У Јустинијаново време су преко стотину жена биле ђакони, имале су највишу улогу, наиме, да буду духовници. Контекст је важан, и време – женама су приступале жене, јер су лакше разговарале, рекао епископ
Епископ диселдорфски и целе Немачке Григорије (Фото: ФоНет/ТВ ФоНет)
Саговорник Данице Поповић, професорке Економског факултета у пензији, био је владика диселдорфски и целе Немачке Григорије. У седамнаестој епизоди Радар Форума, саговорници су разговарали о занимљивим религијским, културним и друштвеним темама, и то с позиција наизглед супротстављених, а заправо комплементарних – професорка Поповић себе одређује као боготражитеља, а владику је представила као свештено лице које разуме и цркву и лаике.
На питање о положају жене у цркви, за које се често може чути да је подређен – рецимо, жене могу бити светице, али не и свештенице – владика Григорије је рекао да одговора безброј, али да ниједан неће бити достатан.
„Нас који смо дуго у цркви, бавимо се њоме и њеним учењем, повређује нас кад неко каже да су жене у цркви подређене. Догматски гледано, нема препреке да жена буде свештеник. Бити светица је много узвишеније. У Јустинијаново време су преко стотину жена биле ђакони, имале су највишу улогу, наиме, да буду духовници. Контекст је важан, и време – женама су приступале жене, јер су лакше разговарале о проблемима који су их мучили. С временом се то изгубило, а трајало је до 11. века. У новијој историји, имамо двојицу светитеља који су од људи и цркве претрпели огромне неправде, Нектарија Егинског и Филарета Московског, а обојица су рукоположили неке жене за ђаконе, вероватно гледајући да обнове ту традицију. Мој је утисак да је Христос, глава и оснивач цркве, жену подигао на место које јој нико никад пре њега није доделио. Жене су његове ученице, путују с њим, уче од њега и подучавају друге. На крају су остале с њим под крстом, кад су се чак и апостоли разбежали“, каже владика.
Према његовим речима, руски теолог Михаил Скабаланович посветио је пажњу делу Јеванђеља у којем жена из народа Исусу каже: „Благословена била утроба која те је носила и груди које су те дојиле“, управо да би показао да друштвено прихватљива похвала жене као мајке није била у Христовом фокусу.
Опрема: Стање ствари
Прочитајте још
Categories: Гостинска соба
Има ли канонских препрека да монаси буду свештеници окружени ђаконисама? То је изричито забрањено канонима Васељенских сабора (забрањена је и свештена власт, чак и игуманска, монасима, као и мување жена око монаха) уз препоруку апостола Павла да се свештенство (и првосвештенство) бира међу зрелим породичним људима који су подигли примерену децу. Тако је било све док римски цар и папа нису политички одлучили да свештеници (на западу) и владике (на истоку) буду бездетници. Монаси царским декретом врше власт у Цркви од 7. века, а ђаконисе су се око њих врзмале све до 11. По пресветом Григорију, само још ђаконисе фале, па да стање у српској Цркви буде савршено. Пречих послова он стварно нема. Још и добар, знамо поуздано за барем двојицу његових колега који маштају о мушкој ствари уместо женске.
Тако да, оче, правац манастир, а на твоје место да дође неко ко за своје потребе нема потребе да држи „ђаконисе“. Кад хоћеш да враћаш изворну православну праксу, врати је како треба. Авај, ови што скидају олтаре и „реформишу цркву“ – редовно заборављају овај ранохришћански детаљ.
„Мој је утисак да је Христос, глава и оснивач цркве, жену подигао на место које јој нико никад пре њега није доделио. Жене су његове ученице, путују с њим, уче од њега и подучавају друге. На крају су остале с њим под крстом, кад су се чак и апостоли разбежали“, каже владика.“
Лепо збори владика. И не греши када каже да су и жене биле Његове ученице, да су училе од Њега и да су неке од њих (не све) проповедале другима. Али, ниједна од њих није савршавала Свету Тајну Евхаристије. То није радила чак ни Пресвета Богородица.
Постоје два изузетно значајна догађаја у историји новозаветне Цркве (за коју Господ каже да је ни врата паклена неће надвладати – Мт 16, 18. ст). Први је сама Тајна Вечера на којој је и установљена Света Тајна Евхаристије, а други је празник Педесетнице, када се Светотројична Црква из Вечности спустила у историју и у векове векова испунила и осветила сво оно потоње време које ће протећи до другог доласка Господњег.
И за време Тајне Вечере, као и за празник Педесетнице, у просторијама где су се десила та два чудесна (и по нас људе спасоносна) догађаја били су присутни само Апостоли. Тим догађајима нису присуствовале жене, чак ни Његова Пресвета Мајка коју Црква слави као ”часнију од херувима и неупоредиво славнију од херувима…”, иако је на појединим иконама представљена и Мајка Божија на коју излива благодат Духа Светога, у виду ватреног језика. Пресвета Богородица је била осењена Духом Светим знатно раније.
Само ова два догађаја, на којима почива новозаветна Црква, довољна су да нам укажу на то како је Господ наш Исус Христос свештеничку службу наменио својим мушким следбеницима. То што су се исти ти Апостоли разбежали, па су испод Крста на којем је био разапет Господ остале само Његова Пресвета Мајка, Жене Мироносице и Св. Апостол Јован Богослов, управо наглашава речи Господње да Цркву коју је он сазидао ни врата паклена неће надвладати. Св. Апостол Јован Богослов на Голготи управо представља оно изузетно Царско Свештенство које ће до краја века каквог га познајемо да савршава Свету Тајну Евхаристије (Свету Литургију), на којој ће неизоставно да буду присутни и лаици (на Голготи су Пресвета Богородица и Жене Мироносице символички представљали верни народ Божији – илити лаос).
Покајани разбојник који је висио на крсту са десне стране Господње, а који се Господу обраћа речима: ”Помени ме, Господе, када дођеш у Царству своме!”, бива одмах помилован. Господ му каже: ”Заиста ти кажем, данас ћеш бити са мном у рају!”. Поред молбе којом Господ моли свог Небеског Оца да свима онима који су га разапели опрости, јер не знају шта раде, речи упућене покајаном разбојнику највећа су порука и Тајна која се савршава на Крсту и испод Крста. Црква коју представљају Св. Јован Богослов као свештенослужитељ, и Мајка Божија и Жене Мироносице као верни народ Божији, сасвим јасно види која је награда за оне слуге Господње који ће му од тада па до краја људске историје остати верни до краја. Та награда је улазак у Царство Небеско, у Рај.
На Тајној Вечери Јуда Искариотски није случајно присутан. Из више разлога. Један од разлога је управо тај да нас подсећа да ће до краја века у Цркви бити и недостојних свештенослужитеља, чак и у највишем црквеном клиру. И сведоци смо тога да и данас, као и у ранијим вековима, поред честитих, светих, пожртвованих, храбрих, речитих и молитвених свештеника постоје и они представници клира који су себељубиви, славољубиви, среброљубиви, гневни, испуњени многим овоземаљским слабостима, а највише испуњени гордошћу.
Но, и поред тога што је и међу припадницама ”нежнијег” пола било – и биће до краја света – Духом Светим изобилно испуњених жена, њима није припала улога да буду свештенослужитељке у новозаветној (СветоТројичној) Цркви. Опет ћемо истаћи, то нимао не умањује њихову велику улогу у животу Цркве од самог њеног настанка. Ђаконисе које су постојале у једном периоду у Цркви имале су своју улогу и значај. Не ону улогу и значај коју данас желе да им неоправдано доделе поједини модерни свештеници који мисле да су посисали сва знања овога света. И поред њихове упорности у томе да жене издигну на пиједестал већи од онога којим их је Господ већ наградио – уз коришћење лицемерног и слаткоречивог језика којим се додворавају овововременим Њу-ејџ жрецима не би ли придобили њихову пажњу и наклоност – они својим наступом и причом само навлаче на себе гнев Божији. Нека им милостиви Господ помогне да схвате своје заблуде и помогне им да на страшном Суду Господњем немају истога удела са Јудом Искариотским, архетипом свих оних потоњих несавесних и надасве недостојних свештенослужитеља Цркве Божије.
„Господе, где их проналазе,
оволику ђубрад и мамлазе?“
запиташе се давно, сада већ уснули у Господу, наш Борисав Ђорђевић.
Vladika Atanasije je pred smrt rekao Grigoriju da se vise ne poziva na njega i da nije njegov ucenik vec da je neodgovoran covek i sramota.
Непотребно потпуно. Ком истинском хришћанину уопште треба било какав чин, положај, привилегија? Независно од пола и приче о глупостима да ли постоје канонске сметње за жене….Од свега тога се бежи, а ако мора Бога ради и службе Цркви и ближњима ради се прихвата са великим страхом Божијим и одговорношћу. Шта ће женама тако нешто и које би то жене имале такве амбиције?
Додуше, нисам веровала ни да би код нас многе друге ствари могле да се запате па сам погрешила. Тамо где је нужда прислужују жене све из нужде. Ван олтара. Читају апостол, за певницом су. Воде рачуна о народу који не зна свуда Символ Вере па се дели свима уочи читања као и молитва пред причешће. Водећи унуке које чувају са собом па за време службе пазе и на децу и на певницу и на народ и…. После службе опслужују све што треба. Када виде обавезе тих жена већина их избегава и певницу. Због породичних обавеза не могу да се обавезују толико. Сваке недеље и празника пре један, где служба почиње у осам, не можеш да стигнеш кући да кућне обавезе завршаваш. Како некоме паде на памет да им требају још чинови и свештеничка служба и такве обавезе. Сачувај Боже! Свашта људима пада на памет.
За разговоре о којима је лакше са женама имамо монахиње.
У раној Цркви владике и свештенике је бирао верни народ. Не знам како и када се променила ова пракса али бих волео да знам шта о овоме мисле сви који се по питању причешћивања без поста позивају на рану Цркву. И шта мисли владика Григорије да ли би њега верни народ изабрао за владику да је та пракса постојала у време када је он биран?
@Алекса:
„У раној Цркви владике и свештенике је бирао верни народ. “
То није тачно. Свештенство рукополажу владике по апостолском прејемству, Црква није ни политичка партија нити месна заједница. Управо је улога свештенства, поред свештенослужења, и та да уздигне и ологоси лаос илити „верни народ“ кроз парохијску делатност, а не да му снисходи и да га чеше по ушима између два свећења водице, као што је данас нажалост често случај.
Што се тиче честог причешћивања, људи (Црква) су некад живели литургијским животом, постили и редовно се исповедали, па су и били „спремни“ за учешће у Светим Даровима, док данас то никако није случај:
Прва посланица Коринћанима 11; 27-31: „…Тако који једе овај хлеб или пије чашу Господњу недостојно, биће крив телу и крви Господњој. Али човек нека испитује себе, и тако од хлеба нека једе и од чаше нека пије. Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тела Господњега. Зато су међу вама многи слаби и болесни, и доста их умире. Јер да смо сами себе испитивали, не бисмо били осуђени…“
„Сваки који жели да приступи тајни Св. Причешћа дужан је да испита (открије) пред Богом своју савест и да је очисти покајањем због грехова, чему помажу пост и молитва“. (Катихизис св. Филарета Московског).
@Алекса
Стара пракса (правило) да је епископе бирао народ се не прихвата?!
Стара пракса (навика) да и жене прислужују у олтару се прихвата?!
Епископска посла: “Докон поп и јариће крсти!“
Grigorije je pre par godina uveo zene i deojcice na Vaskrs u OLTAR i u OLTARU ih pricescivao. To je izazvalo nevidjenu sablazan u narodu. Pokojni vladika Atanasije je urlao na njega kad je za to cuo. Sledece godine mu nije palo na pamet da to ponovi. Grigorije je nazalost izgubio strah Boziji i javna je tajna ***** ***** ****.
1
@Драган Славнић:
Нити је епископе икад „бирао народ“ нити су жене икад „прислуживале у олтару“. То је како мали Мујица замишља неке ствари. Питајте вашег свештеника (или духовника) да вам објасни све што вам није јасно. Пре исповести, после службе, преко месинџера, email-a или како већ комуницирате. Он је зато ту. Не поводите се за коментарима са интернета.
Свештеник:
„И за време Тајне Вечере, као и за празник Педесетнице, у просторијама где су се десила та два чудесна (и по нас људе спасоносна) догађаја били су присутни само Апостоли. Тим догађајима нису присуствовале жене, чак ни Његова Пресвета Мајка коју Црква слави као ”часнију од херувима и неупоредиво славнију од херувима…”, иако је на појединим иконама представљена и Мајка Божија на коју излива благодат Духа Светога, у виду ватреног језика. Пресвета Богородица је била осењена Духом Светим знатно раније.“
Као природни непријатељ свештеника који јавно чинодејствују транссубстанцијацију свештене истине, морам да реагујем.
Дела апостолска (глава 1. и 2.):
Тада се вратише у Јерусалим са горе зване Маслинска, која је близу Јерусалима један суботни дан хода. И кад уђоше, попеше се у горњу одају где су боравили, и то: Петар и Јаков, и Јован и Андреј, Филип и Тома, Вартоломеј и Матеј, Јаков Алфејев и Симон Зилот, и Јуда Јаковљев.
Ови сви беху постојано и једнодушно на молитви и мољењу, са женама и са Маријом матером Исусовом и са браћом његовом.
(…)
И кад се наврши дан Педесетнице сви беху јединодушно/скупа на истом месту (у оригиналу нема речи апостоли!).
(…)
То је оно што је речено кроз пророка Јоила: …и на слушкиње Своје у те дане излићу од Духа Мојега.
Игњатије Брјанчањинов, „Учење Православне Цркве о Божјој Мајци“:
„Силазак Светог Духа на Приснодеву савршио се двапут. (…)
Други пут сишао је Свети Дух на Деву у дан Педесетнице, када је Он сишао на свете Апостоле, са којима је Богомајка неразлучно пребивала по Вазнесењу Господа на Небо (Дела 1:14). Тада је Свети Дух разрушио у Њој власт вечне смрти и првородног греха(…). Господ, смрћу смрт згазивши и васкрснувши у Себи и са Собом род људски, васкрсење душе је првим даровао Својој пречистој Мајци и Својим Апостолима у дан Педесетнице. (…)
Тако сведочи Свети Дух, тако сведочи света Црква, тако сведочи духовни разум!“
Римокатолићки догмат како Богородица није потребовала ослобођење од првородног греха, будући заћета и рођена непороћно тј. без истог, и тиме ни додатну интервенцију и дар Духа Светога као Благодат (савршенства) на Благодат (чистоте) – па се демонстративно склонила у кујну кад је Дух Свети наилазио – јеретички јест.
Нисам у току: да ли се то учи на београдском богословском ф?
@Слеп слепог води
Учините “чудо“ па Вашим објашњењем “отворите очи слепом“.
@Драган Славнић
„Род зли и прељуботворни тражи чудо, али му се неће дати“ (Мт. 12:39)
Како прикладно за дотакнуте духом гомиле, да траже чудо и да вичу данас „хосана“ а сутра „распни га, распни.“
Нисам ја позван да било кога просвећујем, имате вашег свештеника па му се обратите приликом следеће редовне исповести или службе. Које посећујете, зар не?
А имате овде и нео-донатиста и прелешћених хиперлегалиста који ће бити срећни да вам расцепе свако слово на саставне делове не би ли вам доказали да слово закона има предност над духом, посрамљујући и талмудске пилпул-коментаторе. Њих питајте.
Брат Евсевије, кад је у благотворном расположењу па кад загрми са десне стране одјекује као мједно звоно велико. Онда га је добро чути.
Злокобно дамарујућа, фаустовски прецизна, језуитски усклађена, разрешена савести и стида јесте ОВА УРОТА замајавања, превођења жедног преко воде, очаравања, запоседања, онечовечења, изопштења и измештања Србља несрећног из Истине. Као какав наказни и изопачен магијски обред обретења главе медузине – капље крв, сикћу гује, злопогледају очи медузине, у камење оде Србље, у камење које неће проговорити… Макар на следећи Васкрс дарданска православна црква, у Светим Арханђелима Душановим, са бискупом гргуром и ђаконом моником ( белучи ) буде торжествено васпостављала евхаристијско јединство “ плућних крила „, ћутаће окамењено Србље… А наћи ће се већ и штогод литијума у камену немом…
Bog je Adamu rekao šta da ne radi a čovek nonstop otkriva šta se može raditi, šta nije greh i tu je uvek objašnjenje za to, one koji se kruto drže slova naziva fanaticima. Po pitanju duše, svako mora sam, ako je stvar ovakva kakva je.
Ово је други пут да приметим да се Евсевије готово изругује Пресветој Богородици. У таквом тону говорити о Пресветој Богородици недопустиво је за црквеног човека.
Али ти и ниси црквен човек јер те је такво расуђивање, или боље нерасуђивање, извело из Цркве.
Догматски гледано – нема препреке да Григорије буде Младен.
Почивши владика је често алудирао на то да му се чадо не може хвалити неком бистрином. Ништа Григорије није погрешио, али крив је јер није мислио о томе како ће његове речи бити тумачене. О контексту такође није мислио. Дакле, фали му далековидости…
Овде су људи већ приметили да у Цркви шкрипе многе битне и суштинске ствари, а и међу „верним“ народом, да бисмо се сад бавили „ђаконисама“. Осим тога у тренду родних револуција, којечега наказног ово са женама више вуче на ту страну него на праксу Светог Нектарија Егинског. А питао бих: „Какве су то верујуће жене биле око Св. Нектарија, а какве би ови наши из Синода и Сабора рукоположили?!“.