужне Амише.“

Извор: Недељник

Премда их није анимализовао и одредио као ментално заостале особе, он их је обезвредио као целокупну опозицију и додатно цивилизацијски ситуирао. Како национално оријентисани опозиционари, односно магарци и морони, не могу бити представљени у америчкој музичкој групи „Бич бојси“, онда њима води одредница о изгубљеним и тужним Амишима. Они нису само магарци и морони него су – изгубљени у времену попут Амиша. Али, зашто су одређени као тужни?

Како Амиши нису нужно тужни, онда је овај придев само израз топлог људског саосећања председника Олимпијског комитета према људима који су тврдоглави као магарци и непаметни као морони.

Он није правичан као председник Србије нити је строг као другосрбијанска перјаница него је – емотиван. Он се са извесним сажаљењем налази насупрот свима њима, као председник Олимпијског комитета који свој дуг према председнику Србије претвара у дужност једног гордог служења.

Шта, дакле, спаја ове магарце са моронима и са Амишима?

То нам показује одлука председника Олимпијског комитета да српски спортисти морају остати на постољу чак и када су на њему спортисти косовске (непризнате) државе. Таква ситуација још није настала, али „ако се то деси… у духу олимпизма, правде, идеје спорта – не сме ниједан српски спортиста да одлази са постоља. То нам МОК никада не би опростио.“

Када су хрватски кошаркаши, предвођени онима које је раније тренирао наш кошаркашки тренер и садашњи председник Олимпијског комитета, без икаквог разлога, било спортског било општег, напустили постоље 1995. године, док су југословенски кошаркаши примали златне медаље, онда је то – вели наш поносни носилац бакље олимпизма – била „грешка Хрвата“.

Само – грешка? Никаква издаја духа олимпизма, правде, идеје спорта? Само – Хрвата? Никакви Амиши не падају на памет? И – да ли им је МОК опростио?

Извор: Блиц

Одакле долази оваква благонаклоност према једном неспортском гесту од пре двадесет и две година и оваква нетрпељивост према данашњој националној опозицији? Зар председник Олимпијског комитета сме да овако дискриминише људе који навијају за српске спортисте? Зар он сме да сели политичко неслагање у спортско подручје? Кад то чини, зар није логично да му на спортској приредби јавно звижде сви који се препознају у његовим речима о тужним и изгубљеним Амишима? Јер, они не звижде српском спортском представнику него политичком слуги. Зар српске спортисте подржавају само они који су политички за њега и његовог председника?

Да ли је то у духу олимпизма, правде и идеје спорта?

Но, овако систематска дискриминација опозиционог мишљења и понашања има своју реторику и драматургију у нашој јавности: прво је академик САНУ плашио јавност ратом за Косово и Метохију, потом је председник САНУ – у интервјуу који је дао тако што га није дао – устврдио како у име деце нема никакве борбе (рата) око Косова и Метохије, да би сада председник Олимпијског комитета подигао лествицу непротивљења, јер је забранио и симболичко показивање како смо против државног признавања Косова и Метохије.

Непрестаним померањем садржаја у размаку од неколико недеља одвија се промена свести као подлога за одлуке власти у вези са Косовом и Метохијом. Овај процес је праћен систематским обезвређивањем оних који се томе противе: магарци, па морони, па Амиши – тужни и изгубљени. То су паралелни процеси у континуелним настојањима да се промени наша јавна свест.

Али, у самом интервјуу председника Олимпијског комитета има и лепших места, попут описивања реакција које су пратиле приступну академску беседу садашњег председника САНУ: „На његовој приступној беседи у САНУ сви смо плакали.“ Сцена је пластично приказана: он чита – они плачу.

То нас је сетило стиха Тина Ујевића: „плачимо, плачимо у тишиниˮ. А зашто плачу?

Зато што је „богатство Академије кад имамо медицинаре који овако пишу.“ Плакали су, дакле, због лепоте казивања. То буди асоцијацију на још један Ујевићев стих из исте песме: „умрећу ноћас од лепоте“.

Зар то није нов путоказ: не можемо и не смемо плакати (умрети) због Косова и Метохије, али можемо плакати (умрети) због лепоте? Зар то није напредак?

Наслов и опрема: Стање ствари

(Факти, 21. 8. 2017)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, ,

2 replies

  1. Као тужни амиш, магарац и морон, сведочим и исповедам самим тим што читам, поштујем и живим ставове господина Мила Ломпара, што нисам дух самопорицања, већ дух заветни, предачки и животворни, дакле, сведочим и исповедам наказну, опогањену ИЗДАЈУ и КУКАВНОСТ комуњарске копилади – вучића, пешићеве, костића, маљковића, којима ниже СКОТА стоје на лествици ТВОРЕВИНЕ…Брлог који су свиње усвињиле ријући забрњиченом њушком јер им није дато да главе могу подићи и у Небо погледати, тај брлог се и вучићу, и пешићевој, костићу и маљковићу, већма високо и недохватно чини, никад га досегнути неће…Дочепаће се какве содомске басне са гоморским наравоученијем која ће их сведочити и исповедати као оне што ниже скотства леже…Тужни амиши, морони и магарци, као баснописци и сведоци, и даље ће Духом Заветним Заветну Свест чувати…

    Liked by 1 person

  2. Ако будемо ратовали – нестаћемо! То је теза наших ”реалиста”, лажних душебрижника и кукумавки! Веле: ”Србија нема више деце, тј. омладине која може и сме да гине”. 
     А кад их је па имала? Колико ја знам, никада ми нисмо били Кинези (што се тиче бројности), већ смо вазда били малобројни, на ивици физичког опстанка.
     Друго нешто је у питању.  Шта је живот на земљи без достојанства, да ли је ропство уопште вредно живота? На жалост, то је било вечито питање српског бивствовања и целокупне историје.
    На нашу несрећу и велику срамоту, данас смо не само на ивици физичког одумирања, већ и оног далеко важнијег, моралног и духовног! Ово друго претходи оном првом.
    Да ли је Србија имала деце ”на претек” 1389 год., или можда у свим оним силним пострадањима под ћесарском заставом, кад је славонско-подунавски полк остављао кости широм Европе? Можда нас је било на претек, кад се Карађорђе дигао на устанак 1804 год., или у тзв. ратовима за ослобођење и уједињење, крајем XIX и током читавог XX века!?
    Шта то уопште значи – ”деце на претек”? Да ли мајке рађају више деце, да би нека од њих ”могла”, тј. ”требало” да изгину?
     Нема одвратније и погрешније изреке од оне, која каже да ”понизну главу сабља не сече” (а то нам управо сада ”академици” и политичари препоручују!). Лично мислим да је та, назови, пословица подметнута српском народу. Да ли је народ који тако ”размишља” могао да породи једног кнеза Лазара, или Карађорђа?
     Упркос саветима и препорукама дотичних душебрижника, ”понизну главу” сабља итекако сече!
    Да се  не лажемо, на свету и у историји опстају само они који поседују узвишене моралне и духовне вредности, они који су спремни на бескомпромисну борбу и жртву. 
    Све остало је беспризорно и непримерено кукумавчење раслабљених и кукавица, у старту осуђених на лагано и срамотно умирање!
     
     
    П.С. Наравно да се нико нормалан не залаже за рат и изгибију. Међутим, ако се неко унапред одрекне употребе оружане силе у решавању својих кључних националних и егзистенцијалних питања, тиме ће само охрабрити своје непријатеље, који се никако неће умилостивити, већ ће напротив постати још бескруполознији у својим нечасним намерама и захтевима!
     
     

    Liked by 1 person

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s