Јован Пјешчић: О седмодневном бојкоту трговинског ланца Delhaize

Бојкот подржан од људи, а усмерен од Ефективе, може дати резултат и треба у њему истрајавати. Јер мења оно што се најтеже мења – а то су навике и свест сваког од нас

Извор: Друштвене мреже

Као пријатно освежење се појавила вест да је Удружење Ефектива позвало на седмодневни бојкот Delhaize (у чијем су склопу продавнице „Maxi“ и „Shop&Go“) у периоду од 24. фебруара до 2. марта 2025. године. Читајући коментаре на мрежама, јасно је да су из Удружења Ефектива само каналисали народно незадовољство услед огромних цена у oвом трговинском ланцу, претходно запретивши једнодневним бојкотом и више пута позвавши трговинске ланце на разумно смањење цена.

Разлози за бојкот су јасни сваком ко понекад уђе да тргује у Delhaize маркетима, који истини за вољу нису присутни у целој Србији, али држе највећи део тржишта, поготову у многољудним градовима. Иако овај трговински ланац има најјачи преговарачки положај са добављачима и увозницима робе, он као да га користи за максимизацију профита на штету купаца и добављача, а цене исте робе су неретко ниже у локалној пиљари.

С обзиром на тренутну ситуацију у друштву и упоредне тенденције, прави је моменат за бојкот. Највећа промена коју бојкот може дати јесте промене навика људи који купују што (навике се иначе и најтеже мењају), у смислу проналаска мањих радњи, месара, млекара, локалних произвођача којим би се заменио, делимично или целости, одлазак у Delhaize продајне објекте. Као и слање јасне поруке продавцима, а посредно и увозницима/произвођачима и свим другим посредницима у ланцу.

Оно што људи инстинктивно осећају – и што се видело кроз гласање у Ефективној анкети који трговински ланац бојкотовати – јесте то да једини бојкот који може дати резултат јесте бојкот Delhaize трговинског ланца. С обзиром на свој де факто положај близак монополском, управо притисак у виду бојкота на овај трговински ланац може издејствовати промене у ценама, асортиманима и организацији пословања, које би касније пратили и сви други трговински ланци. Његова преговарачка моћ је била видљива и приликом уласка Lidl-a (кога Европска унија обилато потпомаже под повлашћеним условима) на српско тржиште, где га Lidl није у великој мери угрозио – чак се неким праксама и ценама приближио Delhaiz-у. С друге стране, бојкот домаћег трговинског ланца Univerexport сматрам контрапродуктивним, јер свака битна промена код Delhaize-а ће се огледати у мањој или већој мери на Univerexport (додатно, Univerexport има добре праксе попут веће присутности малих и средњих домаћих добављача или сопствену домаћу производњу релативно квалитетног меса, а што немају страни трговински ланци).

Но, промена код Delhaiz-а је мало вероватнa, из психолошког разлога што се годинама Delhaiz-у (раније Maxi-ју, док је био под Делтом Мирослава Мишковића) могло све, а савремени капитализам од менаџмента не прихвата графиконе које не расту и све се гледа кроз виртуелну категорију „бренд“. Отуд и нервозна реакција менаџмента Delhaiza у виду претњи Ефективи кривичним пријавама и тужбама, позивање на наводну угроженост и појаву „пљувачких“ текстова. За очекивати је да и из Delhaize-а позову неког од тренутних функционера извршне власти, који су већински својим делањем недорасли функцији који обављају и моменту у којем живимо, како би их „као највећег послодавца у Србији“ заштитио од злих удружења потрошача и још више злих људи купаца који мисле својом главом. Чак и неко време пре бојкота, видљива је била одређена отуђеност менаџмента Delhaize од стварности, у виду константног рекламирања на билбордима по Београду о одржаној „највећој друштвеној игри са запосленима“, хваљење како се нуди радни однос са два слободна дана у недељи, итд.

Истини за вољу, као што у радном праву на положај запосленог у претежном делу утиче тржиште (нпр. сада се из Delhaize хвале како нуде 26 дана годишњег одмора својим запосленим, а раније је деценијама пораст плате њихових запослених био мањи од стопе инфлације, тј. незнатан), тако можда ефекти бојкота неког потерају да се суочи са стварношћу и понуди неки пословни модел који не укључује уцењивачки однос према добављачима, укључивање малих и локалних добављача у продајни ланац и разумно снижење цена.

Ако бисмо начинили дигресију и вратили се у прошлост, видели бисмо да је  историја Maxi маркета доста занимљива, али и сурова. Почело се од замисли комуниста да ПКБ производи храну а Ц маркет продаје ту храну у Београду, преко несретне приватизације када је држава у најбољој намери продала Мишковићу Ц Маркет и Пекабету као домаћем привреднику, која се, нажалост, за мале добављаче, а тиме и купце, показала лошом (као и за мале акционаре Ц маркета). Отуд је и у време власти ДС-а, када је Мишковићев холдинг уживао подршку државе (часопис Политика је тадашњег министра Милосављевића, који се незван јављао да брани Маxi од навода да је монополиста, називао у шали „Делтосављевић“), иста та власт морала да донесе Закон o измиривању новчаних обавеза у комерцијалним трансакција, да би стала на пут пракси да мали произвођачи/добављачи неразумно дуго чекају свој новац (са валутама од 120 дана + осионо питање неких ланаца „знате ли Ви ко смо ми“ + по доспелости додатно тражење тзв. „каса сконта“), те тиме финансирају велике системе и врло често пропадају. Касније је белгијски Delhaize купио Maxi од Мишковићеве Делте, можда мало осавременио технологију и апликације (што још више отежава положај потрошача, јер је локално прилагођавање цена трговинских ланаца много брже) и наставио са истим праксама.

Историју на страну, суштина је да сада бојкот жељен и подржан од људи, а усмерен од Ефективе, може дати резултат и треба у њему истрајавати. Јер мења оно што се најтеже мења – а то су навике и свест сваког од нас.

Прочитајте још



Categories: Гостинска соба

Tags: , , ,

1 reply

  1. Одличан текст.
    Главни повод за бојкот упозорења великим добављачким ланцима су безобразно назидане цене пре свега прехрамбених артикала, због високих трговачких маржи и такође недавно откривени тајни договор управо бојкотованих маркета да заједнички, удружено држе цене високо.
    Пошто надлежни у држави нису реаговали по оба повода (високе марже и незаконити договори), народ је, по ко зна који пут узео ствар у своје руке.
    Цене у помињаним Делезе или Лидл продавницама би требале да буду значајно јефтиније од истих производа у истим продавницама широм Европе, јер су код нас плате радника, струја, најам простора, одржавање и сервисирање опреме и сл. значајно јефтинији него у ЕУ.
    Надлежни такође упорно игноришу проблеме потрошача не само због високих цена, већ и по питању квалитета производа и испитивања на токсиколошку и санитарну исправност, па о неисправним производима за исхрану сазнамо када увозници наших производа врате шлепере пуне намирница са повишеним нивоом пестицида, афлатоксина и друге опасне хемије.
    Такође није јасна политика помагања великих трговачких ланаца, а запуштања и игнорисања малих породичних продавница и произвођача здраве органске хране. Држањем фиксног нереалног курса динара, фаворизују се увозни лобији, па су наведени трговачки ланци препуни стране робе.
    Укратко колонијалан и тужан призор у нашем трговачком амбијенту, па овакве акције самоорганизовања не чуде.
    Само би метла требала да буде већа и чешћа.

    19

Оставите коментар

Discover more from Стање ствари

Subscribe now to keep reading and get access to the full archive.

Continue reading