Милош Милојевић: Промоција новог издања „Књиге о Косову“ Димитрија Богдановића

Удружење студената историје „Острогорски“ одржало је у Амфитеатру Филозофског факултета „Геогргије Острогорски“, 5. децембра, промоцију новог издања „Књиге о Косову“ Димитрија Богдановића

Димитрије Богдановић (Фото: Википедија)

Уводничар који се обратио гостима у име удружења „Острогорски“ најавио је да ће настојати да ова трибина буде прва у циклусу трибина под називом „Косово од Голготе до Васкрсења“. О књизи покојног историчара књижевности, богослова, великог историчара старе српске књижевности и духовности говорили су јереј Милорад Средојевић, професори Филозофског факултета у Београду Милош Ковић и Слободан Антонић и професор Филолошког факултета у Београду Мило Ломпар.

У име издавача први је говорио јереј др Милорад Средојевић који је био и модератор трибине. Он је указао како је библиотека „Свечаник“ објавила десетак књига о Косову и да је стога разумљиво да се определила и за објављивање једне овакве дводелне књиге – први део је „Књига о Косову“ а други „Разговори о Косову“ где су сабрани полемички одговори, новински написи и интервјуи Димитрија Богдановића настали поводом харанге која се повела против ове књиге.

Према речима оца Милорада, Богдановић, који је у академској јавности пре свега био познат као књижевни историчар, одлучио је да се прихвати задатка који нико раније није извео – да напише једну господствену, одмерену и одважну књигу о Косову. Отац Милорад је указао да је сасвим разумљиво да се „Свечаник“ подухватио посла објављивања новог издања књиге с обзиром да је, између осталог, Богдановић био примеран ученик оца Јустина Поповића.

Фото: Промо

Отац Милорад је подсетио како је осамдесетих година прошлог века као студент имао то задовољство да слуша надахнуте беседе, трибине и разговоре људи попут Димитрија Богдановића, Атанасија (Јевтића), Николе Милошевића и других академских угледника који су у ондашњем друштву отварали неке кључне теме.

Он је навео како се Димитрије Богдановић осмелио да у сусрету са „једном отвореном раном“ нашег народа проговори на један частан, господствен и одважан начин. Указао је како је био свестан ризика који носи писање једне овакве књиге. „Сама књига дочекана је на нож и одједанпут су кренули напади са свих страна“, подсетио је отац Милорад. Медијска харанга против ове књиге била је застрашујућа. Штавише, иако је књига написана 1983. године Димитрије Богдановић до 1985. није успевао да пронађе издавача који би се подухватио њеног објављивања! Отац Милорад је рекао како је постојала замисао да се и текстови објављени током харанге уврсте у ову књигу, међутим, то је остављено за неко будуће реиздање.

Димитрије Богдановић је одважно и трпељиво подносио ову хајку, навео је о. Милорад. „Он је испунио свој задатак не постидевши свога учитеља Јустина Поповића.“ Подсетио је и на друге драгоцене књиге о Косову и Метохији које су се појавиле после „Књиге о Косову“ Димитрија Богдановића. „Кад се све сабере и одузме ово није ништа више него једна књига рана, уздаха, ожиљака. Косовска рана је вишевековна наша рана, рана која не зараста“, закључио је своје излагање отац Милорад додавши да нам је „дужност да урадимо како можемо, колико можемо, тако као што је урадио Димитрије Богдановић“.

Професор Слободан Антонић, је на почетку свог излагања исказао задовољство што може да говори о Косову и Метохији на Филозофском факултету у Београду и о књизи аутора који је био предавач Филозофског факултета.

И професор Антонић је указао како је ова књига и у време свог првог издања (ово је седмо) оставила велики траг и била мета многобројних напада. „Многи су је нападали – углавном је то било у официјелним медијима – а многи су је и хвалили и бранили али је то тада још увек било више у пола гласа“, рекао је Антонић.

Слободан Антонић (Фото: Медија центар)

Антонић је у свом излагању настојао да укаже по чему је, по његовом гледишту, ова књига важна. „Књига о Косову“ је према његовом казивању оставила снажан утицај по свом објављивању на његову генерацију која је у то време интелектуално сазревала. „То је књига која је говорила о осамсто година историје Срба на Косову“, рекао је Антонић, „али истовремено је то казивање било поткрепљено обиљем историјских извора“. „Била је то озбиљна и уздржана књига без икаквог националистичког набоја“, рекао је Антонић, иако је касније нападана као књига која је перјаница српског национализма и као она која представља књигу раздора између Срба и Албанаца.

Антонић је указао да су у овој књизи употребљене неке синтагме које су проказане као националистичке – „геноцид над Србима“ и „колонизација Албанаца“. Била је то једна жестока и озбиљна критика политике Комунистичке партије Југославије према југу Србије, изречена одмереним тоном.

Богдановић, како је рекао Антонић, био је нападан као „некомпетентан“ да се бави овом темом. Уистину, он није био по професији историчар, завршио је Богословски и Правни факултет, бавио се истраживањем српског средњовековног књижевног наслеђа, преводио је старе српске повеље, светоотачке списе о чему је и зналачки писао. „Али ту је била и једна доза храбрости да се обради читав један огроман период од осамсто година“, подвукао је Антонић, „а нема озбиљне науке без великих амбиција. То се показало и код ове књиге“. Ова књига остала је „до дан-данас жива“, за разлику од највећег дела продукције хуманистичких наука из 70–их и 80–их година прошлог века.

„Када њу читате имате утисак да читате једну повест о пропасти Срба на Косову“, навео је Антонић илуструјући то недвосмисленим демографским опадањем српског народа на овој територији. „Када њу читате видите неуспех интеграције албанског становништва пре свега у југословенско друштво и стална настојања да се направи сецесија албанског дела Косова или албанског Косова“, истакао је професор Антонић. Та настојања су и данас жива и зато је, по Антонићевој процени, ова књига и данас жива.

Антонић је проценио да се оно што је Богдановићева књига учинила на фактографској равни може допунити и увидима о ономе што ми данас видимо и доживљавамо. У недавно објављеној књизи „Смрт на Косову“ покушана је једна деконструкција тзв. косовског мита. Антонић је разјаснио да сама синтагма „косовски мит“ представља једну врсту манипулације – „када се каже мит мисли се најчешће на нешто што је неистинито, лажно, на неку причу“. „Другачији назив за то јесте ‘косовски завет’“, рекао је Антонић.

Он је разјаснио да је амерички социолог Парсонс у настојању да одговори на такозвану „Хобсову недоумицу“ – ако је „човек човеку вук“ како је онда друштво у коме је највећи део интеракција добровољан и ненасилан могуће – рекао да „тржиште није оно што прави друштво, већ је оно што прави друштво систем вредности, нормативни систем“. Антонић је разлучио како у друштвима постоје вредности различитог нивоа, од оних нижих до највиших вредности, распоређених као на некаквој скали. „Када је реч о косовском завету или косовском миту он садржи један део тих највиших вредности који омогућава да наше, српско друштво, има свој идентитет и да ми као народ имамо свој идентитет. И у том смислу напад на ту врсту језгра нашег система вредности јесте нешто што заиста погађа“, подвукао је Антонић.

Према његовом суду у језгру косовског завета није некаква измишљена прича него приповест која има одређен и јасан нормативни садржај. „Тај нормативни садржај јесте оно што се преноси са колена на колено и оно што чини наш идентитет и идентитет нашег друштва“, навео је Антонић. Он је у даљем току излагања настојао да рашчини оно што види као кључне нормативне саставнице косовског завета.

Према Антонићевом суду један део одговора на питање како су Срби, као народ, успели да преживе векове турског ропства може се и мора пронаћи у косовском завету.

Прво што је Антонић истакао као компоненту косовског завета јесте „да постоје неке вредности које су изван свакодневног материјалног а да бисте знали те суштинске, највише вредности“ морате да одговорите на питање да ли сте спремни да се за то жртвујете. „Постоје неке ствари које су изван нашег свакодневног, материјалног живота и то је једна важна порука“, рекао је Антонић.

„Друга важна порука јесте да се треба сачувати у оном идентитету у коме јесмо“, подвукао је Антонић и указао да је косовски завет позив да очувамо тај идентитет. „Тај завет да останемо оно што јесмо јесте оно што се управо налази у косовском миту“.

Треће што је Антонић истакао као кључно за косовско опредељење јесте „отпор, и чак отпор малог човека који некада даје велике резултате“. „У Косовској бици убијен је врховни командант непријатељске војске. То је као да је рецимо у Другом светском рату неки подофицир убио Адолфа Хитлера или 1999. године исто тако обичан подофицир убио рецимо Била Клинтона. Кажем подофицир зато што Милош Обилић није био никакав властелин, већ ситнији велможа. И управо он је направио тај подвиг“, објаснио је Антонић. Читав тај завет носи слојеве поруке о отпору. Тај завет није савез само између „различитих покољења – нагласио је Антонић – већ је то савез и са Богом. „У оквиру тог савеза ми смо преузели као народ одређене обавезе а ми се надамо и мислимо да је и Господ Бог преузео неке обавезе“, указао је Антонић.

Можете рећи, истакао је Антонић, да је то чиста митологија али мит је оно што омогућава разумевање света. „Митско – барем тако то објашњава Мирча Елијаде – оно што је свето, јесте управо проналажење смисла у ономе што се дешава. Када погледате оно што се дешава са српским народом заправо видите да то јесте народ који је усред историје, јесте народ који је у епицентру историје“, казао је Антонић. „Када размишљамо о нашем смислу у историји косовски мит и косовски завет јесу веома важни.“

„Читави ти слојеви размишљања, анализе, јесу нешто што почива на Књизи о Косову Димитрија Богдановића“, истакао је на крају свог излагања професор Антонић. „Свако од нас треба да врши своју дужност и мислим да се онда нећемо постидети ни Димитрија Богдановића, ни наших предака, ни завета о Косову“.

Професор Милош Ковић је на почетку свог говора рекао како је „веома срећан зато што су нас студенти Филозофског факултета коначно позвали да разговарамо о Косову“. Ковић је указао како није могао да верује да студенти Београдског универзитета немају шта да кажу о Косову и Метохији, „о најзначајнијој теми која се данас поставља пред нашу земљу и наше друштво у сваком смислу“.

Mилош Ковић (Фото: Јутјуб)

„Како почети ове наше трибине ако не ‘Књигом о Косову’ покојног професора Филозофског факултета Димитрија Богдановића“, рекао је Ковић. „Питање Косова постало је питање свих питања за Србе у 14. веку али 80–их година наше генерације су га изнова откриле“, навео је Ковић. Све је, указао је Ковић, покренуто марта 1981. године новом побуном косовских Албанаца на Косову која је била жешћа од оне из 1968. пошто су у њеном сламању морале да учествују и војска и полиција. Неколико месеци након тога спаљени су конаци Пећке патријаршије. То је, навео је Ковић, покренуло један метеж јавности. Дошло је до „Апела свештенства Епархије шабачко–ваљевске“, навео је Ковић. Он је потом набројао неколике књиге које су у том откривању косовског завета одиграле кључну улогу: „Од Косова до Јадовна“ тада јеромонаха а сада владике Атанасија (Јевтића), „Задужбине Косова“ на којој је радио и Димитрије Богдановић преводећи српске средњовековне повеље коју је објавила Епархија Рашко–призренска у којој је епископ био потоњи патријарх Павле и „Књига о Косову“ Димитрија Богдановића. Онда су се, према Ковићевим речима, појавиле још неке књиге које су одиграле улогу у буђењу српског народа и подстицању да се постави питање – шта се то догађа. „Све се то догађало неколико година пред пад Берлинског зида. Ми који смо живели у том времену сећамо се налета слободе и осећања ослобођења које је почело пре пада Берлинског зида“, истакао је Ковић.

Ковић је поново навео како ову књигу нико није у први мах хтео да објави. Штавише, иако је Богдановић већ тада био академик, нико није смео да му напише рецензију – „па ју је на крају написао сам“! У другом делу књиге, навео је Ковић, објављени су његови одговори на нападе које је дао новинским написима и интервјуима. Напади су кренули чим је књига објављена, и то у „Политици“, „Новостима“, „НИН“-у, „Комунисту, загребачкој штампи. Када је Богдановић покушао да одговори, никада му нису штампали два ауторска текста за „Политику“, један интервју за Радио Београд је скинут са програма а нису објављивани ни неки интервјуи. Он се – рекао је Ковић – у тим одговорима превасходно питао како је могуће да се њему не дозвољава да на нападе реагује а зато се у београдској дневној штампи објављују напади Скендера Ризаја и других припадника албанске комунистичке номенклатуре на Косову.

Ковић је подсетио да је у ово време према 133. члану Кривичног законика одређена затворска казна за деликт мишљења па је Богдановић ризиковао да буде затворен – што се уосталом у то време дешавало са бројним српским интелектуалцима у Босни и Херцеговини.

Ковић је навео како је Богдановић био истакнути стручњак за српску средњовековну књижевност који је годинама радио у Народној библиотеци Србије на ћирилским рукописима и постао је  надалеко познати стручњак за ћирилску палеографију. Други сегмент његовог рада била је историја старе српске књижевности. Он је, по Ковићевим речима, написао можда и најбољу историју старе српске књижевности – до тада су постојале сажета књига Павла Поповића о овој теми и „сјајна, неупоредива али у понечему импресионистичка“ књига Милана Кашанина. Богдановић се потом, као богослов (дипломирао 1956), појавио са својим преводом „Лествице“ светог Јована Лествичника и неколиким студијама о списима овог светитеља.

Ковић се послужио Волтеровим речима да објасни дотадашњи Богдановићев интелектуални ангажман: он је окопавао свој врт и неговао изузетне домете у једној ускостручној сфери мисаоног рада. Међутим, он није могао да остане нем у вези једног истовремено и древног и епохалног питања – Косова.

Према Ковићевим речима он је  – подстакнут побуном на Косову, паљевином Пећких конака и потоњим разобрученим насиљем против Срба који су уследили – изашао из нечега што је била његова академска област истраживања и подухватио се писања опште историје Косова од старих времена све до доба социјалистичке Југославије. Он се, уз чуђење је подсетио Ковић, није подухватио историје косовског завета за шта је можда био позванији – „од њега се очекивало да напише једну велику историју косовског опредељења“. „Како је тај завет тако дуго жив. Он је жив од светог Саве и светог Симеона, осам стотина година завета мења своје облике“, навео је Ковић. Некад ту идеју називамо „видовданском“, „видовданском етиком“, „косовским митом“, „заветом“. Иако та идеја мења облике, како је рекао Ковић, ова идеја опстајава и надахњује како Доментијана и патријарха Данила III па  све до Станислава Винавера, Исидоре Секулић, Мише Ђурића и Зорана Мишића. Међутим, наставио је Ковић, Богдановић се, иако позван да пише о овој теми, није прихватио ње већ је написао историју Косова и Метохије. „Он је први у српској и светској историографији ко је написао историју Косова и Метохије“, подвукао је Ковић.

Ковић је подсетио да је Богдановић већ тада примећивао како је, у западним круговима, албанска пропаганда већ тада остваривала снажнији утицај од академских издања.

„Тиме што се подухватио да напише историју Косова од антике до наших дана он није изневерио свој позив јер ако свој позив схватате као моралну обавезу […] а иза сваког метода стоји један морал […] онда је за Димитрија Богдановића било потпуно логично настављање његовог животног пута ово што је урадио и ступање у реалан живот које је подразумевало примање удараца. Он је те ударце примао и истрпео“, закључио је Ковић. Он је на крају закључио како је ова књига сачувала своју актуелност и у данашњем историјском тренутку. „Оно на шта нас упозорава Димитрије Богдановић – а то је да морамо да будемо спремни на суочавање са злом – а ако он оно што се догодило на Косову и Метохији од 1878. до 1912. сме да назове ‘геноцидним’ и ако он оно што се догађало са Србима од 1966/68. па до данашњих дана назове ‘геноцидним’ – он жели да нас упозори да не забадамо главе у песак него да се на један разуман начин суочимо са тим злом“. „Са чињеницом да неко хоће да уништи, истреби српски народ на територији Косова и Метохије и да тај неко у томе има подршку оних који мисле да је Бог са њима.“

Пре расправе последњи је о књизи говорио професор Мило Лоппар (видети посебно његово излагање). Ломпар је настојао да  – из више углова и уз посебну осетљивост према конфигурацији културних чињеница које су одређивале време када се књига појавила и наше време – протумачи на који начин је „Књига о Косову“ субверзивна.

Мило Ломпар (Фото: Медија центар)

Он је указао како је рад Димитрија Богдановића носио и раније једну дозу својеврсне културне субверзивности у тадашњем идеолошком окружењу. Наиме, он је на самом почетко 70–их година прошлог века, заједно са Ђорђем Трифуновићем, објавио издање Србљака, ту монументалну редакцију српске црквене поезије, што је „негде око 1973. године“ било „предмет великих идеолошких дискриминација“. Према Ломпаровом разумевању, Богдановић и Трифуновић су наглашавањем говора о „уметности средњовековне књижевностиишли противно преовлађујућој струји проучавања овог културног наслеђа и враћали су тај особени „доживљај света у један наглашено идеолошки нетолерантан, марксистички надахнут и дискриминаторни контекст“.

Богдановић је, међутим, како је нагласио Ломпар, ступио одлучно на јавну сцену када је тле титоистичке Југославије подрхтавало, када је настојао све већи расцеп између стварности и њеног медијско–идеолошког уобличавања, када је та стварност била „натопљена дубоком патњом Срба на Косову и Метохији и једним општим осећањем безнађа“ књигом која је „одјекнула као бомба“. „Одјекнула је као бомба зато што је на један одмерен али прецизан начин нагласила главну парадигму у нашем двадесетовековном разумевању косовске драме – а то је била левичарска парадигма”, потцртао је Ломпар.

Ломпар је указао да је одговор који је изазвала Богдановићева књига био специфичан – у време када су и неке друге књиге биле бурно и чак острашћено дочекиване – јер је косовску традицију сместио у средиште саморазумевања српске историје. Због тога је његова „Књига о Косову“ и данас субверзивна као и у време када се први пут појавила пред читалачком публиком. Она је субверзивна, нагласио је на крају Ломпар, и по томе што јасно наглашава јавну мисију интелектуалца – да одговорно и одмерено, али истовремено одважно и благовремено, сведочи своја уверења.

После изгагања уследила је кратка али веома садржајна дискусија. Надамо се да ће неке теме покренуте у дискусији – на пример шта све пролази као књижевна историја у српској академској заједници или о месту и улози интелектуалца у савременим политичким процесима – можда бити предмет расправе на некој од наредних трибина. Уз трибину било је организовано и прикупљање хуманитарне помоћи за угрожене српске породице на Косову и Метохији.

Прочитајте још

Advertisements


Категорије:Дневник читаоца/гледаоца

Ознаке:, , , , , , ,

1 reply

  1. Милојевић је својим извештајима са догађаја исте засновао као књижевну врсту!

    #одличан10

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s