Код хајдука се никад није знало да ли је у питању последњи растанак, па се Срби и данас дуго и топло поздрављају на растанку. Да ли је и случај са „Стањем ствари“ јасан знак да нам поново долазе хајдучка времена?
Никола Н. Живковић (Фото: Соња Ракочевић)
Колико нам је једна особа значила, или родни крај, постаје нам јасно тек на концу, при растанку. Пошто сам цео радни век провео у Немачкој, читаоци ми неће замерити ако овде употребим једну немачку пословицу: „Was es ist und was es war, das wird uns erst beim Abschied klar.“ Значење је исто како сам на почетку казао на србском, једино што се немачка пословица римује.
Кад сам напустио Берлин и стигао у Београд, већ као пензионер, нисам у Србији познавао много људи. Једине адресе где сам се могао обратити биле су београдски недељник НИН, крагујевачки лист Погледи и дневне новине Глас јавности. За те медије сам мање-више редовно, годинама писао као дописник из Немачке. Но, убрзо по мом повратку у Србију, сва су три листа запала у тешкоће. НИН је приватизован, продат једној немачкој фирми, Глас јавности је од нових власти („ДОС“) практично забрањен, а Погледи су престали да излазе.
За мене се поставило питање – где да објављујем? Прегледао сам србске медије, укључујући и оне са електронским издањима. Пажњу ми је највише привлачио сајт Стање ствари. Имали су добар, управо одличан, дизајн, нису били затрпани текстовима, и деловали су ми најписменије. Почео сам да се интересујем за редакцију, за адресу. На своју велику радост, открио сам да је оснивач и главни уредник Александар Лазић, који живи и ради у Смедереву.
Залажем се деценијама да се у Србији не налази „све у Београду“, већ да у нашој земљи имамо више културних и научних центара. Пристао сам да деведесетих година прошлог века, на пример, пишем за Погледе управо зато јер је лист био не само интересантан, већ и што је редакција листа била у Крагујевцу.
Појава Стања ствари представљала је за мене истинско чудо. Да један појединац, упорним радом, без политичке подршке, свакако родољуб, уз помоћ малог броја ентузијаста уређује сајт, те, коначно, постане један од најбољих србских медија! Зар то не представља подвиг?! Када се зна у каквим условима живе људи који се баве културом, а нису патриоте на буџету, како је то духовито приметио један савремени руски писац, онда то свакако представља догађај.
И онда је стигла за мене сасвим неочекивана вест: Стање ствари од фебруара 2024. године престаје са радом. Делатност сајта се гаси. Колико је сајт значио за многе људе видео сам ових дана. Телефонирали су ми или писали и они за које бих најмање могао претпоставити да их занима судбина Стања ствари.
Важно обавештење: Сајт у овом облику ради до недеље 11. фебруара, архива ће бити очувана
Растанак је увек нешто жалосно. Он и јесте нека врста смрти. А ако већ мора да дође, онда нека то буде на правом месту и у право време. Овде помињем пример Новака Ђоковића. Ове године није успео у Аустралији. На тениском турниру у Мелбурну, где је доживео највеће успехе, испао је у полуфиналу. По мени то није разлог да будемо тужни. Колико је пута само обрадовао србски народ? Зато сам убеђен да ће имати храбрости да „на време“ каже „Доста!“. И када престане да игра тенис, он ће остати „наш Ноле“!
Увек се чудим зашто се ми Срби тако тешко растајемо. Петар Јокић описује растанак са пријатељем, вождом Карађорђем:
„Било је то око Божића, године 1803. Карађорђе ми рече: ,Ја ћу да презимим у Ресави. Ако погинем, тамо ме тражите; ако ли останем жив, ја ћу доћи, као што смо у Орашцу рекли.ʻ Ту се изљубимо, исплачемо и опростимо.”
Код хајдука се никад није знало да ли је у питању последњи растанак, па се, ваљда, и зато Срби још и данас тако дуго и топло поздрављају на растанку. Да ли је и случај са Стањем ствари јасан знак да нам поново долазе хајдучка времена? Ко може више да верује у изборе у Србији, кад смо последњих месеци и година јасно и гласно чули да се народ и његови наводни представници заправо ништа не питају, јер о свему битном одлучују амерички и можда енглески амбасадор.
Стигао је растанак са Стањем ствари. Немали број верних читалаца сајта пита: „Да ли је то коначна одлука?“ Како сам почео овај прилог, и завршићу га с једном кратком, лепом, али и ведром немачком изреком: „Ништа нам тако не даје наде на поново виђење као управо тренутак растанка.“ („Nichts lässt uns so sehr auf ein Wiedersehen hoffen wie der Augenblick des Abschieds.“)
Categories: Писма из Жумберка
Откако је Лазић најавио престанак рада сајта у облику и обиму каквог знамо, кренула је лавина нарикача које га живог опојаше (то јест Стање ствари).
Па шта, ни први ни последњи, имајте достојанства ако немате новца да помогнете рад.
Досадни сте.
Гусле нам требају а не нарицање. Ако је један војник пао, није битка изгубљена.