Јача увјерење да Трамп намјерава да разговара о заустављању рата „за 24 часа“. Али – не с Путином, већ с онима који ће доћи послије њега. И то у најскорије вријеме, и само под америчким условима

Сиријски и руски војници у Дамаску у Сирији 2018. (Фото: Омар Санадики/Ројтерс)

(Телеграм канал Сергеја Русова)

Сирија је, дакле, пала. Држава је под влашћу терориста. Скоро десет година пошто је почела, наша авантура у Сирији доспјела је до свог закономјерног краја.

Не полажем право да је ово што кажем једина истина, али увјерен сам да је Москва кренула у очигледну авантуру у Сирији искључиво у оквиру гасног рата који још од времена Хладног рата води с Америком за велико европско тржиште.  Прве гасоводе према Европи поставили смо ми, још у доба Совјетског Савеза, добивши за њих америчке санкције у вријеме Регана.

У вријеме либералне Русије, која је чврсто ријешила да се удјене у Западни свијет у улози сировинске базе, изграђени су нови гасоводи, укључујући знаменити „Сјеверни ток“. И управо је интересе апанаже за испоруку сировина, у виду огромног протока долара и евра, либерална Русија бранила 2014, издавши Руско прољеће и признавши западњачки режим мајданских јајара, да не би потпала под санкције и очувала транзит гаса у ЕУ.

Фото: Фејсбук

Управо ти себични интереси сировинског цјевовода и довели су нас у Сирију, гдје је Гаспром намјеравао поставити препреку западном пројекту постављања цјевовода из Катара преко Саудијске Арабије и Јордана с излазом на Средоземно море и даље према Европи, који би био озбиљан такмац на плинском тржишту Европске уније.

Сад, кад је очигледно да су САД минирале „Сјеверни ток“, санкцијама сахранивши пројекат уједињене Европе од Лисабона до Владивостока, учинивши Гаспром непрофитним, лишивши га европског тржишта, сиријска препрека је уклоњена и Русија је изгубила педесетогодишњи рат за гас. Јер, Москва је заборавила главно начело било каквих односа са Западом: једино што је горе од рата са Западом је пријатељство с њим.

У том смислу званична верзија нашег уласка у Сирију – тобоже ради борбе с међународним исламским тероризмом – не може издржати критику, јер су милиони правих и потенцијалних терориста, без икакве везе са Сиријом, спокојно ушли у Русију из Заједнице независних држава у оквиру издајничке миграционе политике власти, добили руске пасоше, окупирали наше градове и читаве секторе привреде. Већ су извели покољ у Крокус сити холу, а сад се на друштвеним мрежама радују оном што се дешава у Сирији, шаљући новац тамошњој „браћи“.

Никола Н. Живковић: „Crocus City Hall“ – име једне руске трагедије

Не заборавимо да смо се прије скоро десет година уплели у сукоб у далекој земљи у тренутку кад је било неопходно посветити све снаге и средства разбијању бандеровске Украјине, која је тад још била слаба. Специјалну војну операцију требало је почети не 24. фебруара 2022, већ 23. фебруара 2014. године. Но, у Кремљу су били радији склапању Минских споразума с непријатељем и ратовању у далекој Сирији, протраћивши тамо новац, ресурсе и руске животе који су у првом реду били неопходни крварећем Донбасу. Неопходни за побједу Руског свијета… Али Сирија је у тадашњим вијестима покрила све друго – управо да би се скренула пажња нашег друштва с проблема Донбаса и Украјине.

Дошли смо у туђи рејон, с микроскопским војним снагама по тамошњим мјерилима, ослањајући се на крајње корумпиран Асадов режим, који није уживао подршку народа. Још 2019. у књизи На прагу Трећег свјетског морао сам констатовати: „… за Русију је побједа у рату у Сирији немогућа мисија… – на том терену глобалног сучељавања присутно је исувише моћних геополитичких сила и јаких регионалних играча“.

И тако је и било. Одмах смо се жестоко сударили с Турском, која нам је оборила бомбардер Су-24, послије чега смо, схвативши у какву смо замку утјерали свој експедициони корпус, почели с одобровољавањем турског султана, који је у потпуности контролисао маршруте допреме наших војних залиха у Сирију. Тешко је рећи чему се Путин надао спроводећи политику одобровољавања Ердогана (да ће раскинути његове везе с НАТО, или га превести на своју страну заједничким пројектима гасовода и транспорта житарица). Но, вријеме је показало, да он није био играч, већ изиграни. У потпуности добивши од Русије све могуће економске и геополитичке погодности, Ердоган је својим пројектом „Великог Турана“ просто избацио Путина из Закавказја и Средње Азије. А сад је узео и Сирију, оставивши лукавог планера празних руку.

Током свих година наше операције у Сирији Израел и САД нису стајали по страни. Не марећи за бриге Москве, периодично су вршили ракетне и авионске ударе по Сирији, пред читавим свијетом нас приказујући као државу која није у стању да заштити свог савезника. Русија је те ударе покорно трпјела, савршено разумијевајући да „западним партнерима“ не би био никакав проблем да у случају потребе униште наш експедициони корпус. А у Москви очито нису хтјели да доводе свијет на ивицу нуклеарног рата због ескалације у Сирији.

И на крају: свих ових посљедњих година тврде нам да је Сирија одличан полигон за испитивање оружја и подизање оперативног и стратешког нивоа командовања. Не оспоравајући истинитост таквих тврдњи, ваља напоменути да се бојеви опит у Сирији на крају преобразио у сурову шалу за Оружане снаге Руске Федерације. Пораз фанатичног, али војно слабијег противника који је користио партизанске методе ратовања довео је до неоснованог оптимизма и самоуљуљкивања у Министарству одбране РФ, конзервишући нашу војну мисао на разини сукоба из прошлог вијека.

Све то имало је погубно дејство по почетку Специјалне војне операције у Украјини 2022. године. Украјински фашисти увелико су користили надмоћност у људству, дронове, високопрецизно натовско оружје, савремене системе комуникације, системе електронског ратовања, дјелотворну противваздушну одбрану, што је у комбинацији с много бољим прегледом ситуације на бојном пољу изазвало шок. У условима високоинтензивних и брзих ратних дејстава, који ни по чему нису подсјећали на спороходне борбе у Сирији, многи руски генерали нису били на висини задатка, изгубивши велики број људи и знатну количину технике.

То јест, у Сирији нисмо стекли никакво искуство савременог ратовања против технолошки равног противника. То смо искуство стекли тек у Украјини, плативши највишу цијену. Поновила се ситуација из рата с Финском 1939, кад се то искуство показало бескорисним против хитлеровског Вермахта и стратегије блицкрига. И 1941. и 2022. морали смо изнова учити из горког искуства…

Остаје да се констатује што сам написао прије мјесец дана: насупрот прижељкиваном миру, за нашу Отаџбину је послије побједе Трампа наступило најопасније вријеме. Док се у Москви припремају за „мировне преговоре“ и активно намећу ту идеју масама, непријатељ ради управо супротно – покренуо је одавно обећану ракетну офанзиву против Русије и узео Сирију. Употреба „орешника“ никако неће промијенити ту стратегију Запада, који се отворено изругује нашим „црвеним линијама“. Ускоро ће агресија Запада продужити свој „Drang nach Osten“ започет 2014. године. На реду су Бјелорусија, Придњестровље, и брзоходно погоршање миграционе катастрофе унутар Русије. А најопасније од свега је предстојеће повећање кључне каматне стопе од стране Централне банке Руске Федерације, која према свим прогнозама економиста просто убија руску привреду, што ће неминовно имати посљедице по свих 146 милиона становника у држави.

Све ово је очигледна припрема за остварење сценарија из фебруара 1917, који је формално изазван управо економским сломом и побунама народа због глади. Јача увјерење да Трамп заиста намјерава да разговара о миру и заустављању рата „за 24 часа“. Али – уопште не с Путином, већ с онима који ће доћи послије њега. И то у најскорије вријеме, и само под америчким условима…

Сергеј Русов је новинар и аутор књига „Рат против руског света“

С руског посрбило: Стање ствари

Categories: Гостинска соба

Tags: Владимир Путин, Доналд Трамп, Русија, Сергеј Русов, Сирија, Украјина