У савременом српском облик „критикујући“ родитељи није правилан. За овакве облике је знао наш стари, предвуковски књижевни језик. Истиснули их Вук и његови следбеници, јер их није било у народним говорима
Рада Стијовић (Фото: Институт за српски језик САНУ)
У језичкој групи на интернету постављено је питање да ли је правилно рећи критикујући родитељи. Коментари на облик критикујући били су махом негативни – да је рогобатан, накарадан, преузет без размишљања од преводиоца са Гугла, настао буквалним превођењем са енглеског и да у српском језику то није правилно итд.
Тачна је тврдња да у савременом српском језику овај облик није правилан и да је, вероватно, настао буквалним преводом са енглеског. Међутим, за овакве облике је знао наш стари, предвуковски књижевни језик. Истиснули их Вук и његови следбеници, јер их није било у народним говорима. Стидљиво су почели да улазе у језик у преводима и остајали у њему, постајући придеви, онда када су означавали неку сталну особину (у богословским текстовима, као ни у делима писаца који нису били вуковци, попут Његоша, никада нису ни напуштени). Отуда, за разлику од многих Европљана, не можемо рећи читајући човек или критикујући родитељ, али можемо стојећа лампа, осигуравајуће друштво, руководећи кадрови, дрхтећи глас, понижавајући положај. Одбацујући ове облике ми смо остали ускраћени за једну изражајну могућност. Да они могу бити добро решење илуструје пример: „Полицајац који је привео возача који је налетео на пешака који је стајао крај пута…” Партиципима бисмо скратили исказ и избегли нагомилавање односних реченица. Зато им, ако би се они почели јављати у већем броју, не би требало престрого судити.
Када се облик критикујући употреби као глаголски прилог садашњег времена да означи радњу која се врши напоредо, истовремено с радњом исказаном предикатом, он је сасвим исправан: „Говорио је о руководству, критикујући све редом“ = говорио је и истовремено све критиковао.
***
Именица бицикл не престаје да збуњује говорнике српског језика. Многи ово превозно средство називају бицикла, бицикло или бицикли. Неретко се и они који правилно кажу бицикл збуне кад ову именицу треба мењати по падежима. У недоумици су да ли је правилно рећи „оставио сам своја бицикла“ или „оставио сам своје бицикле“ или нешто треће.
Ове недоумице су сасвим разумљиве, јер у савременом српском језику (осим у неким дијалектима) не постоје речи које се завршавају на овакво, самогласничко л. Оне нам у новије време долазе из страних језика. Такве су и монокл, дебакл, шатл, бофл. Мењају се попут домаћих (или одавно одомаћених) именица мушког рода на сугласник. Као што се каже: „Отвори све ормане“ или „Заборави на ружне дане“, тако ће се рећи: „Оставио сам своје бицикле“. Множина је, дакле, бицикли, бицикала, бициклима, бицикле.
***
Да одговоримо, на крају, на питање зашто се за човека који је зло прошао или пропао каже „обрао је бостан“.
Овај израз у свом пуном облику гласи „обрати зелен бостан“. Код Вука налазимо пословицу: „Како ради, обраће зелен бостан“. Јасно је да рано обрани бостан (лубенице и диње) не вреди ништа, да баштован који га је таквог убрао од њега не може имати користи и да ће пропасти. Тако је и са сваким другим послом који се ради како не треба – донесе пропаст ономе ко се њиме бави.
Опрема: Стање ствари
(Политика, 23. 12. 2023)
Categories: Преносимо
Опет исто… Очекујем да се „прими“ израз „критика разредног старешине“ по школама на_место „укора“. Углавном наилазим на предавања о правилном обликовању туђица. Уџбеници „граматике“ више простора дају правилном обликовању туђица кроз правила српског језика од оног што је им је дато у наслову – „Граматика“ српског језика. Опростите, али, ово је рђав пример. Ишчекујем од језикословаца да почну већ једном са подукама како да избегнемо „позајмљенице“ тако што ћемо на место где значењски можемо употребити свима познате речи или изразе из срБског језика употребити неку од речи из срБског речника који се истискује и прекраја. Кроз „речник САНУ“, тако назван при провлачењу кроз новинске чланке.
Sjajno objasnjen nedostatak participa i posledice u slozenijim recenicama „u kojima …. a koje, koje…“ itd. To su posledice normiranja govornog jezika kao knjizevnog u kojem se potiru neki jezicki dometi i veza sa klasicnim jezicima. Od Vuka pa nadalje…
„…критикујући родитељи… Тачна је тврдња да у савременом српском језику овај облик није правилан и да је, вероватно, настао буквалним преводом са енглеског. Међутим, за овакве облике је знао наш стари, предвуковски књижевни језик. Истиснули их Вук и његови следбеници, јер их није било у народним говорима.“
Глаголски придѣви. Нѣдостатак партиципа. Један од крупних нѣдостатака саврѣменог српског књижевног језика, који нѣдавно успут поменух поводом расправе о чланцима Слободана Антонића (о књизи Синише Стефановића) и оног Грчевића… Један глаголски, у свѣм развијеним језицима типично књижевни облик, слично као и двострука нѣгација ( типа „никад нѣ прѣжаљени“), коју би нѣки да укањањем рѣчце „нѣ“ саобразе наопакој „логици“ и „разумѣвању“ народних маса и унакараде језик писменог свѣта, упркос факту да двострука нѣгација уопште нѣје народни, већ књишки облик.
„Стидљиво су почели да улазе у језик у преводима и остајали у њему, постајући придеви, онда када су означавали неку сталну особину (у богословским текстовима, као ни у делима писаца који нису били вуковци, попут Његоша, никада нису ни напуштени).“
Наравно, јер тек кад прѣводите нѣко инострано велико књижевно дѣло схватите колико је ваш матерњи језик обогаљен само зато што су нѣки „језички стручњаци у нѣкој установи, канцеларији рѣшили да нѣшто нѣје правилно само зато што у махом нѣчитајућем народу нѣје заступљено. Ако бих се усудио да судим на основу сопственог искуства (прѣводио сам нѣке класике), у српске прѣводе партицип нѣје улазио тек стидљиво, већ и послѣ жестоке расправе с лекторима савѣсних прѣводилаца. С окошталим схватањима језикословних „надзорника“ једноставно се можете борити једино заклоњени ауторитетом општепризнатих књижевних стваралаца. Уколико то покушате са сопственим текстовима, једноставно ћете бити збрисани као стваралац. Тај проблем нѣсу имали један Момчило Настасијевић или Нушић, али јесу послѣратни аутори, кад су језичке „догме“ постале још окошталије и доста строже.
И нѣје овдѣ рѣч само о допунској изражајној и могућности сажетијег књижевног исказа, већ и у његовој тачности. Што значи да нѣки домаћи стваралац нѣ може ни допрѣти до висине мисли стваралаца из народа које сматрамо напрѣднијим из једноставног разлога што нѣ посѣдује језичке алате којим би ту висину могао исказати или досегнути.
Има у овој причи зачкољица , које се цѣњена професорка нѣје дотакла. Глаголски придѣви од повратних глагола. Према њеном примѣру: критикујући се родитељи. Тек овакав облик одебљалом, оглувѣлом српском уху звучи „рогобатно“ и „накарадно“. Критикујеће родитеље ће разумѣти и просѣчно писмен читалац – родитељи који нѣког критикују. А критикујући се родитељи (може и по старом правопису, спојено: критикујућисе)? Родитељи који сами себе критикују? То је тек егзотика!
Ипак, утѣшно је што г-ђа Стијовић, један од наших језичких „заонодаваца“, благоразумно савѣтује да онѣм првим, партиципима нѣповратних глагола, „нѣ би трѣбало прѣстрого судити“. Полако се ипак крећемо напрѣд, барем кад је језик у питању.
Рада Стијовић: Какав је црномањаст човек?
По многима је то омањи човек црне косе и(ли) пути.
Придев црномањаст сложеница је од придева црн и старе словенске речи маст с давно избледелим значењем ’боја’ (од које су и речи масница, мастило, у Лици мастиља ’жена која боји сукно и пређу’, израз „намазан свим мастима“ са значењем ’лукав, превејан’, у „преводу“ је „намазан свим бојама“), као и одговарајућег суфикса. Од првобитног црномастнјаст разним гласовним променама добијено црномањаст ’човек црне масти, тј. црне боје’.
У старијим потврдама (код Вука, Ј. Игњатовића, Ј. Цвијића итд.) овај придев означава боју пути, боју коже („Јуче ми је жена родила кћер … и црна је и црномањаста је“ – пише Вук Копитару.) Касније је овим значењем обухваћена и коса, па је црномањаст човек онај који има тамну пут и косу.
Данас је за један део представника српског стандардног језика то човек тамне косе и очију без обзира на боју коже. У сваком случају, овај придев нема никакве везе са стасом и висином.
ФБ Раде Стијовић