Ознаке

, , ,

Литература је, каже Кудимова, „хијерархијска, попут армије“, и она не може бити посао као сваки други. Стваралаштво је „баланс између тајног и рационалног“, и оно „најлепше у човеку“, а то не може бити на продају. Због опадања критеријума, књижевност је данас постала аматерска и оријантисана искључиво као спољашњем успеху. А она би морала да буде нека врста монаштва, које поред учења и рада подразумева усамљеност и високу меру усредређености

Марина Кудимова (Фото: Евг. Федоровского)

Често се говори како је руске култура литературоцентрична, при чему се најчешће имају у виду велики руски романи деветнаестог века, или евентуално Чеховљеве приповетке и драме.

Ипак, руска култура  се не може замислити без њене поезије, јер би се онда морала замислити без Ломоносова и Пушкина. Али ни без специфичне културе поезије – њеног писања, говорења и памћења.

Вредност писања поезије потврђена је њеним говорењем, које је заправо извођење, један изузетан сплет рецитовања, сценског израза и певања; исто тако, поезија је једна уникатна меморија целокупне руске културе, и једно од најважнијих средстава руског образовања и васпитања.

Рус би био мање Рус без поезије него без Толстоја и Достојевског. Можда је то због тога што је у њој најочигледније порекло руске књижевности у, како је то приметио ирански имам Реза Давари Аркадани, у светогорском, аскетском и исихастичком „Добротољубљу“. Оно најплеменитије из руске културе има своје порекло не у институцијама ромејске цивилизације као таквим, нити у паганском словенском или скитском наслеђу, него у аскетској  култури и философији исихазма, која не укидајући је, преосмишљава и преображава сваку световну културу, и свако људско стваралаштво уопште.

Идеје песникиње и прозне списатељице Марине Кудимове (1953) дубоко припадају и на дубок начин осмишљавају ову руску културу поезије.

За њу је литература „свет идеја“, а руска поезија „крајње мисаона“, у чему је и њена највећа вредност – истински оригиналан, Пушкиновим речима, може бити само онај „који мисли“.

Та „мисао“ наравно није апстракција, него логос, утемељен на, речима Ивана Иљина, „истинитој реалности“.

Због тога је Марина Кудимова прилично неповерљива према слободном стиху (верлибру), јер он не носи суштинску „тајну поезије“: његова привидна слобода заправо води у произвољност, док се до „идеје“ стиже само поштујући одређена „ограничења“.

То „ограничење“ у поезији представља ритам, он даје целовитост и снагу песми, и владање ритмом је мерило песничког мајсторства. Песме јаког ритма су лако памтљиве, а то је такође особина велике поезије. Тек тако поезија може да буде концентрат језика, који је богатство и истинско чудо.

Кудимова стога сматра да је сваком песнику потребан учитељ, сваки „Данте мора да има свог Вергилија“. Криза савремене руске поезије, како сматра ова ауторка, и произлази из рушења овог система „учитељ-ученик“.

Литература је, каже Кудимова, „хијерархијска, попут армије“, и она не може бити посао као сваки други. Стваралаштво је „баланс између тајног и рационалног“, и оно „најлепше у човеку“, а то не може бити на продају.

Због опадања критеријума, књижевност је данас постала аматерска и оријентисана искључиво као спољашњем успеху. А она би морала да буде нека врста монаштва, које поред учења и рада подразумева усамљеност и високу меру усредсређености.

Главни непријатељ уметности је постала информација. Док уметност почива на имагинацији и катарзи, примат информација укида катарзу док имагинацију своди на пуку лаж, измишљотину, средство манипулације. Књижевност је на неку начин расточена овим приматом информације над имагинацијом, доживљајем и катарзом.

Управо због тога у први план долази представљање оног најнижег, што води „анихилацији човека“. Књижевно дело није независно од свог ствараоца и његовог духовног и душевног стања, већ је резултат деловања човекове душе, а ако она није формирана (кроз поменуту песничку али и личну – што се не може раздвојити – аскезу), писцу је боље да не седа за писаћи сто. Наравно да класична руска литература није сликала само идеалног човека, напротив – њени најинтересантнији ликови су често негативни, али она је у основи била хуманистички настројена, тако да „оправдава човека – пред собом, пред Богом и пред светом“.

Најлепше што постоји у човеку – сачувано је управо у књигама, и литература је попут неке велике паучине, мреже пре Интернета, која благотворно повезује цео свет – истинско чудо и велико цивилизацијско достигнуће.

А да би се то очувало, писац мора поново почети да верује у „бескорисност“ писања, и да он пред читаоце не излази са наградама, него својим књигама, које су његов једини одговор.

Судбина човека је дакле, за Марину Кудимову, суштински повезана са судбином његовог стваралаштва, његове способности да и даље „пева“, и његове речи, говора и писања које и јесу оно што га одваја од животиње.

Повратак вере у вредност речи, па тиме и вредност поезије, значило би и повратак вере у човека, не као малог окрутног бога на земљи, него стваралачке личности одговорне за свет и његово приношење у вечност.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ

Advertisements