И као што служење Литургије представља највећи догађај у животу читавог света, тако се и наше учешће у Божанственој Литургији може назвати највећим догађајем нашег живота

Митрополит Атанасије Лимасолски

Без чега свет не може да постоји

Уз Божију помоћ, браћо и сестре, почећемо помало да читамо и анализирамо текст Божанствене Литургије. Зашто сам за тему наших беседа изабрао Литургију? Зато што нас Црква све позива на свакодневно учешће у великој Светој Тајни која се збива на Божанственој Литургији и на откривање дубоког смисла самог овог свештенодејства. Несумњиво, потребно је да јасно схватимо све што чујемо и видимо на богослужењу, све оно у чему учествујемо, и да знамо како се служи Божанствена Литургија.

Оци Цркве кажу да свет постоји док год се у њему служи Божанствена Литургија. И као што служење Литургије представља највећи догађај у животу читавог света, тако се и наше учешће у Божанственој Литургији може назвати највећим догађајем нашег живота. Кад кажем ,,учешће”, не мислим на то да просто стојимо у храму, слушамо, гледамо, пратимо шта се на служби догађа. Не, ја не говорим о нашем реалном учешћу у централном догађају Литургије – у причешћу светим Телом и Крвљу Христовом.

Незамисливо је да се за хришћана сматра онај ко се не причешћује светим Телом и Крвљу. Постоји чак овакво правило: ако хришћанин не долази на Литургију три недеља дана, такав треба да буде одлучен од тела Цркве, и тек након што принесе покајање прима се натраг. Зашто је Црква издала такво правило? Зашто је тако важно причешћивати се? Причешћујући се ми постајемо једно са Христом. Од наших прародитеља наследили смо сву немоћ пале људске природе. Обратите пажњу: нисмо наследили кривицу за грех који је пре толико хиљада година починио Адам, него слабост грехом изопачене природе, односно последице пада у грех наших прародитеља: страсност, пометеност грехом, помраченост ума, губитак непрестаног сећања на Бога. Сад треба да постанемо чеда Новог Адама – Христа. То се постиже благодарећи нашем Крштењу и даљем постојаном учешћу у Светој Тајни Божанске Евхаристије.

Ипак, да бисмо учествовали у Евхаристији, неопходно је да будемо на одговарајући начин припремљени за то. Тако, не можемо да се причешћујемо ако за то постоје некакве препреке, на пример неисповеђени греси, злобно и непријатељско понашање у односу на ближње.

Да бисмо се причестили Светим Тајнама неопходно је да будемо присутни на Литургији (макар на њој, да не говоримо о другим службама). И то да присуствујемо не као гледаоци или слушаоци, него као учесници свештенодејства, као учесници догађаја јављања Христовог. Ми постајемо судеоници у благодати која у том тренутку испуњава читав храм. Кад бисмо могли очима душе да видимо колико благодати испуњава храм за време служења Литургије, трком бисмо пошли у храм, и ништа нас не би могло спречити да присуствујемо служби.

Дакле, отворимо сада текст Литургије светога Јована Златоуста и почнимо да читамо.

Литургија почиње од возгласа ђакона: ,,Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова”. Другим речима, нека буде прослављено Царство Оца и Сина и Светога Духа – Царство Свете Тројице.

Шта човек може да каже Богу? Шта може да му принесе? Ништа. Од свега што имамо, ништа није наше сопствено. И Богу није неопходно ништа наше. Шта ти можеш да принесеш Богу? Свећу? Кандило? Просфору? Тамјан? Ништа од тога Богу није потребно. Све што чинимо, ми заправо чинимо не ради Бога, него ради себе. Када градимо храм, када га осликавамо фрескама, када сликамо иконе, служимо Литургију – ми то не чинимо ради Бога, него ради себе самих. Јер није Богу нужно да има храмове за молитву и иконе за целивање, већ нама самима.

Постоји, међутим, нешто јединствено што можемо да принесемо Богу, мада Њему ни то није потребно. Шта је то? Расположење наше душе да прославља Бога, да Му благодари, да благосиља име Његово у све векове, по речима Псалмопојаца: Благосиљаћу Име Твоје до века, и у век века (Пс. 144, 1). За човека нема већег дела него да благосиља име Божије. Будући слободан, човек има, на несрећу, трагичну могућност не само да благосиља Име Божије, него и да хули на њега. Све зависи од човекове слободне воље, од тога шта човек изабере за себе.

Бог нас је саздао како бисмо се наслађивали Његовом љубављу. А како се можемо насладити Његовом љубављу? Прослављајући Његово свето Име. То је велика привилегија коју нам је дао Бог. Не назива се Божанствена Литургија узалуд још и Божанском Евхаристијом, то јест у преводу с грчког – Благодарењем. Наш однос према Богу можемо да назовемо исправним у случају да Га не само молимо да нас помилује, видећи себе како пребивамо у дубини свакојаких зала, него и да Га прослављамо, и да благодаримо своме Творцу. Непрестано прослављање Имена Божијег – ето шта нас заиста ослобађа од власти греха, шта нас постепено води ка савршенству и служи као израз наше духовне зрелости.

Прослављање Бога посебно је важно за људе данашњице, кад човечанство страда од бича унинија и неверовања. Сви смо ми врло нервозни, спремни да одмах викнемо: ,,Не дирајте ме! Оставите ме на миру!” Хоћу да знате: данас су чак и научници доказали следећу духовну истину. Ако се човек научи да у своме животу непрестано понавља: ,,Слава Теби, Боже! Слава Теби, Боже!”, онда се живот таквог човека из корена мења, чак и ако има хиљаду најразличитијих проблема, мука и исцељујућег мелема, који горчину у нашој души претвара у неизрециву сладост. Сирће се претвара у слатко вино. И обратно: роптање, незадовољство, униније и потиштеност – кад почнемо да говоримо: ,,Ох, како ми је ужасно тешко! Не могу више. Немам више снаге. Боље да умрем, него да живим овако…” – доводе до тога да ако се у нашој души и нађе мало слатког вина, оно се брзо претвори у сирће. Отуда велики значај за човека има његово расположење да прославља Бога.

Црквени типик прописује да се Божанствена Литургија служи стојећи – да за време Литургије и свештеник и они који се моле стоје право. Ми не падамо ничице на земљу као што се ради у другим религијама, него стојимо право и, као деца, гледамо нашег Оца лицем у лице. Бог жели да будемо Његова чеда, а не робови, зато се на Литургији молимо стојећи, док колена преклањамо једино у одређеним и изузетним тренуцима службе.

Ми прослављамо Бога, а Он нам на наше славословље одговара Својом благодаћу.

Понављам, као хришћани имамо највећу привилегију да благосиљамо Име Божије, Царство Оца, и Сина, и Светога Духа. Такво славословље изводи нас из стихија овога света и уводи у другачију реалност – у реалност Бога.

,,Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа”.

Зашто се говори о Царству, зашто се Бог назива Царем? Јер је у старини цар, када се зацари у неком граду, владао над њим тако, да је све у граду припадало њему и сви житељи били су његови поданици. Тако и Христос када се зацари у нашој души, онда све што је у нама припада Њему – ум, срце, тело, целокупно наше биће. Све се освећује када Бог царује у човековој души. У мом животу нема и не треба да буде ничега што би било изван граница Царства Оца и Сина и Светога Духа. Треба да пазимо да све у нашем животу, од почетка до краја, буде обасјано светлошћу тога Царства. Наша савест треба да сведочи о томе да над нама царује Христос и да ми пребивамо у Царству Његовом.

Сећам се следећег случаја из нашег монашког живота. Наш приснопамјатни старац отац Јосиф Ватопедски причао је о себи да је, као послушник преподобног Јосифа Исихасте, сваке вечери, када се братија разиђу по келијама ради обављања ноћног молитвеног правила, постављао себи питање: ,,То што сам данас помислио, рекао, учинио – је ли потврђено благословом Божијим? Носи ли то на себи благослов мога старца? Да нема нечега што сам, макар и нехотице, утајио од старца?” И ако би му савест посведочила да ништа није сакрио од старца, да је све учинио са старчевим благословом, онда је могао спокојно да се прихвати молитве. А ако би га савест опомињала због какве самовоље, онда би истог часа пошао да све исприча старцу, тако да ништа не стоји на путу благодати у време обављања молитвеног правила. Треба рећи да су, уопште узев, Оци Цркви били крајње пажљиви и строги у погледу чистоте савести.

Испричаћу вам два случаја из живота једног великог савременог подвижника, који је у то време био мало коме познат, јер није примао посетиоце. За њега је знао тек понеки монах, укључујући и наше братство пошто је био духовни брат нашег старца. Говорим о преподобном старцу Јефрему Катунакијском, том духовном горостасу који се прославио посебно строгим чувањем савести. Према својој савести био је заиста невероватно строг. Није правио ни најмање компромисе с њом, нити је себи дозвољавао ма какво одступање од закона савести, чувајући га и по духу и по слову. Зато се удостојимо обилне благодати од Бога.

Једном је отац Јефрем дошао из Катунакије у Нови Скит где смо живели ми, поразговарао је с нашим старцем и пре растанка пожелео је нешто да прибележи. Наш старац му је дао оловку. То није био некакав отмени Паркер, већ најобичнија хемијска. Истина, у то време хемијске оловке тек су улазиле у ширу употребу. Отац Јефрем је записао што је требало и враћајући оловку рекао је: ,,Баш лепа хемијска, оче Јосифе!” Старац му је на то одмах одговорио: ,,Узми је, оче. Ја имам још једну. Уосталом, кад пођем послом у свет могу да купим себи још”. (Додаћу само да отац Јефрем никада није излазио у свет.) Отац Јефрем је узео хемијску, опростио се с нама и вратио се на Катунакију. Када је излазио од нас већ се смркавало. Растојање од Новог Скита до Катунакије није било мало и стаза је ишла узбрдо. То није била пријатна шетња покрај обале мора, већ горе-доле по планинским стазама. По лепом времену требало је најмање сат и по или два брзог хода да се тај пут пређе.

Наступила је ноћ. Ми смо по обичају вршили ноћно правило молећи се на бројанице. Негде око поноћи зачуло се куцање на вратима наше колибе. Ко то скита у ово доба? Отварамо врата, а на прагу стоји отац Јефрем. Улази и обраћа се нашем старцу:

,,Оче Јосифе, узми натраг своју хемијску. Нећу да је имам”.

,,Па шта се догодило?”

,,Молим те прими је натраг. Узео сам је без благослова. И пошто сам поступио самовољно, сад не могу да служим Литургију. Осећам да постоји препрека за служење”.

Убедио је оца Јосифа да оловку прими натраг. Гледајте, отац Јефрем је дошао код нас, и онда опет отишао на Катунакију, после се вратио код нас, и онда опет отишао на Катунакију. Израчунајте колико је времена провео на путу. Практично читаву ноћ. Други би на његовом месту рекао: ,,Па добро, вратићу је сутра. Ништа страшно ако једно вече буде код мене у колиби. Свакако је нећу користити”.

Ипак отац Јефрем није могао тако да поступи – он је осећао да се веза с Божанском благодаћу у његовој души прекинула зато што је допустио себи оно што је, по његовом мишљењу, представљало самоугађање, самовољу. Оцу Јосифу објаснио је да није добио благослов свог старца да узме оловку. Узгред, у то време је његов старац, отац Никифор, већ боловао од Алцхајмерове болести. Отац Јефрем је био савршени послушник, што га је и учинило великим светим нашег доба.

Другом приликом отац Јефрем се спустио с Каруље у пристаниште како би послао писмо. Када је барка пристала, отац Јефрем је ускочио у њу. Лађар је у том тренутку разговарао с другим монахом и није приметио оца Јефрема. Отац Јефрем је предао писмо неком од путника, али није стигао да изиђе на обалу пре но што се барка већ отиснула од ње. ,,Благословени, дајте да сиђем”, замолио је отац Јефрем. Лађар је био мирјанин, прост човек, склон изливима гнева. Расрдивши се на оца Јефрема због тога што мора да се врати на обалу, почео је да виче на њега и да га грди. Када се отац Јефрем вратио у своју келију на Катунакију, обузела га је грижа савести зато што је огорчио лађара. ,,Ја сам га ражалостио и саблазнио, како сад да служим Литургију?” – размишљао је. И касно ноћу пошао је с Катунакије у скит Свете Ане где је лађар живео. Пут је ту тако опасно стрм, да је страшно и помислити на њега. А потом, у повратку, треба се још и узверати туда. И поред тога отац Јефрем је дошао до лађареве куће, поклонио му се и рекао: ,,Опрости ми што сам те јутрос растужио”.

Овим примерима хоћу да покажем како људи Божији увек желе једно – да Бог буде Цар над свим поступцима у њиховом животу, и над самим бићем њиховим. Они не трпе да нешто у њиховом животу буде изван двери Царства Божијег. И ми који живимо у свету треба посебно да пазимо на то. Ја понекад имам утисак да многима од нас душа као да је унутрашњим преградама подељена на неколико одвојених одаја. Једна је – одаја наше побожности, нашег црквеног живота. Друга је – одаја нашег живота у свету. У тој одаји понашамо се сасвим другачије него у првој, буквално као да на себе стављамо другу маску. Трећа одаја је – одаја нашег посла. Догађа се да видиш човека у храму – фин, спокојан, пријатан у опхођењу. А онда га видиш на послу – затворен, мрачан, намргођен. Дође ти да му кажеш: ,,Хеј, насмеши се мало! Шта ти је? У храму си био сасвим другачији”. Другачије се понаша и код куће, у кругу породице. Другачије се понаша за воланом аутомобила. Аутомобил – то је посебна одаја наше душе. Колико пута се на исповести може чути: ,,Оче, кад возим кола, често псујем и свађам се са другим возачима”. Немогуће је желети да се благодат Божија зацари у твојој души ако је подељена на делове, на мноштво одаја. Пре свега потребно је да пронађеш унутрашњу целовитост, унутрашње јединство. И твоја уста, и твој ум, и твоји поступци – све у теби треба да буде осењено благодаћу Божијом.

Човек који је стекао благодат Божију не мења се када се промене околности и окружење. Код њега све остаје исто и непромењено – мисли, речи, поступци, и тајни и јавни. Оци Цркве су инсистирали на томе да не треба да будемо непостојани и колебљиви, ко год да је пред нама, и где год да се нађемо. Било да си пред милионским аудиторијумом или сам, треба да останеш исти, да се понашаш једнако. Када си сȃм, осећај се као да те посматра читав свет. А када те посматра читав свет, осећај се дословно као да си сȃм. Увек и свуда осећај присуство Бога и ничег другог сем Њега.

Пред силнима овога света, пред онима од којих зависи твоје спољашње благостање, или пред онима којих се плашиш, не буди улизица, не мењај своје понашање. Према свима се држи једнако исправно – имај смирење. Овде не говорим о комплексу ниже вредности, већ о благородном смирењу чеда Божијих.

Такво понашање на мене лично оставља снажан утисак. Видео сам то смирење код савремених светих подвижника, код којих су долазили у посету разни утицајни људи: премијери, председници, они чија су имена позната читавом свету. У комуникацији с таквим посетиоцима у понашању подвижника није се могла приметити никаква промена, није било ни сенке понизности или човекоугађања. Они су сваког посетиоца примали са духовним благородством и разговарали с њиме, не гледајући ко је ко. Њима је човекоугађање било страно. Управо зато Бог је царевао у њиховој души и у читавом њиховом бићу. Могло се видети како су испуњени благодаћу. Сећам се када сам посматрао те свете људе, видео сам да је чак и њихова одећа зрачила благодаћу. Носили су најпростију, стару, подерану одећу. Али и та одећа, и келија подвижника, и њихове ствари – све је зрачило великом благодаћу.

Исто је и са древним Светима. За светитеља Василија Великог, на пример, кажу да је у ходу мало храмао. Исто кажу и за његове земљаке, Кападокијце – да су храмали. Подражавали су Светога! Тако огроман утицај производила је његове личност! Свети Василије био је хром због болести ногу, а Кападокијци су храмали да би га подражавали, јер је благодат скривена у његовој души остављала на њих такав утисак, да су подражавали и спољашње понашање Светога.

И савремени свети подвижници остављали су на посетиоце тако снажан утисак да се могло видети како људи почињу да их подражавају у нечему спољашњем. Узрок таквог утиска била је огромна благодат која се изливала не само од светих подвижника, него и из света што их је окруживало: његове одеће, тачније рита које су носили, њихове келије, пањева које су користили уместо столица и свега осталог. Ето сведочанства да човек у своме животу за Цара има Христа, Који царује над читавим бићем човековим – над његовим умом, срцем, речима и делима. Зато се догађало да неко попије чашу воде код старца Пајсија и да после говори како никада и нигде није пио тако укусну воду. Или на пример поклоници често хвале манастирску храну, како је укусно припремљена. А како је припремљена? Без уља, на води. Благодат – управо она све ово чини дивним.

Понекад се затекнем на разним прославама у богатим кућама или отменим ресторанима. Тамо видиш баснословну раскош и помислиш: ,,Како би сва ова раскош уопште могла да се упореди с убогом келијом старца Пајсија?” А каква је била његова келија? Собица са земљаним подом. Сам је од дасака склепао лежај који је пре личио на мртвачки сандук, него кревет. Столицу је такође сȃм направио. А за писање писама, уместо стола, користио је комад даске који је стављао на колена. Имао је још стари часовник, како би пратио време, и неколико папирних икона причвршћених на зид. Све је то било поцрнело од дима из пећи и од свећа које су код њега стално гореле.

Приликом једног од наших путовања у Русију посетили смо Ермитаж и видели одаје царице Екатарине. Боже мој, каквом се раскоши окружила та жена! Не могу да схватим како је могла да живи усред свега тога. Рекао сам: ,,Ако би ме на једну ноћ затворили у тим одајама, вероватно бих сишао с ума!”

Када је одсутна благодат Божија, све је мртво, све је заморно. Узмите најлепши дворац – ако у њему нема Бога, то није дворац него гробље. Живот у таквом дворцу ће те убити. Унесите Бога у обичну страћару – каквих је у прошлости било много, са једном заједничком просторијом у којој су и кували, и јели, и спавали – ставите ту икону, окачите кандило, почните да се молите, и тај ће кућерак постати рај. Тако диван рај да ћете рећи: ,,Ох, кад би сви људи спознали ту радост и тај благослов, који су присутни у овој колиби!” Када је присутан Бог, све постаје благословено, јер Бог царује над свиме.

,,Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа” – Царство Свете Тројице, у име Које смо се крстили – ,,сада и увек и у векове векова”. Последње речи често чујемо на богослужењу, па и током Божанствене Литургије. Зашто их понављамо тако често? Зато што све оно што се догађа на Божанственој Литургији нема краја, него је вечно. На Литургији се не догађа нешто обично и земаљско, него вечно и непролазно. Када отварам уста и благосиљам Име Божије, то благосиљање Бога је вечно и бескрајно. Реч која исходи из мојих уста не умире и ничим није ограничена.

Један мој пријатељ, јеромонах, поделио је са мном духовни опит који је имао. Испричао ми је шта му се догодило након што је од Бога удостојен да добије велики дар свештенства, кад је приступио служењу своје прве Литургије. Стао је пред престо мале светогорске црквице (у скитовима на Атосу храмови су по правилу сасвим мали, престоли су им, такође, мали и најчешће се налазе у олтарској апсиди) и изговорио почетни возглас:

,,Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова!” Чим је произнео тај возглас, истога трена, по благодати Божијој, у духу се удостојио да види како се кров храма отвара и речи које је изговорио простиру у векове векова!

У том тренутку доживео је вечност. Замислите да се пред вама одједном отвори прозор у вечност, која нема краја али коју, ипак, можете целу да сазерцавате. Не онако како ми обично предмете око нас видимо до одређене тачке, а даље је све скривено од нашег погледа, пошто је сила вида ограничена. Мој пријатељ је осетио свештени страх: како је величанствено изговарати реч која се простире у векове векова!

Реч је непропадљива, бесмртна и бесконачна. Благосиљање Имена Божијег садржи у себи велику благодат. Хајде да се још мало замислимо ево над чим: не само да се благосиљање Имена Божијег простире на читаве векове, него се и друге наше речи (празнословље, псовке, шале) такође простиру у векове векова. Како пажљиви треба да будемо у односу на своје речи!

Убрзо након што сам чуо од пријатеља ову причу, прочитао сам о томе како један научник доказује да реч коју човек изговори не ишчезава. Могуће је, говорио је, конструисати такав апарат који ће моћи да ухвати сваку било кад изговорену реч, тако да ћемо моћи да чујемо речи које је изговорио Сам Христос пре две хиљаде година. Мислим да не би било ништа чудно ако једнога дана заиста изуме такав апарат и ако чујемо Христов глас. Но, изумели га или не, то за нас нема неког нарочитог значаја. Значајно је нешто друго: благодарећи томе што се наше прослављање Имена Божијег простире у бесконачност, ми и сами постајемо бесконачно, и то нас приморава да постанемо свесни колико је за нас важно што имамо могућност да благосиљамо Бога и да ступамо у другу реалност – у реалност Божанствене Литургије. Као што сам већ говорио, Божанствена Литургија је – најважније дело цркве, која и постоји зато да би се служила Литургија. Литургија је најважнија, све остало је другостепено и врши се само зато да би нас довело до Божанствене Литургије, до служења Богу. Све друго ако се оствари – добро је, а ако не – свет без тога неће пропасти. Ипак, свет не може да постоји без Божанствене Литургије.

Из књиге Уђите у Царство небеско кроз Свету литургију – Митрополит Антоније Блум, Митрополит Атанасије Лимасолски, Образ светачки, Београд 2022. година, стр. 180-192.

За Стање ствари приредила: А. Максимовић

Categories: Гостинска соба

Tags: Анђелика Максимовић, Митрополит Атанасије Лимасолски, вера, православље