Мајка се чак није ни осврнула на то што је дете, које она подучава, њу зауставило пред аутом. Ни захвале ни похвале
Фото: odrastanje.rs
Прекопута мене, на другој страни пешачког прелаза, стоје мајка и син. Син је негде око пет година, мајка не много преко тридесет. Прелаз је уз саму ивицу кружног тока, нема семафора и ретко које возило скреће са кружног тока у ту улицу.
Чујем како мајка говори детету, не гледајући у њега, да прво погледа лево, па онда десно… затим погледа доле ка детету и виде да је мали урадио супротно – најпре је погледао надесно па онда налево. Мајка, наравно, не зна како се током узраста савладава релација лево-десно, не зна да се тај развој завршава тек са 10 година: тек тада дете схвата да једна ствар може да буде истовремено лево од друге и десно од треће ствари.
Мајка се благо сагиње, исправља дечју главу и, окрећући њоме, понавља:
– Прво лево, па десно, па опет лево.
Мајка прави кратке станке после сваке команде, и чим заврши обуку, закорачи на коловоз. Баш у том моменту бели ауто скрену са кружног тока на њихов пешачки прелаз, па дечак викну мајци да стане. Она закратко стаде, пропусти аутомобил и са дечјом руком у својој крену према мени, на другој страни прелаза. Наравно, види да ја све то од почетка гледам па, осмехнувши ми се у мимоходу, рече:
– Ма, он је један покварењак.
Падоше ми те речи као шамар. Нешто јој рекох, не могу да се сетим да ли то беше нешто у вези с личним примером или нешто друго. Прођоше ми кроз главу речи моје колегинице која је, као клинички психолог, дуго радила са мајкама и децом па, често суочена са бруталним вређањем деце од стране родитеља, закључила како је, у поређењу са тим вређањем, батина из раја изашла.
Гледајући за њима двома док су одмицали улицом, мислио сам на то да се ова мајка чак није ни осврнула на то што је дете, које она подучава, њу зауставило пред аутом. Ни захвале ни похвале.
Categories: Гостинска соба
Много ми се свиђају те људи по улицама, што имају савет за сваки корак сваке мајке, а немају инспирацију да прошетају сопствено дете,
Г. Јован је сасвим у праву. Младе мајке често виђам како у жару дискусија или оговарања ( њих неколико у групи) ни не погледају на своју малу децу која трчкарају око њих. Често је то у близини саобраћајница, а знамо какав је саобраћај у већим градовима где је мноштво младих возача на дрогама. Раније, полиција је заустављала пијане, а сада већином полу дрогиране. Исто тако младе мајке, пишем за Нови Сад где има много бициклистичких стаза, често гурају колица са бебама тим стазама не размишљајући да туда возе многи достављачи који дивљачки јуре, а понекад и неки моторићи. Тешко им је да мало издигну колица јер понегде на тротоару има малих препрека од сливника. Јако неозбиљно и опасно и то постаје масовна појава. Разумем младост али мало одговорности не би било на одмет.
Запажања из прича господина Мирића је добро, али и госпођа Стојчевић има право.
Одиста је много теже проводити пуно времена са дететом, васпитавати, подизати, мењати себе кроз однос са дететом, него критиковати понашање неког другог уз нестављање у ципеле тог другог.